Hvala, gospodine predsedniče. Dakle, ne mogu da odolim pošto je ovo baš interesantno. Jasno je, ovde je reč o članu zakona koji govori o tome koja lica imaju pravo izjavljivanja žalbe, pa u tom članu, kao što je gospodin Jojić pravilno primetio, u članu 4. stoji - javni tužilac je dužan da izjavi žalbu ako je sud doneo oslobađajuću presudu.
I vi ste primetili da se ovim članom praktično, vi ste sami naveli da tu postoji ustavni problem itd. međutim, moram da skrenem pažnju na sledeće.
Ova odredba stava (4) člana 388, koja govori o obavezi javnog tužioca da izjavi žalbu na oslobađajuću presudu, sme se posmatrati samo u kontekstu celine predloga zakona koji je ovde dat, u kontekstu drugih odredbi koje imamo u odnosu na poziciju javnog tužioca u postupku. Setite se samo njegove uloge u istrazi, setite se samo njegove uloge u rukovođenju postupkom, u onom delu u kojem je on moćan da to čini.
Dakle, s te strane se postavlja krajnje opravdano pitanje. Ako neko, a to je javni tužilac, nije privatni tužilac u parnici, pa da mi kažemo - privatni tužilac sme ili ne sme da izjavljuje žalbu, to je skandalozno, to je neustavno.
Ovde se radi o javnom tužiocu, ovde se radi o zakonu koji uređuje jednu materiju krivičnog postupka i radi se o poziciji javnog tužioca.
Mi njemu u ovom trenutku kažemo ovom odredbom - da li je moguće da vi gospodine, javni tužioče, puštate da ceo tok rasprave teče i da ostanete pri tome, pri optužnici do kraja ovog pretresa, da bi sud doneo oslobađajuću presudu za okrivljenog.
Ako je to tačno, a s obzirom na ono, a to smo samo zaboravili, na one moći iza kojih mi stojimo kada smo dali ovaj predlog zakona, koje vi kao tužilac imate, ako vi dopustite da dođe do oslobađajuće presude, izvinite, dužni ste da izjavite žalbu na tu presudu. To je bio jedini rezon.
Mogu da se složim krajnje kolokvijalno samo u odnosu na ono što ste vi do sada rekli. Ne mogu u tom smislu da polemišem, samo dajem jednu drugu vrstu argumenta, bez potrebe da mi replicirate, dakle, ništa ne diram od onoga što ste vi izgovorili za govornicom. Stojim iza toga, stojim kao da je nešto moguće.
Ali, ovde se radi o vrlo prostoj tezi. Ako je neko javni tužilac, zastupao optužnicu tokom celog postupka i imao ona ovlašćenja koja ima u prvoj fazi postupka, u svim drugim fazama postupka i doživi oslobađajuću presudu od strane suda, to ne može proći tek tako. On jednostavno mora imati obavezu da izjavi žalbu na presudu koju je sud doneo kao oslobađajuću, jer je u svakom trenutku bio gospodar tog procesa, gospodar sopstvene optužnice do momenta donošenja presude. To je bio jedini rezon.
Ne vidim koji bi drugi rezon bio za postojanje ove odredbe i samim tim, kada o tome govorimo mi vidimo da tu postoji potpuno koncepcijska razlika. Ovo što ste vi govorili u potpunom je saglasju sa ovim što ste govorili kada je reč o drugim odredbama ovog zakona i kada ste govorili o ovom zakonu u načelu. Kada je reč o svim neslaganjima koje imamo u pogledu ovog zakona, ova odredba je potpuno u saglasju sa konceptom zakona koji je ovde predložen. To se samo na taj način da objasniti.