Zahvaljujem se, gospodine Ćirkoviću.

Da li još neko, ko još nije iskoristio pravo, predsednik poslaničkog kluba ili ovlašćeni predstavnik, želi reč? (Ne.)

Prelazimo na redosled narodnih poslanika, prema prijavi.

U načelnom pretresu Predloga zakona o rehabilitaciji, prvi prijavljeni za reč se javio Ištvan Išpanović iz G17 plus. Izvolite, gospodine Išpanoviću, potom se za reč prijavio Žarko Obradović, zatim Jovan Palalić, pa gospodin Nikolić.

Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem nekoliko reči o ovom predlogu zakona o rehabilitaciji, s tim što ću govoriti uopšte o potrebi donošenja ovakvog zakona, a posebno ću govoriti o značaju donošenja zakona iz ugla mađarske nacionalne manjine u Vojvodini.

Videli smo već u dosadašnjoj raspravi da se radi o veoma složenom pitanju. Mislim da je to i veoma osetljivo pitanje, a za mnoge građane danas i bolno pitanje, tako da zbog toga ovaj zakon ima izuzetan značaj. Na neki način, to je suočavanje društva sa sopstvenom prošlošću. Bitno je i zbog raskida i distanciranja od nedemokratskog režima, iako je u dosadašnjoj raspravi bilo da je veliko pitanje da li je neki prethodni režim do 1990. godine bio nedemokratski. Mislim da jeste.

Veoma je važno utvrđivanje nekih činjenica, nažalost, ne 20, 30, 40, nego i iz proteklih više od 60 godina. Sasvim sam siguran da donošenjem ovog zakona nećemo moći ispraviti sve istorijske nepravde, ali nam i ova rasprava i kasnije sam postupak rehabilitacije može pokazati drugačiji put, put u izgradnji demokratskog društva u kome će dominirati neke druge vrednosti savremene civilizacije, kao što su: pravo na život, na slobodu, bezbednost, pravo na slobodu izražavanja mišljenja, okupljanja, udruživanja, neotuđivo pravo na privatnu imovinu koja dugo nije bila poštovana i neka druga prava, vama poznata, koja pripadaju čoveku i građaninu.

Naravno, ovde je bila rasprava o potrebi donošenja Ustava. Takođe, mislim da, ukoliko želimo da menjamo društvo, nužno je da što pre donesemo taj ustav, ali to nije dovoljan uslov za menjanje društva.

Nužno je doneti i neke druge zakone, osim ovog zakona o rehabilitaciji, i Zakon o vraćanju imovine, nadam se da ćemo ga još ove godine doneti, Zakon o otvaranju tajnih dosijea, Zakon o civilnoj kontroli organa bezbednosti i neke druge zakone. Potrebno je primenjivati neke već donete zakone koje, nažalost, ne primenjujemo, iako smo ih doneli.

Mnogi misle da ovaj zakon moramo doneti zbog toga što od nas to očekuje međunarodna zajednica. Mislim da zakon moramo da donesemo zbog nas samih, a ne zbog spoljnih pritisaka. Na ovaj način možemo i treba da iskažemo svoj stav o nekim prošlim događajima. Mislim da se takvi prošli događaji ne mogu pravdati nekom revolucionarnom pravdom i nekim drugim ideološkim razlozima.

Mislim da, posebno mi stariji koji smo učili školu u drugačijem okruženju, drugačijem režimu, sami moramo menjati neke svoje stavove o istorijskim događajima.

Želim da pozdravim i delim mišljenje većine poslanika, da je to hrabar potez Vlade Republike Srbije, sam Predlog zakona ima određene nedorečenosti koje ćemo, nadam se, ispraviti kroz razmatranje podnetih amandmana. Lično sam podneo nekoliko amandmana na ovaj zakon.

Verujem da ćemo imati zakon, uz teškoće koje su ovde navedene u primeni tog zakona, ipak utvrditi neku pravu istorijsku istinu, bez čega se ne može izvršiti objektivna rehabilitacija ljudi koji će koristiti odredbe ovog zakona.

Period od 1941. godine, u nekim svojim delovima nije dovoljno izučen, posebno se o nekim događajima uopšte nije moglo ni govoriti, sve do 1990. godine. Kasnije ću reći nešto o tim događajima. Razlozi su uglavnom ideološki, a nažalost postojali su razlozi da neki ne bi bili pozvani na odgovornost, pa zbog toga nije bilo moguće da se o tim događajima javno govori.

Ovde je već bilo reči da je situacija u Srbiji bila izuzetno složena, počev od 1941. godine.

Na ovim prostorima je osim borbe protiv okupatora bio i građanski rat, bilo je međuetničkih sukoba i socijalističke revolucije, bilo je kolektivnog kažnjavanja, etničkog čišćenja i raznoraznih kažnjeničkih logora. Besneo je rat, ovde je takođe malopre bilo govora o nedićevcima i ljotićevcima. Bio je praktično rat svako protiv svakoga.

Da situacija bude složenija, Vojvodina, odakle sam ja, za vreme rata je bila podeljena na tri dela, praktično je pripadala, odnosno bila pod suverenitetom triju različitih država. Smatram da je poseban problem što se zakasnilo sa obradom tih istorijskih činjenica za vreme rata, neposredno posle rata.

Naime, u drugim zemljama, u većini zemalja, sva pitanja iz perioda Drugog svetskog rata uglavnom su raščišćena. To nije urađeno u komunističkim zemljama jer su tamo postojali određeni razlozi zbog kojih se nije moglo govoriti o periodu za vreme rata, odnosno neposredno posle rata. To odražava i neke diskusije koje su danas ovde vođene. Prema tome, nužno je da iz postojeće istorijske građe pokušamo da damo odgovore na neka od tih pitanja.

Ovde moram da kažem i nekoliko reči o odluci Skupštine Vojvodine koja je obrazovala Anketni odbor za utvrđivanje istorijske istine za period od 1941. do 1945. godine. Taj anketni odbor je počeo sa radom još 2000. godine i dan-danas radi i završeno je oko 80% poslova na utvrđivanju te istorijske građe. Naravno, taj anketni odbor ne radi, ne rade poslanici koji su izabrani u taj odbor, odnosno ne rade samo oni, nego su uključeni istoričari, znači naučni radnici, koji obavljaju poslove oko utvrđivanja te istorijske građe.

Kasnije bih nešto rekao, sada bih samo napomenuo, o periodu vojne uprave u Vojvodini. Ta vojna uprava je bila od oktobra 1944. godine do februara 1945. godine. Ovde je već govoreno, od strane nekih diskutanata, o raznim događajima, o ljudima koji su osuđivani kao saradnici okupatora, raznim izdajnicima, neprijateljima, ratnim profiterima, itd, kojima je, naravno po tom nekom osnovu i oduzeta imovina, a da ne govorim o informbirovcima, radnim disidentima, o ljudima koji su osuđivani za verbalni delikt. Naravno, to je sada prilika da oni budu rehabilitovani.

Što se tiče same koncepcije zakona, kada sam pročitao zakon i pokušao da dam neke amandmane, postavilo se pitanje opšte koncepcije, da li je trebalo njime obuhvatiti i one koji su osuđivani i one ljude za koje nije bilo nikakve odluke, ali su pretrpeli neke druge stvari ili im je oduzet život, da li je to moglo da se reši na neki drugi način.

Znači, da se ljudi koji nisu učinili ništa, posebnom odlukom rehabilituju, a da se ne traži u svakom pojedinačnom slučaju da se vrši rehabilitacija.

To je način, Predlog zakona je pošao od mogućnosti da se za svakog mora posebno voditi postupak i da se oni tako rehabilituju. Naravno, nisam želeo da podnesem neki amandman koji bi u potpunosti menjao koncept zakona, pa sam ostao u okviru predloga i moji amandmani samo poboljšavaju tekst koji je predložen od strane Vlade.

Mislim da će posebno biti polemike i oko prava na naknadu šteta i o povraćaju oduzete imovine. Naime, sam tekst zakona, odnosno član 5. ne omogućava direktno naknadu štete, posebno naknadu nematerijalne štete, nego se to mora rešiti na drugi način. O tome ću govoriti kada budu amandmani na dnevnom redu, u pogledu tog pitanja.

Moram reći da postoje određena međunarodna iskustva koja regulišu način obeštećenja tih lica, da li u materijalnom pogledu ili za tu nematerijalnu štetu.

Mislim da, ukoliko budemo donosili zakon o vraćanju imovine, u tom zakonu ćemo morati predvideti i odredbu o isplati nematerijalne štete licima koja su obuhvaćena rehabilitacijom.

Sada vas neću više zamarati, ali bih želeo da kažem nekoliko reči o potrebi rehabilitacije, odnosno kako se to reflektuje među vojvođanskim Mađarima i nekoliko reči o njihovom stradanju za vreme vojne uprave.

Moram reći da nije bilo nikakvih ozbiljnih istraživanja o stradanju vojvođanskih Mađara za vreme ili neposredno posle Drugog svetskog rata. Jedan istoričar kaže da to niko nije tražio, da zato taj period nije istraživan.

Nadam se da to neće ostati tako, jer već postoje određeni rezultati, malopre sam govorio o radu tog anketnog odbora u Vojvođanskoj skupštini. Ali, ima i nekoliko istoričara koji se tim pitanjima veoma ozbiljno bave.

Sada bih želeo da nešto kažem o tim stradanjima vojvođanskih Mađara i ne želim da izazivam emocije, pa ću se truditi da govorim uglavnom jezikom činjenica.

Poznato je da je oktobra 1944. godine doneta odluka od strane vrhovnog komandanta partizanskih jedinica, Josipa Broza Tita, o uvođenju vojne uprave u Bačkoj, Banatu i Baranji, kada je već na tim prostorima rat završen, jer su sredinom oktobra već bili oslobođeni Bačka, Banat i Baranja. Znači, radi se još za vreme rata, ali na tim prostorima više nisu bila ratna dejstva.

Od strane vojne uprave, ali i najvišeg pokrajinskog partijskog rukovodstva, Nemci i Mađari ocenjeni su kao osnovni krivci za masovne i raznovrsne zločine počinjene nad Srbima i Jevrejima u Banatu, Bačkoj i Baranji, za šta su morali da odgovaraju. To je stav rukovodstva vojne uprave iz tog vremena.

Nakon donošenja ove odluke, kažu istoričari, nisu moje reči, da je prvih dana oslobođenja, znači u oktobru 1944. godine, bilo i nekontrolisanog ubijanja Mađara, među kojima je bilo i nevinih. Činjenica je da su uglavnom bili nevini. Isto tako, evidentirano je da su posle nekoliko dana u Bačkoj počeli pred sudovima da se izvode uhapšeni ratni zločinci i njima slični, pa se govori da je oko 250 ljudi osuđeno i streljano kao ratni zločinci.

Međutim, koliko je bilo žrtava, to je sad najveći problem, zašto nije bilo istraživanja tih zločina, pa se sad cifre kreću, bar neki istoričari ocenjuju kao najmanju cifru stradalih Mađara – oko 4-5 hiljada, dok neki kažu da je bilo 20 hiljada. Čak ima nekih pisaca iz Mađarske koji smatraju da ima 50-60 hiljada žrtava.

Problem nije toliko u broju žrtava, iako je i to veoma značajno, nego u tome da uopšte ne postoje bilo kakve evidencije, odnosno do skoro su bile potpuno nepristupačne evidencije, razni dokumenti iz tog perioda, zato što su ta streljanja vršile uglavnom jedinice OZNA-e, to je neka prethodnica državne bezbednosti, pa su sva dokumenta čuvana u raznim arhivima državne bezbednosti, do kojih se do 1990. godine uopšte nije moglo doći.

Znači, postoje te manipulacije u vezi žrtava mađarske nacionalnosti. Veoma bi bilo važno da se u okviru tog postupka rehabilitacije utvrdi tačan broj.

Sada vas molim da se ne iznenadite – u Vojvodini danas postoji veliki broj masovnih grobnica, gde su sahranjeni Mađari za koje se tačno ni ne zna, nije tačno obeleženo, a kamoli bilo kad utvrđivano koliko je tamo žrtava sahranjeno.

Sada ću samo još jedan primer koristiti, a to je primer iz šajkaškog dela Vojvodine. Vi znate, svi zajedno smo učili u istoriji da su 1942. godine mađarske vlasti izvršile pokolj u oblasti Šajkaša, u južnom delu Tise, odnosno u Novom Sadu. Nesporno je, to je u udžbenicima istorije već odavno, da je u to vreme stradalo oko 4000 nedužnih Srba. Imam istorijske podatke da je bilo oko 1200 žrtava u Novom Sadu, a ostalo je bilo u Čurugu, Žablju itd.

Međutim, posle završetka rata, tri sela gde je bilo najviše tih nedužnih srpskih žrtava, a to znači Čurug, Žabalj i Mošorin, to su bila mešovita sela, bilo je Srba i Mađara, nakon rata iz ova tri sela su iseljeni svi Mađari. Oni su iseljeni na taj način što je deo ubijen, a ostali su uzeli zavežljaj u ruke i oterani svi u logor.

Znači, u ova tri sela ni danas nema, ne znam tačno, ima tu poslanika iz Žablja, on možda bolje zna, mađarskog življa. Da ne kažem da ni danas nije moguće posećivati grobove u ova tri sela, odnosno na bilo koji način obeležiti ona mesta na kojima su stradali vojvođanski Mađari.

Naravno, o ovim pitanjima bih mogao mnogo da govorim. Međutim, to je prvi put da je u jednoj skupštini, mislim i na Saveznu i na Republičku skupštinu, uopšte ovo pitanje pomenuto. Znači, u proteklih više od 60 godina o ovome se jedno vreme nije smelo, a kasnije nije moglo govoriti.

Pokušao sam biti objektivan što se tiče ovih činjenica i nisam želeo da na bilo koji način izazivam vaše emocije u tom pogledu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Jovan Palalić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, SPS neće glasati za Predlog zakona o rehabilitaciji, jer mislimo da je zakon loš, da je neprecizan, da daje osnovu za unitarističko ponašanje, da su pojedine formulacije široko postavljene, da mu je cela suština – revizija istorije, pre svega onoga što se zbivalo na prostorima Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora u toku Drugog svetskog rata, kao i politička rehabilitacija ljudi koji su sarađivali sa Nemcima, Italijanima, koji su zajedno sa fašistima okupirali ovu zemlju i borili se protiv ljudi koji su bili učesnici narodnooslobodilačkog rata i revolucije.
To potvrđuje i obrazloženje ovog zakona, ne članovi, ali obrazloženje apsolutno, to potvrđuju dosadašnje diskusije onih koji će glasati za ovaj zakon, kao i ponašanja nazovi demokratskih snaga posle 5. oktobra 2000. godine.
Kada je reč o obrazloženju, zanimljivo je da se pominje raskid sa autoritarnom prošlošću, obaveza demokratske Srbije, govori se o ubijenim ljudima, zbog političkog stava. Kada je reč o dosadašnjim diskusijama, videli ste da gotovo svi govore o Drugom svetskom ratu, a niko ne pominje neke druge periode iz naše političke prošlosti koje bi, eventualno, mogao podvesti pod odredbe ovog zakona.
Kada je reč o dosadašnjem ponašanju, o zbivanjima u Srbiji posle kontrarevolucije od 5. oktobra ili puča, videli smo kako u praksi izgleda kada demokratske snage vrše vlast. Pozivajući se na demokratske vrednosti i primenjujući Ustav u meri koja im odgovara, zakon – kada to žele, pravosuđe su stavili pod svoju kontrolu i apsolutnim diktatom izvršne vlasti ogroman broj socijalista i ljudi koji su bili u vlasti do 2000. godine podvrgli su apsolutnom političkom progonu.
Sa ove govornice ministri nekadašnjeg DOS-a pretili su javno da će predmet rada Unutrašnjih poslova i pravosuđa biti socijalisti, što se dešavalo i to je politički osnov. Sa ove govornice oni su izricali pretnje koje su kasnije pretakane u konkretan poraz.
Ima još nešto što govori da je ovde reč o apsolutno političkoj stvari. Pominje se u delu zakona da, ukoliko sud donese neku odluku da se oštećena stranka može pozvati na nadoknadu imovine. Da je stvarno tzv. demokratskim snagama posle 5. oktobra stalo da i taj deo priče ili obećanja koja su davali pre toga ispune, onda ne bi sigurno tu spornu imovinu pustili da bude preneta u džepove novokomponovanih bogataša.
Srbija je opljačkana kroz privatizaciju, 1.000 najboljih preduzeća prodato je za dve milijarde evra. Deo tih preduzeća, bar prema tvrdnjama ljudi koji su nudili određene papire i dokumenta, bio je deo imovine ljudi koji su to posedovali pre Drugog svetskog rata. Da su stvarno mislili o nadoknadi imovine i tvrdili da je ta imovina nezakonito oduzeta, da su vodili računa o tome, onda ta imovina ne bi trebalo da bude predmet privatizacije, a bila je, jeste i biće. Znači, to je nešto što se apsolutno dešava i ovaj zakon nema veze sa tom dimenzijom, iako je pominje.
Naravno, ako slučajno do toga dođe, to će se, kao i mnoge stvari koje su u načelu opšteg karaktera, posle prelomiti preko leđa građana, jer političke odluke za sobom će nositi zahtev za nadoknadu materijalne štete, za povraćaj imovine, a imovina je već otuđena, prodata, u džepovima je nekog od novih bogataša i onda će se moći učiniti samo nešto da se iz budžeta Republike Srbije ta imovina vrati, doduše imamo slučajeve da pojedine opštine bez bilo kakve odluke vraćaju imovinu. To govori u kom je stanju Srbija.
Pre neki dan novine su objavile podatak da su u opštini Aranđelovac tri lokala vraćena pređašnjim vlasnicima, na osnovu sugestije predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. On je poslao cirkularno pismo, gde sugeriše lokalnim samoupravama da vrate imovinu pravim vlasnicima i SO je na osnovu tog pisma, sugestije, donela te odluke. Onda možete misliti šta će biti kada bude doneta neka odluka da je pojedinac, odnosno odluka koja znači političku rehabilitaciju i sve ono što sledi iz toga.
Ja lično i mi iz SPS mislimo da ovaj zakon predstavlja samo nastavak Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana, zakon koji smo doneli pre nekog vremena u Narodnoj skupštini i zbog kog nam se ceo svet smeje. Ceo svet se smeje Srbiji koja je 60 godina posle Drugog svetskog rata našla za shodno da izvrši reviziju istorije i da one koji su sarađivali sa okupatorom proglasi savezničkim snagama.
Zato nas nisu zvali na manifestacije koje su se obeležavale širom sveta o pobedi nad fašizmom, a ako su nas pozivali mesto nam je bilo u zadnjem redu, zato što smo se usudili da prekrajamo istoriju, verujući da zakon koji se u Skupštini usvoji može promeniti ono što se zbivalo decenijama pre i ono o čemu su se mnogi izjasnili.
Tada smo ponudili obilje stranih dokumenata, da se ne bi prigovorilo u objektivnost, koji su pokazali i dokazali da sem pojedinačnih akcija 1941. godine četnici nisu bili neko ko se borio protiv fašista. Naprotiv, sarađivali su, činili zla, i to je poznato.
Sada će se, na osnovu nekog zakona iz 2006. godine, na osnovu dokaza koji će biti boga-pitaj-kakvi, a već se stvara atmosfera da ti dokazi budu relevantni, to će biti kao dva svedoka i završena priča, da je neko zbog političkih razloga bio predmet torture i da mu je uskraćeno neko pravo.
To Srbija treba da zna, jer ovaj zakon je samo nastavak tog zakona. Stvaramo neko bezlično društvo u kome se jednostavno neće znati šta je dobro, a šta je loše. Neće se znati šta je pozitivno, šta je negativno, već će verovatno biti politička volja ili naredba političkih snaga, nešto što je odlučujuće za delovanje svih.
Zašto 6. april 1941. godine, kao datum koji je sadržan u ovom zakonu? Zašto nije uzet datum stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca? Zašto se pod kršenjem ljudskih prava ne obuhvati onaj deo istorije Srbije kada je nekoliko hiljada komunista bilo u zatvorima zbog političkog stava i mišljenja iskazanog? Zašto 6. april 1941. godine, a nema veze sa Drugim svetskim ratom. Nismo dobili nijedan relevantan odgovor. Kada to nema veze, onda je moglo i pre.
Jedan kolega kaže da bi to izazvalo dodatne probleme. Neka izazove. Mislite da ovo neće izazvati probleme? Nekome je stalo da se politički rehabilituje, da bude rehabilitovan zbog članova porodice, dece ili unuka. Članovi porodice imaće pravo da to traže. Zašto bi se mi brinuli o pravima nekih drugih? Dajte da stvorimo pravni uslov, pa neka oni to traže. Nije na nama da procenjujemo da od tog i tog datuma može da se podnese zahtev.
Potpuno smo ubeđeni da će predmet ovog zakona biti revizija svih sudskih presuda ili bar ogromnog broja sudskih presuda koje su protiv učinilaca ratnih zločina, a koje su doneli vojni sudovi narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Potpuno smo ubeđeni u to. Verovatno će biti i odluka, presuda, stavova koji će pokazati da ljudi koji su ubijeni u borbi protiv narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, da je to bio predmet, odnosno, da je to bio razlog, ideološki ili neki drugi, jer će 60 i nešto godina posle Drugog svetskog rata pitanje dokumenata i dokaza biti krajnje relativno.
To je nešto što postoji kao činjenica. Da li će ovaj zakon obuhvatiti one koji su bili predmet političkog progona posle 5. oktobra? Formalno – da. Da li će suštinski moći ljudi da dokažu da su bili predmet progona? Ne. To je pokazala praksa u ovih prethodnih nekoliko godina.
Pomenuo sam više puta u Narodnoj skupštini Republike Srbije stotine slučajeva, pripadnika SPS-a, koji su bili predmet političkog progona. Nađen je zakonski osnov ili čuvena zloupotreba službenog položaja ili neka druga odredba Krivičnog zakonika koja je krajnje zlonamerno tumačena.
Ti procesi traju i traju i ne može ništa da se dokaže, i kada ne mogu da dokažu ono što je sadržano u optužnici, onda se optužnica proširuje na godine pre da bi se još nešto našlo.
Zar stvarno mislite da će biti predmet sudske presude oni ljudi koji su, primera radi, predsednika Miloševića lišili slobode na osnovu protivustavne odluke Vlade Republike Srbije?
Na osnovu jedne odluke, protivustavne odluke, u kojoj je učestvovalo celo srpsko pravosuđe. Nije se reagovalo, niste rekli ništa, ni istražni sudija, ni okružni sudija, ni Vrhovni sud, ni Tužilaštvo. To je par ekselans politička odluka i ne treba nam velika mudrost da shvatimo njenu suštinu. To je nazovi demokratska Srbija i to su te demokratske vrednosti. Sve je moguće, sve je dozvoljeno, samo da završimo ono što nam treba.
Predsednik Milošević je bez sudske odluke lišen slobode, kidnapovan i odveden u Hag i tamo suštinski ubijen, jer se ovaj zakon odnosi i na njega. Formalno da.
Da li mislite da se nešto može uraditi? Znam da ne, zbog stanja u srpskom pravosuđu i zbog pojedinaca ili grupa ili čak političkih stranaka, kojima je sve što je levičarsko u prošlosti – komunističko, koje je sve apriori negativno. To je nešto što oni nose sa sobom i ne mogu se toga osloboditi. Dok tako bude nema koraka napred.
Da završim, ovaj zakon je po našem mišljenju jako loš, izazvaće mnogo negativnih posledica. Ako oni ljudi koji budu sprovodili ovaj zakon budu dosledni, a znam da neće, ali govorim: ako, hipotetički, onda će predmet sankcija biti i ljudi iz sadašnje vlasti.
Ljudi naravno računaju da se to na njih ne odnosi, ali moraju znati da je vlast čudo. Danas si u vlasti, sutra već nisi, a izbori će brzo i vlast će se promeniti.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Naslov u novinama – "Socijalisti kažu izbori će brzo".)
Izbori će brzo i vlast će se promeniti. Ovakva politička struktura neće ostati na vlasti, a oni koji se ovako busaju u grudi i pozivaju se na poštovanje zakona, a tumače ga na svoj način, biće sutra u situaciji, hteli to ili ne, da osete sve blagodeti nazovi demokratske Srbije.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospodine predsedavajući, gospodo narodni poslanici, pored činjenice da se ovim zakonom opravdano teži uspostaviti pravda i ispraviti nepravda koja je činjena u prethodnom periodu, nema sumnje da je ključan motiv donošenja ovog zakona pitanje afirmacije osnovnih ljudskih prava i privrženosti Srbije pravnoj državi i vladavini prava.
U prethodnom periodu, kada se analizira istorijski put Srbije i opredeljenje, jasno je da je od svog nastanka moderne Srbije težnja bila da se kroz donošenje Ustava spreči da vlast bude autoritarna, da nekontrolisano raspolaže životima, imovinom i svim drugim pravima građana.
Posle despotije koja nije bila sporna, Miloševe, kada se otimala i imovina i žene, donet je Sretenjski ustav i od tada je krenuo put ustavnosti Srbije, gde su se upravo ova osnovna ljudska prava jemčila.
Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da smo u jednom periodu naše istorije imali režim koji je sva ova prava stavio van snage i politički progon, zatiranje svega onoga što je u to vreme mislilo drugačije, uspostavio kao politiku. To nisu bili pojedinačni slučajevi, nego jasna politika progona neistomišljenika, potencijalno politički opasnih, onih koji su nosili građansku i nacionalnu svest u Srbiji.
Nema sumnje da je u tom periodu bilo kršenja svih osnovnih ljudskih prava koji su onim deklaracijama iz 19. veka utvrđeni, prava na život, na slobodu misli, na imovinu, a čemu je Srbija bila posvećena, kazao sam, od svog nastanka pa do ovog perioda uspostavljanja autoritarne vladavine 40.-tih godina prošlog veka.
Upravo činjenica donošenja ovog zakona, u vremenu kada se Srbija menja i kada želi da kroz jačanje svojih institucija afirmiše pravnu državu ponovo i na taj način se legitimiše kao deo velike porodice evropskog naroda, važno je doneti ovakav zakon i poslati poruku da Srbija želi ponovo ova osnovna ljudska prava da afirmiše na taj način da nikad više ne bude ideoloških pitanja ili političkih progona zbog razlike u političkom mišljenju.
Nikad više, bez obzira ko bio na vlasti.
Zato je ovaj zakon važan i zato je važna njegova poruka. Naravno, sprovođenjem ovog zakona moramo verovati u srpsko pravosuđe, da će nadležan sud, kada mu se zainteresovano lice obrati sa jasnim dokazima, utvrditi da li je bilo ovih pojava.
Ne samo što je lako utvrditi da li je bilo sudske i administrativne odluke, nego da li je bilo, a bilo je, znamo, u Srbiji i onih koji nikakve veze nisu imali sa raznim vojnim pokretima koji su bili ili neprijatelji ili su drugačije mislili u odnosu na režim koji se tada stvarao, na taj način lišeni pojedinih prava, pa čak i života.
Tačno je, pored ovog zakona o rehabilitaciji važno je doneti zakon o denacionalizaciji, jer jeste oduzimana imovina onima koji su označeni kao politički protivnici i treba im to vratiti, jer se mora afirmisati pravo svojine.
Zato je vrlo važno da se ovaj proces nastavi, da se Srbija ponovo afirmiše kao pravna država u kojoj se jemče osnovna ljudska prava i da ta prava koja u Ustavu budu garant i slobode misli i imovine pojedinaca i prava čoveka da se slobodno opredeli na koji način će živeti, na koji će način delovati. Zato će DSS podržati ovaj zakon i preporučuje i drugim strankama u ovom parlamentu da ga podrže.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a neka se pripremi narodni poslanik Đorđe Mamula.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS neće ući u salu u danu za glasanje po ovom predlogu zakona, a vi rešavajte sami kako ćete dalje i da li možete, ova rasprava je samo prazna priča.
Da vidimo razloge zašto ne treba učestvovati u glasanju za ovaj zakon. Prvo, ovaj zakon je prst u oko političkim sledbenicima komunista od kojih vam zavisi Vlada. Ne razumem zašto toliko ponižavate te ljude i izazivate do koje granice ide njihovo strpljenje, tim pre što se ovde ideološki obračunavate sa njima.
Drugi razlog nalazim u pripremama da se srpskoj emigraciji omogući da glasa elektronski, pa velite, predstavili ste se već kao ljudi koji su četnicima dali penzije, a sada ćete i onima kojima su partizani oduzeti imovinu, pa će njihovi naslednici to da cene, elektronski da vam šalju glasove iz inostranstva, kad već neće ova sirotinja koja nema para da kupi hleb, glasaće za vas neko iz inostranstva.
Treći je – licemerno vođenje države i Vlade. Ovaj zakon liči na Zakon o lustraciji, u čemu je razlika, da li je primenjen Zakon o lustraciji? Jeste, na nekoliko pojedinaca u prosveti, nešto u pravosuđu. Da li su ispravljene nepravde? Nisu. Ni ovaj zakon neće ispraviti nepravde, a ko će ih ispraviti, vi?
Ko to sada tvrdi da možemo bez džaka na leđima, vi koji ste 5. oktobra ušli u ideološki i politički obračun sa onima koji su pre vas bili na vlasti. Do pre tri dana ste se politički obračunavali sa mrtvim Slobodanom Miloševićem, jeste li njemu nešto oprostili?
Ako nikada nije osuđen, da li je bivši predsednik države mogao da bude sahranjen uz vojne počasti u Aleji velikana, da li je mogao da bude izložen u Saveznoj skupštini? Šta je rekao predsednik Srbije? Narod je 5. oktobra rekao šta misli o Slobodanu Miloševiću. Pa šta, prošle godine je rekao šta misli o Demokratskoj stranci, da li sada neka budala treba da izvadi Zorana Đinđića iz onog groba?
Šta je rekao za suprugu Slobodana Miloševića: "Lično sam ubeđen da je učestvovala u više teških krivičnih dela".
Predsednik države to kaže i gotovo, nema amnestije. Kako mogu da verujem da ćete vi da sprovodite pravdu. Hoćemo li da uđemo u analizu zakona? Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su bez sudskih ili administrativnih odluka ili sudskom i administrativnom odlukom lišena političkih i ideoloških razloga života, slobode ili nekih drugih prava, od 6. aprila 1941. godine. Ne možete da me ubeđujete da je razuman rok – skoro 70 godina, a da je ići dalje od toga nerazuman.
Dakle, 70 godina je predug rok, izvinjavam se, ima li nekoga u sali ko je star 70 godina, to je predug rok, kao i 30 godina i 20 godina, sve je zastarelo posle 20 godina, a vi ste pronašli datum 6. april 1941. godine.
Znači, od 6. aprila do danas i izdaja, ako je počinjena iz ideoloških i političkih pobuda ili ako je neko kažnjen iz ideoloških i političkih pobuda, može se rehabilitovati. Dakle, sve do danas, a današnje unapred rehabilitujemo, jer ovaj zakon, ne kažete ovde da dejstvo zakona prestaje, nastavlja da živi.
Nekakvi vaši drugi lex specialisi prestajali su danom donošenja, samo da se reguliše vreme do tada. Ne, ovaj zakon nema ograničenja. Sada predviđate, kada ste na vlasti, da će neko iz ideoloških i političkih razloga da bude gonjen. A zašto ne pre 6. aprila, jer tada su stradali komunisti, da li nisu bili ljudi, nisu imali ideju, nisu se borili za tu ideju?
Ako vam smetaju oni koji su u vreme komunizma vodili državu, što mogu da prihvatim, moram da vas upozorim, to je naš stav iz 1990. godine dok smo svi bili u opoziciji. Tada je bilo glavno udariti na komuniste, na nesvrstane, na prisilni otkup, na ovo, na ono, a sada nema prisilnog otkupa. Dinkić ne vrši prisilni otkup? Ne otima redom, crno ispod nokta, ne zatvara banke, ne propisuje limite, ne ograničava raspolaganje privatnom imovinom kako on hoće? U čemu je razlika, naš ili njihov, gde je tu princip? Ko će da rehabilituje ljude pre 1941. godine, ljude koje je proganjala monarhija, ko će Milana Stojadinovića da rehabilituje, da li ne zaslužuje to?
Šta kažete ovde dalje, sudiće sud u Beogradu, Okružni, a obrazloženje, time se stvaraju pretpostavke za ujednačavanje prakse u sprovođenju zakona. Samo jedan sud imamo u Srbiji. Šta to znači da po jednom zakonu može da bude suđeno samo u jednom sudu u Srbiji?
Hajde za sve zakone da kažemo, sudi se u Okružnom sudu u Beogradu, jer tu je ujednačavanje prakse, znači, jedan sud sudi u celoj Srbiji i to je ujednačavanje prakse. Ko to nema poverenja u druge okružne sudove, ko sada to misli da će presude u drugim sudovima biti donete mimo zakona i što bi bila praksa jedinstvena?
Praksa je poštovanje zakona, a ne donošenje odluka. Svaka odluka mora da bude zasnovana na zakonu i prepušta se sudiji da odluči, a ne nama koji glasamo za zakon. Mi odlučujemo koji je sud sposoban da sprovodi ovaj zakon, zato što zakon ne valja, zato što je nakaradno postavljen.
Ako je odluka doneta, onda će doći do rehabilitacije, posledice će biti ništavne, čak preti i konfiskacija državne imovine. Ali, ako se rehabilituje neko za koga nije ni doneta odluka, on se proglašava žrtvom progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga. Šta ako je doneta sudska odluka? To onda nije politički i ideološki razlog.
Da li ćete rehabilitovati ljude koji su na bilo koji način iz ideoloških i političkih razloga lišeni života, slobode, nekog drugog prava ili imovine? Ako to hoćete, onda je svejedno da li je postojala odluka ili nije, jer on je žrtva, a članom zakona izričito kažete – žrtva je samo onaj zbog koga nije postojala odluka, tako se tumači ova pravna norma. Možete i drugačije da je tumačite, ali pošto nije zasedao Odbor za pravosuđe, ne znam kako izgleda stvarno tumačenje Odbora.
Šta će ovaj zakon da uradi? Da izazove nove podele i svađe, samo vam je to u interesu. Izazvali ste podele za ovom govornicom, između onih koji su na vlasti i onih koji vlast podržavaju i šta računate, na ovom predlogu zakona možda ćemo izgubiti socijaliste, ali radikali će da glasaju, njihovi su dedovi proganjani za vreme komunista. Kada dođe sledeći, reći će – šta nas briga za radikale, sada će socijalisti da glasaju. Tako se ne vlada u državi.
U državi moraju svi da budu zadovoljni, i deca četnika i deca partizana i mi što smo mešoviti. I ja sam tako prepolovljen već 50 godina, jer jednog dedu su mi ubili četnici, a drugog partizani. Nijedan moj deda nije bio kriv, ali džabe. Ko je imao pušku, on je ubijao.
I sada ću ja, posle 65 godina da sudim, da procenjujem kako je to bilo, kao što je vama lako da procenjujete ulogu Slobodana Miloševića, izađete ovde, veličate Nedića, što mogu da prihvatim, spasio je mnoge Srbe, a zašto niste rekli, pa i Milošević je uradio to isto 1990. godine, isto, sve bi reke bile pune mrtvih Srba da Milošević nije pomogao Republici Srpskoj, Krajini. Ako je to merilo ko hoće da pomogne Srbima, onda ne smete da budete protiv ideologije koju je sprovodio Slobodan Milošević, kao što ni ja nisam bio protiv, samo sam bio protiv načina na koji to radi. Jedno je merilo.
Pričate o školama, šta je tada učeno u školama. Tada sam naučio i epske pesme, Prvi srpski ustanak, Drugi srpski ustanak, balkanske ratove, Prvi svetski rat i Drugi svetski rat. Pričate mi o tome ko je koga klao i iznosite primer svog naroda. Sada mi Srbi da savijemo glave, da nabijemo glave u klupe.
Svako ko hoće da natovari Srbima neku grešku, on će da izađe ovde i da kaže – u mom selu Srbi su ubili, a mi ćemo da ćutimo, da obaramo glavu. Što ne kažete da je komandovao Hrvat? Što ne kažete da je Tito bio Hrvat? Kakve to sada ima veze sa Srbima?
Čini mi se kao da ovde opet otvaramo neki haški tribunal. Pričate o ljudima koji su zbog ideoloških razloga pretrpeli štetu. Strpali ste Slobodana Miloševića, mimo Ustava, u avion i odvezli ga u Hag. Neki od vas su napisali optužnicu protiv Vojislava Šešelja. Tri godine vas ne interesuje nijedan građanin Srbije koji se nalazi u Haškom tribunalu, kao da su šugavi, kao da niste ovde vlast, nego – eto njegova porodica, stranka, pa neka se bore za njega.
A to što bi presuda protiv Miloševića bila presuda protiv svih nas, a niste hteli da pomognete njegovu odbranu, to što bi presuda protiv Mladića i Karadžića bila presuda protiv svih nas, a obećali ste, dali ste takvo obećanje da su vam propustili rok koji je bio dead line.
Znači, nešto ste mnogo obećali. Novine kažu – Mladić. Šta ako ne uhvatite Mladića? Da niste obećali Kosovo? Da niste obećali da mi ovde više ni o čemu nećemo da raspravljamo? Koga ste danas pomirili od nas koji predstavljamo narod u ovoj sali? Zamislite kada se to prenese u selo. Kako će to da izgleda? Da li treba da pričamo o tome šta je ko kome radio pre 70 godina? Mislim da ne treba.
Pošto je danas hleb? Koliko fabrika u Srbiji radi? Koliko je kriminalaca na slobodi? Kako ste organizovali državu? Ko nam komanduje po Srbiji? Kako održavate sednice? Četiri meseca nismo ušli u salu, a vi ste nam doneli zakon o ispravljanju nepravdi od pre 70 godina. Živite u prošlosti, živite u oblacima. Kada budemo sve ispravili i ove nepravde će biti ispravljene.
Ima li živih kojima su nanete nepravde? Nema. Ako je neko imao 20 godina – 1945. godine, koliko li sada ima? Znate da ljudi od 1920. do 1930. godišta više nisu živi. Svaka čast, neka se živi i 200 godina, ali biološki časovnik otkucava.
Ako sada u 54 godine čekam da mi vi, kao vlast, rešavate probleme od pre 70 godina, znači da mogu danas da kažem unučetu – kada budeš imao 54 godine, možda će ti rešiti današnje probleme. Da li ste nam potrebni takvi? Ili neki koji kažu – sutra ćemo ovo da uradimo, prekosutra ono, za godinu dana ovo. Neprekidno neki obračun sa onima pre vas, samo obračuni. Kada nema dovoljno onih pre vas, onda između vas.
Ono što sam govorio, objavljeno je u knjigama SRS. Da vidim da li sme neko od vas da objavi šta je govorio? Znači, ko nije za ovaj zakon, taj u danu za glasanje neće ući u salu. Ko želi da zaštiti ljude koji su stradali u poslednjih 15 godina, u poslednjih pet godina, taj neće ući u salu kada bude dan za glasanje. To će da nauči Vladu Republike Srbije kakve zakone treba da donosi.
Nismo se sastali tri meseca, mogli smo da održimo vanredne izbore. Šta bi se u Srbiji promenilo na loše? Bio bi neki novi saziv parlamenta. Pregovarački tim bi radio svoj posao, Vlada bi obavljala svoj posao. Parlament nije imao šta da radi, nije ni radio, i danas biste znali kakva je volja građana Srbije.
Ovo što zakonom ispoljavate, nije volja građana Srbije. Nije im želja, neće da se svađaju više. U ovom ratu to smo završili, tamo se i deca četnika i deca partizana nazivaju međusobno četnicima, tamo više nema podela. Ko je bio na muci, on se više ne deli, nego vi koji ne znate šta je muka, i dalje se svađate, i dalje delite. Da vas je stisla muka, ne biste se delili.
Ali, imate vi svoja merila, kriterijume, za vas je vaš vredan, tuđ nije; za vas je vaš predsednik Vlade – predsednik Vlade, a tuđi nije. Za vas Mirko Marjanović, koji je bio šest godina predsednik Vlade u kontinuitetu, Nikola Pašić nije sastavio šest godina u kontinuitetu – nije bio predsednik Vlade, bio je kuče koje treba negde baciti. To čeka i nas, ako biste bili na vlasti.
Ustanovite jednom princip jednak za sve. Ima ljudi koji su politički proganjani, ima ih i pre 1941. godine, ima ih i od 5. oktobra naovamo. Gde su vam ti ljudi? Koji će od njih biti zaštićeni? Koji će sudija smeti da ga zaštiti? Kako se zove taj sudija koji će smeti da ga zaštiti, a da ga posle ne isterate iz suda?
Još jednom, nećemo ući u salu, a oni koji uđu, neka znaju da su pomogli da zakon bude donet.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević.
Pre toga, replika narodni poslanik Zoran Ćirković. Sada ćemo da čujemo na šta se odnosi replika. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, naravno niste čuli, jer je sednicom predsedavao gospodin Anđelković kada sam govorio, ali prisutni su čuli.
Očito da je moj prethodnik, pominjući Milana Nedića, mislio na deo diskusije u kome sam govorio, pošto pretpostavljam da ga niko nije pomenuo. Rekao sam da, čak iako Milana Nedića neće da rehabilituje Prvi okružni sud, ni Vrhovni sud, može se rehabilitovati Toma Maksimović, njegov komesar za izbeglice.
Moj uvaženi prethodnik mi je i tada sa mesta dobacivao – "pa izbeglice je primao i Slobodan Milošević". Nisam mu odgovorio, ali pošto je maločas to pomenuo, evo sada ću da odgovorim.
Prosto je nepotrebno, rekao bih i nepristojno, dovoditi u istu ravan Slobodana Miloševića i Milana Nedića. Milan Nedić nije osuđen, on je umoren u komunističkom kazamatu, nije izveden, itd.
(Vjerica Radeta, sa mesta: A Milošević je osuđen?)
Dalje, taj kazamat je bio otvoren od ondašnjih vlasti. Ovaj u Hagu nije od ondašnjih vlasti, nego je otvoren odlukom Saveta bezbednosti. Znači, otvoren je odlukom nekog drugog organa, itd. Prosto dovođenje toga u vezu je nepotrebno i štetno.
Dalje, Miloševiću nije ni suđeno, Milošević je nevin zbog toga što mu presuda nije izrečena, ne znam zašto bi ga rehabilitovali kada nije osuđen.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Šta, bio je na godišnjem odmoru?)
Dalje, ingerencije ovog zakona prestaju sa granicama Srbije. Ingerencije ovog zakona su samo za građane Srbije, za sudove Srbije.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Za građane Srbije – dobro reče!)
Tako je i za sudove koji su sudili u ovoj zemlji. Ali, prosto, ponekad se pravimo "toše", pa ne znamo o čemu se radi, a zapravo vrlo dobro znamo. Zaista, bilo je ljudi koji su nevino stradali na pravdi boga. To vreme je bilo ozakonjeno bezakonjem u periodu dok se nova komunistička vlast nije stabilizovala.
Navešću, dakle, primer iz mog kraja. Mihajlo Jevđević, prota pribojski je poveden negde krajem rata 1944. ili 1945. godine, navodno na sud i usput likvidiran.
Prema tome, njegovi potomci, a ima samo jednog sina koji je ovih dana umro u dubokoj starosti, sa 93 godine i bio je znameniti profesor Columbia univerziteta i ekspert Ujedinjenih nacija, poznati geolog, itd, patio je iz razloga što nije mogao doći u ovu zemlju, jer je njegov otac likvidiran na pravdi boga. Ovakav zakon hoće da ispravi te istorijske nepravde.
Maločas je neko govorio o Apisu i "Crnoj ruci". Pa komunisti su napravili reviziju Solunskog procesa i ne znam zbog čega su to činili, i tada su rehabilitovali Apisa. I to nisu učinili zbog toga što vole Apisa, nego su hteli da ocrne kralja Aleksandra, jer je Apis osuđen iz razloga što je, navodno, spremao atentat na kralja Aleksandra, što nikada nije dokazano i moguće da je on zaista stradao u nekoj nerasvetljenoj crnoj rupi, itd.
Još jednom ističem – oni ljudi koji su stradali zbog toga što se ideološki nisu slagali sa novim poretkom, a taj novi poredak koji je ozakonjen nasiljem jeste bio komunizam i to moramo da priznamo. Ne može se porediti nasilje koje je činio komunizam sa navodno monarho-fašističkom diktaturom kralja Aleksandra, kako su nam to komunisti pričali.
To nije tačno, to se uopšte ne može dovesti u ravan, iz prostog razloga što je kralj Aleksandar pao kao fašistička žrtva. Kralj Aleksandar je likvidiran ustaškom zaverom, ona je stajala iza te likvidacije. Zašto bi fašisti likvidirali svoje ideološke saveznike?
Još jednom apelujem da, prosto, u ovoj stvari imamo dobre volje i da se sve ono što je učinjeno protiv slobode, ljudskih prava i njihove imovine, mora nadomestiti.
Uostalom, ova skupština je u prethodnom sazivu donela Zakon o lustraciji i on se ne primenjuje. U ovom momentu ovaj zakon će se, ukoliko se usvoji, primenjivati i on će služiti kao neka zamena prethodnog zakona. Uostalom, ako se ovaj ne usvoji, onda prethodni zakon može da se primenjuje. Hvala vam.