Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, ovaj zakon je neprihvatljiv za SPS, on znači dalje urušavanje vojske koja je inače dosta urušena. Niko ne želi da ide u rat i tu ne sme da bude nikakva zamena teze, ali vojska je takva, potrebna je kao faktor odvraćanja od svake vrste neprijatelja.
Ne možemo danas da kažemo da je Srbija sve probleme rešila, da nema više nikakvih neprijatelja, naprotiv, istorija nas uči, a i današnja situacija, da nam je takvo okruženje, da mnoge zemlje oko nas na jedan ili drugi način izražavaju teritorijalne pretenzije. Nama je, znači, potrebna jaka i snažna vojska, a jaka i snažna vojska ne može da bude bez vojnika.
Znači, nije to vojska od 20.000 ili 25.000 vojnika, koliko nam preporučuju strani faktori, domaći vojni analitičari i domaći političari. Vojni analitičari su uglavnom u službi stranog faktora, znači, strani plaćenici sa velikim i značajnim apanažama. Stalno nam govore o tome, a bogami i mnogi domaći političari, kako je nama rešenje profesionalna vojska od desetak hiljada vojnika.
Prvo, to je nedovoljan broj, a sa druge strane, profesionalna vojska od 10.000 vojnika košta više nego 100.000 vojnika u redovnoj službi. Zato kažemo da donošenje ovakvog zakona predstavlja dalje bitno urušavanje vojske. Ko će da ide u vojsku, ako usvojimo ovakav zakon i šta će biti sa njom, da li će to biti definitivni raspad, jer ponavljam, nema vojske bez vojnika.
Moramo da stanemo na put tom procesu degradacije vojske koji je započet odmah posle 5. oktobra, a sve pod firmom raznih vrsta reformi. U nekoliko navrata, za nepunih šest godina, iz vojske su najureni gotovo svi najsposobniji oficiri, kao što su general Adeni Delić, Ljubiša Stojmirović i mnogi drugi.
To je rađeno i tokom 2001. i 2002. godine, pa i tokom 2003. godine, a radilo se i 2004, 2005. godine, pa i ove godine. Šta očekivati od Vrhovnog saveta odbrane, gde sede Marović, Tadić, Filip Vujanović, ministar Stanković, koji se utrkuju koji će da bude servilniji prema stranom faktoru.
Naravno, tu je i Vuk Drašković, on je slučaj nad svim slučajevima, ali svi oni kao puki izvršioci međunarodnog faktora učiniće sve što se od njih traži. Zato su penzionisani najsposobniji oficiri, najureni, i to treba reći, oni koji su branili zemlju i to veoma uspešno.
Ti oficiri su branili Kosovo i Metohiju, dakle, gotovo tri meseca i sačuvali vojsku. Nisu bili ni poraženi, jer su političari, pre svega predsednik Slobodan Milošević, izdejstvovali Rezoluciju 1244. Ona jeste kompromis i svi koji su govorili da je rezolucija kapitulacija, nije kapitulacija, nije ni Kumanovski sporazum kapitulacija, naprotiv, u Kumanovskom sporazumu se na pet ili šest mesta pominje da su Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, što je danas slamka spasa u razgovorima koji se vode, iako su fingirani, ne vode se, ali se vode ovih meseci.
Setimo se uništavanja oružja, raketa u prisustvu američkog ambasadora. Sve je to strani faktor nalagao, a naši političari, ovi domaći, posle 5. oktobra revnosno izvršavali.
Sasvim je jasno, bar meni, da je ovo što se danas dešava u Skupštini, kada je reč o ovom zakonu, preporuka međunarodnog faktora. Čini mi se da je ovde dobrano umešan i predsednik Republike Boris Tadić, koji je dao inicijativu za donošenje ovakvog zakona i jednostavno, sve te preporuke niko ovde u Srbiji ne sme da odbije.
Šta je sve međunarodni faktor tražio od srpskih političara posle 5. oktobra, od tzv. demokratskih vlada? Setimo se, tražili su amnestiju šiptarskih terorista, na čelu sa Brovinom, to je učinjeno odmah, tražili su da se u Hag izruče svi srpski državnici, generali koji su branili zemlju i danas smo svedoci da su u Hagu samo Srbi, srpski državnici, srpski generali. Ovo je zamajavanje sa Gotovinom.
Danas nijedan ozbiljniji muslimanski političar iz tog vremena ili ozbiljniji političar ili državnik Hrvatske nije u Hagu, nije optužen, ni Mesić, ni Ganić, znamo i za Dobrovoljačku ulicu, znamo za sve te njihove zločine, ali to više niko ne pominje, a da ne govorimo o Šiptarima.
Dakle, da ne govorimo o tome kako su amnestirani i bez obzira na neke optužnice danas se sasvim slobodno kreću Kosovom i bave politikom.
Zato su strašne te reči kada dobar deo političara govori o tome da moramo da se suočimo sa prošlošću, a da nas baš briga šta će da rade Hrvati, muslimani i svi oni koji su izazvali ratove koji su se desili '90-tih godina.
Ono što je važno, što nam međunarodna zajednica nameće, postavlja se opravdano pitanje – šta je sa obavezama međunarodne zajednice? Zašto se ne izvršavaju obaveze međunarodne zajednice, zašto se ne izvršava Rezolucija 1244?
Niko ozbiljnije, od našeg predsednika Vlade, države, od 5. oktobra, nije pomenuo pitanje izvršavanja Rezolucije 1244, znači, razoružavanje OVK, obezbeđenje sigurnosti i bezbednosti za stanovništvo na Kosovu, povratak izbeglih Srba sa Kosova i Metohije.
Niko ne sme to da pomene, jer je veliki strah od međunarodnog faktora. Kako to da se sada osvedočeni zločinci, poput Čekua i Haradinaja, ne samo nalaze na slobodi, već su preuzeli i premijerske dužnosti, prvo Haradinaj, a sada Čeku.
Zar neko od ozbiljnih političara u Srbiji, pa i ceo srpski narod ne zna da su Čekua ovih dana imenovali međunarodni posrednici. Ahtisari je boravio jednog dana na Kosovu i Metohiji, a istog dana Kosumi je smenjen i tako reći za nekoliko dana je postavljen Agim Čeku.
Zašto nam to rade? Rade nam isto ono što su radili u Rambujeu, da nas ponize, da u procesu pregovaranja učestvuju zločinci, tako je Tači učestvovao u Rambujeu, tako i sada imamo na čelu kosovske Vlade Agima Čekua.
Znači, međunarodna zajednica nas stalno ponižava. Ponižava nas zato što se niko ozbiljnije ne suprotstavlja onome što od nas zahtevaju. Šta su nam to pomogli od 5. oktobra, osim tih donacija od nekoliko milijardi. Danas u Srbiji s pravom pitamo – gde su te pare, nikakav boljitak, nikakav napredak ne postoji od tih silnih donacija i od tih silnih para.
Od nas stalno zahtevaju razne reforme i kada danas govorimo o vojsci, o ovom zakonu, znači, insistiraju – izvršite reformu vojske. U čemu se sastoji reforma vojske? I ovaj zakon, Zakon o amnestiji jeste deo te strategije o reformi vojske.
Znači, da smanjimo vojsku, smenimo najbolje oficire, generale, postavimo one poslušne, da uništimo naoružanje. Šta nam oni zauzvrat nude? Kakva je to pomoć međunarodnog faktora ili međunarodne zajednice, kada govorimo o najaktuelnijim političkim dešavanjima?
Kažu da su nam izdejstvovali visoki prag za predstojeći referendum u Crnoj Gori. Kažu – 55%, to je dobro rešenje. Ne mislim da čvrsto stoje iza toga. Uostalom, predstavnici međunarodne zajednice, daleko pre referenduma, već pozivaju srpske političare, zajedno sa Svetozarom Marovićem, da se povedu razgovori o budućim odnosima između Srbije i Crne Gore.
Znači, na neki način oni već prejudiciraju mogući ishod u Crnoj Gori. Šta to znači? To znači da je moguće rešenje da u Crnoj Gori na referendumu bude i 51% za samostalnu Crnu Goru i da se to, na neki način, prihvati kao realnost. Tim zahtevom relaksiraju poziciju Mila Đukanovića.
Imamo sličnu situaciju, kao svojevremeno kada je bio referendum u Makedoniji. Znate kako je glasilo pitanje na referendumu u Makedoniji: "Da li želite da Makedonija bude međunarodno priznata i da sarađuje sa svim jugoslovenskim republikama?". Pitanje je bilo tako formulisano da je i poslednji Makedonac imao laku poziciju da se opredeli za to pitanje na referendumu.
Još plastičniji slučaj, kada je reč o Kosovu i Metohiji. Pregovori još nisu ni počeli, a Marti Ahtisari, već poznat pregovarač u onim pregovorima iz juna 1999. godine, kaže da će Kosovo biti svakako nezavisno, jer će odlučiti narod Kosova.
Od kada su Albanci narod Kosova? Oni su nacionalna manjina u okviru države Srbije. Znači, već imamo prejudiciranje rešenja za Kosovo i Metohiju. Naravno, žele da taj slučaj zatvore.
To će biti rešenje za KiM, ali niko nema pravo da se meša kada su u pitanju prava Iraca, Katalonaca, Baskijaca, Korzike, Sicilije i mnogih drugih država.
Znači, ta Pandorina kutija ne sme da se otvori. Treba da se zatvori sa Kosovom, da KiM dobije nezavisnost. To je ta uloga međunarodnog faktora koju svaka vlada i svi državnici u Srbiji, posle 5. oktobra zdušno podržavaju i faktički sve njihove odluke izvršavaju.
Tako i ovaj zamenik Martija Ahtisarija pre nekoliko dana, ili juče, Albe Roan, reče – evo, pregovori su počeli, u pregovorima učestvuje Čeku i nema još rezultata oko decentralizacije. Neće ni biti. Da li će se te delegacije sastati, da li će biti bilo kakvih rezultata? Sumnjam da će biti. Jednostavno, pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice znamo šta se sve dešavalo na KiM posle 5. oktobra ili od 1999. godine, desili su se brojni zločini, paljenje kuća, crkava. Šta je uradila međunarodna zajednica? Ništa.
Prema tome, to bespogovorno slušanje međunarodnog faktora ničemu ne vodi i ne daje nikakve rezultate. To što imamo Studiju izvodljivosti, što je proces pregovaranja Sporazum o stabilnosti o pridruživanju, to pozdravljamo, ali ne verujem da će tu biti bitnijih rezultata, da će narod Srbije živeti mnogo bolje posle svega toga.
Uostalom, o ulozi međunarodnog faktora najčešće i najbolje je govorio naš predsednik Slobodan Milošević. Govorio je to u Hagu, govorio je to i '90-ih godina. Međunarodni faktor je bio presudan u razbijanju prve Jugoslavije, otvoreno je pomagao separatističkim snagama i u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, i na Kosovu i Metohiji, svuda.
Međunarodni faktor je inicirao krizu na KiM. Te krize ne bi ni bilo. Milošević je napravio dogovor sa Fatosom Nanom, da je to unutrašnje pitanje Srbije, ali su onda došli Amerikanci, Nemci, počele su terorističke akcije, obučavanje separatista.
Znači, međunarodni faktor je izazvao krizu na KiM. Uostalom, oni su nas i bombardovali pod firmom – humanitarne katastrofe i ugroženih ljudskih prava.
Da li danas u Srbiji još neko veruje da je na KiM bila humanitarna katastrofa, gde su bila ugrožena ljudska prava Šiptara? Bila je humanitarna katastrofa kada je otpočelo bombardovanje, ljudska prava nikada nisu bila ugrožena, jedino su u vreme Slobodana Miloševića prava srpskog naroda bila zaštićena.
Znači, samo u to vreme, od vremena njegove vlasti, još u Savezu komunista, od 1987. godine do dolaska NATO pakta, 1999. godine. Samo su u to vreme Srbi živeli kao ljudi na Kosovu i Metohiji. Nikada pre i nikada posle. I u vreme kralja su bili progonjeni, u vreme Tita, a da ne govorimo sada, u vreme DOS-a.
I danas kažu – NATO se zalaže za nezavisno Kosovo, jer ako Kosovo i Metohija ne bude nezavisna država, onda je džabe NATO učestvovao u agresiji. Znači, jasno je i treba da bude jasno i poslednjem Srbinu zbog čega je NATO pakt izvršio agresiju, zbog čega su nas bombardovali – da bi nam oteli teritorije, okupirali, opljačkali.
Milošević se odlučno suprotstavio svemu tome. Suprotstavio se razbijanju Jugoslavije. On se istinski zalagao za Jugoslaviju, jer se na taj način najbolje rešavalo srpsko pitanje. Svi Srbi su živeli u jednoj državi i imali su pravo da nastave da žive u istoj državi. Imali su pravo na samoopredeljenje, da ostanu u istoj državi, kao što su Hrvati i Slovenci imali pravo na samoopredeljenje, ali ne kao republike, nego kao narodi.
Naravno, ta država – jugoslovenska, srpska, kako hoćete, bila bi mnogo veća nego što je sada Srbija. To je istina. To su fakti.