Na ovoj našoj pauzi malopre, čujem da je Televizija B-92 mnogo hvalila Predlog zakona o rehabilitaciji i meni je to samo potvrda više da smo mi srpski radikali apsolutno u pravu što nećemo da glasamo za ovaj zakon.
U suštini nemamo ništa protiv rehabilitacije, to su govorile sve kolege iz SRS, ali način na koji je to predviđeno ovim zakonom je jednostavno nemoguć i samo bi doveo do još veće primene zakona u onom delu gde bi se eventualno mogao primeniti i doveo bi do još većih problema i produbljivanja tih loših odnosa.
Konkretno ću nešto reći o pojedinim ili o skoro svakom članu ovog zakona, jer zaista svaki zaslužuje pravnički komentar, pre svega.
Član 1, gde je predviđeno da se rehabilitacija iz političkih i ideoloških razloga odnosi na datum 6. april 1941. godine, zaista se postavlja potpuno logično pitanje zašto je to ovaj datum, zašto se to odnosi na sve koji su iz ideoloških razloga nekada proganjani, kome je palo na pamet da to bude baš ovaj datum, a u obrazloženju zakona nisam videla valjano pojašnjenje zbog čega je tako.
U članu 2. kaže se da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice. Ovo je toliko preširoko, a u suštini neprecizno, da se zaista ne zna na koji način će se eventualno rehabilitovati lice koje je progonjeno iz ideoloških razloga, ako nema direktnih naslednika ili ako nekome jednostavno ne padne na pamet da traži takvu rehabilitaciju.
Dakle, takav ostaje trajno obeležen zato što se niko nije setio, niko nije našao svoj interes da pokrene ovaj postupak. Ovo je, ministre, morate priznati, vrlo neprecizno.
U članu 3. predvideli ste da se zahtev za rehabilitaciju podnosi Okružnom sudu u Beogradu. Opet nekakvi specijalni sudovi, opet nekakva specijalna odeljenja, specijalna veća. Zašto samo Okružni sud u Beogradu?
Da li vi, ministre, mislite da su sudije Okružnog suda u Beogradu veći stručnjaci i pravičnije sudije od ostalih sudija u Srbiji? Ja ne mislim.
Mislim da ima dobrih sudija u Beogradu, a i u celoj Srbiji, kao što mislim da ima loših sudija u celoj Srbiji, pa i u Beogradu.
Dakle, ne postoji nijedan valjan razlog, niti pravno logičan, niti pravno opravdan zbog čega samo Okružni sud u Beogradu, osim naravno, ako nemate nameru upravo ono što sam rekla na početku, da napravite još jedan specijalni sud koji će suditi i po babu i po stričevima, najmanje po zakonu, ako ne želite još jedan sud poput ovog veća za ratne zločine, koje je presudilo za ratni zločin u Ovčari, na osnovu izjava svedoka saradnika, koje nije uvažilo potpuno relevantne dokaze koji su ukazivali upravo na činjenicu da su svedoci saradnici izvršili zločin na Ovčari.
Presude, odnosno ceo postupak koji je imao za cilj povezivanje zločina na Ovčari sa Vojislavom Šešeljem i nečijom namerom da pomogne sudu i tužilaštvu u tzv. Haškom sudu, zato što su svesni oni tamo, a i vi ovde da protiv Šešelja ne postoji nijedan dokaz, odnosno još bolje, da Vojislav Šešelj nije učestvovao ni u jednom krivičnom delu i da ne postoji delo ni u njegovoj optužnici.
U članu 4. govorite da o zahtevu odlučuje veće od tri sudije, u javnom postupku, kako prikuplja dokumentaciju, obrazloženim rešenjem usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju. Nigde, ni u ovom, niti u bilo kojem od postojećih zakona ne postoji decidno i jasno navedeno kada neko može biti rehabilitovan ili kada neće biti.
Dakle, na osnovu čega će biti doneto to obrazloženo rešenje da se usvaja ili odbija rehabilitacija, koji su to kriterijumi, gde je to propisano, da li je to opet samo volja sudskog veća koje će biti za ovo opredeljeno u Okružnom sudu u Beogradu, mislim da je upravo to u pitanju.
U članu 6. ste, u stavu 2. rekli da Vrhovni sud Srbije odlučuje o žalbi u veću od pet sudija. Naravno, to nije sporno, ali je moralo da se napiše i da se odredi, ovo je ipak neka vrsta lex specialisa, koji je to rok.
Da li neko kome ne bude priznata rehabilitacija, ko uloži žalbu Vrhovnom sudu, može da čeka dok ne umre, a da ne dobije odluku Vrhovnog suda. Mislim da je ovo takođe neprecizno.
Što se tiče člana 7, ne znam ministre zašto ste mislili da vaše ministarstvo treba u "Službenom glasniku" da objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima. Zašto to ne radi sud koji donosi takvo rešenje? Sudovi se inače oglašavaju u "Službenom glasniku" kada su u pitanju proglašenja nestalih lica, umrlih, o postavljanju privremenih zastupnika itd.
Znači, ne bi bila nikakva novina da se rešenje nadležnog suda objavi u "Službenom glasniku", pogotovo što ste predvideli da to radi jedan jedini sud u Beogradu, dakle ne mora nešto da se sakuplja širom Srbije i ne vidim nijedan razlog da to ne radi upravo ovaj sud.
Dakle, sve ove pravničke primedbe na Predlog ovog zakona samo potvrđuju političke stavove SRS i naš odnos prema ovakvom predlogu i uopšte prema ideji koja se nekome rodila u glavi da treba da se donese ovakav zakon, odnosno da treba da se donese bilo kakav zakon. Bitno je da u naslovu stoji da je to Zakon o rehabilitaciji, odnosno predlog tog zakona, da bi to zvučalo dobro čak i ovima sa B-92, a u suštini ovim zakonom se ne rešava ništa što bi trebalo da bude predmet rešavanja ovakvog pravnog propisa.
Ne vidim iz ovog zakona kako će se rehabilitovati žrtve petooktobarske revolucije. Ne vidim kako će se rehabilitovati žena koja je u sedmom mesecu trudnoće dobila otkaz u Ministarstvu vera. U sudskom postupku je vraćena na posao, ali nekakva rehabilitacija bi valjda trebalo da postoji.
Ne znam kako će se rehabilitovati čovek koji je dobio rešenje o otkazu u opštini Zemun, bez ikakvog obrazloženja, u vreme dok je bio na bolovanju. Ne znam kako će se rehabilitovati osoba koja je u opštini Zemun dobila rešenje o otkazu, sa obrazloženjem tadašnjeg sekretara da njeno radikalsko prisustvo iritira novo DOS-ovsko rukovodstvo. Verujte, ovo je citat.
Dakle, takve stvari u ovom vašem zakonu ne postoje, vas to ne interesuje, nastavili ste ono što ste započeli dok ste bili zajedno u velikom DOS-u, da svet počinje 5. oktobra i da ste eventualno nekada negde bili proganjani.
Onda se pojavi tako neko od funkcionera i funkcionerčića iz tog proširenog DOS-a pa kaže kako je bio proganjan, kako iz ideoloških razloga nije mogao da se skrasi nigde, a onda se pojavi sa nekim enormnim bogatstvom, protiv Dragana Đilasa kome je 70 procenata profita njegova čista zarada od ukupnog što zaradi ona njegova agencija.
Gde on to zaradi, kako to postade bogataš, ako je nekada proganjan kao neistomišljenik nekadašnjeg, kako volite da kažete, režima. Ili, ne znam kojim parama je to Zoran Đinđić pokupovao firme po Srbiji, kojim parama je kupio cementaru "Popovac" koji je u jednom delu sada nasledila Ružica Đinđić i jednom mesečno je obilazi.
Kako je mogao da zaradi nekakve pare, ako je bio proganjan kao ideološki protivnik Slobodana Miloševića i te vlasti u to doba. Dakle, mnogo je nerazjašnjenih pitanja i tema o kojima bi ovde moglo mnogo toga da se kaže, a ovo što ste pokušali da zakukuljite u nekih sedam osam članova zakona zaista ne zaslužuje pažnju.
Slušala sam danas kolege koje su se izjasnile da će glasati za ovaj zakon, pa je tu bilo poziva i na humanost, na moral i ne znam na šta sve, a onda se zaista pitam gde je tim kolegama osećaj za humanost, gde im je bio moral onoga dana kada smo odavali poštu minutom ćutanja bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije Slobodanu Miloševiću.
Da li to znači da neko ko nije izabran DOS-ovskom većinom, nikada u Srbiji neće biti i ne može biti priznat za nekog državnog funkcionera? Da li ste samo vi koji ste birani od strane vaših birača danas narodni poslanici, a mi koje je birao neko drugi, odnosno druga grupa ljudi, mnogo veća nego vas pojedinačno, nismo.
Drage moje kolege, morate da imate isti aršin. Da vas pitam još, gde vam je humanost i moral bio juče kada smo predlagali da se po hitnom postupku raspravlja o Rezoluciji o kršenju osnovnih ljudskih prava u Haškom tribunalu tamo zatočenih Srba.
Naravno, pre svega mislimo – o kršenju ljudskih prava predsednika srpskih radikala Vojislava Šešelja, koji je u Haškom tribunalu za nešto više od tri godine preživljavao svakakve torture, od toga da su mu nekoliko meseci zabranjivali da komunicira sa porodicom i stranačkim prijateljima, do ovog poslednjeg što se desilo pre tri dana, da mu isključe struju u tom delu kazamata gde je on smešten.
Gde vam je tada bio, drage moje kolege, moral i gde vam je humanost i briga za građane Srbije i za ljudska prava i slobode.
Kada sam govorila o nedostatku vašeg morala i nečovečnosti, kada smo minutom ćutanja odali poštu Slobodanu Miloševiću, žao mi je, nije ovde kolega koji je govorio, da ga pitam zašto nije ustao kada smo mi ostali tada ustali, jer je pokušao danas ovde da nam, kao mlad i novopečen poslanik, održi predavanje kako britanski parlament vodi računa o pojedinačnim pravima građana, da se čak parlament bavi ljudskim pravima nekog tamo pojedinca koji se iz nekih svojih ličnih stavova nije vratio u neki rat.
Dakle, primer britanskog parlamenta nam se ovde predočava u takvom svetlu o kakvom je taj kolega danas govorio, a naš parlament vašim ponašanjem i Poslovnikom doveli smo do najnižih granica.
Dakle, pozivam vas da razmislite o ovom predlogu zakona, da ne usvojite tekst koji će, verovali ili ne, biti vrlo brzo ovde na doradi, jer ovakav kakav je – neprimenljiv je, i nije prvi put da vas upozoravamo da donosite i predlažete neprimenljive zakone i uvek kada to govorimo, smeškate se, kao što se i sad neki smeškaju, a podvijete glavu kada posle nekoliko meseci dođe isti zakon ovde na dnevni red sa izmenama i dopunama, a naravno u tim izmenama i dopunama redovno je ono što mi govorimo, pre nego što se zakon usvoji.
Dakle, ponavljam, naša poslanička grupa neće glasati za ovaj zakon, zato što mislimo da ovim zakonom neće biti rehabilitovani svi koji su kažnjavani i proganjani zbog različitog ideološkog stava, zato što danas proganjate zbog takvih stavova, odnosno zbog različitih stranačkih pripadnosti, pošto većina vaših partija i nema ideološki stav. Ali, morali ste to preciznije da uredite ovim zakonom da bismo mogli i mi sutra da ga primenjujemo, a ovakav kakav je ni vi nećete moći.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, potom narodni poslanik Stevica Deđanski, potom poslanik Dragoljub Kojčić, pa poslanik Nataša Jovanović.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, iako sam pažljivo slušao diskusije mojih prethodnika, verujte da su mi i jedne i druge, i one koje su za i protiv, samo uveravale da za ovaj zakon treba glasati.
Šta više, nedostatak argumenata onih koji ovaj zakon osporavaju, bilo iz razloga zbog kojih treba da se donese, bilo da kritikuju određene odredbe ovog zakona, više su nego jaki u onom smeru i u onom cilju da zakon, ovakav kakav je danas predložen Narodnoj skupštini, treba doneti, jer treba da bude jedan od kamena i prekretnica u novijoj istoriji Srbije.
Zašto ovo kažem? Vratimo se u '90-te godine, vratimo se na početak parlamentarnog života u Srbiji i setimo se da su gotovo sve stranke koje su se tada formirale u svojim programima tretirali materiju o rehabilitaciji.
Svi su govorili o tome da postoje čitave grupacije ljudi u našoj zemlji koji su, iz ovih ili onih političkih ili ideoloških razloga, bili lišeni nekih od osnovnih ljudskih prava u svom životu.
Neki su bili lišeni slobode, većina imovine, a neki života. Imamo obavezu kao parlament i ova država ima obavezu prema svojim građanima, da donese propis kojim će izvršiti rehabilitaciju tih ljudi, kojim će država priznati da je u određenom periodu svog postojanja napravila grešku u odnosu na pojedine svoje građane.
U razlozima za donošenje ovog zakona piše da je jedan od razloga to što je ovo pitanje demokratske Srbije. Složio bih se sa tim, ali bih dodao da, osim što je ovo obaveza demokratske Srbije, po meni ovo je mnogo više obaveza domaćinske Srbije, narodne Srbije, iz prostog razloga što su pod udar ideoloških i političkih progona u prošlosti, uglavnom i najviše dolazili srpski domaćini.
Nisu dolazili pod udar ovih progona oni koji su bili na nekoj najvišoj lestvici u datom trenutku, niti oni koji su bili na najnižoj.
Mnogi govornici pre mene, posebno iz Vojvodine, ovde su pominjali šta se radilo i dešavalo u Vojvodini prilikom otkupa, posle Drugog svetskog rata. Ništa bolje stanje nije bilo ni u centralnoj Srbiji.
Neki od kolega su ovde osporavali ovaj zakon, navodili primere da će zakon napraviti nove deobe, da će ponovo razjediniti Srbiju. Ne delim to mišljenje i hteo bih na konkretnom primeru da pokažem zašto je ovakav zakon, sa ovakvim odredbama, sudskim postupkom i rešenjem koje sud treba da donese onako kako je zakon propisan, baš potreban Srbiji.
Sticajem okolnosti poznavao sam divnog čoveka koji je osuđen na 14 godina robije iz čisto ideoloških razloga. U trenutku osude je imao nepunih 18 godina. Bio je maturant gimnazije i sticajem okolnosti, kažem, nije stigao ni da podigne svoju diplomu, osuđen je na 14 godina zatvora i svih 14 je odležao u Sremskoj Mitrovici. Dva puta je bio pomilovan tokom robije, jer su i njegovi tamničari znali da je nepravedno osuđen i da je tamo nepravedno, ali je on dva puta odbio pomilovanje. Pitao sam ga, čika Pero, koji je razlog da ste odbili pomilovanja, a bili ste mlad čovek? Vrlo jasno mi je rekao: sine, da sam prihvatio pomilovanja, priznao bih da sam kriv za ono za šta nisam kriv, priznao bih presudu koja je bila nepravedna, koja je bila ideološka i politička, a ne zasnovana na pravu i na pravdi.
Izdržao je 14 godina, izašao je sa robije, oženio se, završio fakultet, stekao porodicu, penziju, ali nažalost, nije doživeo da vidi ovakav zakon. Noćima sam sa njim tih '90-tih godina razgovarao o ovoj materiji i stalno sam ga ispitivao – šta bi to bilo satisfakcija za tih 14 godina koje je kao mladić, od 18-te do svoje 32-ge godine proveo u zatvoru? Nije se ljutio na one koji su ga utamničili, svima je oprostio. Neke je od njih čak i viđao posle toga, ali je želeo satisfakciju, ne toliko više zbog sebe, koliko zbog svoje porodice, dece i unuka. Ovaj zakon upravo tretira takve slučajeve.
Dužan sam da kažem, radi se o gospodinu Petru Jovanoviću, pokojnom, iz Starog sela pored Velike Plane, koji '90-tih godina nije hteo da se priključi nijednoj političkoj stranci, ostao je veran samo zemlji Srbiji, srpskom narodu i bio je prvi čovek koji je uspostavio ravnogorski pokret u Srbiji i prvi predsednik tog pokreta posle Drugog svetskog rata.
Neke kolege su pominjale ovde član 5, način na koji se donosi odluka i kako ta sudska odluka treba da glasi. Upravo primer koji sam naveo pokazuje da je zakon pogodio stvar, jer se vrlo jasno kaže u članu 5: "Rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice". Ukoliko je u pitanju administrativna odluka ili ukoliko odluke nije bilo, sud utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja.
Jako je bitno i mislim da je suština u tome, da se na osnovu ovog zakona utvrdi da li su svi ti ljudi, progonjeni iz ideoloških i političkih razloga, bili žrtva režima u određenom periodu. Ne bih sada govorio da li se radi o onima koji su stradali od 6. aprila 1941. godine do 1944. godine, onima koji su stradali nakon toga ili se radi o onima koje su progonili do juče njihovi partijski istomišljenici, a nakon razlaza u istoj partiji otvarali "gole otoke", ili su stradali neki drugi, jer je stradanja bilo i nakon toga.
Svi ti ljudi su žrtve države i režima koji je u datom trenutku bio na vlasti i oni zaslužuju da im se sudskom odlukom prizna pravo žrtve, kao i pravo na potpunu rehabilitaciju, jer samom činjenicom da su te odluke bile ništave i da nikakvo pravno dejstvo ne mogu da proizvedu od momenta kada su donete, a ne od momenta kada se sada donosi sudska odluka, samo je to prava rehabilitacija. Sve ono drugo bi bio akt milosti, a to neko drugi daje tim ljudima i bojim se da bi na taj način još jednom potvrdili njihovu krivicu koja nikada nije ni postojala.
Svi smo, dakle, složni da je bilo progona, i oni koji su osporavali ovaj zakon, kažu – bilo je političkih i ideoloških progona, bilo je tamničenja ljudi koji to nisu zaslužili. Zašto se onda osporava donošenje ovog zakona. Naš narod ima onu izreku – "ko se vrabaca plaši, taj žito ne seje".
Ova vlada se ne boji vrabaca, žito je posejala, zakon će biti usvojen u ovoj skupštini i na dobrobit mnogih koji neće neposredno osetiti njegove blagodeti, obzirom da su u međuvremenu zbog svojih godina već pokojni, ali će njihovi potomci, njihova deca i unuci s ponosom moći da pokažu presude kojima su njihovi preci oslobođeni nošenja krivice koju nikada nisu zaslužili.
DSS ovakav zakon ima u svom programu od svog osnivanja, u više navrata je sa sličnim tekstom već izlazila u javnost. Poslanici DSS će sa velikim zadovoljstvom glasati za ovaj zakon i ubeđeni smo da će ogroman broj građana Srbije na osnovu ovog zakona povratiti svoje dostojanstvo. Vraćanjem njihovog dostojanstva, vraćamo dostojanstvo i Vladi i državi Srbiji i srpskom narodu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, a neka se pripremi narodni poslanik Dragoljub Kojčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste već čuli od prethodnika, mi srpski radikali, u danu za glasanje nećemo biti prisutni kada se bude o ovome odlučivalo.
Čuli ste nekoliko puta sve razloge koji su izneti od strane SRS, ali jedna od osnovnih primedbi, više nas je to reklo, uzeću sebi za pravo da ponovim, dakle, nelogičnost i pitanje za koje mislimo da je vrlo svrsishodno. Znači, ko je odlučio da rehabilitacija važi od 6. aprila 1941. godine i logično pitanje, kako je taj datum izabran, dokle važi, da li unapred važi i tako dalje.
Dakle, pazite, pre 1941. godine su stradali komunisti zbog svojih ideja. Ne govorim o tome, sigurno ne mogu da budem pripadnik nekih komunističkih ideja, ali govorim o tome da su ljudi bili osuđeni zbog ideje i ko će sada, tj. da li će važiti i zašto neće važiti da i oni budu rehabilitovani.
Takođe, postavlja se pitanje šta će biti sa Apisom, Stojadinovićem, ko će da rehabilituje žrtve od 5. oktobra nadalje, jer to su žrtve kriznih štabova, sećate se onih zloglasnih kriznih štabova koji su žarili i palili Srbijom posle 5. oktobra.
Dakle, opet demokratski – delite narod na podobne i na one koji to nisu. Postavlja se pitanje dokle ćete to da radite. Šta će ovaj zakon da uradi, pored toga što će podeliti narod, šta još, možda vam je cilj, možda želja, sigurno jeste, ne mogu da tvrdim, da otvorimo ovde i Haški Tribunal.
Slobodana Miloševića su neki od vas oteli, a Vojislavu Šešelju ste pisali optužnicu da na pravdi boga leži tamo, a kao što ste čuli pre neki dan ostao je i bez struje. Gde je sada tu briga kao za sve građane, što pokušavate da se predstavite kao neki dušebrižnici i gde je tu pomoć države, sistema?
Postavlja se jednostavno pitanje, kako ćete po ovom zakonu da rešite bilo koji problem, po kom kriterijumu? Po vašem, pa da bude da su dobri oni koje ste vi odredili, a svi ostali su loši. Pa onda, samo vaši istomišljenici su bili u pravu, bili su čisti i nedodirljivi, a ostali, iako ih je narod birao, doduše protiv vaše volje, šta je to nego dvostruki standard koji ovde pokušavate da primenite.
Po vašim standardima, a videli smo ih, jeste i to da nekoga šaljete u pakao i tu su standardi važni, a ne zakon, jer ste vlast, pa kada DOS-ovcima od 5. oktobra kažeš da su vlast, to stvarno i pomisle. Pomisle da su važni, da su pametni, da ih narod voli, pa prave krizne štabove, kao što sam malopre spomenuo.
Moram da vas pitam da li ste skoro izašli među narod, na ulicu, u radnju, na pijacu, gde gospodin Dinkić šalje batinaše da otimaju robu od sirotinje, jer to se trenutno dešava u Srbiji. Da li uopšte smete da izađete, da vidite kako se sve lošije živi u Srbiji. Verovatno većina vas ne zna o čemu se radi.
Poruka je da više ne delite narod, manji ste deo tog naroda, mnogo manji, skoro zanemarljiv, pa hajde, idemo na izbore ako mislite da nije tako, da svi zajedno idemo na sud građana, pustite fotelje, neće ništa loše da im se desi, obećavamo, čuvaće se fotelje. Nemojte opet u ime naroda da narod delite.
Moram da kažem, zbog naroda, ne zbog vas da, kada u ime naroda radite – fabrike ne rade, a kada radite u ime naroda, onda seljak ne zna šta će; imamo skupu struju, gas, naftu, uporedite sa cenama od pre samo par godina; imamo milion nezaposlenih; pored svih otpisa koje ste nam obećali, imamo 15 milijardi evra duga; lopovi su biznismeni, a neki drugi postaju eksperti.
Nemojte više da radite u ime naroda, u ime pomirenja, podela, nemojte više uopšte da radite, samo idite.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Kojčić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je početnik na studijama za dirigovanje pitao svog pedagoga kako može najkraće da se objasni šta je to dirigovanje, ovaj je rekao da je to veština na koji ćete akord da stavite akcenat i da interpretacija muzičkog dela zavisi od toga da li ćete da stavite akcenat na prvi ili na poslednji akord.
Ovde je bilo dosta diskusija. Mislim da je većina stavljala akcenat na prvi akord, a ja ću početi od prvog, da bih ipak taj konačni muzički i smisaoni politički akcenat stavio na ono zadnje.
Elem, ponajmanje sam očekivao da ću morati da se prisetim sopstvenog detinjstva i biografije sopstvene porodice. Kao dete onih koji su bili proglašeni narodnim neprijateljima, koji su bili proganjani od Nemaca, Gestapoa, pa posle i od partizana, bio sam građanin, kako bi se reklo, drugog reda.
Dakle, bio sam izložen onome što bi moglo danas modernim politikološkim jezikom da se nazove – sistematska segregacija. Dobro pamtim termin moralno-politička podobnost koji je čitavu klasu građana stavio u poziciju građana drugog reda, uključujući i to da ne mogu da dobiju određeni posao.
Primera radi, kao diplomirani filozof radio sam kao noćni čuvar, zato što nisam bio moralno-politički podoban. Sa druge strane, nasuprot ideološkim konfrontacijama, demokratija upravo nastoji da izjednači sve građane, da ideologiju podredi, tj. spakuje ideološke razlike u jedinstven sistem, u kome će svi građani da žive harmonično, bez obzira na svoje ideološko opredeljenje ili etničko poreklo, da kažem – nacionalne manjine ili na svoju versku pripadnost.
Pošto sam se tokom života osećao kao građanin drugog reda, jer nisam imao moralno-političku podobnost, jer je to bila i zakonska kategorija, borio sam se za demokratizaciju društva samo zbog jedne stvari – da nikada niko ne bi bio u tom smislu podređen segregacijom.
Dakle, imam isti ljudski odnos, istu emociju, bez obzira da li je čovek član ove partije, neke pozadi, moje stranke. To ljudi dobro znaju.
Ovde sam čak hteo da pokažem tu odnegovanu ljudsku, prosto običnu humanu crtu i u prijateljski boljim odnosima sa ljudima koji su drugačijih ideoloških uverenja. Tu je, na primer, gospodin Bušetić, može da potvrdi da uvek odlično razgovaramo, i imamo dobre međuljudske odnose, ili gospodin Perić.
Dakle, cela stvar je u tome da bi trebalo svi zajedno da gledamo donošenje ovog zakona sa aspekta ovog zadnjeg akorda, odnosno budućnosti.
Hajde da što više harmonizujemo Srbiju, hajde da ne radimo ono što je jedan od učesnika pregovora u Dejtonu rekao – da podelimo Srbe na zapadne Srbe, Srbe u Srbiji, južne Srbe, pa ćemo lakše sa njima.
Mislim da je demokratija, a to znači pravedan odnos i prema prošlosti, u stvari – uslov moći Srbije i svih građana u Srbiji i nas Srba. Naravno, slažem se da treba imati vrlo izdiferenciran odnos prema svim pojavama.
Dakle, verujem u kompetentnost sudova i u kompetentnost svih odluka, da postoji izdiferenciran odnos. Apsolutno mislim na tu primedbu na koju su neki predgovornici skretali pažnju. Prosto, imam pozitivan odnos.
Dakle, da niko ne bi više nikada bio pod segregacijom, mislim da treba da, kroz ovu vrstu pravednog odnosa prema sopstvenoj prošlosti, to je dug prema svima nama, utoliko možemo da očekujemo i spokoj u budućnosti.
Samo u ime toga, jer to je prosto nadpolitički zakon u ovom slučaju, molim vas da uvažite ovaj rezon i da date svoj glas ovom zakonu.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Gospodine Mihailoviću, verovatno je slučajnost htela da predsedavate sada dok raspravljamo o Zakonu o rehabilitaciji, kao unuk ubijenog đenerala Draže Mihailovića.
Ali, u svemu tome je i dobro što sada predsedavate, a više niste u stranci onog, malo je reći poremećenog ministra inostranih poslova Vuka Draškovića, koji sa četništvom i sa čiča Dražom nije imao ama baš nikakve veze, tek tolike da šenluči na Ravnoj gori, iz godine u godinu.
Što se tiče onoga što je radio, okupljajući određene paravojne formacije i zbog toga se sada dodvorava Karli del Ponte, zato što mu je omča zvana – haška optužnica oko vrata, to je nešto što će da ga progoni do poslednjeg dana dok ga ne iscede, kao svaki isceđeni limun i dok mu ne napišu optužnicu od koje beži, što bi se reklo, kao "đavo od krsta".
Zato je danas, a i vi to znate, s obzirom na to da, kada govorimo o ovome, možete, kao pripadnik te porodice, da razmišljate u kontekstu ovog zakona, a i svako od nas pojedinačno, sa nekim svojim slučajem u porodici, kao što je ovaj, malopre izrečen od strane gospodina Kojčića ili ono što smo potencirali celog dana.
Stvaranje jaza među građanima – Srbima, pre svega danas, u današnje vreme, kada je neophodno da se postigne toliko traženo i toliko potrebno nacionalno jedinstvo, kada ovde u poslaničkim klupama sede ljudi koji žive i dan-danas u veoma teškim uslovima na okupiranom Kosovu i Metohiji, kada sede poslanici poput gospodina Buhe, koji je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, u izbeglištvu ili koleginica Radeta, koja je morala od ustaškog noža da pobegne sa svog ognjišta i ne može da obiđe grob svojih predaka, onda znate da nije u redu da se ljudi, pre svega ideološki pogrešno usmeravani unazad 15 godina, ko zna, možda su ih tako pogrešno usmeravali decenijama u njihovom vaspitanju, a pre svega ostrašćeni i puni mržnje prema onima koji drugačije govore i misle, pojavljuju za skupštinskom govornicom.
Danas smo imali i takvih primera, da oni sebi prave listu Srba koje treba rehabilitovati, a ne pitaju se šta zapravo predstavlja ovo mrtvo slovo na papiru i šta znače ove reči koje ništa ne znače i koje, u najmanju ruku, dovode u zabunu, ne samo potomke ljudi koji su iz ideoloških, političkih i drugih razloga bili proganjani, unižavani i na svaki mogući način su se rušila njihova elementarna civilizacijska i ljudska prava, već šta o tome da govore buduća pokolenja, odnosno oni koji nas danas gledaju, čije su oči uprte u nas.
Ono što sigurno znam, a što vi ne znate, sa ove strane vladajućih stranaka je da, kada govorimo, ili bilo koji drugi predstavnik SRS, mogu da računam, a to poručuje u svom oproštajnom pismu predsedniku Slobodanu Miloševiću haški optuženik, predsednik naše stranke – prof. dr Vojislav Šešelj, na naklonost miliona Srba, ma gde da žive, najviše ovih što žive ovde u Srbiji i onih što žive u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, kao i onih koji su morali da pobegnu od ustaša iz Republike Srpske Krajine i žive u dijaspori.
To vrlo dobro znate, zato što oni znaju da su na putu odbrane nacionalnih interesa i na putu stvaranja uslova da se brane sve srpske zemlje i da se deca, kao što vam je jutros rekao gospodin Nikolić, i partizana i četnika, u poslednjem otadžbinskom ratu nazivaju četnicima, te mogućnosti i poziv na tako neophodno jedinstvo je sve ove godine činila i radila jedino SRS i naš predsednik.
Ali, šta da govorim pojedincima, odnosno mnogima od vas, čast malom broju izuzetaka iz vladajuće garniture ili onih ministara koji se nalaze u Koštuničinoj Vladi, kada su govorili o tome da smo mi Srbi zlikovci, a najstradalniji smo narod i to dobro znate, da smo narod koji je želeo drugima da nanese zlo i zaboga, vršili smo nekakve, kako imaju običaj da kažu – oružane akcije.
Imala sam slučaj pre nekoliko dana u Skupštini grada Kragujevca da u jednom aktu, u kojem se daje mogućnost da učesnici poslednjih otadžbinskih ratova budu oslobođeni prevoza, a onda se kaže da to pravo imaju oni koji su učestvovali, zamislite, u oružanim akcijama od avgusta 1990. godine. O čemu se zapravo radi?
Radi se o tome da u vašim glavama i u svesti vas samih, a sve manji broj ljudi je koji vas podržava, još uvek ne postoji ono što je primarno i što je zapravo osnov da bi se neko nazivao patriotom i da bi zaista dobio priznanje od naroda da voli svoju državu i svoj narod, a to je – da raščistite sa time ko smo mi Srbi, a ko su, kroz vekove i unazad, ako se vraćam ovih 60 godina, bili naši neprijatelji. Govorim o periodu Drugog svetskog rata, a naročito o "brozomaniji", o tom vremenu jednoumlja i komunizma, i o periodu od 1990. godine, pa naovamo.
Znate, po ovom vašem zakonu, sada nazivate to zakonom, čovek koga svi vrlo dobro poznajete, koji je aktivni učesnik političkog života Srbije, jedan je od osnivača, odnosno bio je predsednik Demokratske stranke i sada je član predsedništva, Dragoljub Mićunović, može da se pozove na ovaj zakon i da, pošto je kratko vreme boravio na Golom otoku, kaže – tražim da budem rehabilitovan. Ali, da pitate ljude koji su isto vreme bili sa njim na Golom otoku šta je on tamo radio dok su bili na najgori mogući način mučeni, reći će vam da je sarađivao sa onima koji su ih držali u takvim neljudskim i necivilizacijskim uslovima, i došao za kratko vreme u svoj Beograd.
Isti odnos sada imaju i oni koji ga slede, a takozvani su demokratski blok, ova njegova demokratska deca, pod znacima navoda, i Boris Tadić i onaj Šutanovac, razni Đilasi i drugi. Isti odnos imaju prema onima koje sada drugi sudovi i drugi zlikovci i dželati progone, poput gonitelja u Haškom kazamatu.
Nisu digli glas zbog toga što je na ovakav način pre tri godine i više, uz njihovu pomoć, uz pomoć Svilanovića i ostalih ustaša u Srbiji isposlovana lažna optužnica protiv predsednika naše stranke – prof. dr Vojislava Šešelja. I ne piše dr Vojislav Šešelj sve ove knjige samo za vas neuke da se nečemu naučite, ova koju držim u ruci je knjiga pod brojem 63. Znate kako se zove? "Kriminalac i zločinac Havijer Solana".
Ne govori se samo u ovoj knjizi o tome kakva je sve nedela i zlodela taj zlikovac počinio ovde u Srbiji, nego o tome da su svi koji su bili spremni da služe i Amerikancima i zapadnim silama, a isto tako oni koji su bili spremni da sarađuju sa fašistima i nacistima u Drugom svetskom ratu, da između njih može da se povuče paralela – između ovih novih ili mlađih domaćih izdajnika i onih koji su to radili za neke privilegije: za sebe, za članove svojih porodica, nekada davno i prosto uživali u montiranim političkim procesima i sehirili nad time da se nevini ljudi ubijaju.
Zbog toga niste pozvani da govorite na dostojanstven način o ovome, zato što još uvek imate ideološke barijere u svojoj glavi. Ako danas svi od reda ne izađete i ne kažete da hoćete da branite svakog haškog zatočenika i ako ne pokrenete inicijativu i ne prihvatite ono što vam je juče ponudila Srpska radikalna stranka – da se ukine Haški kazamat, zato što je napravljen da bi se, kroz montirane političke procese u toj najmonstruoznijoj političkoj tvorevini u svetu, sudilo samo Srbima, o čemu onda pričate? Kako ćete onda da budete humani prema senima onih koji su stradali, bili na ovoj ili onoj strani, kao i da razumno i racionalno donosite neki sud sa ove vremenske istorijske distance?
Zbog toga, ne samo da nećemo biti u sali kada se bude glasalo o ovom predlogu, nazovi zakona, nego ćemo onako, kao što to sada iz haške ćelije i bez svetla ovih dana čini Vojislav Šešelj, i kroz ovakve knjige i okupljanja na stotine hiljada ljudi, to ste najbolje mogli da vidite pre nekoliko dana kako je to kada patriotska Srbija izađe, onda vam je to istorijski sud za vašu noviju istoriju, šta ste radili, i za one koji su vas učili da radite pogrešno za ovu državu i za ovaj narod. Tada ćete se pitati i stideti pred svojim potomcima.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Nije tu. Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Isto nije tu. Onda, narodni poslanik Vojislav Milajić, a neka se pripremi narodni poslanik dr Paja Momčilov.