Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nisam rekao. Nisam pominjao ni 80, ni 20, ni 190, ni Socijalističku partiju, niti bilo šta drugo. Potpuno ste izmislili, čoveče. Potpuno ste izmislili svaku moju reč. Rekao sam samo – kako vas nije sramota da govorite da ste vi izabrali Vojislava Šešelja, kada su ga izabrali građani, posebno imajući u vidu gde se čovek danas nalazi. To ću da vam ponovim sto puta. Da li vam je to uvreda? Izvinite, molim vas.
S druge strane, je l’ vi to nas optužujete što su nam ukradena dva poslanička mesta? Je l’ nas za to optužujete? Ponosim se time, gospodine Periću, što nikada nismo učestvovali u krađi. Uhu ili ne uhu, kažite gde je to bilo. Nijednog poslanika nikada nikome nismo oteli ni u Saveznoj ni u Republičkoj skupštini i ponosan sam na to što mogu da kažem da jedino SRS nije krala, otimala poslanike ili da su prelazili u njene redove oni koji su izabrani na nekoj drugoj listi ili da je podržavaju, tj. podržavaju njenu vladu, itd. Nikada.
Optužujete nas za to što nam je neko ukrao ono što nam pripada sa izbora. Ne razumem u čemu je problem? Šta to, pružate podršku Branislavu Ivkoviću i Čedomiru Jovanoviću?
(Hranislav Perić, sa mesta: Vi govorite da imate 82.)
Ko je, čoveče, pomenuo 82? Niko nije govorio o tome uopšte. Pogledajte stenogram, niko nije izgovorio nijednu brojku, šta pričate, čoveče. Svašta sam čuo u svom životu, ali ovo nisam. Nema veze.
Hoću nešto drugo da vam kažem. Pomenuo vas je Meho Omerović četiri puta, mnogo više nego ja u svom izlaganju. Je l’ tako bilo, gospodine Omeroviću?
(Meho Omerović, sa mesta: Kada?)
Danas, kada ste tražili da ne ulaze u salu. Je l’ tako bilo?
Zašto vam to smeta? Imate problem što to primećujete samo kod srpskih radikala, šta da vam radim. Imam nešto drugo da kažem, što smo juče izneli kao vest, pošto ovde govorite o građanima Srbije i onome šta se u Srbiji zbiva.
Ljudi, oni su juče poslali signal, danas me optužuju, kažu: teške reči govoriš o ministrima. Oni su građanima Srbije juče udelili najgori mogući šamar, Dejana Simića, da li se tako zove, njemu su dali mesto savetnika guvernera za bankarska pitanja. Napredovao je čovek. Stigla ga je zaslužena kazna pravde. Građani Srbije, pogledajte kakvu vladavinu prava imamo u našoj zemlji i kako će stvari ovde da funkcionišu. Mislim da građanima Srbije posle toga nije potreban nikakav poseban komentar.
Želim da dopunim i ono od malopre, oko Rasima Ljajića, Stankovića i Draškovića. Nemojte da smetnete s uma da, sem političko ideoloških razloga, postoji još jedna stvar koja je vrlo značajna, građani Srbije najvećim delom, u 90% plaćaju rad organa državne zajednice.
Pitam vas, da li mi njih plaćamo da nam razaraju tu državu ili da je paze i čuvaju. Da li pitaju građane Srbije hoće li i dalje da je uništavaju ili neće. Znam da su nervozni i Ljajić, i Drašković, i Stanković i svi posle sinoćne ubedljive pobede na duelu bloka za državnu zajednicu ili zajedničku državu, makar to ne značilo isto. Znam da će im ta nervoza biti sve veća. Tu im ne mogu ništa.

Vreme.

 Završavam, gospodine Anđelkoviću.
Mislim da moraju da vode računa, ne samo o Srbima, već i o Muslimanima koji će da pocepaju i da razdvoje državu, ukoliko budu i dalje insistirali na otcepljenju Crne Gore i ukoliko budu podržavali separatističku i kriminalnu politiku Mila Đukanovića. Zato ti ljudi koji se na takav način bave svojim poslom, nečasno i neodgovorno, moraće da odgovaraju za svoje postupke.
Ovaj zlikovac, Stanković, taj će morati da odgovara, jer je najnemoralniji, jer je u jednom trenutku prevario sve Srbe. I ja sam bio među njima. Svi smo mislili, privodim kraju, izvinjavam se što sam uzeo ovoliko vremena, da je on častan čovek, da korektno radi svoj posao i ne znam šta, dok nismo saznali neke detalje o kojima ne možemo da vam govorimo, zato što za njih postoji tajna objavljivanja, zbog Haga, razumeli ste o čemu je reč. Ustanovili smo da je reč o najgorem mogućem čoveku na kugli zemaljskoj. A to što je lažov, to je sitnica, to mu dođe kompliment u odnosu na sve ono šta je Zoran Stanković.
To je čovek koji, rekao bih, srpski narod doživljava na isti način kao i Boris Tadić i njegovi savetnici i tajkuni, a to znači – na najgori mogući način. Sve što su uradili do sada, sve što su napravili, pokazuje da im je jedini cilj kako i na koji način da se obračunaju sa porodicama onih ljudi koji im se iz nekog razloga ne dopadaju.
I dalje pitam poslanike većine, pitam ministra Stojkovića, negde se izgubio, da mi objasni, po kom zakonu je otpuštena ćerka Jove Đoga, supruga Jove Đoga; po kom zakonu je penzionisan Milisav Pančić; po kom zakonu privode sina generala Mladića, da bi izdao oca; prijatelje, šurake, sve moguće.

Vreme, gospodine Vučiću.

Vidim da je nekima smešno, vreme je da se to promeni i da ljudi upravljaju Srbijom, oni koji će da brinu o nečijoj deci, a ne samo o sebi i o tome šta će Karla del Ponte da im kaže kada se pojavi.

Zahvaljujem se.
Inače, svi oni koji se u Hagu odnose prema srpskom narodu kako su se neki odnosili, na isti način završavaju, a poznato je kako su oni koji su izdavali srpski narod završavali, pa će tako i ostali da završe. Nemojte da brinete o tome.
Da li se još neko o ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela poslanik Ljiljana Nestorović.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, za promenu ću od 11,20 časova da govorim o tački koja je na dnevnom redu, dakle o amandmanima na Predlog zakona o amnestiji.
Moja koleginica Ljiljana Nestorović je u ime poslaničke grupe za Evropsku Srbiju podnela amandman, kao što je predsedavajući rekao, na član 1. i to na stav 1, gde predlaže da se reči "ovog zakona", zamene rečima "Zakona o izmenama Zakona o Vojsci Jugoslavije", objavljenog u Službenom listu Srbije i Crne Gore.
Smatramo da Predlog zakona o amnestiji o kome danas raspravljamo u pojedinostima, u svom članu 1. i u prvom stavu, koji želimo da popravimo kroz ovaj amandman, u stvari obesmišljava postojeći Zakon o Vojsci Jugoslavije, objavljen u "Službenom listu Jugoslavije", a i nedavno u "Službenim listovima SCG", broj 7 i broj 44, od 2005. godine.
Zašto? Poslednjim izmenama Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je stupio na snagu, da vas podsetim, 30. oktobra 2005. godine, u članu 2. kojim se menja član 296. osnovnog zakona, propisano je, citiram: "Vojniku koji vojni rok služi pod oružjem, kao i vojniku koji zbog verskih ili drugih razloga savesti vojni rok služi bez oružja u jedinici ili ustanovi vojske ili Ministarstvu odbrane, služenje vojnog roka traje šest meseci.
U stavu 2. istog člana tog zakona propisano je da regrutu koji zbog verskih ili drugih razloga savesti želi da služi u civilnoj službi, vojni rok traje 9 meseci.
Dakle, navedenim izmenama ovog zakona skraćeni su rokovi za služenje vojnog roka sa 9 na 6 meseci, odnosno sa 13 na 9 meseci, za civilno služenje vojnog roka. Time su utvrđeni znatno povoljniji uslovi za služenje vojnog roka.
Međutim, zakoni se prave zbog pravne sigurnosti građana, a nažalost, ministar nije prisutan, zbog jednakog postupanja, kao potvrde ozbiljnosti države koja ih donosi, oni se moraju poštovati. Nije dobro kada se nekim drugim zakonom, a to je ovaj predlog o kome danas raspravljamo, obesmišljava postojeći, odnosno važeći zakon. Kada se donosi novi zakon o vojsci, moglo bi se raspravljati i o tome da li je potrebno ili nije da se period između sada važećeg zakona i novog zakona obuhvati amnestijom.
Predložili smo da se amnestija sprovede do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore, iz decembra 2005. godine, što je suštinski isto, ali je pravno mnogo bolje rešenje.
Ovaj zakon nije ništa drugo nego prepisan zakon iz Republike Crne Gore, ali ako su u Crnoj Gori usvojili nešto što je loše, ne moramo mi sada da se ponašamo na isti način kao i oni.
Dakle, ako su pogrešili, pre svega se radi o pravnoj grešci i mislim da tu grešku ne treba da ponove poslanici Skupštine Srbije. Apelujem, samo ne znam kakve imamo koristi, pošto ministar nije tu, da se prihvati ovaj amandman koji su poslanici poslaničke grupe "za Evropsku Srbiju" podneli. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine Omeroviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Ovaj amandman je dobar povod da se stvarno jasno vidi da onaj ko je pisao Predlog zakona u stvari ne zna šta je nadležnost tog organa, i ovaj amandman skreće pažnju na nekoliko kategorija.
Ali, ono što je veza sa ovim predlogom zakona jeste da naši predlagači ne znaju šta je vojna obaveza. Vojna obaveza u Srbiji i Crnoj Gori je tzv. opšta, njoj podležu sve punoletne muške osobe do određenih godina života od punoletstva.
Zbog čega sam se javio? Samo zbog toga da se otklone dileme šta je suština ovog predloga zakona.
Jer, ako je neko imao nameru da oslobodi krivične odgovornosti zbog neispunjavanja opšte vojne obaveze onu kategoriju naših državljana koji su rođeni u inostranstvu, žive u inostranstvu, zaposlili se tamo, izgubila se veza sa Republikom Srbijom, protumačio sam da je to inicijativa ovog ministra iz SPO-a, onda je trebalo da se promeni u Zakonu o služenju vojnog roka, da se reklo da naši državljani koji su rođeni u inostranstvu i žive u inostranstvu ne podležu vojnoj obavezi. Ali, niste to uradili.
Predložili ste opšti propis koji se odnosi na sve državljane Republike Srbije koji su od 7. oktobra 2000. godine do dana današnjeg bili sumnjivi da su izvršili krivično delo ili određeno vojno krivično delo, koje se tiče odazivanja na služenje vojnog roka.
Znači, onaj ko je predložio zakon, on ništa ne zna. Ako ste hteli 2.500 ljudi iz inostranstva koji trajno žive tamo, rođeni su tamo, a definišete ih kao dijaspora, onda promenite Zakon o vojnoj obavezi, da ne podležu obavezi služenja vojnog roka. Međutim, taj put niste izabrali.
Moram da vam kažem, da ste taj put izabrali, odveo bi vas na onu adresu – Nikole Pašića broj 13.
Niste imali hrabrosti da to uradite, pa onda eventualno da idete na neku amnestiju ili izmenu tog zakona o vojnoj obavezi, a u prelaznim i završnim odredbama da kažete da ne podleže krivičnoj odgovornosti ta kategorija ljudi koja je izgubila vojnu obavezu po novim izmenama tog zakona, ali nećete to, želite svađu, izabrali ste put za konflikt.
Na taj način, s obzirom da ste izabrali ovaj put, otpada razlog 2.500 ljudi iz dijaspore, suštinski razlog je što želite da spasite krivične odgovornosti one koji su protiv demokratije.
Vidite, sada kada se malo vidi, vraćam se na ono što sam pre podne pričao, ministar za dijasporu je bio eventualno neki izgovor, njegova priča izgovor da uspava javnost, a suštinski razlog, ono što su naterali Stojkovića da zastupa ovde, u suštini znači uništavanje vojske.
Pojavio se jedan amandman, pisao ga je čovek koji je čitao Zakon o vojnoj obavezi, koji je video kakve su sve mogućnosti, ko podleže vojnoj obavezi, ona je i dalje opšta i moram unapred da vam skrenem pažnju, vrlo pokvareno tumačite i profesionalnu vojsku. To ima svoj istorijski aspekt, on kreće od 1991. godine. Zastupnici tog vida su ljudi iz DS-a koji su smatrali da svi oni koji se na poziv države jave dobrovoljno, iako nisu mobilisani, ali se jave dobrovoljno da štite svoj narod i svoju braću, za njih su to patološke ubice, ljudi koji žele da krvare ruke, da se iživljavaju.
Ako već hoćete tako nešto, hajde da napravimo profesionalnu vojsku za te vojnike. Vodite računa, ako ste za profesionalnu vojsku, onda tu treba da budu stvarno profesionalci, ali ne profesionalci koje bi odredila DS po tome što smatra da su oni krvoločni i onaj ko je predložio ovaj zakon, pazite koliko je taj neuk, zaboravio je na još jednu stvar, da je pre nekoliko meseci u Saveznoj skupštini donet propis, odnosno ratifikovan sporazum po kome država omogućava da naši vojnici idu u neke mirovne misije širom sveta. Ko će da ide u mirovne misije? Ovi što izigravaju bebi-siterke, ovi što skupljaju lišće u Kovinu.
Kada se taj zakon donosio, opet je Demokratska stranka rekla: da, to su oni profesionalci koji vole taj posao, sa zadovoljstvom rade taj vojnički posao i mogu da rade sve i svašta. Oni doživljavaju vojsku kao skupinu profesionalnih ubica. To je DS, to je njihov način razmišljanja. A vi, da li svesno ili nesvesno terate vodu na tu stranu? Zato smo protiv ovog zakona.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.