Hvala vam, gospodinu Rankiću.
Za reč se prvo javio gospodin Veselinović, a ako preostane vremena, onda i vi gospodine Krasiću.
Izvolite, gospodine Veselinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i mnogi zakonski projekti koji ovde imaju jedan deklarativan značaj, tako je i ovaj zakon više jedan deklarativni papir, nego što nešto znači za građane Srbije i za one koje treba rehabilitovati.
Naime, kao i onaj zakon kada ste predložili vezano za registraciju oduzete imovine građanima Srbije, gde bi trebalo u Beogradu da se svi obrate širom Srbije, to prijave, pitanje je šta je sa tim urađeno i da li je uopšte ikada iko obavešten o tome koliko se građana prijavilo i šta je preduzeto povodom te registracije. Tako i ovaj zakon ima samo deklarativni značaj. Neće imati nikakvu drugu satisfakciju za građane Srbije.
Izašao je ministar pravde, mislio sam direktno da se obratim ministru pravde ovde, pošto je on čovek koji pripada partiji koja se zaklinje u legalitet prava i zakona, da ga pitam na osnovu čega je Vlada Republike Srbije, čiji je on član, donela odluku o uvođenju privremenih mera u Novom Pazaru i raspuštanju Skupštine opštine Novi Pazar?
Verujem da će on čuti ovo, a i svi članovi Vlade koji su glasali za ovakvu odluku, a između samih njih ima razlika, tako da se G17 plus protivi, DSS je za, Velja je za itd. Ali, ovo je primer da se ovde radi samo o očuvanju gole vlasti. Ovo je očuvanje gole vlasti vladajuće većine u ovoj skupštini i Vlade Srbije.
Kada čujemo kako tamo neki žuti menadžer u Trgovištu prodaje Trgovište za dva miliona evra, pitanje je koji je račun ovde ispostavljen od strane Sulejmana Ugljanina i njegovih poslanika u Vladi Srbije. Pitanje je o kom se to novcu radi. Želim ovom prilikom radi javnosti i svih vas poslanika i građana Srbije da samo znaju jedno, da oni koji se zaklinju u demokratiju, legalitet vlasti, radi očuvanja svoje vlasti, nemaju meru šta će dati i uložiti. Njih ne interesuje država Srbija, bitno je da su na vlasti.
Građani Srbije moraju znati danas da Srbijom ne vlada ni DSS, ni G17 plus, ni Velimir Ilić, već vladaju dva poslanika Liste za Sandžak Sulejmana Ugljanina, a to su Bajram Omeragić i Esad Džudžević. Oni danas vladaju Srbijom.
Zato da pomenem na kraju da Velimir Ilić, čim dođe do neke krize u nekoj opštini, odmah je tamo Velimir Ilić, odmah je došao u Novi Pazar i zajedno sa predstavnicima Liste za Sandžak obilazi sela, zaseoke, naselja, obećava puteve, asfaltira, i sve ono, dakle, sve što građani traže, ne bi li očuvao svoje koalicione partnere. Hvala.

Izvolite, gospodine Krasiću.

Ovo sa Novim Pazarom verovatno će biti rehabilitovano nekim novim zakonom, jer ovo može da se protegne i na Novi Pazar, jer do donošenja zakona važi. Ali da se vratimo na ovo što je sadržina člana 2. koji je obuhvaćen amandmanom SRS.
Ovde stoji da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice i ova formulacija, mislim da postoji jedan amandman iz G17 plus, gde se zainteresovano lice definiše kao fizičko i pravno lice, otvara mogućnost velikih zloupotreba.
U pravu se zna, zainteresovano lice se definiše kao lice koje može da dokaže pravni interes za nešto, i ono može da ima status umešača, i stranke, ali ako se zainteresovano lice ovako široko stavlja, onda imamo situaciju da se u suštini prejudiciraju stvari podnošenja samog zahteva.
To je situacija kada koja se dešava ispred zgrade Specijalnog suda, ispred zgrade Okružnog suda, to je situacija kada se presuda nađe u novinama pre nego što je ročište ili pretres zakazan. Dao bih vam nekoliko primera. Ako bi se recimo kao zainteresovana lica javili ovi iz takozvanog Vladinog civilnog sektora, odnosno nevladinog sektora, potpomognuti iz inostranstva, poput Otpora, da ih ne ređam, jer oni su u 99% svi na istom putu, kako uništiti državu.
I ovaj što se bavi medicinom, a sada trenutno medijima, pa malo pregleda predsednika, pa malo njegov savetnik za medije, treba da zna, to jesu izdajnici, ti iz tog nevladinog sektora, zato što direktno, bezobrazno i u oči rade protiv nacionalnih interesa.
Za Natašu Kandić je vrlo neprijatno da pomene građanina Srbije kao žrtvu, ali zato nekoga iz inostranstva vrlo često ima da pomene kao žrtvu, a uvek se kao zločinac javlja neko iz Srbije.
Ako se tako osnaženi lobisti pojave, onda malo koji sudija sme da odbije njihov zahtev za rehabilitaciju. Oni će da prikažu tu svoju zainteresovanost, naravno medijski podržani od strane U92 i ovih drugih silnih televizija i radio stanica pod kontrolom nevladinih organizacija, ili one koje se direktno finansiraju iz inostranstva, a ovde nam glume kao da su nezavisni, samostalni.
To su oni koji ne plaćaju doprinose za svoje radnike, oni koji su išli na školovanje u Budimpeštu, pa se zna, neki su u viskiju primali naknadu, a neki su dnevnice primali od 100, 150 maraka u to vreme na ruke, poput one Nataše Miljković itd.
Sve go izdajnik vodi medije u Srbiji, to da znate, i to je potrebno da bi se isprao mozak građanima Srbije, da se jednostavno baci težište na nešto što je periferno, od toga stvori glavni problem, a onda prođe poput ovoga za Trgovište ili nešto što je mnogo krupnije i što se već priprema na jugu Srbije.
Vidite, ako se tako osposobljeni jave kao zainteresovani, onda se ne bih iznenadio što se neki iz SPS-a plaše da se ne izvrši jedna neprincipijelna reafirmacija ili prekrajanje istorije, tako da bi onda neke istorijske dokazane činjenice dobile neku svoju suprotnost i postale obavezne, s obzirom da se putem rehabilitacije to ispravlja, znači, ne samo odgovornost, nego se i napiše neka nova istorija.
Zašto sve ovo pričam? Iz jednog prostog razloga što suđenje za Ovčaru u ovom sudu za ratne zločine je namešteno suđenje. Tu postoje dva svedoka: krvavi Bora i patološki ubica. Tako se baš i nazivaju u predmetu.
Vidite, Nataša Kandić je uspela da dovede ljude sa strane, oni nisu tražili troškove, da bi se samo slikali ispred suda, kako bi rekli, napokon je došlo zadovoljenje pravde, a presude još nema, ali oni znaju unapred koja će presuda da bude.
A onda kada se dobije presuda, kada se pogleda o čemu se radi, onda vidite da je jedan dobio 20 godina, koji ni teoretski nije mogao da bude na mestu i u to vreme kada se to desilo, jer je bio čovek na VMA, nepokretan.
Pa su se još videle neke stvari, pa se čak ne prihvati ni svedočenje ljudi iz Hrvatske, a oni kažu, aman ljudi, zašto je ovaj optužen, on je nama spasio život, zar mu vi sudite što nam je spasio život. To javnost ne može da čuje, ne može da dobije to saznanje.
A zašto? Postupak ima neki stepen tajnosti, medijska dominacija ovih izdajnika, poručite onom doktoru, to jesu izdajnici i u političkom i u pravnom smislu, to što ih vlast ne goni, to je drugi problem, problem nesposobnosti vlasti, ali svako onaj koji tako protiv nacionalnih interesa, protiv državnih interesa, on jeste izdajnik u političkom smislu reči.

Hvala, gospodine Krasiću. Samo trenutka, još neka poslanička grupa po istom amandmanu? Izvolite, gospodine Beliću, pa gospodin Baralić. Samo da upozorim, naprosto ako niste pratili, gospodin Krasić je u pravu, postoji amandman koji je Vlada prihvatila, a koji definiše pravna i fizička lica.

Dame i gospodo, vratio bih se u stvari na Predlog zakona, odnosno na ovaj član 2. na koji je poslanička grupa SRS podnela amandman, gde se kaže da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano lice, odnosno do podnošenja zahteva za rehabilitaciju ne zastareva.

Zato sam i skrenuo pažnju, oprostite, to je amandman gospodina Išpanovića i on je prihvaćen, ali tek ćemo ga pročitati, a sada govorimo o amandmanu koji je podneo narodni poslanik Branislav Rankić, koji kaže da se član 2. briše.

Izvinjavam se. Vidite, poslanici Nove Srbije su tokom načelne rasprave izneli svoj stav da će glasati za Predlog ovog zakona, jer rehabilitacija svih nevinih žrtava nije potrebna mnogo onima kojih više nema, nego radi naše moralne obaveze da se konačno te ratne sekire zakopaju, jer kao što znate, narod pri stasavanju u naciju iživeo je svoje građanske ratove i u 18, 19. veku, pa i u 20. veku, a mi još uvek, nažalost, te naše ratne sekire nismo zakopali ni u istoriografiji, a što se tiče ideološkog fronta, to smo mogli da vidimo kako izgleda i prilikom donošenja i usvajanja Zakona o izjednačavanju prava boraca, pa onda Zakona o popisu imovine i na kraju ovoga zakona o rehabilitaciji.
Vidite, član 2. je zaista neophodno prihvatiti najviše iz razloga što brojne žrtve, čiji su potomci svedoci stradanja svojih najbližih, dedova, očeva, mogu podneti taj zahtev.
Ali imamo i takve veličine, poput Slobodana Jovanovića, koji toliko puta apostrofiran ovde, ali uglavnom u negativnom kontekstu i mislim da je to u stvari posledica samo nedovoljnog poznavanja činjenica.
Jer, ako se za čoveka koji je toliko zadužio srpsku kulturu, srpski narod, čoveka koji je bio i profesor i dekan Pravnog fakulteta, član i predsednik Srpske kraljevske akademije, pa rektor Beogradskog univerziteta, pa predsednik Srpskog kulturnog kluba i naravno u ona smutna vremena jedno vreme i potpredsednik, pa predsednik izbegličke vlade, što mu se najviše i stavilo kao greh, zbog čega je i u odsustvu osuđen na zatvor od 20 godina, pa ne znam sa prinudnim radom, gubitkom političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od 10 godina i uz obaveznu konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.
U organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti i Pravnog fakulteta pre od prilike devet godina, februara 1997. godine, održan je naučni skup na temu "Slobodan Jovanović - život i delo".
Tada su Srpska akademija nauka i umetnosti i Pravni fakultet usvojili određene zaključke, pre devet godina, da hitno treba pokrenuti postupak za poništenje presuda, za prenos posmrtnih ostataka, za posthumno proglašenje za počasnog građanina Beograda, odnosno da jedna ulica ili trg u Beogradu dobije njegovo ime. Doslovce to su zaključci sa tog naučnog skupa.
Kao što vidite, nije bilo pravnih okvira ovih devet godina da to neko pokrene, a naravno ovih dana smo u skupštinskom Odboru za prosvetu dobili inicijativu Udruženja pravnika, ili mislim čak da je iz Niša stigao jedan dopis i jedna inicijativa sa otprilike istim sadržajem, zahtevima da se pokrene postupak za rehabilitaciju ovoga čoveka.
To što je on bio osuđen na zaborav, da se zaborave njegove knjige, jedan od uvaženih kolega je spomenuo danas da je 1981. godine celokupno drugo izdanje portreta iz istorije književnosti Slobodana Jovanovića iseckano u stari papir, a da su 1985. godine prilikom pokušaja izdanja sabranih dela ista ih je sudbina zadesila.
Znači, da su te ideološke barijere bile tolike da takav jedan čovek i takva jedna i intelektualna, kao što rekoh i politička gromada, jer Slobodan Jovanović je bio i pravnik, i istoričar, i politikolog, sociolog, književni kritičar i rekoh čak i državnik, odnosno presednik Vlade.
Zašto je to tako bilo nije teško odgonetnuti, ali naša moralna obaveza i radi te neke moralne katarze na kraju krajeva jeste da ovaj zakon usvojimo i da svim znanim i tim neznanim žrtvama praktično odamo neko priznanje, odnosno izmirimo ih zarad sadašnjice i budućnosti. Možda radi odgovora zbog čega Slobodan Jovanović još uvek čeka tu rehabilitaciju treba da se setite kako je bilo 1991. godine sa vladikom Nikolajem, pa i sa jednim od najvećih srpskih pesnika Jovanom Dučićem, koliko je vremena trebalo da prođe pa da se njihovi posmrtni ostaci prenesu i sahrane tamo gde im je i bila želja, u Trebinju, odnosno u Leliću kraj Valjeva.
Taj svoj intelektualni prezir prema demagogiji i naravno partizanskom fanatizmu, kako je to Slobodan Jovanović najčešće govorio, možda vrlo lepo ilustruje jedan citat i time ću završiti. Radi se o skupu jedne političke partije 1896. godine, gde kaže: "Sva ta nepregledna gomila otišla je kao što je i došla, pošto je saslušala besede svojih prvaka i pojela nekoliko kola lubenica, čije su se kore nedeljama vukle po Topčiderskom brdu". Možda je to i najveći greh ovakvih intelektualaca, zbog čega naravno jeste naša obaveza i onih koji smo se učili na njegovim delima i knjigama, da tu nepravdu ispravimo. Hvala.

Hvala vama. Dakle, vi ste za ili protiv amandmana gospodina Rankića? Hvala vam. Gospodine Baraliću, imate reč. Narodni poslanik Rajko Baralić, posle ću vam reći o amandmanu Branislava Rankića koji traži da se član 2. briše. Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine predsedniče, a između lubenice i masne gibanice je velika razlika, ovo sa lubenicama se lakše pere hladnom vodom, a ovo može nekim drugim sredstvom.
Hteo bih da podržim da se amandman briše, ali ne mogu i sada ću pokušati da kažem zbog čega. U protivnom mogli bismo da ostanemo bez pravnog alata ako ovaj zakon bude usvojen. Pa i za ova počinjena i nepočinjena zlodela u neko novo vreme moglo bi da se dogodi da onda nema ko u ime onih koji će stradati, a stradaće svakako, pokrene inicijativu za rehabilitaciju.
Recimo, slučaj Holmec, Brezgarova nema, je l' se tako zove državni tužilac Slovenije, ona nema nameru da ni na koji način procesuira streljanje srpskih dečaka koji mašu belim čaršavom. Dakle, suprotno odlukama Ženevske konvencije, suprotno nekim drugim važnim odlukama, dečaci su likvidirani.
Bojim se da nekom ovde u Srbiji ne padne na pamet, i o tome sada ovde govorim, da optuži starešinu karaule Holmec i njegove pretpostavljene, da im se sudi zbog toga što su slovenački teritorijalci bezdušno i bezočno streljali srpske dečake.
Kao što se vode neki drugi postupci za smrt, nažalost, vojnika u Srbiji, pri čemu se ne optužuju oni koji su ih granatirali, već oni koji su im komandovali. A o nekim takvim žrtvama govorio je ovde i gospodin Krasić danas.
Pa, da se slučajno ne dogodi da oni budu proglašeni krivim, a da za sto godina niko ne bude bio u prilici da traži njihovu rehabilitaciju, ovaj član ne treba da se briše, inače bi bilo sasvim normalno da podržim njegovo brisanje. Hvala lepo.