Po Poslovniku. Dame i gospodo narodni poslanici, računao sam da bi večeras trebalo da raspravljamo o nečemu što je juče bila svečanost.
Za Socijalističku partiju Srbije je to vrlo važno, zbog činjenice da su u ovom višestranačju, i u ovoj višestranačkoj skupštini, ali i uopšte višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji u Srbiji potvrđeni neki principi i stavovi koje je narod, na čelu sa komunistima, da budem precizniji, 1989. i 1990. godine, ustanovio, kada je reč o jedinstvenoj Srbiji, o podeli vlasti, o modernom demokratskom ustavu, o uvođenju principa višestranačke parlamentarne demokratije, i mislim da je vrlo važno da noćas završimo ustavni zakon.
Međutim, gospodine Vlahoviću, kao što znate, bio sam deo te vlade i postoji nekoliko stvari koje su potpuno apsurdne, koje se plasiraju ovde kao istina. Ali, postoji više neistina koje su ovde izrečene. Ovde sam pre sat vremena čuo da nije ni sunca bilo devedesetih godina, pa tako jedan poslanik reče da nije bilo televizijskih prenosa, nego kad on dođe, onda dođe do televizijskog prenosa; valjda Rafailović, verovatno je on to video iz nekog restorana, zaboravlja da je televizijski prenos bio i 9. marta 1991. godine, kada ste vi demonstrirali, do ujutru smo ovako sedeli u parlamentu, a gledaoci pored TV ekrana. Ali, šta ćete, čovek ne zna, verovatno je bio na njivi ili gde već, dok je devedesetih godina parlament radio, i misli da je sad televizija nastala, 2005-2006. godine; ili se sad pojavio iz restorana, ali se opet vratio, njegov problem. Prema tome, građani Srbije znaju da je to laž, ali ovde ima priliku čovek da kaže laž i da ostane živ i da ovde kaže – počelo sunce da sija u 23,30.
Druga neistina ovde, kada je reč o tom modelu privatizacije iz 1997. godine, gospodine Vlahoviću, SPS se tim modelom ponosi. Da je sreće da smo tada oročili tu privatizaciju, rekli da se ona završi do 1998-1999. godine, ne biste vi savetovali kako da se prodaju preduzeća, nego bi radnici sami prodavali svoje akcije i uzeli ono što im pripada. Ali nismo, pogrešili smo, priznajem ono što smo pogrešili. To je bio idealan zakon. Radnici su znali...
(Predsedavajući, Milan Marković: Vreme, gospodine Anđelkoviću. Da uvedemo malo reda. Svako ima pravo na repliku tri minuta, tako piše u Poslovniku, molim vas da se držite vremena. Izvolite.)
Gospodine Markoviću, samo vi uživajte tu, poštovaću ja vreme, gledam na sat. Znači, radnici su tom privatizacijom, tačno je, prodali svoje akcije i naplatili svoj minuli rad. Mi se ponosimo što smo tim zakonom izvršili takav vid privatizacije, akcionarske privatizacije, u pivarama. To je dobro. Da nije bilo toga, ne bi Apatin toliko sredstava dobio i na taj način poslednjih godinu dana se razvio.
Kada je reč o cementarama, nije bilo tako. Sada 300 radnika u Kosjeriću radi, radilo je 700 radnika dok je to bilo državno preduzeće. Tada je u Kosjeriću bilo 4.000 zaposlenih ukupno u gradu, sada je 700 ili 1.000 zaposlenih.
Malo pogledajte kako ste vi učestvovali, ne znam da li ste to lično, to vi raspravite, da li Kolesar, Janjušević, šta je oko cementare u Paraćinu i šta je sa tim ostrvima, gde je to bilo.
Beočin, gde Vlada 1998. godine... Naravno, nije moglo da bude realizovano zbog sankcija, to je činjenica, 132 miliona je bila ponuda i 100 miliona ponuda kredita za Vladu Srbije od iste firme koja je to kasnije kupila za duplo manju cenu.
(Predsedavajući: Gospodine Anđelkoviću, molim vas...)
Gospodine Markoviću, gledam ja na sat.
(Predsedavajući: To je deset minuta...)
Nemojte vi mnogo da se nervirate kada ste na dnevnom redu. Nervirajte se kada je neko drugi na dnevnom redu. Kada ste vi na dnevnom redu budite pažljivi, malo kulturniji, demokratski orijentisani, budite širokogrudi itd, a ja gledam pažljivo na sat, neću prekoračiti.
Kada je reč o "Telekomu", vi ste govorili o tome kako je ovaj "Mobtel" prodat sjajno. Kaže, transparentno, sjajno, licenca i sto posto kapitala "Mobtela"; u međuvremenu se sedam godina "Mobtel" razvijao, pa je povećao bar 100 puta broj pretplatnika, valjda svaki pretplatnik vredi više i prodato je... Gospodine Bogdanoviću, idem ja, ali ja idem u Vladu, a vi idete na ulicu čim prođe 21. januar.
Znači, prodato je za milijardu i 300. Hvalite se time, a 49% Telekoma je prodato faktički za milijardu i po sadašnjih para. Vi kažete milijardu dolara tada kada se pretvorilo, ali milijardu i po evra tada i sada, milijardu i po maraka je milijardu i po evra, 49%.
Podsećam vas, gospodine Vlahoviću, 780 miliona, koliko je vredelo 29% italijanskog udela u Telekomu, Vlada Zorana Đinđića, čiji ste vi bili ministar, kupila je za 130 miliona dolara i Zoran Đinđić je javno rekao da je to najbolji posao od Drugog svetskog rata jedne vlade, jer su ono što su Italijani platili 780 miliona otkupili za 130 miliona.
Prema tome, kada bi se napravila računica razvoja "Telekoma" i tih 49%, to znači da smo mi prodali za 4,5 milijardi evra "Telekom". Nikada to vi ne biste mogli da uradite, niti biste uradili. To su činjenice, gospodine Vlahoviću, vi to najbolje znate, ali naravno kad želite da pretvorite na drugačiji način, vaš problem.