Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Narodne skupštine, zarad javnosti, zarad građana Srbije, biću pošten i prema vlasti, pa ću reći, trenutno u sali ima dvadesetak poslanika SRS, četiri ili pet poslanika G17 plus, a od ostalih nema nikoga, ima izvinite, dvojica iz DSS-a, oprostite molim vas.
Ako je to Narodna skupština i ako je to ono čime bi trebalo vlast da se hvali i da se podiči, a usvajate, kažete, važne zakone, a nemate vremena da sedite u Narodnoj skupštini, pošto je lepo vreme, neki bi da iskoriste to da prošetaju ulicama Beograda ili neka pametnija posla imaju, ne znam koja su im to posla pametnija, u svakom slučaju to je ponižavanje građana Srbije i pokazivanje kakav odnos prema građanima Srbije imamo.
O čemu je ovde reč? Ključno pitanje koje se danas postavlja, apsolutno ključno, možda i jedino, nije to da li će se neko dodvoriti porodicama dve i po hiljade ljudi, dve i po hiljade momaka koji su izbegavali vojnu obavezu; da li će dobiti njihove glasove ili ne na nekim predstojećim izborima, da li će da iskoriste to što su neki protiv ovog zakona, pa da im kažu – nemojte da glasate za te ili ne znam šta; ključno pitanje je, imamo li državu ili ne.
Zato pozivam sve građane koji ovo gledaju da ne razmišljaju o tome – sve puštajte, sve dozvoljavajte, nego neka samo razmisle šta nam je od države ostalo.
Jedan od ključnih problema dosovske vladavine, od 5. oktobra naovamo, bilo je nestajanje države, ali ne u privrednim tokovima. Mešali su se svuda, pre svega u pljačkaškim pohodima, otmu gde stignu, šta stignu i koliko stignu, na licitacijama, tenderima, aukcijama, konkursima, javnim nabavkama, u čemu hoćete, gde god su stigli, tu su svoje ruke ubacili u velike pare, oteli veliki novac i to im je jedino u šta su se umešali. U svemu ostalom, gledali su da državu razgrabe, da je razore i unište.
Samo da vas podsetim na priču svih stranaka DOS-a kako u Srbiji imamo policijsku državu, da li se sećate toga? Dakle, imamo policijsku državu zbog 130.000 policajaca, tako su govorili. Kada su došli na vlast i prebrojali policajce, rekli su: izvinite, malo smo pogrešili, ima svega 28.000 policajaca i Srbiji nedostaju policajci. Uzgred, ispostavilo se da su to u najvećoj meri časni, sposobni, pošteni i odgovorni ljudi.
Šta se dogodilo? Ništa. Slagali smo veliku stvar, ništa posebno. Govorili su – idemo u transformaciju, modernizaciju naše armije, imaćemo profesionalnu aparaturu, tu će biti oružje belosvetsko, izraelske puške, američki tenkovi, engleski avioni, ne znam ni sam više kakvi, mogao bih razne tipove da nabrajam šta su nam sve obećavali, a njihovi prijatelji za kafanskim stolom prepričavali i govorili da će za Srbiju sve da učine.
Šta se od toga dogodilo? Dogodilo se da smo izgubili armiju, vojsku, a danas se nažalost sa vojskom ove zemlje svi sprdaju, sprdaju se oni koji ne bi smeli, a uništavaju je oni koji se sprdaju i sa narodom i sa vojskom.
Podsećam, danas sam to rekao i pitam predstavnike vlasti, i vas, gospodine predsedavajući, znam da niste nadležni, ali ste mogli da dobijete neku informaciju, kako je moguće da potpukovnik Vojne akademije imenom i prezimenom – Milisav Pančić, bude penzionisan u svojoj četrdeset i nekoj godini, samo zato što je bio na ispraćaju Slobodana Miloševića?
Kako je moguće da general Božidar Delić bude penzionisan u 49 godini, najbolji komandant koga je Srbija imala na Kosovu i Metohiji, štitio je Košare, prelaze prema Albaniji, branio srpske vojnike, zemlju Srbiju je uspešno branio. Znate li koliko su mu tenkova uništili? Pedeset, ali onih maketa, zato što su mu uništavali makete, a ne tenkove. Mnogo raketa je palo tamo gde nije trebalo da padne, zato je morao da padne general Delić.
Zato svaki srpski oficir mora da nestane iz oficirske službe, da samo sitne lopuže, karijeristi i oni koji će da slušaju ovog potrčka Karle Del Ponte – Zorana Stankovića mogu da ostanu tamo. Da li je to tačno? Da, tačno je.
Govorili ste, sklonili ste svoju decu, svi su sklanjali svoju decu, pa sin Tomislava Nikolića, Radomir Nikolić, u toku NATO agresije je bio vojnik i nije morao da se slika kao Goran Svilanović, a pušku je okačio u tri po podne, pa se vrati i ide da govori gde i kako treba neko da gađa. Ne, nego je čovek bio u Lađevcima, tamo gde su bombardovali svake noći, gde je najviše granata i raketa palo. To je sin Tomislava Nikolića, a vi ste i to lagali. Nema stvari koju niste izmišljali i koju niste pravili da biste lažno prikazali stanje u Srbiji.
Govorili ste, dolazi novo vreme. Dakle, šta će nama vojska, šta će nam ministar odbrane, šta će nam bilo šta od toga, koga više zamajavate, dovodite građane u neravnopravan položaj.
Hoćete da vam navedem nešto, pogledajte građani Srbije, pošto nema poslanika vlasti i obraćam se poslanicima SRS i malom broju poslanika vlasti, veoma malom, dakle, da vidite kakav je položaj građana Srbije. Oni koji su počinili teška krivična dela za koja je zakonom predviđena kazna zatvora i to više godina, neće uopšte biti procesuirani, a danas je došla inspekcija u Narodnu skupštinu, nepušač sam, antipušački nastrojen, ne pijem kafu, ne pušim, ništa me od toga ne interesuje, došla je inspekcija i devojci, ženi na drugom spratu, konobarici koja ima platu 12 ili 13.000 dinara, ne znam ni da li toliko ima, vi to bolje znate, 5.000 dinara je kazna zato što puši. Šta ne, da ...

Zato što je kršen zakon.

A, zato što je kršen zakon, njoj nećete da oprostite 5.000 dinara. Nema hleba da jede, a oni koji imaju koliko god hoće i šta god hoće, ne moraju da odgovaraju za to. I to vam je jednaki pravni status?
Još nešto, kada je rekao Krasić, ne mislim da ste imali zlu nameru, gospodine predsedniče, siguran sam u to, moram da vam kažem da imam i sina i kćerku, blagodet je za svakog oca da ima kćerku i ne mora posebno da bude nagrađen za to u godinama kada muško dete šalje u vojsku. Koliko god da je punoletan, ići će u vojsku, da li vi bili na vlasti ili bilo ko drugi.
Ako budemo imali ovakav sistem, ima da ide u vojsku, s ponosom ću da ga pošaljem. Napraviću mu ispraćaj onako kako su to Srbi, ali i svi ostali ljudi koji vole Srbiju, koji žive u ovoj zemlji, uvek činili.
Šta vam to znači – ne šaljete ga vi u vojsku, nego ko ga šalje? Mene su slali ćaća i mater, kao što su i svakog drugog i onako kako se to uvek u našem narodu radilo, na najbolji mogući način.
Ovde veličamo nešto što nije normalno, ne samo što podstičemo sve da kažu – nema države, baš me briga i što smo svima nacrtali da nema vojske. Ovim ste pokazali da nikada niko ne treba da ide u vojsku. Da li je to tačno? Tačno je.
Dakle, ovim ste pokazali da u vojsku nikada niko ne treba da ide. Pozvali ste na rušenje države. To ste činili više puta, samo što to nije moglo da se kaže od vaših medijskih ekspozitura, od onih koji su rekli da je Toma Nikolić ubijao babe i dede po Antinu, pa posle kada se ispostavilo da nije istina – nismo mi to rekli, rekla nam Nataša Kandić, a ona je žena od poverenja. Žena je toliko istinitih stvari ispričala da je to čudo neviđeno.
Onda ste nam posle 5. oktobra, kao vrhunac demokratije dostavili samo jedno saopštenje – informaciju: pušteni su, amnestirani, pomilovani, od Fjore Brovine do braće Mazreku. Pustili ste braću Mazreku, koji na snimku TV Srbije, lično ga posedujem, ne da ga ima u televizijskoj arhivi, imam ga u svojoj kući i to na profesionalnom formatu, u kameru kaže: da, silovao sam srpske devojčice po nalogu Fatmira Ljimaja i nekog Krasnićija, zaboravio sam mu ime, nije ni važno. Ali, ime Fatmira Ljimaja je važno zato što je oslobođen, jer nema dokaza.
Njima ni video snimak, ni ono što Mazreku u kameru kaže, nije dovoljan dokaz, ali zato će Vojislava Šešelja da gone zbog govora mržnje, pošto su oni, kada su silovali srpske devojčice i kada su ih streljali, ubijali, valjda imali govor ljubavi, pa ste njih pustili na slobodu i rekli – to je divan gest.
Šta smo dobili za to? Jesmo li dobili da imamo veća prava za Srbe na Kosovu i Metohiji, da imamo našu državu na KiM? Nismo. Samo je neko sa štiklom ušao u zadnjicu nekog zapadnjačkog službenika, i ništa drugo. Šta je država dobila od toga? Lepo je što se hvalite, ali se pitam šta su građani Srbije od svih tih priča dobili? Nisu dobili ništa.
Sada kažu, zamislite, Evropska unija, krenuli su samo sa šargarepom, a štap i šargarepa su za magarca, to da znate, zato se tako i kaže, samo nekada mu treba jedno, a nekada drugo; ali nas svakako tretiraju kao magarce. Kaže – pošto je to šargarepa, nastavljamo pregovore, sve je u najboljem redu, pustite ih.
Ljudi, pročitajte knjigu Harisa Holbauera, Austrijanca koji govori o širenju Evrope na Istok. Svi koji su pročitali bilo šta iz ekonomske politike, političke ekonomije, bilo čega, to znaju. Zarad ekonomije, tržišta, jeftinih sirovina, jeftine radne snage, pa to je njihov interes.
Da se nemački kapital ne širi u Poljsku, imali bi stravične probleme, recesiju, a ovako su negde na nivou stagnacije ili malog plusa. Pre svega, to je njima potrebno. Ko će da se odrekne tržišta od sedam miliona?
Ko će da se odrekne širenja, jeftine radne snage, sirovina, sporazuma koji imamo sa Ruskom Federacijom i mogućnost izvoza sa 0,70% umesto njihovih 17%, koliko je. To je njihov interes. Šta mi za sve to vreme radimo, kako to koristimo za sebe i naš narod? Nikako. Naš narod živi bedno, sirotinjski. Važno je samo da govorimo kako smo na najboljem mogućem putu. Na kom smo to putu, to niko živi ne zna.
Pre neki dan objavljuju se analize američkih, britanskih i drugih obaveštajnih službi, kažu: Makedonija, a možda i Srbija i Crna Gora oko 2020. godine u Evropskoj uniji, a možda i ne. Ko zna šta će do tada da bude.
Ne obaveštavate javnost da je Kina u međuvremenu postala prva zemlja u svetu po deviznim rezervama, sa 853 milijarde dolara. Ne govorite koliko su povećane ruske devizne rezerve i koliki je njihov fond za razvoj, oni ga nazivaju – stabilizacioni fond, koliko je uvećan, sa koliko milijardi dolara.
Ne govorite ljudima zašto u Ukrajini pobeđuju patriotske snage, a ne one koje su pre godinu dana izvodile revoluciju. Zašto? Zato što je sve laž. Zato građani Srbije, što je u vreme Viktora Janukoviča bilo 13% rast proizvodnje, u njihovo vreme je 2,5% i to opet samo zahvaljujući tom istočnom delu, gde uglavnom živi ruski živalj koji podržava Janukoviča.
Postavlja se pitanje: da li ima išta istinito u tome što radite? Jedini argument ministra je bio – u Crnoj Gori je to već doneto. U Crnoj Gori će da izglasaju crnogorski jezik i crnogorsku policijsku crkvu. Nema šta neće tamo da izglasaju Milo Đukanović i ostali separatisti. Oni jednog dana mogu da kažu da su ne znam šta. Šta treba – i mi da izglasamo ovde; da, svi smo majmuni, kako nam predlaže ovaj Tadićev savetnik za fekalna pitanja. Čovek ništa drugo i ne ume da kaže.
Koliko je samo napravljeno afera za našu vojsku? Koliko smišljeno, koliko puta je to bila prva vest svuda i na svakom mestu i zašto? Da bi se razarala država. Video sam, nešto se preduzelo, zakon postoji i uredba Vlade da se na državne institucije kače naše zastave, itd. Što toga nema na svakom mostu, bilo gde? Da vam neko ne kaže da ste fašisti, ne znam šta, u čemu je problem?
Da li se neko stidi svoje države, zastave, svog naroda? To je naš ključni problem. Ovim se samo dalje razara i to ne samo odbrambeni sistem naše zemlje.
Pitam vas, gospodine ministre, kako može, iako to nije vaš resor, neko u Vladi da spava, a dozvolio je, hteo sam sada da kažem tešku reč – ološu, Zoranu Stojkoviću, ali neću, dakle, da otpušta s posla kćerku i ženu Jova Đoga.
Šta su mu kćerka i žena krivi? Šta mu je taj čovek kriv? Što ne pobijete sve koji vam se u nečemu suprotstavljaju?
Danas je penzionisan Milisav Pančić, rekao sam to već, potpukovnik. Kriv je zato što je bio na ispraćaju Slobodana Miloševića. Ljudi, da li ste vi normalni? To je izvanredan oficir, da ga vidite – ljudina, sposoban komandant.
Zato što je sposoban komandant, zato što se ima šta videti i čuti – ne može da bude oficir, zato što kod nas treba da budu neki koji niti šta znaju niti šta umeju, sem koliko će para u džepove da stave. Više ne stavljaju u džepove, nego lopata i tovari u kamione. To je jedina stvar po kojoj će sada da primaju za oficire. E, a koliko ćeš da utovariš u kamion, eto može toliko, ove najbolje ćete da sklanjate na svaki način.
Pitam vas, po kom zakonu je to da ne puštaju članove porodice, nekoga za koga misle da je učinio nešto protiv vlasti, gde to ima, u kom to zakonu piše, gospodine ministre? Evo, pravnik ste, pa vas pitam kao pravnika – u kom to zakonu piše da mi kažete. Ja ne znam, nisam čuo za taj zakon. Možda će onaj Veran Matić da ga nađe, kao što su našli zakon da privatizuju onu televiziju za 68.000 evra ili ne znam tačno za koliko, ali su našli.
Sve opljačkali državno i društveno i još se pojavljuju kao savez nacije. Oni će nekom da govore kako se ko ponaša i šta ko radi. Lepo ste kaznili ovu konobaricu sa 5.000 dinara zbog jedne cigarete, ali je važno da one koji će da čine teža krivična dela, od braće Mazreku, Fjore Brovine do svih ostalih, nećete kazniti nigde i nikada.
I još nešto, šta ćemo sa onima koji će to da učine od danas pa nadalje? Hoćemo li opet da imamo sednicu, gospodine ministre, za godinu dana, za one koji su to učinili od 5. aprila ove do 5. aprila naredne godine, kao što je ovo sada od 7. oktobra. Hoće li tako da bude?
Hoće, ajde da se ne lažemo. Direktno ste poslali poziv ljudima – uništavajte državu i nemojte da šaljete decu u vojsku, niko da ne ide.
Ne znam šta time postižete, osim što se urušavaju državne institucije, niko državu ne shvata ozbiljno, a nemamo ništa preče, ništa važnije, imamo samo jednu državu, samo jednu zemlju – našu Srbiju. Hvala vam.

Hvala vam, gospodine Vučiću, reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, potom narodni poslanik Vojislav Milajić, pa narodni poslanik Dragoljub Stamenković. Izvolite, gospodine Rankiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o amnestiji zaista je krajnji udarac na Vojsku Srbije i Crne Gore i ovom prilikom bih vas podsetio da je jedna amnestija izvršena praktično bez ikakvog zakona, a odnosila se na policiju u Republici Srbiji i verovatno će, po logici ovog zakona, za neko vreme, ako se ova vlada zadrži još neko vreme, doći i Zakon o amnestiji koji će se odnositi na policiju, iako je amnestija tamo praktično sprovedena.
O čemu se radi. Pošto od ovih dve i po hiljade verovatno nemate nikog ko je zatvoren, u policiji je od 5. oktobra, ovde piše od 7. oktobra, veliki broj ljudi koji su odbili da izvrše naređenja koja su dobijala od svojih pretpostavljenih, kasnije su amnestirani, nagrađeni boljim radnim mestima i vraćeni da obavljaju poslove koje su obavljali.
Obzirom da je vojska zaista u nezavidnom položaju već duže vreme, pogotovo posle 5. oktobra, ovaj zakon će samo dodatno da stavi tačku iza slova "i".
Neko je već ranije govorio, kada je u pitanju Zakon o amnestiji, ako amnestirate one koji su zaista na ružan način izbegli služenje vojnog roka, bez ikakve potrebe naravno, pošto nisu vođeni ni datumi ni bilo šta – zašto niste doneli zakon kojim biste amnestirali neke druge ljude, kao recimo one koji su svojevremeno nagovarani da plaćaju struju, kada je trebalo da dođete na vlast, onako globalno, kao veliko – DOS?
Zašto niste one koje ste odvraćali da izvršavaju svoje građanske obaveze prema državi, a koje ste kasnije, kad je u pitanju naplaćivanje novca od istih tih građana Republike Srbije, hteli da amnestirate i čak ste nastojali da uvođenjem finansijske i svake druge discipline sve to naplatite.
Mislim da je uništavanju i razaranju naše vojske najviše doprinela takozvana civilna kontrola vojske koja se već nekoliko godina promoviše kao jedan od najvažnijih ciljeva, iza koje, naravno, stoje nevladine organizacije pa i strani faktori, pre svega ovde na domaćem terenu: Nataše, Sonje itd; spolja su to: Karla, Solana i neki drugi.
I ta civilna kontrola vojske praktično ima za cilj samo uništenje vojske, jer ne verujem da američke vojne snage imaju bilo kakvu civilnu kontrolu, bez obzira na to što njihov Kongres ili neko drugi donosi odluke o upotrebi. Ali, civilna kontrola unutar vojske, kako je kod nas shvaćeno – ne postoji.
Međutim, kod nas je dozvoljeno da u vojne objekte, videli ste i sami, ulazi kako ko poželi i sada, ako amnestirate one koji izbegavaju da služe vojsku, to znači da time jednostavno kažete – vojska Srbije i Crne Gore više ne postoji. Ovde je sve dozvoljeno, ko ne želi da ide u vojsku, ne mora da ide, neće imati posledica zato što nije išao, a neće imati ni u budućnosti, ukoliko ne bude išao.
Zašto vi koji ste praktično preuzeli da vodite državu, morate razmišljati i pet šest godina unapred da bi državi i građanima bilo dobro? Evo vam jednostavan primer.
Ako se sećate, u prvoj rundi pregovora u Beču rečeno je od strane međunarodnih predstavnika da Srbija mora da plati jedan period Miloševićeve vladavine tako što bi trebalo da nagradi šiptare na Kosovu – nezavisnošću Kosova.
Pretpostavljam da je Vojislav Koštunica reagovao na takav način što je rekao da je to bila borba protiv terorizma, da nije bila borba od strane Šiptara za ljudska i manjinska prava, a onda mu je mrtav-ladan taj iz međunarodne zajednice rekao: pa ako je tako bilo, zašto ste onda amnestirali hiljadu i po Šiptara, pod obrazloženjem da su to bili borci za slobodu?
Naravno da je time svaki adut izbijen iz ruku našeg pregovaračkog tima, jer je on tim puštanjem praktično priznao da se radilo o nečemu drugom, a ne da je u pitanju terorizam, što suštinski jeste.
Ne znam odakle gospodinu predsedniku Skupštine podaci da je u odzivu vojske više od 90%, podatak iz juna ove godine govori da se od pozvanih desetak hiljada regruta, na odsluženje odazvalo svega četiri i po hiljade, što znači da je to manje od 50%. Ne znam da li u taj procenat ulaze oni koji peru pelene, pomažu pri porađanju žena po bolnicama, čiste krugove od lišća, ne znajući da je to psihoterapija, a ne vojni rok, tj. služenje vojnog roka.
Vidite, pošto se radi o sinhronizovanoj akciji koju vode i neki međunarodni faktori, ali nažalost i predstavnici vlasti u Srbiji, slučajno imamo danas u nekim novinama na istoj strani vest, a iza vesti stoji da se na proleće priprema pobuna na jugu Srbije, od strane, naravno, Šiptara u Bujanovcu, Medveđi i Preševu.
Odmah pored toga je vest da u narednih petnaestak dana 700 potpukovnika Vojske Srbije i Crne Gore odlazi u penziju. Šta time praktično kažete, verujem da su takve vesti dirigovane, da neko stoji iza toga i da je do detalja razrađeno gde šta treba da stoji.
Kažete jednostavno Šiptarima – slobodno se pripremite, imate naoružanje, imate i instruktore, hvala bogu, iz inostranstva, prelaze vam i ovi sa teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, oni će vas obučiti, slobodno krenite.
Evo, kad krenete odmah ćemo povući 700 svojih potpukovnika, a znate da su to veoma obrazovani ljudi koji su sposobni da se odupru takvoj najavi. Time im posebno kažete: izvolite gospodo, možete do Niša, a i kad dođete do Niša, pitanje je da li ćemo imati koga da vam suprotstavimo, s obzirom da smo doneli odluku da oni koji ne žele, ne moraju, državu nema ko da brani.
Izvolite, ne bih naravno voleo da se takav scenario desi, ali ovaj zakon upravo to predlaže, a verujem da parlament prate i neki drugi koji su zainteresovani za to i prate kakve to zakone donosimo.
Obavestiću vas o još nečemu, bilo bi bolje da je neko drugi na vašem mestu, pošto ne verujem da je to posao koji bi trebalo da radite kada je u pitanju odbrana ovog zakona, da se u poslednjih nekoliko godina vrši besomučno uništavanje celokupne vojne efektive u Republici Srbiji, odnosno u Vojsci Srbije i Crne Gore, da su uništene na stotine tenkova, po cenama koje ne prelaze 300 evra, da je uništeno negde oko 250 tenkova koji su u upotrebnoj vrednosti.
Dovoljno je da se kupi samo pola novog tenka, da se planira uništavanje oko šest do sedam hiljada ručnih raketa koje se lansiraju iz ručnog lansera – "Strela 2M", čija vrednost prelazi nekoliko stotina miliona evra, a to pod izgovorom da Amerika kaže da je pogodno za terorističke aktivnosti. Zato to ne može da poseduje Vojska Srbije i Crne Gore, ali šiptarska vojska na Kosovu, odnosno Kosovski zaštitni korpus poseduje i njima je dozvoljeno, jer oni su praktično teroristi. Ako je namenjeno i pogodno za teroristička dejstva, znači njima je dozvoljeno.
Zbog tih duplih standarda koje nam svet nameće, morala bi Vlada Srbije, odnosno vi, ako ste u situaciji, da povučete Zakon, jer ne možemo više pred građanima da se brukamo, ne možemo raditi i ono što od nas ne traže. Sumnjam da je ovo zvanično neko tražio, osim nekoliko nevladinih organizacija. Ako ovo uzimate za nešto što je važno, zaista ne treba više ni da vodite Republiku Srbiju.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, potom narodni poslanik Dragoljub Stamenković, pa narodni poslanik Nenad Mitrović.
Inače, nisam iznosio tačne podatke, samo sam ukazao da je gospodin Jojić u pravu da silne afere i napadi na vojsku koji traju, srećom, ne utiču na procenat odazivanja. To su javni podaci, a kao što znate, bio sam u situaciji da ih imam.

Dame i gospodo, u razlozima za donošenje ovog zakona navedeno je da je protiv 2500 ljudi ili pokrenut krivični postupak ili okončan postupak zbog krivičnih dela koja su vezana za neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne dužnosti ili odbijanja nošenja oružja i drugih krivičnih dela koja su vezana za vojnu obavezu i za vojsku.
Takođe, navedeno je da je od 7. oktobra 2000. godine došlo do krupnih društvenih promena, ne znam na šta se tačno mislilo, da je to jedan od razloga zbog čega bi trebalo izaći u susret tim ljudima i doneti akt milosti, kako je to predstavnik predlagača ovde izneo, od strane zakonodavne vlasti. Zakonodavna vlast niti donosi zakone i odluke ni po milosti, ni po nemilosti, nego ih donosi skupštinskom većinom i onako kako skupštinska većina odluči takvi će se zakoni i odluke ovog doma usvajati.
Pored toga, predstavnik predlagača je izneo kao razlog da je u pripremi donošenje zakona gde će se omogućiti otkup vojnog staža. Izneo je i razlog da je Crna Gora već donela zakon o amnestiji, da je ona svoje vojne obveznike amnestirala. Uzgred je izneo kao razlog i to da je dosta mladih ljudi, sportista u inostranstvu, zbog prirode svog posla, ne samo sportista, nego i drugih profesija, bilo sprečeno da se odazove na služenje vojnog roka, jer bi time pretrpeli neku štetu, izgubili bi posao ili neku određenu zaradu.
Sve to je rekao vrlo tihim glasom, što ukazuje na to da ni sam predstavnik predlagača ne veruje u razloge za donošenje ovog zakona. Kao predstavnik Vlade, s obzirom da je Vlada zvanično predlagač ovog zakona, po svojoj funkciji mora i da zastupa ovaj predlog zakona.
Osvrnuo bih se i na moralni aspekt ovog predloga zakona. Prošle nedelje smo imali u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti, koji je povučen iz procedure na predlog Vlade, pa bih stavio u paralelu ta dva zakona.
Radi se o dve kategorije ljudi. Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti reguliše odnose za onu kategoriju ljudi koji su se odazvali na poziv države, učestvovali u ratnim dejstvima. Neki su imali tu nesreću da su izgubili život, da su bili ranjavani, neki su imali sreću da su se vratili živi i zdravi, ali su se odazvali pozivu države i otišli u rat.
Tim predlogom zakona je bilo predviđeno umanjenje svih prava koja ta kategorija lica može da ostvari po zakonu, u ukupnom iznosu od 25%, pa su i ratni vojni invalidi imali proteste pred Vladom Srbije, nakon čega je, pod pritiskom SPS, povučen taj zakon iz procedure.
Sa druge strane, imamo Zakon o amnestiji, kojim treba da amnestiramo 2500 ljudi koji su na razne načine izbegli svoju ustavnu i zakonsku obavezu da se odazovu pozivu vojske SCG i oduže neki dug prema svojoj državi. Da je rat bio u pitanju 2001. godine, od 7. oktobra do danas, hajde još i da razumem. Ima ljudi koji se mnogo plaše rata. U principu, svi se plašimo rata. Ko voli rat? Niko normalan ne može da voli rat. Svi imamo taj strah, neko manji, neko veći.
Koje su to bitne društvene promene koje su se desile od 7. oktobra naovamo da bi imalo moralnog opravdanja da se neko amnestira zato što je imao preča posla u međuvremenu?
Valjda su i ovi ljudi 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godine, koji su ratovali, imali neka preča posla, pa opet nisu pobegli, nego su uzeli pušku, pozvala ih je država, stavili su se na raspolaganje svojoj državi, učestvovali u ratu, neki su i obogaljeni, neki su, nažalost, izgubili život, ali nisu bežali. Sada država hoće da ih nagradi time što će im u ukupnoj masi primanja koja ostvaruju porodice palih boraca, ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata i civilne žrtve rata, smanjiti 25% ukupnih prihoda koje su do sada ostvarivali.
Ovaj zakon ima veliku moralnu težinu baš prema ovoj kategoriji ljudi koji su se odazvali na poziv države i učestvovali u ratu. Ovom amnestijom amnestirate ljude koji u mirnodopskim uslovima, kada ne postoji ratna opasnost, kada nije bilo rata, iz nekih svojih ličnih sebičnih interesa nisu hteli da se odazovu na poziv države, iako je to ustavna i zakonska obaveza. Hajde sada da ih nagradimo i da ih amnestiramo.
Imate one koji su pobegli u inostranstvo. Oni su imali i putne troškove. Trebalo je pobeći do inostranstva. Neko avionom, neko kolima. Imate i boravak u inostranstvu, hoteli su izuzetno skupi. Trebalo je tamo naći posao na crno, kad nemate radnu dozvolu. To su sve veliki problemi za te ljude. Mislim da je trebalo u ovaj zakon uneti da im se nadoknadi šteta za to vreme koje su proveli u inostranstvu bežeći od svoje ustavne i zakonske obaveze.
Sa druge strane, uskraćujete prava onim ljudima koji su moralni i savesni, koji su patriote i koji su sebe stavili u funkciju države i odgovorili na poziv države. To je ogromna moralna dilema za svaku državu. Ako pretendujemo da budemo ozbiljna država, moramo da vodimo računa o stotinama hiljada ljudi koji su učestvovali od 1991. naovamo u svim ratnim dejstvima. Ko će sutra da se odazove na poziv ukoliko bude izvršena agresija na našu zemlju? Svako će da kaže – bolje da pobegnem, da sačekam da se sve to završi, pa će doći neka "demokratska" vlada koja će sve to da amnestira. Šta, oni su pametni, a ovi su budale što su išli da ratuju?
Mislim da se i vi lično slažete sa ovim što pričam i da zastupate ovaj predlog zakona po službenoj dužnosti, zato što ste član Vlade, ali mislim da se duboko ne slažete sa samim činom amnestije.
Na kraju, hteo bih još da vam kažem da sve ozbiljne države vode računa o svojim oružanim snagama, rigorozno kažnjavaju dezertere i one koji krše vojne propise i propise koji su vezani za oružane snage, i to države za koje niste ni sumnjali da imaju rigorozne propise i da izdvajaju ogromna sredstva za naoružanje i za vojsku.
Reći ću vam ko u Evropi najviše izdvaja za vojsku, po glavi stanovnika. Znači, ne u ukupnom iznosu, nego proporcionalno broju stanovnika, ko najviše izdvaja, a ko je druga zemlja.
Prva je Švajcarska, a odmah zatim Švedska, obe zemlje su neutralne. Švajcarska nije ratovala 500 godina, a Švedska 200 godina. Cene svoje oružane snage i to govori o ozbiljnosti tih država.
Ako hoćemo da budemo ozbiljna država, moramo da cenimo naše oružane snage, da cenimo i poštujemo našu decu koju šaljemo u vojsku i ne smemo ni na koji način da dopustimo onima koji pokušavaju da izigravaju zakone, koji gledaju da profitiraju iz sličnih situacija kao što je bilo od 1991. godine pa naovamo, da ne nabrajamo sve ratove koji su bili.
Moramo da se ponašamo kao ozbiljna država i ne smemo da dozvolimo da se takvi ljudi amnestiraju zbog tobož velikog broja ljudi. Pa šta ako je 2.500 ljudi? Baš to treba da bude razlog i opomena svim budućim regrutima i svim drugim vojnim obveznicima da vode računa o svojim obavezama prema svojoj državi i naciji.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, pa narodni poslanik Nenad Mitrović. Izvinjavam se, shvatili ste, prasnuo sam u smeh zbog toga što ono nije bila pohvala nego prizivanje situacije u kojoj su izbori kroz tri meseca.

Mislio sam da se smejete zbog toga što je novodošli poslanik zaboravio da izvuče karticu kada je ponovo napustio dvoranu. Znači, pogrešio sam.
Pošto raspolažete, gospodine predsedniče, kako kažete, dobrim podacima o odzivu regruta za služenje vojnog roka i sa tim ste veoma dobro upoznati, pošto to nije neka posebna tajna, naročito ne u ovoj državi, raspolažemo i mi tačnim podacima.
Evo, da vam pomognem da i građani Srbije tačno saznaju kakav je odziv naših regruta za služenje vojnog roka, a sve vezano za ovaj predlog zakona.
U martovskom roku u Srbiji od planiranih 8.090 vojnika odazvalo se 68%, odnosno 5.517 regruta, od čega 2.368 služi vojsku menjajući pampers pelene, skupljajući lišće, dakle civilno služe vojni rok. U Crnoj Gori se odazvalo 83% regruta doraslih za služenje vojnog roka i pazite, u junačkoj, herojskoj Crnoj Gori samo 21% regruta služi pod oružjem, a 62% služi civilni vojni rok. Pritom je vojni rok samo šest meseci.
Da li je to dobar odziv, kao što vi kažete ili nije, neka proceni javnost Srbije. Za mene je dobar odziv kada se 100% zdravih i sposobnih muškaraca odazove pozivu otadžbine i služi vojni rok. Vi, ja, naše generacije, služili smo vojni rok u daleko dužem roku. Neko je služio 12 meseci, neko 15, a generacija pre nas 18, generacija pre – 36 meseci u mornarici, ali je popunjenost bila 100%. Bila je čast služiti vojsku.
Sećam se 1968. godine i krize u Čehoslovačkoj, mnogi mladi ljudi koji su bili odbijeni za služenje vojnog roka radovali su se toj krizi jer su rekli: sada je opasno stanje, država će morati i nas da pozove da služimo vojsku. Takvo je bilo shvatanje dužnosti, ljubav prema vojsci, prema otadžbini i želji da se učenjem u vojsci otadžbina brani. Danas vidite kako je.Čuli ste malopre od naših poslanika da će do kraja godine oko 700 visokih oficira, od čina majora, potpukovnika, pukovnika, generala, otići, odnosno prestaće im aktivna služba u oružanim snagama Vojske Srbije i Crne Gore.
Možda to nije problem, možda zaista imamo više pukovnika nego što imaju sve NATO snage, možda je sve to tačno, naročito kada je ovakav odziv, kada posle ovakvog zakona i amnestiranja onih koji su odbili da služe vojsku još manji broj mladića bude pristao da služi u oružanim snagama ove još uvek zajedničke države.
Možda je sve to tačno, možda nam je skupa vojska, ali je drugo pitanje, ako penzionišete najsposobniji kadar, čuli ste malopre, Aleksandar Vučić vam je rekao kakvog čoveka, kakvog potpukovnika, sposobnog komandanta, ličnost, šaljete u penziju, ako generala Delića šaljete u penziju, ako mnogi potpukovnici i pukovnici koji nemaju ni 40 godina, a bili su pripadnici starešinskog kadra 63. padobranske divizije u Nišu i učestvovali u mnogim ratnim dejstvima, branili otadžbinu na Kosovu i gde god je bilo potrebno – nikada neće postati generali i neće napredovati, iako su završili sve potrebne škole.
Jedina im je mana to što su učestvovali u ratnim operacijama, što su bili veoma uspešni u komandovanju i izvođenju dejstava tamo gde je bilo najpotrebnije i zato što su sprečili američku ili drugu vojsku da pređe na teritoriju naše države. Oni nikada neće postati generali, iako je vojni poziv njima u krvi, u tradiciji, iako su im dedovi i očevi bili oficiri i borili se. U tome je problem.
Problem je u tome, ne što se odazvalo samo 68%, od čega će 2.368 služiti vojsku civilno, nego čime će ta deca koja su ipak pristala da služe pod oružjem služiti vojni rok. Kako će se obučavati, iz čega će pucati, kada danas ne smeju metak da ispale, kažu da je to skupo, kada su borbena sredstva potpuno van stroja, kada nema goriva da uzlete naši avioni i nema para da se plati popravka najobičnijeg dela za neki od borbenih aviona koji su, uzgred budi rečeno, tri, četiri ili pet generacija iza aviona NATO snaga.
Zar se ne možete setiti onog hrabrog pilota koji je uzleteo MIG-om 29, znajući da protiv njega leti eskadrila koja ima radare koji sa 25 kilometara otkrivaju svoje ciljeve, da uopšte ne mora da dođe do vizuelnog kontakta između letilica i da mogu svojim projektilima uništiti taj borbeni avion našeg vazduhoplovstva, on je ipak uzleteo. O tome vam pričam.
Kaže Vukčević, onaj Vukov ministar za dijasporu – ne dolazite slučajno, tamo imate posao itd. On može njima da kaže, on se snašao. Njemu hrvatska vlada u Belom Manastiru pravi kuću kao da je žrtva bombardovanja, kao da mu je nešto srušeno tamo, a nije mu srušeno. To tvrdim i može da me tuži, neću se pozvati na imunitet.
Kažete da su otišli, jer nisu mogli da nađu posao u zemlji demokratije, u zemlji koju svi poštuju, kojoj svi daju, a istovremeno slušamo da je samo Nemačka, kao vlada, uložila 500 miliona evra, da su ukupne investicije koje su ušle u našu zemlju od 5. oktobra – pet milijardi dolara, da nam rastu devizne rezerve, stvaraju bolji uslovi za razvoj privatnog preduzetništva i da smo zemlja koja ima visok stepen rasta industrijske i druge proizvodnje. Tu je nešto nelogično.
Na kraju, dozvolite mi da se obratim poslanicima SPS-a posrednim putem, jer se nadam da bar neko od njih gleda ovaj televizijski prenos, pošto ih u sali nema. Ovaj zakon može biti odmah povučen, ministar je tu. Dovoljno je samo da šef njihove poslaničke grupe izađe i kaže: nećemo ući kada se bude glasalo o ovom zakonu. Šef naše poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić, rekao je da radikala ovde neće biti, kvoruma za odlučivanje neće biti ili ćete možda onda isterati na čistac i na čistinu one "žute", pa će "žuti" sići dole, dati vam kvorum da bi spasli sve dezertere koji podležu ovom zakonu o amnestiji, jer je najveći broj onih koji su izbegavali vojnu obavezu, koji su se krili, kao Goran Vesić i slični iz njihovih redova.

Reč ima narodni poslanik Nenad Mitrović.