Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Anđelkoviću, ostalo je sporno oko aerodroma, ali Velja će to da izmisli, nije problem. Ne bi mu bilo prvi put. On pravi aerodrome i gde je moguće i gde je nemoguće.
Gospodine Anđelkoviću, niste bili prisutni malopre, pričao sam o pismu povodom jednog amandmana, pa je možda ostalo malo nejasno da li to pismo uopšte postoji ili ne postoji. Imam seriju tih pisama gospodina Dragana Surdučkog i Lajoša Sekea. Ovo je konkretno od 27. septembra 2005. godine, koje je upućeno američkom partneru, gde se ovi predstavljaju da su ovlašćeni da razgovaraju, pregovaraju o eksploataciji rudnog blaga na teritoriji AP Vojvodine.
Naravno, ja ću ovo vama da dam zbog gospodina Markovića, da vi to njemu date, a gospodinu Markoviću ću drugi dan da donesem još dokumentacije, samo da ostane zbog javnosti da pismo ipak postoji, serija pisama postoji.
A to što je neko neobavešten i voli da bude neobavešten, tu stvarno ne mogu da pomognem, a drugo, nisam ni ovlašćen da podržavam vlast tako što bih kao opozicioni političar sprovodio nezavisnu istragu. To nije moj posao, ali smatram da postoji obaveza da dam predsedniku Narodne skupštine, jer ipak je ovo institucija koja treba da se poštuje.
(Predsedavajući: Zahvaljujem se, gospodine Krasiću, pročitaću da dobijem informaciju...)
To je, gospodine Anđelkoviću, pismo na engleskom, nemojte da se mučite, nema potrebe da se mučite, ima dodatak – 10% od te investicije treba da se preinvestira toj dvojici zbog predstojećih izbora.
Nažalost, a na početku sam rekao, ispalo je da gospodin Obradović, kao zastupnik amandmana Odbora za finansije, možda nesvesno to podržava. Znam da ne podržava. Čuo sam predstavnika G17 plus koji se oštro protivi tome i podržavam opšte protivljenje te poslaničke grupe.
Da pređemo na ovaj amandman koji sam podneo, a tiče se člana 18. Predloga zakona, kojim se dodaje novi član 17a. Stvarno je nemoguće pričati o ovom amandmanu a da se prethodno ne vratimo na onaj amandman kojim su brisani članovi 14. i 15. Zakona. To je član 14. Predloga ovog zakona kojim su brisani 14. i 15.
U članovima 14. i 15. izvornog teksta zakona propisana je otprilike neka procedura kako se odlučuje o korišćenju mineralnih sirovina. Tu je rečeno da se daju mineralne sirovine na korišćenje aktom Vlade Republike Srbije kojim se određuje, pa se navodi sve što predstavlja sadržinu budućeg ugovora o eksploataciji. Članom 15. je propisano da postupak u kome se nešto daje na korišćenje jeste javno nadmetanje ili prikupljanje ponuda. Sa nekoliko prethodnih amandmana smo tražili da ostanu članovi 14. i 15. Zakona. To nama nije pošlo za rukom, jer tu postoji razlika u koncepciji.
Malopre sam rekao da pored stručnih stvari, pošto se očigledno u Ministarstvu ne zna ni šta je topionica, ni šta je rudno blago, ni šta je mineralna sirovina, ni šta je korišćenje, niti šta je eksploatacija, tu se ništa ne zna, ide se na ruku razaranju, rastakanju svega što postoji u ovoj zemlji. Sada moram da vas podsetim na nešto potpuno očigledno i toliko je očigledno da jedva čekam da neko iz DSS-a izađe na repliku.
Malopre sam vam rekao da u članu 16. ovog predloga zakona, gde se dodaje 16a, stoji da preduzeće koja vrše eksploataciju mineralne sirovine plaća naknadu za korišćenje mineralnih sirovina u skladu sa ovim zakonom. Onda u sledećem članu, novom, 16a poslednji stav kaže se: "Prinudnu naplatu i kontrolu obračuna i uplate naknade za eksploataciju mineralnih sirovina...".
Naknada za eksploataciju, koliko znam, ne postoji. Neko je to izmislio. To je tako očigledna greška, ili neznanje, to ne postoji.
Srpska radikalna stranka se zalaže za koncept da akt o korišćenju mineralne sirovine donosi Vlada na osnovu prethodno sprovedenog postupka. Stoji u članu 15. kada je u pitanju javno nadmetanje, a kada prikupljanje ponuda. Zašto? Po novom konceptu koji promovišete to je u nadležnosti ministarstva. Ne može ministarstvo da odlučuje o korišćenju državne svojine. Zakone treba da izvršava Vlada. Ovaj zakon, koji se tiče rudnog bogatstva i posebnog značaja koje rudno bogatstvo ima za državu, ne može da se prepusti ministarstvu, odnosno pojedincu.
Podsetiću vas na Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima, Zakon o ministarstvima, pa i na Zakon o Vladi, i na praksu koja se dešava već dve godine, gde treba da se napiše u zakonu – ministarstvo je nadležno za poslove te i te, a piše – ministar nadležan za poslove te i te. Dolazi do svojevrsne inverzije i poistovećivanja pojedinca sa državnim organima.
Mnogo je bolje i ispravnije da o ovako važnim stvarima odlučuje Vlada Republike Srbije. Iskoristili smo mogućnost da osporavajući član 17a koji se predlaže održimo koncepciju koja postoji, odnosno da ostanu i dalje na snazi članovi 14. i 15. Zašto? Tamo je propisano u stavu 1 – mineralne sirovine daju se na korišćenje aktom Vlade Republike Srbije kojim se određuje: vrsta, prostor na kome će se vršiti eksploatacija, uslovi korišćenja mineralnih sirovina i vreme na koje se daje mineralna sirovina na korišćenje. Ovde se priča o korišćenju, ne priča se o eksploataciji. To je druga faza.
Stav 2: "Na osnovu akta iz stava 1. ovog člana preduzeće kome su date na korišćenje mineralne sirovine...", a moram da kažem da vi uopšte ne znate da je donet Zakon o privrednim društvima; više nemamo termin "preduzeće", imamo termin "privredno društvo". Ono može imati različite organizacione oblike. Mi formalno-pravno više nemamo preduzeće. Vi i dalje terate preduzeće, nema veze, zato što verovatno u vašem Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo sve može da prođe. Tu je jedan malo širi i slobodniji pristup terminima, u suštini, nisu sinonimi za isti pojam. Kod vas sve to može. Smatrate da ste neobavešteni, i pošto ste neobavešteni možete sve i svašta da pišete.
Moram da se vratim na član 14. stav 2: "Na osnovu akta iz stava 1. ovog člana preduzeće kome su date na korišćenje mineralne sirovine i Ministarstvo zaključuju ugovor kojim se bliže određuju uslovi korišćenja...". Kada se kaže da neki državni organ na osnovu zakona zaključuje neki ugovor sa nekim privrednim društvom, onda svi elementi tog ugovora sa gledišta države i državnih interesa moraju biti definisani opštim aktom.
U tom smislu je možda i dobro što je u jednom od prethodnih članova definisana visina naknade za korišćenje. To je ranije bilo da se prepušta Ministarstvu da određuje. Dobro je kada se to zakonom propisuje. Protivim se načinu kako je to definisano, do 1, 1, 3, a za topionice da ne pričam, to je skandal. Svi sastojci tog ugovora koji će tehnički u ime države da potpiše ministarstvo... Kažem tehnički, jer ministarstvo ne može da definiše volju države kao strane ugovornice. Volju definiše Vlada koja donosi akt o korišćenju. Volja države se definiše i ovim zakonom. Vi ste sve to okrenuli i dali ste to pravo ministarstvu, odnosno ministru kao pojedincu.
Ovo što je gospodin Rankić pričao o stvarnosti koja se dešava u Boru, posle ovog zakona biće još bolnije, jer će po sistemu "drži vodu dok majstori odu" ministar da koristi ovo ovlašćenje koje mu Narodna skupština daje, pa će đuture da zaključuje, kako mu padne i kako mu ćefne, ugovore.
Neko će da kaže – ti pričaš o nečemu što se zove korišćenje, a ne eksploatacija, što stoji u članu 17a. To je sve uzročno-posledično vezano. Zato, glasajući o amandmanima koji se tiču članova 14. i 15. Zakona, neminovno se pravi veza sa članom 17a.
Samo da vas podsetim, po ovom članu koji Vlada predlaže, mora da bude vezano za član 17. koji se ovim predlogom menja, kaže se: "Eksploatacija mineralnih sirovina se vrši na osnovu odobrenja za eksploataciju, u roku određenom" itd. "Odobrenje za eksploataciju" itd. Član 17a: "Preduzeće kome je izdato odobrenje za eksploataciju i Ministarstvo zaključuju ugovor kojim se bliže određuju prava i obaveze vezane za proces eksploatacije mineralne sirovine" itd.
Molim vas, ako ostane rešenje iz članova 14. i 15, onda ne treba ugovor, već Ministarstvo samo izdaje odobrenje kojim kao državni organ propisuje pod kojim uslovima se vrši eksploatacija. Nema šta tu da se pregovara. Pregovara se oko korišćenja, a oko eksploatacije se primenjuje zakon i struka. Sve je ovde okrenuto da bi ministar dobio to ovlašćenje.
Ovde više akt o korišćenju i nije značajan, mnogo više dobija na značaju odobrenje za eksploataciju i ugovor koji ministar treba da zaključi sa preduzećem koje se bavi eksploatacijom.
Ovde su okrenute stvari, ali u kom smislu? U smislu davanja odrešenih ruku ministru da može da završi posao i sa Drakulićem, i Perom i Mikom. Ova Narodna skupština nema to ovlašćenje, po Ustavu, da takva prava daje ministru i u tome se ogleda naša osnovna primedba na čitav niz ovih članova koji su prethodili članu 17a, jer ovde se radi o koncepcijskoj razlici. Smatramo da ministar ne može da ima ovlašćenje koje se traži ovim izmenama zakona.
Ako neko kaže – pa to je radi efikasnosti, radi preciznosti, to je priča za malu decu.
U postojećem zakonu koncept je: akt o korišćenju, ugovor o korišćenju, odobrenje o eksploataciji. Kod odobrenja o eksploataciji nema pregovora, već dolazi pre svega do izražaja struka, studije, analize, i ono što je propisano i ugovoreno ugovorom o korišćenju mineralnih sirovina.
Ovde se devalvira Narodna skupština, ovde se potiskuje Vlada Republike Srbije kao kolegijalni organ, maltene se sve daje u ruke ministru nadležnom za ove poslove.
Smatramo da pojedinac koji predstavlja državni organ ne može da ima ovolika ovlašćenja. Ako mi neko kaže da su njegova ovlašćenja ovolika zbog toga što poseduje jaku stručnu službu koja mu ovo sve priprema, a videli ste na Predlogu ovog zakona koje se tu greške javljaju, ne samo u terminima, nego u shvatanju ove materije.
Nemam pretenzije da pričam o tome kako se eksploatiše ruda, mogu da pričam o ovim odnosima dokle država može da ide, šta država može sa pravnog i ustavnog aspekta da reguliše i na koji način da reguliše i moja diskusija se odnosi samo na to. Nemam nameru da pričam o procentima i kako se vrši eksploatacija, jer ne znam, a kada bih se mešao u te stvari, verovatno bih vas lagao.
Ovo je pravni aspekt problema: šta je nadležnost državne uprave, šta Narodna skupština treba da uredi, šta može da se prepusti Vladi zakonom da uredi i šta može da se prepusti ministarstvu; taj odnos nije u skladu sa postojećim Ustavom, jer on je potpuno poremećen i data je neverovatno velika snaga i veliko ovlašćenje Ministarstvu, odnosno ministru kao pojedincu, a onda će svi da se tresu i sve da se drma zbog eventualne odgovornosti nekog pojedinca.
Vas koji smatrate da apriori morate da prihvatite sve što predloži Vlada upozoravam da je na ovaj način učinjena gruba povreda nečega što propisuje naš Ustav. Izvršna funkcija je u rukama Vlade Republike Srbije, ali na ovaj način ona prelazi u ruke jednog ministra. Mi nemamo ovlašćenje da to derogiramo na taj način i da prenosimo sa jedne instance na drugu instancu.

Zahvaljujem se, gospodine Krasiću. Gospodina Markovića sam obavestio o pismu, tako da je i taj deo završen.
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u načelnoj raspravi ukazao sam na to da ovaj predlog zakona, osim dve stvari, a to su agencija za rudarstvo i licence koje propisuje, ne donosi ništa suštinski novo, jer sve drugo je čista kozmetika, samo kozmetičke promene.
Podneo sam amandman na član 19, koji se u stvari odnosi na član 18. postojećeg zakona. Ovim članom 18. govori se o načinu dobijanja ili postupku dobijanja odobrenja za eksploataciju, odnosno o uslovima koje treba da ispuni preduzeće koje podnosi zahtev za dobijanje odobrenja za eksploataciju mineralnih sirovina.
U postojećem zakonu član 18. predviđa da se uz zahtev za izdavanje odobrenja za eksploataciju podnosi, pa ću sada ukratko po tačkama navesti: 1) situaciona karta u razmeri 1:25000; 2) potvrda o bilansnim rezervama mineralnih sirovina; 3) projekat o eksploataciji ležišta mineralnih sirovina; 4) projekat rekultivacija zemljišta; 5) akt organa nadležnog za poslove urbanizma u pogledu usaglašenosti eksploatacije mineralnih sirovina sa odgovarajućim prostornim, odnosno urbanističkim planovima; 6) saglasnost ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede i šumarstva kada se eksploatacija vrši na poljoprivrednom ili šumskom zemljištu; 7) saglasnost ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine i 8) saglasnost ministarstva nadležnog za poslove vodoprivrede, ako se eksploatacijom mineralnih sirovina utiče na režim voda.
To je rešenje u postojećem zakonu. Ovim izmenama menjaju se faktički prve tri tačke postojećeg zakona, i to tako što se u prvoj tački posle ove navedene razmere u kojoj se mora priložiti situacioni plan dodaju reči "ili u odgovarajućoj razmeri". Ko je taj ko će proceniti koja je to razmera odgovarajuća? Ili, šta ćemo ako preduzeće podnosi zahtev, ne ispoštuje ovu prvu odredbu da to bude 1:25000 pa uradi plan u nekoj drugoj razmeri, da li će ta razmera, odnosno takav plan proći u ministarstvu i ko je to ko će u ministarstvu da odredi i utvrdi šta je to odgovarajuća razmera i kako može plan da se uradi?
Druga tačka je takođe promenjena, glasila je – potvrda o bilansnim rezervama mineralnih sirovina koja se izdaje prema propisima o geološkim istraživanjima. Sada je to izbrisano, pa stoji da se ova potvrda izdaje na osnovu izvršenih istraživanja u skladu sa važećim propisima o klasifikaciji i kategorizaciji mineralnih sirovina. Očigledno je da tu nema ništa novo i suštinski bitno, radi se o istom, samo je malo drugačije formulisano.
Treća tačka je takođe promenjena. Znači, postojeća tačka 3) koja je govorila o projektu o eksploataciji ležišta mineralnih sirovina je izbrisana načisto i umesto nje je sada pod tačkom 3) stavljeno da je to studija izvodljivosti eksploatacije ležišta mineralnih sirovina itd.
Opet kažem, bez suštine, samo kozmetika i prilagođavanje nekom novom, verovatno evropskom rečniku.
Sada moram da se vratim na ono što sam malopre ovde govorio i što je bio predmet polemike o amandmanu Odbora za finansije. Žao mi je što gospodin Obradović nije tu, ministar je tu, on je u međuvremenu promenio mišljenje, pa je prihvatio amandman Odbora za finansije.
Naime, u Predlogu zakona (da bi naši gledaoci bili upućeni ili sto posto u materiji, da im objasnimo do kraja) stajalo je da se naknada od eksploatacije mineralnih sirovina deli između opštine na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija i Republike, i to tako što opštini pripada 40%, a Republici 60% od te naknade.
Takođe, u zakonu je predviđeno, ako je opština na teritoriji AP, da onda od onog iznosa koji pripada AP, odnosno Republici, 60% ide AP, a 40% Republici.
To je gospodin Petronijević onako plastično, detaljno na jednom primeru i objasnio. U međuvremenu su stigli amandmani, pa je jedan od amandmana bio amandman Odbora za finansije, koji je sada prihvaćen, gde je, po rečima gospodina Obradovića, napravljena promena da odnos između dela naknade koji pripada Republici i opštini bude 50:50, odnosno polovina naknade ide Republici, a polovina opštini na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija.
Sada, po amandmanu Odbora za finansije, od tih 50% koji pripadaju Republici, autonomnoj pokrajini pripada 60%, a Republici 40% sredstava.
Ono što meni nije jasno (nažalost, nemam taj amandman kod sebe) – da li, a tako je gospodin Obradović objasnio, u amandmanu stoji da AP Vojvodini pripada taj deo sredstava od naknade? Ne znam da li tako stoji tamo, ali tako je gospodin Obradović objašnjavao.
Ako je to tako, a ministar je to prihvatio, onda je ovo ministarstvo prvi državni organ koji se odrekao Kosova i Metohije. U Predlogu zakona nigde se ne pominje Vojvodina, već stoji samo "autonomna pokrajina", a gospodin Obradović je nekoliko puta izlazio za govornicu i objašnjavao, uporno govorio o Vojvodini kao jedinoj autonomnoj pokrajini, koja će jedina crpeti neka prava iz ovog zakona.
Samo molim ministra da nam kaže da li je prihvatio amandman u kome se pominje Vojvodina ili ne. Ako jeste, onda je to loše. Ako nije, onda da demantuje gospodina Obradovića, koji pripada istoj političkoj organizaciji kao i gospodin ministar energetike.

Reč ima ministar Naumov.

Dakle, ne izlazim da demantujem gospodina Obradovića, nego samo da kažem, pošto ste se vi u vašem izlaganju obraćali javnosti i gledaocima.
Mislim da je to na jedan način pokušaj da se zloupotrebi govornica, jer nikada se, ni u toku načelne rasprave, niti u bilo kom materijalu, ne potencira ili ne naznačava naziv autonomne pokrajine. Svuda piše uvek samo – autonomna pokrajina. To je vama jasno.
Nismo nikada, pogotovo ne mi, bili ti koji bi takvu razliku pravili. Uostalom, naše ministarstvo je bilo jedno od retkih ili prvo koje je odlazilo na Kosovo kod rudara, usred Kosova, ne samo u severni deo Kosova, koje odlazi i kada nisu štrajkovi, nego kada oseti potrebu da to čini.

Da ne bi ostalo nedorečeno, pročitaću amandman Odbora za finansije, pošto sam učestvovao kada smo radili i rekao sam šta je bila naša namera, a ne znam šta je gospodin Obradović govorio.
Znači: "Sredstva ostvarena od naknade za korišćenje mineralnih sirovina u visini od 50% su prihod Republike, a u visini od 50% su prihod opštine na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija". To je zato što je bila razlika, manji je bio procenat za opštine u centralnoj Srbiji nego u autonomnim pokrajinama.
Stav 2. kaže: "Kada se eksploatacija mineralnih sirovina vrši na teritoriji autonomne pokrajine, sredstva koja pripadaju Republici Srbiji, u skladu sa stavom 1. ovog člana, u visini od 40% su prihod Republike Srbije, a u visini od 10% prihod autonomne pokrajine", znači, ne govori se koje autonomne pokrajine, upravo to što ste vi rekli, "a u visini od 50% su prihod opštine na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija".
Prema tome, potpuno je čist stav i uopšte ne govori o Vojvodini, već o autonomnoj pokrajini.
Gospodine Jovanoviću, izvolite.

Gospodine ministre, ogradio sam se u svom izlaganju i rekao sam da nemam kod sebe amandman i rekao sam da u Predlogu zakona nigde ne pominjete Vojvodinu, da stoji samo "autonomna pokrajina", ali gospodin Obradović, koji je obrazlagao amandman Odbora za finansije, u više navrata je pominjao isključivo AP Vojvodina.
To je činjenica koju su svi ovde mogli da čuju, a i gledaoci koji su pratili preko TV ekrana.

Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želeo bih samo da podvučem da u popodnevnoj raspravi vodimo iscrpnu, konstruktivnu i dobronamernu diskusiju u pogledu amandmana na koje moramo obratiti pažnju svi. Reč je o vrlo važnom zakonskom projektu. Mislim da se ovo o čemu danas govorimo tiče svakog građanina pojedinačno, tiče se i lokalnih samouprava, dakle opština i gradova, ali i države Republike Srbije.
Izražavam zadovoljstvo zbog toga što je došlo do uređenja ove inače ranije pravno uređene oblasti, ali to nije bilo sprovedeno nikada u život. Moram da podsetim da smo ranije imali odredbe Zakona o rudarstvu, ali da je iza toga ostavljeno da se podzakonskim aktom, tačnije uredbama, i uredbom koja je doneta odredi visina i vrsta naknade za korišćenje mineralnih sirovina.
Život je prevazišao tu uredbu i inflacija je učinila svoje, tako da je visina naknade koja je tamo bila određena zaista bila ispod svakog kriterijuma. Iz tih razloga lokalne samouprave nisu dobijale ova sredstva i lokalne samouprave su ostajale uskraćene za ovo o čemu večeras razgovaramo. Jedino ovaj dobronameran stav Ministarstva mogu da tumačim na taj način da sa ovih 50:50 nadoknadimo ono što smo izgubili u nekom prethodnom periodu, a na šta smo imali pravo.
Ako smo već uvrstili ovo u Zakon o rudarstvu i ako smo već uredili nešto postojećom uredbom, onda je to bila svojevrsna obligacija između države Republike Srbije i lokalnih samouprava, kao onih kojima je ovo pravo bilo povereno. Ako tako tumačimo prethodni period, nama predstoji revanširanje i naknada štete za ono što su lokalne samouprave dobile.
Međutim, ako to sve stavimo u drugi plan i govorimo o onome o čemu smo ovde raspravljali, a to je da smo imali dobronameran stav ministra da prihvati ovaj amandman i da sredstva podelimo 50:50%, plašim se da se i ova zakonska odredba neće poštovati, upravo iz onih razloga o kojima su poslanici SRS ovde u popodnevnoj raspravi govorili, a to je poslednji stav člana 16. u kome se kaže: "Način plaćanja naknade iz stava 1. ovog člana bliže određuje ministar sporazumno sa ministrom nadležnim za finansije".
To bi dalje značilo da predstoji jedan period u kome će se utvrđivati način isplate i taj period može da se odugovlači i da lokalne samouprave opet budu oštećene ovakvim zakonskim rešenjem.
Želeo bih da se to apsolutno ne dogodi i da budemo što efikasniji, pa smo upravo zbog toga i predlagali sasvim drugu koncepciju člana 16. i načina ko i na koji način odlučuje o vrsti ovih naknada. Ostaviti ovo pojedincu, bez obzira ko je to, može da bude sutra iz SRS, nije pravično u odnosu na građane i u odnosu na Srbiju.
Želim još nešto da kažem. Iako sam zadovoljan sa stanovišta moje lokalne samouprave, moram da napomenem jednu vrlo važnu činjenicu koju je istakao gospodin Krasić – da onih 50% koje ostaje Republici Srbiji treba namenski odrediti kako i na koji način. Evo i zbog čega: ovog momenta se mogu staviti u ulogu predsednika opština koje nemaju mineralne sirovine i koje od ove naše današnje rasprave i od usvajanja ovih amandmana nemaju ništa; šta će biti sa takvim opštinama? Podsećam vas da tamo žive građani Republike Srbije, isto kao što smo mi ovde poslanici, isto kao što je u onim lokalnim samoupravama gde postoji ova naknada.
Dakle, onih 50% koje dobija Republika Srbija trebalo je zakonskim tekstom, naglašavam zakonskim, a ne podzakonskim, učiniti putem određenog transfera, pod znakom navoda, lokalnim samoupravama koje nemaju ovako povlašćen položaj i imaju određene mineralne sirovine ili rudna blaga. Mislim da se o tome nije vodilo računa i ako smo mi koji imamo te mineralne sirovine večeras malo zadovoljni, to zadovoljstvo nam muti neraspoloženje koje se javlja u mislima građana koji žive u lokalnim samoupravama, a nemaju ovakve mineralne sirovine ili rude, odnosno nemaju taj dodatni način finansiranja.
Iz tih razloga smo se opredelili da bi ovaj koncept koji je dat u članu 16. trebalo na sasvim drugačiji način uraditi, upravo da ne bismo narušili ravnopravnost građana Republike Srbije. Sa tog aspekta je govorio i gospodin Krasić kada je objašnjavao pravne i ustavne nedostatke ovakvog načina uređenja.
Ono što sam hteo posebno da kažem, to je u pogledu člana 20. gde sam predložio da se odredbe člana 20. ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu brišu, jer postojeći zakon je to na bolji način regulisao, a taj član se inače odnosio na član 19. gde se jasno i decidno govorilo šta sadrži to odobrenje za eksploataciju.
Možemo da se složimo da odobrenje za eksploataciju govori o vrsti mineralne sirovine, kapacitetu proizvodnje prema bilansnim rezervama, položaju i tačnim granicama eksploatacionog polja, sve u redu, roku u kome se moraju završiti pripremni radovi i početi sa eksploatacijom, i onda se ovim predlogom dodaje "a koji ne može biti kraći od šest meseci".
Ako to tumačimo onako kao što to život zahteva, moramo reći da ovaj projekat zakona taj vremenski period razvlači, a mi se svi borimo da što hitnije dođemo do tih sredstava i da što hitnije i Republika Srbija dobije onih 50%, a i lokalne samouprave da dobiju svojih 50%.
Ako smo rekli da rok ne može biti kraći od šest meseci, bilo je logično i pravno razumljivo da kažemo koliki je to maksimalan rok, da znamo kako da se ograničimo i da znamo nakon čega ćemo moći nekim drugim putem da ostvarimo sredstva koja nam inače pripadaju.
Dakle, propisivanjem minimalnog roka stavili smo lokalne zajednice, a i Republiku Srbiju u neravnopravan položaj u odnosu na ono što je bilo dosadašnjim projektom zakona.
Stav 5. je potpuno nepotreban. U stavu 5. se kaže – rok na koji se daje mineralna sirovina na korišćenje treba da bude odobrenjem za eksploataciju propisan. Pogledajte član 17. Kaže se – eksploatacija mineralnih sirovina (istim ovim projektom Predloga zakona) vrši se na osnovu odobrenja za eksploataciju, u roku određenom odobrenjem. Dva puta, samo u odnosu na tri člana, mi govorimo o istoj stvari, dakle, rok je pomenut, to je sadržano u ovom odobrenju i nema potrebe za tačkom 5), samo komplikuje ovu situaciju.
Iz tih razloga predlažem da ministar zaista bude operativan i ako je ono sa dobrom namerom prihvatio 50:50% prihvatiće sigurno i ovo. Jer, ograničavati nekom rok na šest meseci, a ne predvideti onaj krajnji rok do kada to može da uradi, to lokalne samouprave i državu Republiku Srbiju stavlja u poziciju da se ne zna kada će početi sa korišćenjem mineralnih sirovina. Mislim da nam to nije interes i da je upravo diskusija ministra večeras bila u sasvim drugom kontekstu.