Reč ima gospodin Obradović. Gospodine Albijaniću, u čemu je problem? Gospodine Albijaniću, nemate oči pozadi, gledam napred i vidim kada se ko javio.

Javio sam se po Poslovniku, kao član Odbora za ustavna pitanja, povodom ove teme koja se sasvim nenadano nametnula u radu parlamenta, da kažem nekoliko reči, a i povodom onoga što je gospodin Albijanić pomenuo, govoreći o odnosu ili stavu G17 povodom našeg ustava.
Naime, svima u Srbiji je poznato, ali ne znam zašto, kada govorimo u Narodnoj skupštini, pričamo ili pozivamo one političke stranke koje, objektivno, nisu do sada želele da učestvuju u radu na izradi novog ustava.
Zna se da postoji obaveza izrade novog ustava, obaveza koja proističe iz Ustavne povelje i da smo mi u Narodnoj skupštini pristupili ispunjavanju te obaveze, kao i da je na Odboru za ustavna pitanja, tu je tačno ovo što govori poslanik Nikolić iz SRS, u početku postignuta apsolutna saglasnost i Skupština je donela odluku da se pristupi izradi novog ustava. Tada je postojala apsolutna saglasnost i znam da je na Odboru za ustavna pitanja bilo rečeno – kada se uradi novi ustav ići će izbori, ali izbori na svim nivoima: parlamentarni, predsednički i lokalni.
Posle toga se DS, iz vrlo pragmatičnih razloga, pojavila sa svojim predlogom novog ustava, a znamo i zašto – zato što treba da se raspišu izbori za predsednika Republike Srbije, a Tadić i svi oni dobro znaju da više neće biti predsednik, zbog načina na koji radi svoj posao. Meni je interesantno da neki ovde u sali to neće da shvate.
Nemamo šta da pozivamo DS, da tvrdimo da smo ih isključili iz rada Odbora za ustavna pitanja, oni su isključili sami sebe zato što ne žele izbore za predsednika Republike, kao posledicu donošenja novog ustava.
Inače, kada je reč o postojećem ustavu, on apsolutno jeste Ustav koji sadrži gro, ili u najvećoj meri ona rešenja koja služe na čast Republici Srbiji, u odnosu na evropsko zakonodavstvo. To je činjenica.
U prethodnom sazivu Narodne skupštine, kada se pristupilo izradi novog ustava i ušlo u suštinu i sadržaj, videlo se da će 80% materijala postojećeg ustava biti u novom ustavu. Ljudska i manjinska prava uopšte nisu sporna i ne stoji argument koji je gospodin Albijanić pomenuo.
Ljudska i manjinska prava su nešto oko čega je odmah postignut dogovor. Jedino što naše demokrate nisu htele da utvrde, obaveze pripadnika manjina, kao deo ustavne materije, vezano za ljudska i manjinska prava, da se zna kakvu obavezu ima pripadnik manjine, kao državljanin Republike Srbije, ne samo prava nego i obavezu, jer i to piše u odgovarajućim aktima ili standardima međunarodne zajednice.
Inače, postoji logička nedoslednost. Čini mi se da smo imali najveći broj predloga zakona iz Vlade Republike Srbije, ili bar u velikoj meri od kolega iz poslaničke grupe G17 plus, odnosno zastupali su ih ministri iz te političke stranke. Ako je Ustav nedemokratski, kako to da se baš toliki broj zakona donosi i da se svi pozivaju na Ustav. Nešto tu nije logično. Prema tome, ne stoje ti navodi, a ne stoje ni navodi vezano za rad Odbora za ustavna pitanja.

Reč ima gospodin Marković, replika.

Naravno, postoje političke želje, postoje političke poruke. Moja obaveza je da poštujem odluke Skupštine i verujem da je to obaveza svih. Ova narodna skupština je jasno donela odluku o tome da se počne izrada novog ustava preko Odbora za ustavna pitanja i svi su dužni da tu odluku sprovode.
Ne vidim zašto bismo se oko toga sporili, osim ako se dešava, a povremeno se dešava, i čuli smo sada svedočenja da neki nisu u stanju da poštuju odluke za koje su glasali.
Ovde ima dovoljno odgovornih ljudi koji su u stanju da poštuju svoje odluke i potpuno razumem da ljudi, koji su nadležni, učestvuju odgovorno u radu jednog tela, ovog puta u Pododboru za ustavna pitanja, jer je to, takođe, odluka i to odluka Odbora za ustavna pitanja, da se na određeni način pristupi radu.
Razumem da zbog političkih razloga žele javno da dobiju tačnu potvrdu onoga što su lično dobili, dakle tačne informacije i to ne zameram, ali pošto sam prozvan, onda moram javno da kažem.
Mnogo ljudi po medijima, koji niti su obavešteni, niti učestvuju, niti su poslanici, daju čitav niz izjava o tome šta se dešava sa Ustavom i naravno da nikada lično na to nisam odgovarao, jer zašto bih odgovarao nenadležnima na njihove zablude.
Naravno, moguće je da bih time ušao u neke unutarstranačke rasprave, moguće je da u njihovim strankama njih ne obaveštavaju.
Kada je u pitanju mogućnost i odgovornost za zakazivanje sednica pododbora, predsednik Odbora za ustavna pitanja, ovo gospodin Nikolić zna i smatram da je samo želeo da javno izgovorim sve ovo i potpuno razumem tu vrstu poziva, na insistiranje jednog člana pododbora, posle zastoja u radu tokom 2005. godine; molim vas pododbor ne radi javno, i nije neophodno da dajem imena i prezimena; izdiktirana je odluka za koju smo svi glasali da bismo pokazali odgovornost svih ostalih članova pododbora, iz svih poslaničkih grupa, koji su prilježno i odgovorno radili.
Čuo sam samo prvi deo vašeg izlaganja, tako je, do polovine teksta, gde je delimično usaglašen tekst, a delimično su ostavljene alternative, jer nema suštinskih razlika, već su alternative za tehničko-pravno rešenje.
Dakle, isključivo zalaganjem jednog člana doneta je odluka da se pododbor ne saziva, pa sam dužan da poštujem tu odluku, dokle god zainteresovane strane predlagača tekstova koji su uzimani u obzir ne daju stručnjake da usaglase ove alternative, a da se potom, u skladu sa predlogom koji je dao gospodin Nikolić, a koji smo takođe svi prihvatili, na Odboru za ustavna pitanja utvrdi konačna verzija prve polovine usvojenog Predloga ustava.
U odnosu na to, moram da poštujem te odluke. Pitao sam zainteresovanu stranu, gospodina Nikolića; jer smo i gospodin Nikolić i ja, pored još dva predlagača Predloga, kao ljudi koji su stavljali rešenje, bili zainteresovani; i rekli smo – ne, nećemo predlagati stručnjaka.
Potom je jedan zainteresovani potvrdio stručnjaka, drugi nije. O tome sam ga obavestio pismom, 28. septembra 2005. godine. Pošto se ispostavilo da mu pismo stranka nije uručila, a on je prezauzet državnim funkcijama, tako sam shvatio, uputio sam mu novo pismo, 28. februara ove godine i o tome sam vas takođe obavestio i razumem što želite da ovo potvrdim.
Da bi pododbor nastavio, neophodno je da strana koja je tražila ovakav zaključak i koji je jednoglasno izglasan, ispuni svoju obavezu.
Ne mogu da nateram ljude da ispune svoju obavezu. Samo još jedna napomena, lepo je politički pričati o Ustavu, ali on svakako trebuje što širi konsenzus da bismo sproveli odluku koju je ova Narodna skupština donela.
Potvrđujem, kao što sam javno nekoliko puta potvrdio, da su u dosadašnjem radu, sem te nespremnosti jednog člana, svi aktivno učestvovali, kao što vas podsećam da šta god da se priča, gospodine Obradoviću, na Odboru za ustavna pitanja, izbori na svim, ili ne svim nivoima, uopšte se ne određuju Ustavom, nego ustavnim zakonom koji sledi.
U odnosu na to, ne može Odbor za ustavna pitanja da donese odluku da će posle donošenja Ustava biti izbori na svim nivoima, zavisi od rešenja u Ustavu i naravno, to dobro znate, istovremeno kada se donese Ustav, posle toga se donosi, u periodu koji je predviđen jasno zakonom, ustavni zakon o sprovođenju. Njime se definišu i rokovi za izbore.
U slučaju, osim ako su rešenja potpuno identična postojećim zakonima, a iz ovih nacrta to neće tako biti, najprirodnija bi bila usvojena nova zakonska rešenja, u skladu sa Ustavom, kao i izbori na svim nivoima.
Još jednom potvrđujem, ni male, ni velike stranke do sada nisu sprečavale ovo. Žao mi je, moram i sada dok ovo objašnjavam da vodim računa o tome, i zahvaljujem se svima koji o tome vode računa, da moramo da činimo sve da stignemo do što većeg konsenzusa, a ja i dalje ne mogu da utičem na one koji nisu sposobni da sprovode odluke za koje su sami glasali.
Hvala vam na razumevanju.

Zahvaljujem se, gospodine Markoviću, dali smo vam dve i po replike, zato što je bilo važno pitanje. A sada, gospodin Albijanić.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se da reklamiram povredu Poslovnika, član 104. Poslovnik je povredio predsedavajući, trenutno gospodin Anđelković.
Dakle, ne samo dostojanstvo Narodne skupštine, već moje lično i ne znam više koji su to razlozi i motivacija gospodina Anđelkovića da mene već danima proziva, da pokušava da koristi i Skupštinu za određene obračune, da li u svojoj političkoj stranci ili na drugim mestima, što mene potpuno ne interesuje.
Ne znam zašto koristiti mesto predsedavajućeg za komentarisanje pogrešno određenih stvari.
Prvo, tačno je da greškom jedan broj poslanika G17 plus nije glasao juče za jednu od tačaka za koju smo glasali iz tehničkih razloga.
Greškom sam ustao sa svog mesta u toku samog glasanja, ali to zloupotrebljavati na najgori mogući način nije dozvoljeno.
Ne razumem šta vam to zapravo znači.
Drugo, određeni politički stavovi koje mogu određene stranke da iznose na određenim mestima u određeno vreme; zar je moguće da sve vreme, i juče u toku dana i danas, pokušavate na određen način da me isprovocirate, kao predsednika poslaničke grupe G17 plus, da bi o tome polemisali, zarad neke vaše političke unutarstranačke promocije, što me ne interesuje. Nadam se da će već jednom ti baloni da vam izađu iz glave.

Zahvaljujem se gospodinu Albijaniću, što je upozorio na član 104. Moraću, naravno, da ga citiram da bi ljudi znali o čemu ste govorili.

Član 104. kaže: "Narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine". Duboko sam uveren da su svi danas poštovali dostojanstvo Narodne skupštine.

(Miloljub Albijanić, sa mesta: Osim vas.)

Gospodine Albijaniću, nemojte da vam dam upozorenje i opomenu što dobacujete sa mesta, jer je to direktno kršenje Poslovnika.

Sada ću biti korektan, iako možete da me optužite da kršim Poslovnik zato što vas ne upozoravam što dobacujete sa mesta.

Drugi stav: "Narodni poslanici su dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem".

Treći: "Nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatan život".

Ništa od ovoga nije bilo predmet, ni sa moje strane, ni sa strane bilo kog drugog poslanika.

Činjenica je da poslanici G17 plus juče nisu glasali za člana Saveta guvernera Narodne banke, koji je predložen od strane G17 plus na Odboru za finansije, a Odbor za finansije je prihvatio. I ja sam glasao tada, kao član Odbora, i to jeste politička činjenica.

To nije korišćenje niti u moje političke svrhe, niti u druge političke svrhe, to je nešto što mislim da vređa parlamentarnu većinu, kada ne glasate za ono što ste predložili, a to znači da ne verujete vašem predlogu. Samo sam izneo tu političku činjenicu i to nije vređanje nikoga. Naprotiv.

Prema tome, gospodine Albijaniću, ne želim da vas provociram, ali dobićete reč kada dođete na dnevni red, ili po redosledu, kada ste se prijavili, a ne kada poželite. Niste privilegovani u odnosu na bilo kog drugog narodnog poslanika ovde, a sada se za repliku javio…

Ne, završili smo ovo, nastavljamo dalje.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč o tački dnevnog reda? Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Gospodin Nikolić i gospodin Dačić su govorili, kao i gospodin Krasić, a ne gospodin Nikolić, pošto je on ovlašćen.

Niste bili tu, pa verovatno čekate da budete poslednji od šefova poslaničkih klubova, ali sada izvolite.

Hvala vam na tom komentaru.
Dakle, pred nama je Zakon o rehabilitaciji, koji je civilizacijski zakon, iz prostog razloga što pokušava da uradi nešto što na nivou ljudskog, moralnog civilizacijskog čina nije lako postići, pokušava da ispravi određene nepravde.
Svestan sam toga da je kroz čitavu istoriju nepravdi bilo puno, da su ih činili razni ljudi koji su bili na vlasti, jer vlast je takva da čoveka kvari, korumpira ga, čak i najograničenija vlast na svetu, ograničena dobrim ustavom, u dobrim demokratskim porecima takođe kvari one koji tu vlast vrše i ostavlja prostora da ona, mimo zakona, mimo Ustava države čini nepravdu. Pogotovo je nepravdu moguće zamisliti i najviše se dešavaju u ratnim vihorima kada, upravo zbog delovanja oružanog sukoba na teritoriji jedne države ili više država, dolazi do nedostatka mogućnosti da pravni sistem, pravni poredak, zaštiti ljudska prava.
Međutim, ne bih govorio ovde o tome na tako širok način, već bih se skoncentrisao na dva pitanja. Da li možemo da formiramo do kraja demokratski poredak na onaj način kako je to učinjeno u demokratskom svetu koji nam je danas uzor, a da jednostavno kažemo, za sve što se desilo u prošlosti, a tiče se 20. veka, jer je to neka mera, kada govorimo o kategorijama zaštite ljudskih prava i osnovnih vrednosti civilizovanog društva, teško možemo govoriti o 17, 18. i 19. veku, već govorimo o 20. veku, a onda su se tu pojavile i Ujedinjene nacije koje funkcionišu sa osnovnim postulatima i principima i dokumentima koje je međunarodna zajednica kroz, pre svega, ovu vrstu udruženja država iznedrila, dakle, da li mi tu možemo govoriti o tome da jedno društvo, jedna država može da nastavi normalan demokratski život, a da se drži onog slova – učinjenom poslu mane nema.
Jednostavno, ono što se dogodilo u našoj ne tako davnoj prošlosti, i danas postoje živi svedoci tih zbivanja i onoga što se dešavalo u osnovi u nedemokratskom poretku posle Drugog svetskog rata, ako ništa drugo zbog toga što je bio u pitanju jednostranački sistem, dakle, ono što se dogodilo i nepravde koje su činjene ljudima u tom trenutku, da li država treba da ostane bez odgovora, po principu – učinjenom poslu mane nema.
Mislim da ne, mislim da moramo delovati na taj način da rehabilitujemo one kojima je nepravda učinjena. Rehabilitacijom ne možete ljude oživeti, ne možete automatski njima ispraviti nepravdu i verovatno nekome, posle 40, 30, 20 i nešto godina, jer je bilo nepravdi u periodu koji nije vezan samo za Drugi svetski rat, to ne znači puno danas, ali može da znači ovoj državi i može da znači naciji.
To je ono što je jako bitno. Naravno, može značiti i članovima porodice, odnosno njihovim naslednicima.
Dakle, postoje dve kategorije tih lica, jedni koji su prosto lišeni života ili imovine ili bilo kakvog drugog dobra, bez ikakve sudske ili administrativne odluke i koji su kasnije trpeli posledice tog čina koji su arogancijom tadašnje vlasti, a to se pre svega odnosi na period tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, trpeli i druge posledice, naročito imovinske i posledice u pogledu prava na nasleđivanje takve imovine koja je bila najčešće konfiskovana.
Naravno, postojali su i sudski i administrativni aduti, odnosno odluke, koje su proizvele iste takve posledice. Ono što treba danas da kažemo jeste da se ovaj zakon ne odnosi na rehabilitaciju bilo koga ko je počinio bilo kakav zločin, jer zločin prema kriterijumima kojih se danas pridržavamo i u našem zakonodavstvu kojim regulišemo pitanja i ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti i zločina protiv života i tela, protiv imovine, krivičnih dela protiv imovine, ti standardi važe i za ono vreme, i mi danas moramo da pretpostavimo i da su u to vreme važili.
Drugim rečima, ovaj zakon ne može rehabilitovati one koji su učini krivična dela i zbog toga je predviđen postupak u ovom zakonu da se proceni da li su ispunjeni u svakom konkretnom slučaju po podnetom zahtevu uslovi za rehabilitaciju.
Dakle, ovaj zakon služi samo jednoj svrsi – pravičnoj svrsi, a to je da se rehabilituju nevina lica. Sve drugo je potpuno van predmeta rasprave u ovom slučaju.
Sva pitanja koja se tiču ideoloških rasprava o tome ko je sarađivao sa kim, sa okupatorom, da li je ili nije, koja je vojska činila pravednu borbu protiv okupatora, koja nije, sve to nije predmet rasprave ovog zakona, već je predmet onoga o čemu danas ovde raspravljamo – da se rehabilituju ona lica koja su vihorom događaja, a koji su bili vezani i za Drugi svetski rat na našem području, i za one događaje koji su bili neposredno vezani za vreme posle Drugog svetskog rata, pa bogami i više godina nakon toga, učinila da vlast koja je bila tada legalna, a ne mora značiti da je bila i legitimna, svojom arogancijom nanela štetu tim ljudima.
Dakle, o tome je reč. Naravno, molim vas da samo u ime te činjenice koja služi da našu državu potpuno stavi u kontekst država demokratske strukture, donesemo ovaj zakon i da ne vodimo raspravu o četnicima, partizanima, okupatorima, domaćim izdajnicima i sličnim stvarima, jer ovaj zakon nema to uopšte za predmet. Hvala lepo.

Da li se još neko od šefova poslaničkih klubova ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč?

Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, samo malo, da li ste vi ovlašćeni ispred poslaničke grupe, nemamo nikakvo ovlašćenje, znači, ispred poslaničke grupe, onda vas molim da dostavite ovlašćenje

Dakle, o ovom značajnom zakonu govorili su predstavnici svih poslaničkih grupa u ovom parlamentu.
U ime poslaničke grupe Nove Srbije i samostalnih poslanika, našao sam za shodno da se i sam o ovoj stvari izjasnim, mada samim činom glasanja mi svoj politički stav već iskazujemo.
Ovde su se zaista čule neke stvari koje su bile nepotrebne, opet se otvara priča o četnicima i partizanima. Doneli smo Zakon o pravima učesnika ravnogorskog pokreta i taj zakon ima u principu samo moralnu snagu. Broj preživelih pripadnika ravnogorskog pokreta je suviše mali i njihova materijalna prava, mislim na ona koja smo odobrili, u dobroj meri su zakinuta, jer vidimo da je ovaj zakon o invalidskoj zaštiti opet skinut sa dnevnog reda. Prema tome, njihova prava su u dobroj meri i prolongirana, ukoliko uopšte budu realizovana. Ipak sam smatrao za shodno da kažem nešto i ovom zakonu.
Istina je da ovaj zakon ima svoju moralnu i civilizacijsku težinu. Prigovori onih zašto se on odnosi samo na vreme od 6. aprila su potpuno po meni nerazumni. Naravno, neki datum se mora ustanoviti i taj najprirodniji datum jeste 6. april 1941. godine, jer ako bi razmišljali o nekom datumu koji je dalje od toga, onda bi to tek moglo da otvori puno pitanja. Ovako, ipak, bilo je nasilje, okupacija, jedan pravni i državni sistem je pao i uspostavljen je novi.
Ono što se meni zaista dopalo u obrazloženju ovog zakona jeste stav koji ću citirati: "Donošenje Zakona o rehabilitaciji predstavlja jedan od načina odlučnog raskida sa našom autoritarnom prošlošću i veoma bitan moralni čin kojim se iz komunizma prelazi u demokratsko i liberalno, savremeno društvo".
Naravno da se iz demokratizma može preći i u neko drugo društvo, ali naša je nada da to drugo jeste liberalno i demokratsko društvo i zaista, od oktobra 2000. godine ta promena je evidentna. Istina je da su u tom demokratskom prevratu učestvovali i bivši članovi Komunističke partije, ali prosto su to učinili iz uverenja da su se tog stava odrekli. Prema tome, ako bi pričali o ovoj stvari, potreba je, zaista, još jednom, da se rehabilituju ta prava.
Druga stvar koja mi se dopala u ovom zakonu, i razume se da će moja poslanička grupa podržati ovaj zakon, jeste činjenica da zahtev Prvom Okružnom sudu, koji je prvostepeni, mogu podneti sva zainteresovana lica za rehabilitaciju i da to ne moraju objašnjavati. Niko od njih neće tražiti objašnjenje zbog čega se oni smatraju zainteresovanim, on je prosto samim činom što podnosi zahtev za rehabilitaciju, zainteresovano lice.
Na taj način, čak i oni koji imaju određene ideološke razloge, pa i političke, ili prosto nisu ni u kakvom srodstvu, ni rodbinskom, ni krvnom, imaju načina, razloga, potrebe da pred sudom istorije, pred sudom pravde skinu ljagu sa imena onoga za koga smatraju da je bio neopravdano optužen.
Recimo, čuli smo ovde prigovore da će se ovim zakonom o rehabilitaciji rehabilitovati i Milan Nedić. Ne mora Milan Nedić da bude rehabilitovan. Ali, recimo, njegov komesar za izbeglice Toma Maksimović mora biti rehabilitovan. Da nije bilo Tome Maksimovića, Sava ne bi mogla da primi toliko srpskih glava koliko bi nam NDH poslala. Tomu Maksimovića moramo rehabilitovati. Sigurno, ukoliko to do sada nije učinjeno, a pretpostavljam nije bilo zakonskih mogućnosti, sada će biti.
Prema tome, one reke izbeglica, one reke srpske sirotinje koja je u Srbiji majci našla spas, imaće priliku da rehabilituju Tomu Maksimovića. Njega sam se u ovom momentu setio. Sigurno da nije njegov primer najeklatantniji, postoji zaista dosta primera ljudi koji su na pravdi Boga stradali. Ovim zakonom će se takve odluke, u kojima su oni stradali, staviti van zakona i sve pravne posledice koje iz takvih nepravednih odluka proizilaze će biti suspendovane. Zato vidim da ovaj zakon ima svoju moralnu i civilizacijsku vrednost i podržaćemo njegovo donošenje. Hvala lepo.