Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku. Izvolite.

Mislim da je grubo povređen Poslovnik, a da ne insistiram na tome da se glasa zato što, ako pomenem neku istorijsku ličnost, pre mene su je bar trojica poslanika pomenuli, niko od njih ne bi trebalo da ima pravo na repliku. Ali, možda mi ovo pruža priliku da još malo objasnim svoje stavove ili da komentarišem tuđe.
Znači, sad sam čuo da vlast ne ubija svoje saradnike, a vi optužujete Miloševića da je izvršio atentat na Vuka Draškovića, svog najboljeg saradnika.
Što bi to odgovaralo Slobodanu Miloševiću? Ili, rekli ste mi da je Milan Nedić ubijen bez presude, a onda ste rekli – Slobodan Milošević je nevino ubijen. Pa što nije sahranjen u Aleji velikana, što bivši predsednik države koji je bio nevin nije sahranjen uz vojne počasti? Što nije bilo izloženo njegovo telo u Saveznoj skupštini, gde izlažu?
To je moja priča o dvostrukim standardima koje imate. Imate dvostruke standarde za sve nas, i za našu decu i za decu naše dece. To bih hteo da ispravim u Srbiji, da standardi važe za sve. Ako se vraćate u prošlost nikada se nećemo pomiriti, ako krenete napred možda i možemo.
Ali, ako se vraćate u prošlost i uvek svoje pozicije veličate kao jedine prave i ispravne; jedino svoje poglede na svet, na ljude; jedino vrede oni za koje vi kažete da vrede i takvi mogu gde god hoće – na nebo, u raj.
Već čujem neke vaše istomišljenike koji su Miloševića odmah poslali u pakao, bez strašnog suda, sami su presudili. Uopšte ne svojatam Slobodana Miloševića, on je bio predsednik Socijalističke partije Srbije. Govorim u principu. Ne bih voleo da to slučajno pokušate sa Vojislavom Šešeljem, jer tada biste imali građanski rat u Srbiji, to dobro znate. Takvo ponašanje vam nikada ne bih oprostio.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Izvinjavam se, narodni poslanik Ivica Dačić. Po Poslovniku tražite reč?

Ne, javio sam se za repliku gospodinu Ćirkoviću, pošto je, kada sam govorio o ovom predlogu zakona, isticao Milana Nedića, kao primer čoveka koji je bio predsednik Vlade u okupiranoj Srbiji, uopšte ne želeći da ulazim u to kakav je čovek bio, da li je bio dobar general, da li je imao zasluge pre toga, da li je pomagao i spašavao Srbe u vreme nemačke okupacije? Sve to na stranu.
Sama činjenica da je neko pristao da bude predsednik Vlade u okupiranoj Srbiji, kao i njegovi ministri, gospodine Ćirkoviću, apsolutno ne dozvoljava da na bilo koji način bude rehabilitovan. Niko nema pravo da prizna kapitulaciju i okupaciju, a oni su to uradili.
Zato, apsolutno potvrđujem sve ono o čemu sam malopre govorio, kada sam pričao da će ovaj zakon biti zloupotrebljen, da se rehabilituju ljudi koji su očigledno sarađivali sa okupatorom. I to nije ništa čudno, jer danas u Srbiji i u svetu nema toliko zemalja koje bi htele da nas okupiraju, koliko ima onih koji bi potrčali da im budu predsednici vlade i ministri u tim vladama. I zato to nije ništa čudno.
Samo molim da se Milan Nedić ne poredi sa Slobodanom Miloševićem, on je bio čovek koji je biran od strane ovoga naroda dva puta na predsedničkim izborima, za njega je glasalo nekoliko miliona ljudi i nemojte time da vređate ovaj narod i one koji su za njega glasali, kao i one koji nisu za njega glasali zato što je bio predsednik marionetske vlade u uslovima okupacije.
Slobodan Milošević je bio predsednik države koja se trudila da sačuva svoju nezavisnost, svoje nacionalne i državne interese i bez obzira na političke konotacije i političku pripadnost svakoga od nas, mislim da ta poređenja nisu umesna.
Što se tiče sahrane Slobodana Miloševića, kao što znate gradska vlast Beograda nije dozvolila da Slobodan Milošević bude sahranjen u Aleji velikana, iako smatramo da je njemu tu mesto. Ali, sa druge strane, gde on bude sahranjen to jeste aleja velikana.
S druge strane, gradska vlast takođe, odnosno nove institucije gradske vlasti nisu dozvolile da telo Slobodana Miloševića bude izloženo u nekim od reprezentativnih objekata; Vojska Jugoslavije nije dozvolila da to bude u Domu JNA ili Domu Vojske Jugoslavije; Vrhovni savet odbrane koji čine Boris Tadić, Marović i Vujanović nije dozvolio da Milošević bude sahranjen uz vojne počasti.
Pokušavali smo više puta, razgovarali sa Domom sindikata, Sava centrom, za Saveznu skupštinu je bila neophodna odluka za koju nisu hteli da glasaju Crnogorci i moram da kažem da je na kraju pronađeno rešenje uz pomoć Vlade Republike Srbije, da se izbegne da se Srbija obruka sa Slobodanom Miloševićem. Naravno da smatramo da je to velika bruka, ali sa druge strane treba jasno reći koje grane vlasti u Srbiji to nisu dozvolile.
Prema tome, ne bih želeo da polemišem dalje sa gospodinom Ćirkovićem oko toga. Pretpostavljam da niko nije imao loše namere, ali svaka istorijska ličnost je ličnost za sebe. Mi jesmo za rehabilitaciju svih političkih osuđenika, ali smo protiv toga da se kroz ovaj zakon može desiti da neko ko je eklatantni primer saradnje sa okupatorima, bude rehabilitovan. Hvala vam.

Gospodine Ćirkoviću, tražite repliku ili povredu Poslovnika? Povredu Poslovnika, izvolite.

Gospodin Dačić se meni direktno obratio, tako da nije bilo potrebno da se prepoznam. Samo sam pažljivo slušao šta je on rekao.
Gospodine Dačiću, zaista nema potrebe da napadate Milana Nedića tako što ćete braniti Slobodana Miloševića, kao što ni ja neću braniti Nedića tako što ću braniti Slobodana Miloševića. Hajde da budemo malo strpljivi. Neko ko je zainteresovan podneće, verovatno nakon usvajanja ovog zakona, zahtev da se rehabilituje Milan Nedić. Od njegove mučeničke smrti protekla je 61 godina. Hajde da sačekamo nekih 50 godina i verovatno će doći na red i Slobodan Milošević.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula. Neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević.

Bez obzira na ispoljene razlike, mislim da je danas veliki dan u ovoj skupštini i da možemo slobodno da iznesemo svoje stavove, šta mislimo o Predlogu zakona o rehabilitaciji.
U sadržini ovog zakona može se videti da je vreme "majstorsko rešeto". Mislim da je ovaj predlog zakona trebalo da bude bar pre 15 godina na dnevnom redu u skupštini, ali dobro je što je i danas došao na red. Sličan zakon je donet u Čehoslovačkoj 1968. godine, a neke druge države srednje Evrope i Balkana su slične zakone donele 1991, 1992, 1993. godine.
Kada je reč o ustavnom osnovu, mislim da treba imati na umu da se on nalazi i u Ustavnoj povelji, koja u 10. članu kaže da se odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koji važe na teritoriji Srbije i Crne Gore neposredno primenjuju; zatim, u članu 16. imamo primat međunarodnog prava, kaže se: "Ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica"; kao i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja u članu 7. kaže: "Ljudska i manjinska prava zajemčena su međunarodnim pravom".
Pored toga, treba se podsetiti da je 9. maj 1945. godine – Dan pobede nad nacizmom i da je to Dan Evrope. Prema tome, vododelnica je vrlo jasna.
Na osnovu međunarodnih ugovora koji su ratifikovani i primata međunarodnog prava, kao i na osnovu Ustava Srbije i ovog zakona, ako bude bio donet, a nadam se da hoće, ne može se očekivati da će biti rehabilitovani oni koji su bili kvislinzi ili činili zločine. Ovde je reč o onima koji su imali određene ideje, određena razmišljanja, ideologiju i samo zbog toga stradali.
Problematično je što ranije nije bilo mogućnosti da se slična prava ostvare, jer Jugoslavija 1948. godine nije glasala za Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i slobodama, bila je uzdržana. Prema nekim podacima, tada je u UN stigao predlog iz Jugoslavije da u deklaraciju uđe i pravo na osnivanje logora. To je sklonjeno iz procedure da ne bi bilo o tome rasprave, ali su logori formirani.
Međutim, još je interesantnije da od 1945. do 1992. godine nije bilo sankcija Saveta bezbednosti protiv Jugoslavije zbog kršenja ljudskih prava, tako da su ta merila rastegljiva. Može država biti i osnivač UN, kao Jugoslavija, zbog učešća u Drugom svetskom ratu na strani saveznika, imati logore ili do 1948. oštre obračune sa političkim protivnicima i neistomišljenicima, a da nema sankcija.
Međutim, podsetio bih na neke javno obelodanjene stvari, neke podatke koji su javno dostupni. Aleksandar Ranković je 1951. godine obelodanio podatak da je, prema istraživanjima MUP-a FNRJ, do 1949. godine 47% građana bilo nevino lišeno slobode i pod istragom. U Srbiji, do 1949. godine, oko 49%; u Sloveniji 39%; u Bosni 51% itd. Kasnije, 1966. godine na Brionskom plenumu obelodanjeno je šta je činila ta služba, na čijem je čelu on bio.
Pored toga, od 1990. do 2000. godine vlasti su dozvolile da se objavi toliko podataka iz tog perioda i pokazale toleranciju. Nije bilo zabrane nijedne knjige, časopisa, publikacije koje su obelodanjivale podatke o kršenju ljudskih prava. Bilo je čak doktorskih disertacija, publicističkih radova, pitanje kakve vrednosti, tako da je i to vreme nametnulo razmišljanja o ovom zakonu.
Pošto je bilo nekih tonova koji zaslužuju osvrt, podsetio bih vas da smo u udžbenicima istorije za osnovnu i srednju školu 90-ih, od 1993. godine mogli da pročitamo da su u Srbiji postojala dva antifašistička pokreta: jedan partizanski i jedan jugoslovenske vojske u otadžbini. To su sve obelodanile prosvetne vlasti.
U knjižarama i dan-danas imate i domaće i strane autore koji su o tome pisali, tako da je to nešto što su te vlasti iz '90-ih slobodno obelodanile. Zaista mislim da je to bio izraz slobode i da su mnogi mogli da obelodane ono što do '90-te uopšte nisu mogli, tako da to pozdravljam i mislim da je to bio veliki prilog toleranciji i obelodanjivanju podataka koje mnogi nisu mogli da saznaju.
Pored toga što je veliki broj ljudi zbog svojih uverenja ubijen i osuđen zbog verbalno-političkog delikta, kao što je, recimo, krivično delo neprijateljske propagande, koje je bilo tako sročeno da je veliki broj ljudi, čak mislim da je u ranijim sazivima bilo poslanika koji su zbog tog dela odgovarali, bili osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora.
Zakon je izmenjen 1959. godine samo zbog jednog čoveka – Milovana Đilasa, pa je uneta sintagma: zlonamerno i neistinito prikazivanje prilika. Potom je osuđeno hiljade ljudi zbog toga što su iznosili vrednosne sudove, svoja mišljenja kroz vrednosni sud o sistemu, politici i prilikama.
Isto važi i za povredu ugleda države, čak je i izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje korišćeno za obračun sa političkim protivnicima, a posebno krivično delo širenja raznih vesti. Trebalo bi da imamo na umu veliki broj ljudi koji je samo zbog toga što je iznosio svoje mišljenje odgovarao.
Pored toga, hteo bih da vas podsetim da su bili mešoviti kriterijumi u poslednjim decenijama, tako da su ljudi sa različitim biografijama zauzimali različite pozicije u vlasti, što bi trebalo imati na umu. Recimo, do mesta predsednika SIV-a dogurao je Branko Mikulić, koji je bio prvak ustaške mladeži u Bugojnu.
Čovek iz "Hitler Jugend" organizacije je bio Stane Dolanc, kasnije visoki državni funkcioner, ali je on imao tetku Lidiju Šentjurc, koja ga je pred kraj rata izvukla iz te situacije, a i teču koji je bio Boris Krajger, šef Uprave državne bezbednosti za Sloveniju, pa je čovek imao prilike daleko da dogura. Ne znam da li je tetku i teču imao Branko Mikulić, ali je bio predsednik vlade.
Podsetio bih vas da je drugi predsednik vlade – Veselin Đuranović bio četnik, do 1943. godine je bio u četnicima, postoje fotografije iz ratnih dejstava, gde se vidi da on baš nije momak iz crkvenog hora. Njegov ministar unutrašnjih poslova u četničkoj organizaciji je bio Dobroslav Ćulafić i Budimir Šoškić. Obelodanjen je podatak da su bili na platnom spisku italijanskih vlasti, tako da to nije bila neka smetnja da napreduju.
Prema tome, vreme je majstorsko rešeto. Budite tolerantni. Mislim da ovaj zakon treba usvojiti.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Borko Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uz sav trud i napor, a inače pripadam takvom tipu ljudi da budem tolerantan, što i jesam, mislim da ovaj zakon ne treba usvojiti. Već je rečeno da Zakon o rehabilitaciji, koji je ovde predložen, nema podršku SPS-a i ona je protiv toga.
Na dva načina ću pokušati da obrazložim zašto smo protiv. Prethodno želim da ponovim dve rečenice istrgnute iz izlaganja gospodina ministra.
Prvo, da želimo demokratsku državu u kojoj neće biti neprijatelja zbog drugačijeg mišljenja. Drugo, da je potrebno da se zakopaju sekire i rovovi da bi Srbija išla napred. Unapred izjavljujem da sam apsolutno za obe rečenice.
Pitam, da li ima neko ko je protiv tih rečenica, ali to tako rečeno je deklarativno, jer nije sporno da ćemo se složiti da svi koji su stradali iz političkih razloga da treba da budu rehabilitovani. Sporimo se oko toga ko su ti, ko je to stradao iz političkih razloga. To je problem ovog zakona, nedovoljno obrazloženo.
Nije sporno da će svi da se slože oko toga da treba već jednom u ovoj Srbiji da se ujedinimo, makar oko najosnovnijih državnih i nacionalnih pitanja, itd. Podsećam vas da je 1998. godine doneta Deklaracija u Skupštini Srbije o narodnom jedinstvu, gde je definisano kako će to da se radi, ali je sporno što u praksi kod nas to izgleda mnogo teško.
Posle toga, posle ovog obrazloženja i ove rečenice gospodina ministra, Srbija nikada podeljenija. Izdeliše nas na sve moguće načine. Jedni pripadaju tzv. demokratskom bloku, a drugi su nedemokratski blok.
Jedni su pripadnici nekog prošlog, starog režima, drugi su pripadnici nekog novog dobrog režima. Jedni su haški, jedni antihaški, jedni su za Evropu, drugi nisu i sve to naravno bez ikakvog uporišta u bilo kakvim činjenicama.
Zato, gospodine ministre, apsolutno podržavam vaš pristup da niko ne sme politički da strada i da se ne delimo, ali ovaj zakon ne nudi to. Ovaj zakon nudi da nemamo jasan način kako ćemo to da uradimo.
Nije valjda sporno na koga Zakon o rehabilitaciji treba da se odnosi, treba da rehabilituje nevine ljude, valjda to nije sporno. Sporimo se oko toga, a iz iskustva zadnjih meseci ili godinu dana imamo ko je to nevin, kako ko to posmatra itd.
Nije sporno da svako ko je nevin stradao treba da bude rehabilitovan, svako kome je naneta nepravda treba da bude ispravljena, ali je sporno što ovaj zakon ne nudi tako nešto. Već samim obrazloženjem, u razlozima za donošenje zakona, stoji da je ovo u stvari ideološki zakon, jer jednu zamenjuje drugom.
Vidite, u zakonu vrlo jasno piše od kada se primenjuje, od 6. aprila 1941. godine. Ne ulazim u to zašto nije ranije, ali praktično će se primenjivati, a to je ono što ne piše, do 1945. godine, jer se sve svodi na to, diskusije i obrazloženja govore o tom periodu.
Nije sporno da svako ko je stradao iz političkih razloga bude rehabilitovan, ali sporno je ono što smo imali pre godinu i nešto dana kada je ova skupština utvrdila zakonom ono što treba da rade naučnici, struka, istorijski instituti, da je i kvisling u prilici da politički strada zato što su ideološki razlozi u pitanju. Svakome je valjda jasno da se ideološki razlikuju kvisling i borac protiv fašizma. Ovaj zakon sada daje mogućnost da oni iz ideoloških razloga budu rehabilitovani. Ne kažem da je to predlagač nameravao, samo kažem da postoji mogućnost za tako nešto i da može da nam se dogodi da saradnici okupatora budu rehabilitovani, jer su iz ideoloških razloga bili saradnici.
Sa druge strane, gospodine ministre, pitam vas da li je politički progon kada se 40.000 ljudi 2000. godine nasilno otpusti sa posla, samo zato što pripadaju SPS-u. Da li je to politički progon? Da li je politički progon kada se formira hiljade kriznih štabova, preotimaju i preuzimaju preduzeća, ustanove, samo zato što su tamo bili neki iz SPS-a. Da li je to politički progon, ili kako da nađemo meru da važi za sve.
Koliko je samo od 2000. godine isfabrikovano krivičnih prijava, koliko se trčalo i tražilo razloga da se to potkrepi. I dan-danas stoji još u fazi istrage, pet godina posle. Da li ti isti aršini važe, evo gospodine ministre, juče pročitah u novinama da je gospodin Batić oštetio državu za milion evra. Da li za njega to ne važi, jer ako se pokrene postupak dići će se pet-šest nevladinih organizacija sa po pet-šest članova, u pet-šest novina biće velika hajka i onda će reći da je to politički progon.
Dakle, tu je suština naših problema, šta je politički progon. Hoće li se to odnositi na sve one koji su stradali 2000. godine, kada su socijalisti masovno stradali. Pitam direktno. Pominjano je zašto izražavamo sumnju. Zato što, nažalost, u Srbiji svaka vlast donosi zakone za vreme dok je ona na vlasti.
Sve ono prethodno nije valjalo ništa. Čim se dođe na vlast, prvo što se uradi – promene se nazivi ulica, pa se izbrišu jedni, odrede da su neki drugi velikani i tako redom i dan-danas. Vidite, drugo direktno pitanje, gospodine ministre, kakav je odnos ovog zakona i Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica?
Konkretno, član 15. zakona, znate da je ova Skupština tada formirana većinom samo za taj zakon, što lično nemam ništa protiv, očigledno da su se našli ljudi. Doneta je i izmena i dopuna Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, kojim je prvo izmenjen drugi zakon, ne taj, izmenjen je Zakon o osnovnim pravima boraca, jer Zakon o osnovnim pravima boraca reguliše ko je borac, a Zakon o pravima boraca, srpski, određuje samo uslove za neka socijalna pitanja.
Da li znate da je članom 15. usvojeno, bez obzira što postoje pravosnažne presude, da će se on primenjivati. Sada vas pitam, kada ovde po ovom postupku takvi dođu pred sud, sud odbije zahtev, šta će se onda događati sa ovim, koji će se primenjivati?
Vidite, iz svih tih razloga, mislimo da nema garancija da se stvarno misli da se nevini rehabilituju, da se nepravde isprave, već jednostavno se želi da se svede na jedan period, da se jedna ideologija zameni drugom. Naravno, ona prva da ne valja ništa, a ova druga je demokratska, savremena itd. Ničim ovde nije dato kao garancija da će se isti aršin preduzimati prema svima.
Konačno pitanje, ovde je predviđen jednostavni postupak, ako tako mogu da kažem, da kada se odbije zahtev za rehabilitaciju onaj ko traži ima pravo žalbe Vrhovnom sudu. Pitam vas, zašto je to tako? Ako svako, kako ste predvideli, zainteresovano lice ima pravo da pokrene postupak, ako je postupak javni, zašto nije dato pravo da neko uloži žalbu Vrhovnom sudu i kada se prihvati zahtev za rehabilitaciju? Zašto ne biste, na primer, dozvolili meni koji sam živi svedok onoga što se tamo rešava u sudu da kažem – to što je prihvaćen zahtev za rehabilitaciju nije tačno, to je laž.
Zbog čega nije data ta mogućnost, već samo mogućnost da, ako je odbijena žalba, može da se žali? Naravno, da ne dužim više, moje kolege su iznele dovoljno i iz tih razloga ne podržavamo ovaj zakon.