Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, zaista je bila inspirativna rasprava koja je, po meni, nažalost ideološki obojena. Mislim da bi ovim zakonom možda trebalo da prekinemo takvu priču, ali eto, ne možemo, pa makar da pokušamo da pričamo na neki drugi način.
Sumnje u to da se ovim zakonom rehabilituje neko ko je nekoga ubio, ko je nekome nešto ukrao, ko je nekoga ispratio u neki logor, otklonio bih samim tekstom zakona.
Znači, sud će odlučiti da li je neko gonjen iz političkih ili ideoloških razloga, ili zato što je nekoga ubio, osakatio, oterao u logor i nešto mu oteo. To sud i sada radi. Ne vidim razlog da sumnjamo da će sud dobro oceniti zašto je ko progonjen. Sudovi i sada sude za sva krivična dela, pa će suditi i za ovo. Nema nikakve sumnje da neće rehabilitovati onoga ko je osuđen zato što je nekoga ubio, oterao u logor, zato što je odao državnu tajnu, potpisao kapitulaciju.
Dakle, u to ne sumnjam, jer kada bih sumnjao, onda bih izrazio nevericu u sudove, u ovu državu. Verujem u Srbiju, i to piše u zakonu. Ako ga čitamo, da bi neko bio rehabilitovan, treba da je lišen prava iz političkih i ideoloških razloga, ništa više i ništa manje. To jasno piše. Šta je ko hteo time da kaže, pričajući o ovim ili onim istorijskim ličnostima, to verovatno on zna.
Ali, u zakonu piše jasno i glasno, poverili smo sudu, koji sada to radi, da uradi taj posao. I sada postoji sudska rehabilitacija. Kolege su o tome pričale. Znači, radi se o osudama preko tri do pet godina zatvora, ako u roku od 10 godina učini novo krivično delo. Dakle, ništa posebno i ništa naročito. To je institut u kome sudovi rade svoj posao. Verujem da će sudovi to dobro uraditi.
Ako već govorimo o osobama, odnosno licima koja bi došla za primenu, kada se radi o ovom zakonu, nažalost tih osoba i lica mislim da više nema. To bi bili ljudi od 80 i više godina. Oni neće osetiti "blagodet" rehabilitacije. Njih više nema.
Mislim da se svi ovde možemo složiti da je bilo postupaka bez postupaka. Dakle, da je neko prostim putem odveden negde i nije se više vratio. Ne znam da li mislimo i da li delimo mišljenje da bi njega trebalo rehabilitovati. Mislim da bi. Mislim da se slažemo oko toga da je takvih bilo podosta, da tu nisu ništa uradili, nego su zbog nečega nekome smetali, pa su odvedeni i ubijeni, ne znam im se grob, ne zna se gde su zakopani, familiji je zabranjeno da dođe do njih na bilo koji način.
Dakle, možemo se složiti oko toga da je zaista bilo različitih slučajeva u kojima je došlo do toga da nečija prava budu grubo povređena.
Nabrojaću nekoliko: jedan je prinudni otkup, drugi je kolektivizacija nacionalizacije, treći je Rezolucija Informbiroa i događaji oko toga, četvrti – obračun sa dobrim delom intelektualaca koji su učestvovali na ovaj ili na onaj način u javnom životu, koji su bili izdajnici ili nisu, ali nisu svi bili izdajnici; na kraju, dodao bih i nacionalno sumnjive, sa kojima se isto tako obračunavalo bez presude, bez rešenja. Ne kažem da u tim situacijama nekada nije bila odmazda, ali mislim da ne treba mi da se bavimo odmazdom. Trebalo bi ovde da se bavimo pravom.
Citiraću naš Ustav, pošto, kao kolega Krasić, delim mišljenje da predlagač nije pogodio ustavni osnov i da ustavno uređenje Republike Srbije pruža daleko jače i pouzdanije ustavne osnove za ovakav zakon.
Samo ću da pomenem, recimo, član 1. Ustava: "Republika Srbija je demokratska država svih građana", znači, ne pominje se ni ovaj ni onaj građanin, ni ovaj ni onaj narod, koji u njoj žive, "zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, vladavini prava i socijalnoj pravdi".
Znači, vidim osnovu u slobodama i pravima, kao kolega, i u vladavini prava. To je za mene osnov.
Član 14: "Život čoveka je neprikosnoven".
Član 15: "Sloboda čoveka je neprikosnovena".
Dalje ne bih da citiram. Tu su osnove. Zaista se držimo našeg Ustava koji pripada redu savremenih, modernih evropskih Ustava, takav kakav je, i sadrži osnove za nešto ovako.
To što je predlagač napisao – procesno-pravni osnovi, iz člana 72. može da se dopuni ovim materijalno-pravnim osnovom koje ga puni apsolutnom sadržinom koja dozvoljava nešto ovako i omogućuje nešto ovako.
Da vidimo ko su ti ljudi na koje bi se ovaj zakon odnosio, poslužiću se citatom iz knjige: "U leto 1945. godine doneta je na nivou Jugoslavije Uredba o otkupu i prometu hlebnih žita u ekonomskoj 1945-46. godini". Ovo pominjem zato da bi na ovaj način izrazio svoje poštovanje prema ovim žrtvama. To su bile žrtve i niko to neće moći da ospori. Od početka do kraja to se neće moći osporiti.
Po ovoj uredbi svakom domaćinstvu je bila određena količina obaveze viška hrane. U početku, radi obezbeđivanja hranom, posle rata, što je opravdano, a potom kao sredstvo klasne borbe usmerene protiv bogatih seljaka.
Zatim, ovom uredbom produžen je otkup. Kada se planirane količine nisu mogle obezbediti političkom agitacijom, primenjivana je represija. U Vojvodini je kroz zatvore prošao 8.821 seljak. Da li to nešto vama znači ili ne, ali meni to mnogo znači. Bilo da je prošao jedan seljak, znači mi, a prošao je 8.821. Da li mislite da je bilo rešenja? Nije bilo.
Kada nije isporučio, uzeli su babu iz kuće, onako u gunju bosog, odveli ga, zatvorili u podrum, pa onda – ko se obesio, ko čupao brkove, ko sekao vene, ko skakao sa balkona, ako je bilo balkona, ako nije bilo prizemlje. To je tačno i to neće moći da se ospori nijednom istorijom koja se bude pisala na ovim prostorima. Uz sve to, kazne, konfiskacije pokretne i nepokretne imovine, potpuna ili delimična.
Da vas podsetim, porodica Glavaški iz Novog Bečeja. Od kašike i viljuške do salaša, sve je uzeto.
Znate šta piše u rešenju: "Konfiskuje se kao bogatom", doslovno tako piše, ne kao saradniku okupatora, nije sarađivao sa okupatorom; taj je imao mnogo dece i radio je; njemu je sve uzeto. Mi smo to nešto vraćali, tačno je, doneti su zakoni.
Međutim, ono što je vraćeno ne može da vrati ono što se desilo. Ljudi su poniženi, vešali su se, gubili su pamet, mozak. To je bilo strašno.
Vreme otkupa 1945-1952. zapamćeno je u Vojvodini kao najstrašnije vreme pljačke, bezakonja i terora. To pišu savremenici. Dakle, nije izmišljeno.
Što se tiče kolektivizacije, da pomenemo i to, radi se tu o hiljadama ljudi. Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 1945. godine ustanovljen je agrarni maksimum i kolektivizacija.
Kolektivizacija je sprovođena uz pomoć političke agitacije i represivnim merama primenom fizičke i psihičke torture. U Vojvodini je kolektivizirano ukupno 40% domaćinstava, a u privatnom vlasništvu ostalo je 41% zemlje.
Šta se dešavalo sa ljudima koji nisu imali da isporuče žito u onim količinama u kojima je neko ocenio da on to može da uradi? Šta se dešavalo – ljude su hapsili, odvodili u logore.
Tako je bio logor u Dečanima, da se ne zaboravi, na Kosovu je bio logor za seljake, koji su se zvali popularno "žitari", najviše iz Vojvodine, ali i iz Šumadije.
Bilo ih je od četiri i po do pet hiljada tzv. žitara, umirali su tamo, nisu bile dozvoljene posete rodbine, prijem hrane i u Dečanima i danas postoji, ako postoji groblje žitara.
O Informbirou mislim da je suvišno ovde govoriti, opet svi znamo da se radilo o nekoliko desetina, između 15-25.000 ljudi koji su iz ideoloških razloga, kao pripadnici jedne partije, u jednom trenutku pogrešili određenu odluku jednog ili drugog rukovodstva i stradali zbog reči, šale, zbog priče.
Propadale su čitave porodice i to je trajalo tako od 1948. pa nadalje do 1952, 1953. godine. Nije se znalo gde su ti ljudi. Nisu donošena rešenja, ali to ne treba da se rehabilituje.
Dakle, o tim ljudima se radi. Ne bih da ovde zamenjujemo teze, ako smatramo da će naši sudovi rehabilitovati one koji su streljali, ubijali, logorisali. Mislim da neće, naši sudovi nisu takvi i to i od ove i od one vlasti zavisi verovatno. Pravosudni sistem je nešto drugo, što neguje jednu drugu priču.
Što se tiče samog teksta zakona, mislim da je dobro da pošto tih ljudi više zaista nema, da svako zainteresovano lice može da pokrene ovaj postupak i da taj postupak ne zastareva.
Mislim da nije dobro što se od podnosioca zahteva, u članu 3. traži da podnese dokaze opravdanosti zahteva, jer ne mogu da zamislim kako će dokaz podneti onaj koji nije dobio rešenje, odnosno lice koje je osuđeno ili nije ni osuđeno, nema rešenja, nema odluku, kakav dokaz on da podnese? Nema ni izvoda iz matične knjige umrlih, ne zna se gde je on umro, kad je umro, znači tu dokaza nema.
Zato je članom 4. sud obavezan da pribavlja dokaze, što je dobro, ali u članu 3. se traži nešto što je po meni za najteže slučajeve, nemoguće. Nadalje, šta mislim, mislim da je u ovom postupku bilo neophodno da se isključi plaćanje sudske takse, koja je prilično visoka i koja će naravno onemogućiti neke da urade ovaj posao. Što se tiče efekata zakona mislim da oni nisu dobro analizirani u samom Predlogu zakona, jer ih zaista tu i nema.
Kaže se: "Primena rešenja predloženih u ovom zakonu, po našoj proceni, neće izazvati dodatne troškove građanima". Prvo, to je sudski postupak, on svakako nešto košta, dakle, ne možemo reći da angažovanje pravosudnog aparata nema neki iznos troškova.
Drugo, mislim da efekti zakona nisu u troškovima, efekti zakona su u tome da se jačaju demokratska načela pravne države, zaštite života i zdravlja građana i da se u krajnjoj liniji, po meni, izvrši naknada štete. Ovde u zakonu to ne piše.
Međutim, mislim da će pravnici – praktičari, koji se bave ovakvim problemima, u praksi ipak doći do nešto drugačijeg zaključka u osnovi, iz toga što, ako se stavlja van snage konfiskacija imovine kao kazna, ta imovina se mora vratiti. Dakle, tu nastaju neke obaveze.
Drugo, ako ima neko od preživelih, što će teško biti da ima, pošto se radi o osobama posle 60 i više godina od kada im je tako nešto izrečeno, oni će imati pravo na naknadu nematerijalne štete po opštim propisima. Dakle, ne možemo govoriti da neće biti toga.
Znači, potpuno im pripada to pravo, jer će se odluka doneti, stupiće na pravnu snagu i deset godina od stupanja odluke nastaće zahtev za naknadu štete. Istina, nematerijalna šteta prestaje smrću onoga ko ima pravo na nju, tako da će toga biti malo, ali ne možemo reći da toga neće biti.
Dakle, G17 plus će podržati ovakav tekst zakona, da ponovo naglasim, ne radi ideologije ovih ili onih stvari, nego radi toga da se nekoliko desetina hiljada ljudi koji su najčešće ugroženi, kojima su najčešće oduzimani život i zdravlje čak bez ikakvog papira, dovedeni u tu situaciju da se kaže – ti i ti ljudi su pod tim i tim uslovima stradali zato što nije bilo prava, pravde i elementarne pravičnosti, i to je suština ovog zakona.
Da li je on savršen, ne bih mogao da kažem, obzirom da se radi o zaista sumarnom tekstu zakona.
Ali, mogu da kažem da sudovi imaju na raspolaganju dosta propisa koje je ova skupština donela. Dakle, tu se radi o Zakonu o krivičnom postupku, o Krivičnom zakoniku.
Znači, tu su svi zakoni koji se primenjuju u ovoj materiji, zatim odredbe Krivičnog zakona o rehabilitaciji, itd. To su sve odredbe koje se mogu primeniti na ove slučajeve.
Mislim da ovaj zakon možemo doneti bez neke opasnosti, još jednom to da naglasim, jer vidim da je to priličan problem i izaziva dilemu. Da li će biti rehabilitovan onaj koji je nekoga ubio, koji je nekoga osakatio, ko je nekom nešto ukrao? Nema mogućnosti za to, jer je sam član zakona isključuje.
Znači, samo kada se radi o progonu lica iz političkih i ideoloških razloga. Mislim da je vama potpuno jasno šta je to. To su oni koji prvo nemaju nikakvo rešenje i presudu, znači, nema osude, a kao drugo, oni kojima nema takvih krivičnih dela na teretu. I to su ti ljudi. A to zašto neko sumnja na ovaj način, verovatno ima neke druge razloge. Hvala vam.
