Dame i gospodo poslanici, na ono što je gospodin Albijanić govorio odgovorio bih da će ići na fakultet gde je predavao, da li ste zadovoljni tim?
Što se tiče teme o kojoj govorimo – Ustav Republike Srbije – dopunio bih ono o čemu sam malopre govorio, a to su prerogativi vlasti, nadležnosti predsednika Republike, predsednika Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije.
Naime, podsetio bih vas na okrugle stolove koji su se održavali 1990. godine povodom donošenja Ustava Republike Srbije, na kojima su predstavnici različitih političkih stranaka pokušavali na svaki način da govore kako je Milošević napravio ustav za sebe i kako je to diktatorski ustav, a u pravu se to naziva cezaristički ustav. Ako ste čitali Ustav, to nigde ne može da se primeti; onome ko je pažljivo pročitao taj akt jasno je bilo da najvišu moć u državi ima Vlada Republike Srbije, a ne predsednik Republike Srbije.
Tu nisu bile u pitanju neznalice, tu greši gospodin Dačić, jer su to radili smišljeno. Nije da nisu znali, jer je tu bilo vrhunskih pravnika. Nije vrhunski pravnik Stevan Lilić, koji je lopov i sudski plagijator, koji je uzeo knjigu Laze Kostića koju je celu prepisao, jer je mislio da se neće saznati, a sada je valja u Demokratskoj stranci u nekom udruženju demokratskih pravnika. Čovek ukrao celu knjigu i prepisao, misleći da niko neće pronaći tu knjigu, "Administrativno pravo" Laze M. Kostića, našeg istaknutog emigrantskog pisca.
Dakle, svi oni su nešto tako govorili i lagali su. Ali, ovi danas su prepisali apsolutno sve norme koje se tiču sistema podele vlasti iz Ustava 1990. godine, sem što su pojačali ovlašćenja predsednika Republike. Ako je ono bio cezaristički ustav, onda bi ovaj bio cezaristički na kub. Na sreću nije, niti je ono bio cezaristički ustav, sa takvim ovlašćenjima predsednika Republike. Tu je bila jedna laž u nizu laži, mislim da je to nekog Studija B, B92 i pojedinih političara, i ništa više. To je ono od čega treba da se čuvamo i o čemu smo govorili.
Malopre se pričalo o ulozi u privatizaciji, kako se ona odvijala; možda naša privatizacija nije bila brza i uspešna, ali je bila veoma pažljivo vođena.
Znam kako je to rađeno, mučili smo se oko pojedinih sportskih centara, i kroz koliko muka i ruku je prošlo sve to. To je prolazilo takve stravične kontrole da nigde ne bude pljačke i otimačine, provizije i bilo čega drugog.
Ovo sve je išlo navrat-nanos, što kaže naš narod, iako je to besmisleno i jezički neispravno, brzom brzinom, da bi se neki obogatili i dobili što više.
Ljudi, mi danas govorimo o stečajnoj mafiji kao posebnom vidu i obliku mafije, mafijaškog organizovanja. Šta znači kada kažemo "mafijaško organizovanje"? To znači da je najviši organizovani kriminal u sprezi sa državom i državnim organima.
Treba sada da vidimo ko je taj ko je bio u sprezi sa gospodinom Kljajevićem i ko ga je postavio na to mesto, odnosno sa gospodinom Čumetom koga je oslobodio Trgovinski sud i slično. Dakle, ko su ti ljudi? Da li smo to mi? Nismo. Vidimo to iz pisma gospodina Kljajevića gospodinu Tadiću, jer on navodi ljude, sve ministar do ministra iz Vlade od 2000. do 2004. godine. Ne znam koje su to dve vlade, ali naređao ih je sve jednog do drugog i rekao da je bio samo pion koji je ispunjavao te naloge, pa sada on nagrabusio, a oni svi ostali fini i neće da ga se sete.
Naravno, građani Srbije će dati svoju procenu stanja u zemlji, ali smatram da je neophodan objektivniji i ozbiljniji pristup. Uvek možete stvari da posmatrate samo iz jednog ugla, ali to nije dovoljno dobro, jer će drugi deo Srbije i drugi ljudi u Srbiji reći – ej, pa nisi govorio ništa o onome što se događa sa druge strane. Mnogo toga moramo da menjamo i popravimo u Srbiji da bi građani Srbije živeli bolje, i mislim da je to interes svih.
Nadam se da je zbog interesa građana Beograda gospodin Bogdanović upalio večeras svetla na onom nevidljivom mostu koji je reklamirao po svim novinama. Računam da je zbog toga bio odsutan iz sale i da će svi koji budu večeras prelazili preko Save videti taj most. Nisam vas razumeo, gospodine Bogdanoviću, ali pitao bih kada će konačno taj nevidljivi most ugledati Beograđani, jer ga obećavate šest godina i nikada da ga vide. Hvala vam najlepše.

Samo momenat, Branče Stojanović, pa gospodin Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, otišli smo malo daleko od teme, ali pozivam se na član Poslovnika koji govori o tome da za ovom govornicom mora da se govori istina. Ja bih samo pitao gospodina Vlahovića kada je govorio istinu: da li je govorio u Skupštini, kada smo o tome razgovarali, kada je isključivo tvrdio da Vlada nema ništa sa privatizacijom "Sartida", da je ceo postupak sproveo stečajni upravnik i da Vlada s tim nema ništa.
Ja sam tada rekao da to nije tačno. Barem mi, što se tiče lokala i lokalnih medija, vrlo dobro znamo kakve fotografije su bile objavljene; gospodine Vlahoviću, da ne imenujem sve ljude, neki nažalost nisu među živima, bili ste na toj fotografiji i govorili o celom postupku koji je sproveden. Tada ste tvrdili da Vlada iza toga ne stoji, već stečajni upravnik. Naravno, postavlja se pitanje zašto je stečaj vodio Privredni sud u Beogradu, a ne u Požarevcu. To nikada nećete da kažete, ne možete da kažete.
Drugo, sada ste potvrdili da tada niste istinu govorili. Sada ste rekli da je Vlada Republike Srbije sprovela najbolju privatizaciju, i to ste još jednom ponovili u Smederevu na lokalnoj televiziji kada ste učestvovali u predizbornoj kampanji gospodinu Mićeviću.
Prema tome, molim, povređen je Poslovnik. Uvažavajući vašu stručnost iz oblasti ekonomskih nauka i vaše poznavanje "Sartida", koje je izvanredno, i vi vrlo dobro znate koliko ste dugo radili u "Sartidu" ispred firme u kojoj ste bili pre nego što ste bili ministar u Vladi Republike Srbije, ne želim nijednog momenta da to umanjim, ali veštom manipulacijom oko ove priče, a pokrenuli ste sami tu priču, obmanjujete i ovaj dom i javnost Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović. Izvolite.

Izvinjavam se poslanicima, građanima Srbije što sam se ponovo javio za reč, ali jednostavno nova tvrđenja, koja ovog puta prevazilaze zdravu logiku, zaista nailaze u talasima.
Dakle, prvo da kažem vizavi mog prethodnog angažovanja, dok sam radio nekada u Ekonomskom institutu, pa kasnije u "Deloitte and Touche" do 2000. godine, i učešća kompanije za koju sam radio i kojoj sam bio partner do momenta kada sam imenovan kao ministar u novoj Vladi Srbije, ovde je bilo tvrđenje da je kompanija za koju sam radio uzimala proviziju od privatizacije iz prethodnih perioda.
Kako je to moguće, gospodine Dačiću? Privatizacija je bila besplatna podela akcija. Dakle, nema prodaje. Provizija ili procentualna nadoknada se uzima onda kada se obavlja neka prodaja. Procentualna nadoknada kompaniji koja radi u ime neke kompanije koja se privatizuje ili radi za državu je moguća samo onda kada postoji model prodaje.
Ja ne znam niti za jedno preduzeće, da je prethodna Vlada, dakle Vlada pre 2000. godine, od 1997. godine... I, otuda me čudi da gospodin Vučić prisvaja taj model privatizacije koji je donet u periodu kada Srpska radikalna stranka nije bila na vlasti. Dakle, Vlada Republike Srbije od 1997. godine do 2000. godine nije prodala niti jedno preduzeće. Prema tome, tvrđenje gospodina Dačića jednostavno nije tačno.
Zapravo, prodala je jedno, i to ono najvrednije, u kome "Deloitte and Touche", niti bilo koja firma sa kojom sam ja ikada imao veze, nije učestvovala. A kako je prodala najvrednije preduzeće? Ne na način kako smo pre par meseci imali prilike da gledamo – pred kamerama, javno, u takmičarskoj konkurentnoj proceduri, kada se postiže najbolja cena, nego tako što je direktna pogodba pala između ne zna se koga. Jer, danas da vas pitam ko je prodavao Telekom Srbije, odnosno ko je na brzinu promenio Zakon o Javnom preduzeću PTT, ne bi li napravio posebno preduzeće Telekom, i to bukvalno preko noći, i ne bi li za dva ili tri dana nakon toga izvršio prodaju Telekoma za cenu koja je bila bescenje u odnosu na privatizaciju koja se nedugo zatim desila u Hrvatskoj, prodaja 35% hrvatskog Telekoma Dojče telekomu.
Podsetiću vas, 35% hrvatskog Telekoma je prodato za oko 950 miliona dolara. Vi ste prodali 49% za milijardu dolara. Prema tome, Hrvatska, koja je maltene dvostruko manja od teritorije Srbije i čiji Telekom daleko manje vredi od srpskog Telekoma po potencijalima, uzela je veću količinu novca za manji procenat prodatog kapitala. Zašto? Zbog modela prodaje, gospodo. Da ste i vi onda imali konkurentnu takmičarsku proceduru imali biste daleko veću cenu i možda biste mogli da sastavite još koji mesec na vlasti.
Prema tome, nemojte elementarnu logiku i elementarni intelekt da vređate. Nisu moguće kompenzacije kroz naknadu koja se zove naknada za uspešno obavljeni posao, što je sve legalna stvar, i što prolazi preko računa, a ne u kesama ili u nekim drugim vangotovinskim plaćanjima, jer nije bilo ni modela prodaje. Toliko za večeras. Zaista ne želim da ispravljam više gomilu neistina koji se izriču za ovom govornicom.
Samo još jedna rečenica apropo "Sartida": nema nikakve kontradiktornosti u onome što sam rekao večeras i što sam rekao više puta i u Skupštini Srbije, dakle u starom zdanju, i što sam rekao medijima, Savetu za borbu protiv korupcije.
Tačno je, privatizacija "Sartida" je urađena od strane Trgovinskog suda, na način kako propisuje Zakon o stečajnom postupku, ali isto tako je tačno da je tom privatizacijom 9.000 radnika u "Sartidu" dobilo posao i da je "Sartid" postao od preduzeća koja se subvencionira preduzeće koje je lider u spoljnotrgovinskom poslovanju zemlje Srbije. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković. Dobićete reč, sačekajte.

Po Poslovniku. Dame i gospodo narodni poslanici, računao sam da bi večeras trebalo da raspravljamo o nečemu što je juče bila svečanost.
Za Socijalističku partiju Srbije je to vrlo važno, zbog činjenice da su u ovom višestranačju, i u ovoj višestranačkoj skupštini, ali i uopšte višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji u Srbiji potvrđeni neki principi i stavovi koje je narod, na čelu sa komunistima, da budem precizniji, 1989. i 1990. godine, ustanovio, kada je reč o jedinstvenoj Srbiji, o podeli vlasti, o modernom demokratskom ustavu, o uvođenju principa višestranačke parlamentarne demokratije, i mislim da je vrlo važno da noćas završimo ustavni zakon.
Međutim, gospodine Vlahoviću, kao što znate, bio sam deo te vlade i postoji nekoliko stvari koje su potpuno apsurdne, koje se plasiraju ovde kao istina. Ali, postoji više neistina koje su ovde izrečene. Ovde sam pre sat vremena čuo da nije ni sunca bilo devedesetih godina, pa tako jedan poslanik reče da nije bilo televizijskih prenosa, nego kad on dođe, onda dođe do televizijskog prenosa; valjda Rafailović, verovatno je on to video iz nekog restorana, zaboravlja da je televizijski prenos bio i 9. marta 1991. godine, kada ste vi demonstrirali, do ujutru smo ovako sedeli u parlamentu, a gledaoci pored TV ekrana. Ali, šta ćete, čovek ne zna, verovatno je bio na njivi ili gde već, dok je devedesetih godina parlament radio, i misli da je sad televizija nastala, 2005-2006. godine; ili se sad pojavio iz restorana, ali se opet vratio, njegov problem. Prema tome, građani Srbije znaju da je to laž, ali ovde ima priliku čovek da kaže laž i da ostane živ i da ovde kaže – počelo sunce da sija u 23,30.
Druga neistina ovde, kada je reč o tom modelu privatizacije iz 1997. godine, gospodine Vlahoviću, SPS se tim modelom ponosi. Da je sreće da smo tada oročili tu privatizaciju, rekli da se ona završi do 1998-1999. godine, ne biste vi savetovali kako da se prodaju preduzeća, nego bi radnici sami prodavali svoje akcije i uzeli ono što im pripada. Ali nismo, pogrešili smo, priznajem ono što smo pogrešili. To je bio idealan zakon. Radnici su znali...
(Predsedavajući, Milan Marković: Vreme, gospodine Anđelkoviću. Da uvedemo malo reda. Svako ima pravo na repliku tri minuta, tako piše u Poslovniku, molim vas da se držite vremena. Izvolite.)
Gospodine Markoviću, samo vi uživajte tu, poštovaću ja vreme, gledam na sat. Znači, radnici su tom privatizacijom, tačno je, prodali svoje akcije i naplatili svoj minuli rad. Mi se ponosimo što smo tim zakonom izvršili takav vid privatizacije, akcionarske privatizacije, u pivarama. To je dobro. Da nije bilo toga, ne bi Apatin toliko sredstava dobio i na taj način poslednjih godinu dana se razvio.
Kada je reč o cementarama, nije bilo tako. Sada 300 radnika u Kosjeriću radi, radilo je 700 radnika dok je to bilo državno preduzeće. Tada je u Kosjeriću bilo 4.000 zaposlenih ukupno u gradu, sada je 700 ili 1.000 zaposlenih.
Malo pogledajte kako ste vi učestvovali, ne znam da li ste to lično, to vi raspravite, da li Kolesar, Janjušević, šta je oko cementare u Paraćinu i šta je sa tim ostrvima, gde je to bilo.
Beočin, gde Vlada 1998. godine... Naravno, nije moglo da bude realizovano zbog sankcija, to je činjenica, 132 miliona je bila ponuda i 100 miliona ponuda kredita za Vladu Srbije od iste firme koja je to kasnije kupila za duplo manju cenu.
(Predsedavajući: Gospodine Anđelkoviću, molim vas...)
Gospodine Markoviću, gledam ja na sat.
(Predsedavajući: To je deset minuta...)
Nemojte vi mnogo da se nervirate kada ste na dnevnom redu. Nervirajte se kada je neko drugi na dnevnom redu. Kada ste vi na dnevnom redu budite pažljivi, malo kulturniji, demokratski orijentisani, budite širokogrudi itd, a ja gledam pažljivo na sat, neću prekoračiti.
Kada je reč o "Telekomu", vi ste govorili o tome kako je ovaj "Mobtel" prodat sjajno. Kaže, transparentno, sjajno, licenca i sto posto kapitala "Mobtela"; u međuvremenu se sedam godina "Mobtel" razvijao, pa je povećao bar 100 puta broj pretplatnika, valjda svaki pretplatnik vredi više i prodato je... Gospodine Bogdanoviću, idem ja, ali ja idem u Vladu, a vi idete na ulicu čim prođe 21. januar.
Znači, prodato je za milijardu i 300. Hvalite se time, a 49% Telekoma je prodato faktički za milijardu i po sadašnjih para. Vi kažete milijardu dolara tada kada se pretvorilo, ali milijardu i po evra tada i sada, milijardu i po maraka je milijardu i po evra, 49%.
Podsećam vas, gospodine Vlahoviću, 780 miliona, koliko je vredelo 29% italijanskog udela u Telekomu, Vlada Zorana Đinđića, čiji ste vi bili ministar, kupila je za 130 miliona dolara i Zoran Đinđić je javno rekao da je to najbolji posao od Drugog svetskog rata jedne vlade, jer su ono što su Italijani platili 780 miliona otkupili za 130 miliona.
Prema tome, kada bi se napravila računica razvoja "Telekoma" i tih 49%, to znači da smo mi prodali za 4,5 milijardi evra "Telekom". Nikada to vi ne biste mogli da uradite, niti biste uradili. To su činjenice, gospodine Vlahoviću, vi to najbolje znate, ali naravno kad želite da pretvorite na drugačiji način, vaš problem.

Zahvaljujem, gospodine Anđelkoviću. Gospodine Vučiću, dozvolite, prethodnik mi je rekao da je gospodin Vučelić pre vas. Gospodine Vučeliću, to je javljanje po Poslovniku, ako se ne varam. Budite ljubazni, držite se vremena, pa ćemo bolje diskutovati.

Samo jedno malo razjašnjenje. Prvo, gospodinu Vlahoviću je čast i moram da pohvalim to što je sarađivao na privatizaciji po zakonu iz 1997. godine koji su doneli socijalisti.
Takođe mi je lepo što mogu da se složim s tim, sa njegovom tvrdnjom koja je tačna, da mi nismo ništa prodali.
Nije samo korektno upoređivati našu prodaju "Telekoma" i direktnu pogodbu sa bilo kojom zemljom u okruženju, zbog toga što gospodin Vlahović, ja sam mu dovikivao iz klupe, zna da je Srbija tada bila pod sankcijama. Zahvaljujući ovim našim velikim prijateljima, Srbija je 1997. godine bila pod sankcijama, i vi vrlo dobro znate da to nije pogodba s bilo kim i bilo kako, nego da je to pogodba koja je vršena transparentno, javno i kako su te pare utrošene.
Takođe znate da je bilo koja sumnja koja se ticala Sartida i ostalih stvari otpala, jer italijanska parlamentarna komisija, italijanski istražni organi i naši istražni organi Telekoma nisu uspeli da otkriju slučaj, jer ničega drugog nije ni bilo.
Prema tome, mi se razlikujemo po koncepcijama i mi jesmo i nismo pogrešili što nije '97. godine zakon učinjen obaveznim i nije oročen, ali nije mogao biti zbog toga što smo mi poštovali ustav i što je u ustavu sve do sada pisalo da su ravnopravne sve svojine; prema tome, i društvena svojina bila je ravnopravna sa bilo kojim drugim oblikom svojine.
Što se tiče privatizacije i ostalih stvari, držati socijalistima pridiku o tome, što vi ne činite, vi branite jedan vaš model koji je legitiman model, za koji mislim da nije dobar zato što više cenim model radničkog akcionarstva; više cenim taj model i tu je razlika tolika da se oko toga nikada ne možemo složiti, ovde je samo jedan problem.
Izvršili smo najveću privatizaciju u Srbiji, ikad izvršenu, privatizacijom stambenog fonda u našem konceptu, jer smo dali da ga otkupe ako u njemu stanuju. Od te privatizacije mi smo imali drugi koncept svojinske transformacije koji je vršen '97. godine, koji je, po mom mišljenju i po mišljenju SPS, a bojim se i radnika, superioran.
Na kraju, jedan primer: firma "Zdravlje" Leskovac, koja je bila ista po kapacitetu kao "Hemofarm" Vršac, prodata je za 3,2 miliona evra, a "Hemofarm" za gotovo 500 miliona evra. To je ta razlika koja govori u korist naše privatizacije, pored ovih primera koje smo pominjali oko Apatinske pivare i ostalih stvari. Hvala vam.

Zahvaljujem se gospodinu Vučeliću. Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, po Poslovniku.