Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 11. amandman je podnela Skupština AP Vojvodine.

Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Rankić.

Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Mislim da su praktično najvažnije izmene postojećeg zakona date tako što se brišu član 14. i član 15. postojećeg zakona. Pokušao sam da to izbegnem amandmanom na član 14. gde kažem da se član 14. briše, jer je tim članom predviđeno brisanje postojećih članova 14. i 15.
Moram zbog javnosti da kažem na šta su se odnosila ta dva člana postojećeg zakona. Naime, član 14. govori o tome da se mineralne sirovine daju na korišćenje aktom Vlade Republike Srbije. Sada Vlada Republike Srbije ne mora ni znati čak koji se to deo teritorije izdaje, odnosno koje su to mineralne sirovine koje se eventualno daju na korišćenje, jer je osnovana agencija, tako da Vlada ima paralelni organ, koji sa Vladom ne mora imati nikakve koristi.
Obično bilo koja agencija kada se osnuje, kaže se kako je to organ koji ne zavisi ni od koga, paralelni organ.
Dakle, Vlada po svoj prilici neće imati uvida u to šta se daje i pod kojim uslovom pod koncesije, ali ovaj član je predviđao da se to daje aktom Vlade Republike Srbije i tim aktom se određuje vrsta mineralne sirovine koja se daje na korišćenje. O tome sam već govorio kada sam govorio o prethodnim amandmanima, da ćete jednostavno biti rešeni da date neko područje, pa šta ko nađe neka kupi; da li je to predmet istraživanja ili korišćenja mineralnih sirovina, nije ni važno, jer to nećete ni kontrolisati, neće imati ko, a zaposlene u agenciji neće mnogo zanimati šta se to sve eksploatiše.
Ovim je bila propisana vrsta mineralne sirovine koja se daje na korišćenje, prostor na kome će se vršiti eksploatacija mineralnih sirovina. Kao što vidimo, već po postojećem zakonu nije poštovano, već se ovaj zakon primenjuje, koji još nije usvojen, a ova odredba je ukinuta samim tim što sam vam malopre naveo primer da se na području Crnog vrha vrše praktično istražni radovi ležišta van ona tri područja koja su određena ugovorom o koncesiji. Znači, ne pita se za prostor.
Uslovi korišćenja mineralnih sirovina i vreme na koje se daju mineralne sirovine na korišćenje – kod ovih pomenutih koncesija na Crnom vrhu niko ne saopštava vreme za koje će se koristiti, odnosno eksploatisati mineralne sirovine. Taj pojam vremena je tako rastegljiv, a izgleda i u Vladi da neki tvrde od 29 do 99 godina, sve zavisi odakle vam izvor informacije, a izvora imate, jer su svi nezvanični.
Nema ministra za rudarstvo i energetiku da izađe i da kaže javnosti i građanima Srbije – izdato je to i to na korišćenje, pod tim i tim uslovima, na tom i tom prostoru, eksploatisaće se isključivo ta mineralna sirovina i ništa drugo i period na koji će se eksploatisati biće toliki i toliki.
Posle tek na osnovu ovog akta Vlade, akta iz stava 1, preduzeće kome su date na korišćenje mineralne sirovine i Ministarstvo zaključuju ugovor kojim se bliže uređuju uslovi korišćenja mineralnih sirovina, rokovi, način i uslovi plaćanja naknade za korišćenje mineralnih sirovina, kao i prava i obaveze u pogledu preduzimanja mera na obezbeđivanju opšte sigurnosti, zaštite okoline i drugih mera pri korišćenju te vrste mineralne sirovine.
Vidite, vi izbacujete potpuno akt, a tamo u ugovoru o koncesijama, Vlada će ipak praviti neki ugovor, ali taj ugovor koji pravi Vlada ni izbliza nije tako dobro definisan, šta mora da sadrži, kao što je sadržao član 14. koji brišete.
Još poraznije je da niko ne može da shvati zašto brišete član 15. Član 15. kaže u prvom stavu: "Davanje mineralnih sirovina na korišćenje vrši se javnim nadmetanjem ili prikupljanjem ponuda."
Niko živi ne zna po kom ključu, bez ikakvog javnog nadmetanja, neke firme su dobile koncesije za istraživanje i eksploataciju mineralnih sirovina na Crnom vrhu. Nikada nije objavljeno – sad startujemo, pa da prikupimo ponude ko je sve zainteresovan. Otprilike se desilo da je neka firma koja je imala prijatelje u poslovodstvu ili u odboru RTB-a, koji se imenuje odavde iz Beograda.
Nažalost, i ranije dok je predsednik odbora bio Nemanja Kolesar, a i ovaj sada, oni kada dođu u Bor, ne znaju ni koliko je Bor udaljen od Beograda, ne znaju ni osnovne stvari o RTB-u, a predsednici su odbora, pošto su upravni organi u RTB-u suspendovani.
Zato nije čudo što danas RTB Bor proizvodi tri i četiri puta manje katodnog bakra nego što je to radio u vreme bombardovanja i vreme sankcija. Uzmite da je cena bakra 5.799 dolara, tri i po puta veća nego što je bila u tom vremenu, pa ćete lako izračunati da je to deset puta veći gubitak za državu, koji ne treba da stoji, s obzirom da se hvalite kako od sveta imamo podršku u svemu i svačemu. Na kraju se uvek svede da je ta podrška intenzivna i konstantna jedino kada je u pitanju urušavanje države i našeg privrednog sistema.
Član 15, koji je govorio da će se dodeljivati javnim nadmetanjem, dalje je lepo precizirao šta sve sadrži to i kaže: "Oglas o javnom nadmetanju sadrži naročito podatke o: vrsti mineralne sirovine koja se daje na korišćenje i prostoru na kome je ležište te mineralne sirovine...". Znači, kada dajete mineralnu sirovinu za eksploataciju bakra, ako niste napravili takav ugovor, onda sva proizvodnja zlata iz tzv. anodnog mulja mora da pripadne državi, odnosno RTB Bor, ako još uvek bude državno vlasništvo ili većinski, a bakar će biti proizvođaču.
Međutim, kada vi ovaj član izbrišete i napravite ugovor, onda će svi prateći metali, koji često imaju veliku vrednost, ako se radi o plemenitim metalima kakvi prate rudu bakra, biti vlasništvo onog ko eksploatiše mineralne sirovine, jer niste naveli koju vrstu mineralne sirovine može da eksploatiše, brišete član koji to reguliše.
Pa se kaže dalje – prostoru na kome je ležište mineralne sirovine, uslovima davanja na korišćenje mineralne sirovine, uslovima koje mora da ispuni podnosilac ponude u pogledu tehničko-tehnološke opremljenosti, kadrova i drugih uslova za korišćenje određene vrste mineralne sirovine.
Za koncesiju na Crnom vrhu kaže se da je dobila izvesna firma "Dandi", kanadska firma za koju možete na sajtu saznati da postoji 20 godina, a da se nije bavila ničim što bi se ticalo malo intenzivnije oblasti rudarstva. Najveći broj stranica na tom sajtu je posvećen direktoru firme "Dandi". Imaju od pre dve godine jedan rudnik manjeg kapaciteta u vlasništvu.
Za jednog takvog giganta ili za takva potencijalna nalazišta i ležišta bakarne rude zaista je neuobičajeno da se bez ikakvih provera kadrovskih, tehničko-tehnoloških i drugih potencijala i bez javnog nadmetanja, bez ičega, jednostavno dodeli.
Onda ne možete nikog u Srbiji ubediti da to nije bilo preko nekih određenih linija, novčanih, stranačkih, političkih, ucenjivačkih, ko bi znao kakvih.
Takođe brišete i to da učesnici imaju pravo da podnesu ponudu u određenom roku i da imaju pravo da budu u određenom roku obavešteni o rezultatima nadmetanja. Taj rok ne može biti duži od 15 dana.
Znači, ako se dolazi u situaciju da se izdaju na korišćenje mineralne sirovine, bio je propisan vrlo efikasan način da se do detalja vrlo brzo uradi, a ovo što brišete i kasnije pokušavate kroz članove koji slede da rešite, tu zaista popuštate sa svim kriterijumima.
Jednostavno, taj deo izdavanja koncesija ili izdavanja na korišćenje mineralnih sirovina prepuštate haosu. Sve mi se više čini da je to planirani haos, jer očigledno da se neki snalaze samo u haotičnom stanju, a da u uređenim sistemima ne mogu da se snalaze.
Šta još kaže član 15? "Prikupljanje ponuda vrši se u slučaju kada se daju na korišćenje mineralne sirovine od strateškog značaja za Republiku, za čiju eksploataciju je podoban mali broj preduzeća".
Sada ću vam reći kako su, baš kada je u pitanju Crni vrh, mineralne sirovine na Crnom vrhu strateške za Republiku Srbiju i kako bi morala država da povede računa kome će dati na korišćenje, na istraživanje i eksploataciju te mineralne sirovine, zato što se mogu obezbediti milionski prihodi (u dolarima) za državu.
Nikako mi nije jasno ko to želi da se odrekne tako velikog potencijala kakav postoji u zemljinoj kori, i to bez javnog nadmetanja i bez ovih uslova koji su propisani. Od toga država sigurno neće imati koristi, pretpostavljam da će imati neki pojedinac.
"Ponude za davanje na korišćenje mineralnih sirovina prikuplja Ministarstvo." To se briše, naravno. Po ovom novom zakonu koji predlažete, Ministarstvo nema potrebe ni da postoji. Imate vi tu agenciju. Višak je agencija, a s obzirom na vaše ponašanje, izgleda da je višak i Ministarstvo za rudarstvo i energetiku.
Ako ste se do sada nečim bavili, to je bilo nešto iz oblasti energetike, uglavnom kada je u pitanju povećanje cena energenata i struje, a kada je u pitanju rudarstvo, apsolutno se ničim niste bavili, jer da jeste ne bi rudarstvo bilo na najnižim granama otkako postoji, u poslednjih više od sto godina u Srbiji, otkako se intenzivno razvija.
Zakon je predviđao da prioritet u dobijanju mineralnih sirovina na korišćenje ima, pod jednakim uslovima, preduzeće koje je vršilo istraživanje na prostoru na kome će obavljati eksploatacija te mineralne sirovine. Znači, potpuno je logično da onaj ko je vršio istraživanja i uverio se u rezerve koje postoje ima prioritet prilikom dobijanja mineralnih sirovina na korišćenje.
Vi to brišete, iz kog razloga? Nekome ćete dati da vrši istraživanje na određenom području. Kada završi istraživanje i dođe do podataka, ako budete i vi mogli da dođete do podataka da tu postoje značajna nalazišta određenih mineralnih sirovina, da su ekonomski isplativa za eksploataciju, onda ćete to tek moći dobro da prodate, pri čemu se ničim ne obavezujete da ćete tome ko je uložio novac u istraživanje obezbediti prioritet prilikom dobijanja prava na korišćenje i eksploataciju mineralnih sirovina.
"Ako pravo da koristi mineralne sirovine dobije preduzeće koje nije vršilo istraživanje, preduzeće koje je vršilo istraživanje ima pravo potraživanja uloženih sredstava." Naravno, ako taj prioritet niste poštovali, onda zakonom morate obezbediti preduzeće koje je uložilo svoj novac u istražne radove, da može taj novac da potraži od onih kojima vi posle toga date pravo na istraživanje.
Meni je nejasno zašto ovo brišete. Verujem da je vama, ako ste dobronamerni, takođe nejasno, jer ovo samo ostavlja ogroman prostor da sumnjamo da vi već imate najveći broj lokacija za koje su overena određena nalazišta mineralnih sirovina, već imate raspodeljeno i raspoređeno po određenim firmama. Uglavnom su to beznačajne firme, poput ove koju sam naveo kao primer, koja je dobila koncesiju na Crnom vrhu. Znači, firme bez onih parametara koje bi morale ispunjavati za tako važne mineralne sirovine.
Verovatno ste se dogovorili sa njima, samo treba da usvojite ovaj zakon i kažete da nas ne obavezuje ni to što je neko istraživao, ni novac koji su uložili, ne obavezuje nas javni tender, prikupljanje ponuda, da mi vidimo ko je najbolji – ja ću vama dati, a vi ćete meni dati to i to. Ne mislim lično na vas, mislim na nekoga ko je blizak vama, a možda i vi ne znate za to. Reći ćete da to košta toliko i toliko, uvesti cenovnik i na taj način ćete uzimati novac.
Da to ne ide na štetu države i građana Republike Srbije ne bih o brisanju ova dva člana ovoliko govorio, ali govorim zato što ćemo sve to mi morati da platimo iz svog džepa, a to su vaši hirovi, hirovi ove vlade. Ako ova dva člana izbrišete, bolje vam je da kažete da Zakon o rudarstvu ne postoji, nego da postoji na ovakav način.

Narodni poslanik Rajko Baralić, povodom istog amandmana.

Gospodine predsedniče, uvažena gospodo iz Ministarstva energetike i rudarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda je uvaženi kolega Dragan Jovanović i on će govoriti takođe o ovom amandmanu.
Javio sam se zbog toga što sam u vezi sa ovim što je tema ovog zakona i ovog amandmana pet ili šest puta govorio obraćajući se vama sa ove govornice, a radi se o načinu privatizacije cementara Popovac, Beočin i Kosjerić, krečane "Jelen Do", o načinu privatizacije mineralnih voda u Srbiji i ovo je ovde i te kako tema.
Podsećam vas da sam o ovome govorio prilikom usvajanja budžeta za 2005. i 2006. godinu i da je ministar finansija Mlađan Dinkić, obraćajući nam se prilikom usvajanja budžeta za 2005. godinu, rekao da je po osnovu nenaplaćenih prihoda od eksploatacije pre svega laporca i krečnjaka država uskraćena za 50 miliona evra. Sada želim da kažem nekoliko stvari u vezi sa tim.
Prilikom donošenja Zakona o privatizaciji, koji je na najgrublji i najgori mogući način poremetio čitavu privrednu strukturu, ne vlasničku, nego kvalitativnu, omogućeno je novim vlasnicima cementara, a znate kako su privatizovane, na koji način, i vode se postupci... Ne spadam u ljude koji izriču presude, ali se vode postupci zbog privatizacije cementare Popovac protiv dvojice visokih funkcionera DS-a, zbog korupcije. Dakle, novi vlasnici cementara, koji su po mom shvatanju stvari kupili rotacione peći, imovinu, portirnice na kapiji, dokumentaciju itd, postali su neovlašćeno vlasnici majdana laporca.
Podsećam vas, u Drinskoj banovini postojao je propis kojim se govorilo da je vlasnik katastarske parcele vlasnik samo onoga što se nalazi na površini i do dubine 40 santimetara, sve ostalo je vlasništvo države. Zbog toga su vlasnici vinograda, zbog postupka koji se zove rigolovanje, a to je najvažniji postupak u pripremi vinograda i podrazumeva dvostruko riljanje, plaćali uvećan porez u toj banovini zbog toga što se smatralo da na taj način koriste pravo koje je isključivo pravo države.
Pogledao sam pažljivo rešenja u ovom zakonu, dobro sam saslušao uvaženog kolegu Rankića kome je ovo struka i koji veoma kompetentno govori o ovome. Moje pitanje danas ovde se odnosi na sledeće: ima li država snagu, moć da na osnovu ovog zakona, na osnovu postojećeg Zakona o koncesijama, na osnovu Zakona o privatizaciji, naplati ono što su iz naše zemlje odneli nekud, a odneli su neobnovljivi prirodni resurs, cement, kreč, mnogo toga drugog, svaki dan iznose vodu koja je nacionalno blago; imamo li mi snage da naplatimo makar onoliko koliko je propisano?
S tim u vezi vas, uvažena gospodo, molim da ovo razumete i kao poslaničko pitanje. Dakle, da li je tačno da Vlada Republike Srbije u 2004. i 2005. godini nije uspela po ovom osnovu da naplati 50 miliona evra, kao što je tvrdio ministar finansija, i da li su otklonjeni nedostaci u ovim propisima, u nekoliko zakona, u Zakonu o privatizaciji, Zakonu o koncesijama ili nekim drugim, i da li ćemo mi na osnovu ovoga što sada budemo ovde usvojili, ako budemo usvojili, obezbediti pravni alat državi Srbiji da može da naplati ovo što jeste njeno nacionalno bogatstvo i što se nemilice troši i iznosi iz naše zemlje?
Podsećam vas, Kompanija "Lafarž" ima 27 cementara, nijednu nema u Francuskoj. Ne treba dalje da objašnjavam zašto je to tako i šta to znači i zato vas molim, ovo je veoma važno pitanje. Ja sam tvrdio povodom Zakona o privatizaciji da se krši nekoliko zakona, Zakon o koncesijama. Podsećam vas da se majdan laporca cementare Beočin nalazi u okviru Nacionalnog parka Fruška gora. To je kršenje još jednog važnog zakona, za mene je to nespojivo i nedopustivo.
Dakle, važna su pitanja i na ovom mestu je bio trenutak da to kažem i molim sve koji su nadležni da nam daju odgovor ne samo zbog finansija, već zbog nacionalnog samopoštovanja. Nemamo pravo da raubujemo svoju zemlju i da svojim potomcima ostavljamo jalovinu i prazne majdane, a da neko drugi zbog toga ima ekstraprofit i da se nacionalno bogatstvo Srbije preliva u tuđe ruke, izvan granica ove zemlje.

Zamoliću vas samo sutra pre podne da proverite da li je dobro zapisano pitanje. Izvolite, gospodin Jovanović, pa gospodin Obradović.

Samo nekoliko rečenica o ovom amandmanu. Znači, brisanje članova 14. i 15. iz važećeg zakona na prvi pogled izaziva možda određene nedoumice, s obzirom da član 15. na dosta korektan način reguliše ovo pitanje izdavanja odobrenja za eksploatacije. Međutim, ako želimo, a mislim da smo to i u načelnoj raspravi rekli, da ovaj zakon bude u funkciji stvaranja novih uslova za ulazak tih preko potrebnih investicija, onda moramo da imamo u vidu da se davanje prava na istraživanje ili davanje koncesije na istraživanje tretira drugim zakonom, a to je Zakon o geološkim istraživanjima.
Takođe treba da imamo u vidu da su to poslovi koji su finansijski izuzetno ozbiljni i da već sada imamo neka istraživanja koja angažuju finansijska sredstva na nivou od 10 do 20 miliona evra.
Nije realno očekivati da će neko ko je spreman da uloži tolika sredstva ući u taj posao uz saznanje da će sutra u jednoj proceduri otvorenog nuđenja zavisiti od te procedure i da dosta izvesno može i da izgubi dalje učešće u samom tom poslu. Objektivno to nije realno u današnjim uslovima.
Međutim, ono što vredi ovde primetiti jesu dve stvari. Prva je da je i Zakon o geološkim istraživanjima, koji reguliše ovu materiju, takođe u ingerenciji Ministarstva za rudarstvo i energetiku i to je dobro. Znači, jedno ministarstvo sagledava i jednu i drugu stranu ovog problema, ali nije dobro što ovu materiju regulišu dva zakona. Mislim da bi bilo dosta uputno da se u narednom periodu, uvažavajući da to i nije jednostavna procedura, ova materija polako privodi jedinstvenoj zakonskoj regulativi, koja bi onda na kvalitetniji način mogla da da odgovore na ova pitanja.
Ponavljam, kada se čitaju članovi 14. i 15. u postojećem zakonu stiče se utisak da oni na kvalitetan način uređuju ovu oblast, ali kada se sagleda ukupna problematika i da je to pitanje geološkog istraživanja u stvari neophodan uslov da bi se uopšte razmišljalo o budućoj eksploataciji, onda mislim da je novo rešenje prosto iznuđeno, da se drugačije u ovom momentu ne može. Kažem još jednom, mislim da bi bilo dobro da to bude predmet jedne zakonske regulative.

Hvala vam, gospodine Jovanoviću.
Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Prelazimo na sledeći amandman. Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Đorđević.
Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da. Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Evo koliko su to ozbiljna ulaganja, da počnem od ovog amandmana: obraćajući se prethodnom govorniku rekao sam već – dva evra po aru ili 200 evra po hektaru, pa vi vidite koliko su to ozbiljna ulaganja onih koji se bave istraživanjem. Podrazumeva se da imaju i opremu, tehniku, tehnologiju ili se ne bi prijavljivali za takve poslove.
Naravno, koliko god bili ozbiljni poslovi i ulaganja, mora postojati konkurencija, jer uvek dolazimo do onoga što sam već rekao – da će biti jedan broj ljudi koji će biti povlašćeni u dobijanju prava na eksploataciju mineralnih sirovina.
Član 15. se briše, a odnosi se na član 16. postojećeg zakona. Radi se o tome da je postojeći zakon uređivao visinu naknade za korišćenje mineralnih sirovina, kao i bliže uslove za davanje na korišćenje mineralnih sirovina, koje je utvrđivala Vlada Republike Srbije.
Pa su tu navedeni kriterijumi prema kojima se propisuje ta visina naknade, između ostalog: vrsta mineralne sirovine, kvalitet mineralne sirovine, količina eksploatacionih rezervi itd.
Taj član se u potpunosti briše, a umesto njega se piše novi član koji određuje, mada je ovim postojećim zakonom bilo uređeno koliko se po osnovu koje vrste sirovine može naplatiti naknada za korišćenje mineralnih sirovina.
Novi član kaže: "Preduzeće koje vrši eksploataciju mineralnih sirovina plaća naknadu za korišćenje mineralnih sirovina u skladu sa ovim zakonom". Onda se navodi šta je to i koje se vrednosti plaćaju.
To bi moglo da opstane, međutim, desilo se da je u član ponovo ušlo nešto što uopšte ne bi trebalo da se nađe u ovom članu koji reguliše visinu naknade kada je u pitanju korišćenje mineralnih sirovina. Zašto?
Znači, posle ovog stava – naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje se prema sledećim osnovama: za sve vrste uglja i uljnih škriljaca 1% od ukupnog prihoda; ugljovodonici u tečnom i gasovitom stanju; radioaktivne sirovine; sve metalične sirovine, i dole stoji - prihod od topionice; tehnogene sirovine; nemetalične sirovine itd.
Posebno pažnju izaziva ovo pod 12) - sve metalične sirovine, i to 3% od neto prihoda od topionice. Predzadnjim stavom kažete: "Neto prihod od topionice prema stavu 2. ovog člana predstavlja ukupan prihod od prodaje krajnjeg proizvoda, umanjen za troškove topljenja" itd.
Pitam vas kakve veze ima topionica sa rudarstvom? Da li, gospodine ministre, neko u vašem ministarstvu zna da rudarstvo prestaje od onog trenutka kada se završi proizvodnja koncentrata?
Ako već hoćete krajnji prihod od topionice, šta je krajnji prihod od topionice bakra u Boru? Anodni bakar, koji nema tržišnu vrednost i ne prodaje se.
Tek kad anodni bakar ode u proces elektrolitičke rafinacije, pa se izvrši elektrolitičko prečišćavanje, pa se dobije katodni bakar, ili kako se kaže - bakar sa četiri devetke čistoće, on ima svoju određenu cenu, koja je 5.779 dolara na engleskoj berzi metala, bije rekorde i dalje se najavljuje rast bakra.
Proizvodnja bakra u Boru nažalost pada, baš zbog toga što vi iz Ministarstva određujete nekoga ko će tamo biti u odboru RTB Bor i ko će rukovoditi, određujete ljude koji na geografskoj karti ni ne znaju da ubodu Bor i da pokažu gde se nalazi, ali zato znaju, kada dođu u Bor, da se zaustave luksuznim automobilom da pitaju – da li znate gde se nalazi direkcija RTB. Ako ga slučajno neki Boranin upita – šta će vam to, on kaže – znate, ja sam tamo predsednik odbora.
Zbog toga sve ovo propada, a vi u zakon upisujete da će to biti sve metalične sirovine - 3% od neto prihoda od topionice.
Kako ćete utvrditi prihod topionice, nije mi jasno.
Kada smo već tu, reći ću vam kako izgleda prihod topionice. Recimo, maksimalna proizvodnja, bar je do sada tako bilo u Boru, iz koncentrata, znači, kako bi se reklo, onaj faktor koji može da se pretvori od 100% koncentrata, otprilike 92% maksimalno može da se dobije bakra, od onog bakra koji sadrži koncentrat, ostalo odlazi u šljaku itd. Ovde imate čak negde i šljaku, gde navodite i pepeo kao deo rudarstva, što takođe nema veze sa rudarstvom.
Gospodin Zoran Drakulić pretapa uvozni koncentrat u topionici u Boru i potpisao je ugovor sa direktorom topionice da koeficijent iskorišćenja bude 96%, a u najboljim danima kada je topionica bila u potpunoj funkciji i najbolje radila to je moglo da ide do 92%.
Šta se sada dešava? Da bi on namirio svoje, onda Bor iz sopstvenih rezervi, sopstvenog koncentrata mora da plaća Drakuliću, tako da onu uslugu koju bi trebalo topionica da naplati na ime toga što je izvršila uslugu pretapanja koncentrata praktično plati svojim koncentratom.
I, onda gospodin Drakulić dobije potpuno besplatno uslugu, Borani dobiju teške metale u vazduhu koje nikada nisu imali, jer se pretapaju koncentrati za koje se ne zna zemlja porekla, koji godinama putuju po svetskim morima i nijedna ozbiljna zemlja ne dozvoljava da priđu njihovim lukama, jedino mi to prihvatimo u Prahovu.
Onda dođete u situaciju da čujete izveštaj uveče na lokalnom televizijskom dnevniku, koji glasi – ima toliko i toliko sumpordioksida u vazduhu, usput se kaže da je to 400 puta, recimo, više od dozvoljene količine; ima toliko i toliko, pa onda - nikl, kadmijum, živa itd, ono čega nije bilo nikada u Boru, niti u borskom koncentratu.
Na kraju ovog člana koji predlažete, praktično menjajući onaj član koji je bio dobar, kažete: "Način plaćanja naknade iz stava 1. ovog člana", iako ste ga propisali potpuno, i količine i koju vrstu, "bliže određuje ministar sporazumno sa ministrom nadležnim za finansije."
Garantujem vam da se ministar za rudarstvo i energetiku i ministar za finansije nikada neće sporazumno dogovoriti o tome kako će propisati visinu ovih naknada. Prvo, zato što onaj koji se bavi rudarstvom, ministar za rudarstvo i energetiku, ne poznaje rudarstvo; drugo, što ovaj koji se bavi finansijama takođe ne poznaje rudarstvo, ali poznaje finansije u tom domenu koliko će da traži i da uzme, bez obzira što mu je unapred propisano koliko će dobiti.
Pošto ste ovde ste naveli da se naplaćuje i za radioaktivne sirovine 2% od ukupnog prihoda (da se razumemo, i stari zakon je predviđao 2%), da li imate saznanja o prisustvu radioaktivnih mineralnih sirovina na teritoriji Republike Srbije?
Da li imate saznanja o prisustvu radioaktivnih mineralnih sirovina na području Republike Srbije, gospodine predstavniče Ministarstva? Ne želite da mi odgovorite.
Daću vam jednu kratku informaciju o tome kako stoje stvari sa postojanjem radioaktivnih mineralnih sirovina na području Republike Srbije. Godine 1949, valjda zbog tadašnje političke situacije, tadašnja država je odlučila da formira saveznu komisiju za nuklearnu energiju. Za predsednika takve komisije bio je određen Aleksandar Ranković, koji je osnovao četiri instituta koji treba da se bave pronalaženjem eventualnih nuklearnih mineralnih sirovina u Republici Srbiji. Ti instituti su bili: Institut za geološka istraživanja nuklearnih sirovina, Institut za tehnologiju nuklearnih sirovina, Institut za korišćenje i primenu nuklearne energije - Vinča i Institut za zaštitu zdravlja "Dr Karajović". Ti instituti i danas postoje, sa malo slabijom tehnikom, sa malo manjim brojem stručnjaka nego što su tada imali.
Ali, impozantni su rezultati do kojih je ta komisija došla. Oni su naredili odmah 1949. godine da se krene u geološka istraživanja na području Stare planine i utvrdili su već do 1966. godine da postoje 42 pojave prisustva nuklearnih mineralnih sirovina i tri rudna ležišta. Od ta tri rudna ležišta otvorena su dva rudnika za eksploataciju uranijuma i postrojenja za koncentraciju uranijuma i dobijanje tzv. žutog kolača ili natrijum diuranata.
O čemu se radi? Proizvedeno je ukupno oko 14 tona žutog kolača do 1966. godine. To je prodato nekoj stranoj nuklearnoj sili. Nisam došao do podataka kojoj, ali su to ogromne pare. Danas je rudnik Kalna kod Knjaževca konzerviran, pogotovo je rudnik "Gabrovnica" u okviru tog rudnika u potpunosti konzerviran, može se nastaviti sa eksploatacijom istog trenutka, može čak i na ovim pogonima za koncentraciju, pravljenje žutog kolača, oni koji se bave ovim poslovima znaju šta je to, i mogu se ostvariti veliki prihodi.
Verujem da ste ovo samo prepisali iz starog zakona, jer me niste uverili da zaista imate podatke o tome da postoje ozbiljnija nalazišta radioaktivnih mineralnih sirovina na teritoriji Republike Srbije kada ste govorili o tome da su potrebna značajna sredstva da bi se uglavnom vršili istražni radovi i praktično utvrdilo da li negde postoje u toj količini mineralne sirovine.
Mogu dati Ministarstvu imena najmanje četiri, pet ljudi koji u svojim računarima imaju, a i ja imam kod sebe, istraživanja nemačkih geologa iz 1926, 1930, 1932. i 1934. godine, veoma ozbiljna i veoma obimna, gde postoje manja ležišta, ne tako velika kao što su površinski kopovi koji su otvarani u Boru, ali gde recimo koncentracija bakra prelazi 8%.
Ni 1903. godine, tada su Francuzi eksploatisali borski rudnik i bez ikakve flotacije direktno pretapali rudu, nije prelazilo 8%, a imamo područja gde prelazi.
Imamo potpuno završena geološka istraživanja i overene rezerve u Neresnici kod Kučeva, u Blagojevom kamenu, rudniku zlata gde zlata ima po 450 grama po toni.
Kolike su količine i koliko bi to bio značajan prihod za državu kada bi se uozbiljila i posvetila pažnju rudarstvu Srbije govori podatak da je 20-tih godina jedno akcionarsko društvo iz Francuske za samo tri godine sa 20 zaposlenih proizvelo negde oko tri tone zlata u jednom skromnom rudniku.
Postoji veliki broj rudnih ležišta koja su polimetalična, gde ne postoji samo bakar, gde postoje drugi metali (govorim samo o području koje poznajem najbolje) kod kojih mogu posebnim procesom flotiranja ili preuređenjem postojećih flotacijskih postrojenja da se razdvajaju njihovi koncentrati i da se dobijaju mnogo bolji rezultati u rudarstvu, ali za to je potrebno da se neko zainteresuje, da bar nešto zna iz ovih oblasti o kojima danas razgovaramo.
Potpuno mi je nejasna situacija da se već pet godina priča o privatizaciji RTB Bor. Govorio sam da je proces restrukturiranja u RTB uveden protivzakonito i da postoji odluka Ustavnog suda Republike Srbije da je proces restrukturiranja uveden protivzakonito. Pored toga vi terate dalje. Juče i generalni direktor RTB Bor govori da treba da se otpusti 2.800 zaposlenih.
Nijedna ozbiljna država koja ima proizvodnju bakra nikada u istoriji nije htela ispustiti proizvodnju bakra iz državnih ruku. Navešću vam primer Čilea, koji je možda trenutno najveći proizvođač bakra na svetu, čija je godišnja proizvodnja bakra prešla četiri miliona tona. Pomnožite to sa 5.700 dolara pa ćete videti koliko su to ogromne količine. Eksploataciju, dalju prodaju i proizvodnju njihovog bakra isključivo radi firma koja je u državnom vlasništvu Čilea.
Iran je zemlja koja takođe proizvodi velike količine bakra i takođe im ne pada na pamet da ispuste iz državnih ruku proizvodnju bakra, nego imaju akcionarsko društvo, ali je država većinski vlasnik, i to ne samo sa 51%. Akcionarsko društvo zove se Nicco i beleži ogromne rezultate, pre svega finansijske, kada je u pitanju proizvodnja bakra.
Pošto proizvodnju bakra prati i proizvodnja zlata postavio sam jedno poslaničko pitanje kada je proizvodnja zlata u pitanju. Nekada smo proizvodili po 30 tona zlata godišnje.
Oko 18.000 dolara je kilogram zlata; samo to pomnožite pa ćete videti kako milioni pljušte za one koji znaju da ih zarade. Ali, to se moglo dešavati kada smo proizvodili po 30.000 tona bakra godišnje.
Sada proizvodimo 1.000 tona mesečno iz sopstvenog koncentrata, proizvodili smo nekada 12.000 mesečno i kada se preračuna sav Drakulićev koncentrat dođe se do 3.000 tona, što znači da dva puta više prerađuje svog koncentrata nego RTB Bor, a do pre samo pet godina bila je situacija potpuno drugačija: RTB Bor je prerađivao tri četvrtine svog koncentrata, a jednu četvrtinu uvozio.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za industriju nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za finansije podneo je amandman na član 16.
Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što kaže koleginica Radeta, čekamo ovaj amandman, a čekamo zato što je važan. Odbor za finansije, iako nije matični odbor za ovaj zakon, analizirao je ekonomske aspekte pojedinih odredaba ovog zakona.
Poreska politika i sve izmene koje moraju da slede sigurno da moraju da povećaju poreska opterećenja za neobnovljive resurse. To je nešto što naša država mora da uradi i tu se slažem sa velikim brojem prethodnika koji su govorili. Sa druge strane, mora da se vodi računa o interesu lokalne samouprave i ovaj amandman govori upravo o tome. Jeste da su prirodni resursi državni resursi, ali najveće, nepopravljive štete upravo trpe opštine na kojima se ti resursi nalaze, a u prethodnom periodu su najmanje koristi upravo imale teritorije na kojima se to dešavalo.
Predloženi član 16. ima dva stava. Jedan se tiče opština koje su na teritoriji Republike Srbije bez teritorije Vojvodine, a drugi se ticao opština u okviru Autonomne Pokrajine Vojvodine, a u delu Srbije. Taj član je, kako je bio predviđen, svrstavao opštine u dve kategorije: one koje su bile u jednom delu Republike Srbije i one koje su bile u drugom delu Republike Srbije. Te dve grupe opština su bile u neravnopravnom položaju; opština koja je bila na teritoriji Srbije bez pokrajine Vojvodine dobijala je manje para ako se pojedina sirovina nalazi na njenoj teritoriji, za razliku od drugog dela.
Šta smo predložili? Predložili smo da 50% naknade ide u budžet Republike Srbije, a 50% na račun jedinice lokalne samouprave. Sve štete koje nastaju za životnu sredinu, za lokalne puteve koji se uništavaju kamionskim transportom obaveza su jedinica lokalne samouprave.
Opštine moraju da dobiju više sredstava da bi mogle da izađu na kraj sa svim tim posledicama koje ostaju nakon eksploatacije pojedinih sirovina.
Sa druge strane, bilo je predviđeno da na teritoriji AP Vojvodine 40% sredstava ide u budžet Republike Srbije, a 60% sredstava da ide u budžet AP Vojvodine, a da onda Skupština AP Vojvodine odlučuje kojoj će opštini dodeliti i koliko, što znači da može da dodeli svih 60%, a nekoj opštini može da dodeli i nula.
Predložili smo da odredbama ovog zakona sve opštine dobijaju 50%, a ako se sirovina nalazi na teritoriji Vojvodine 10% sredstava ide direktno u budžet AP Vojvodine. Odbor za finansije smatra da je to pravilna raspodela, pravična, i da na takav način sve opštine dolaze u istu poziciju, dobijaju više sredstava nego ranije i mogu da vode računa o svim potrebama koje imaju građani, a koje su posledica svih ovih stvari o kojima sam pričao.