Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević. Današnji radni dan imaće pauzu od 15.00 do 16.00 časova, s obzirom na to da smo počeli da radimo u 12.00 časova, a ne u 10.00 časova.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o temi nekoliko sekundi posvetiću izlaganju šefa poslaničke grupe gospođe Nade Kolundžije.
Ovde u ruci držim dva teksta o dva predloga zakona o kojima ću govoriti. Jedan nosi datum 8. decembar 2006. godine, a drugi nosi datum 16. juli 2007. godine. Dakle, činjenica je da smo mi sa prethodnim predsednikom Narodne skupštine gospodinom Oliverom Dulićem imali problema što se tiče stavljanja tačaka na dnevni red, a to je gospođa Nada Kolundžija na jedan dosta čudan način, da ne upotrebim drugi izraz, prokomentarisala. Ali, kako reči koje se javno izgovaraju ne mogu biti ni iskrenije, a ni poštenije od onih koji ih izgovaraju, ostaviću to na savest gospođi Nadi Kolundžiji. Sada bih o temi o kojoj treba da govorim.
Dakle, govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat klinički centri i o ugovoru koji se tiče sanacije mosta "Gazela".
Dakle, što se tiče ove prve teme, gospođo Dragutinović, uz sve uvažavanje vas kao predstavnika Vlade, smatram da vi niste najsrećniji sagovornik povodom ove teme. Objasniću o čemu se radi. Ne želim da pomislite da je DSS protiv ovih stvari, jer su ovi predlozi zakona i doneti za vreme Vlade Vojislava Koštunice. Ali, smatram da je bar što se tiče ovog predloga zakona o rekonstrukciji kliničkih centara Srbije, dakle, radi se o četiri kliničko-bolnička centra u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, bilo potrebno da imamo predstavnika Vlade, nekoga ko je iz Ministarstva zdravlja, jer ima niz pitanja ovde koja bih postavio, a koja bi zahtevala da se da precizan odgovor.
Kada su u pitanju sume koje se ovde pominju, u šta ne sumnjam, dakle, govorim o tehničkom opisu, prvo o Kliničko-bolničkom centru u Beogradu, na kraju se pominje da će ukupan broj kreveta u Kliničkom centru biti 2.525. Dakle, ko je to odredio? Da li je to ta cifra ili je Kliničkom centru potrebno više ili manje kreveta?
Kakva je struktura tih kreveta? Da li su to kreveti za hirurške grane? Da li su to kreveti za internističke grane? To je druga vrsta kreveta.
Isto se odnosi i na druge kliničko-bolničke centre. Dakle, ko je taj ko određuje tu strategiju? Ta vrsta strategije se određuje prema nečemu što se zove patologija stanovništva, odnosno građana Srbije. Da li je to Ministarstvo zdravlja odredilo i značaj patologije? Ako je to odredilo, u šta ne sumnjam, da li mi u Skupštini imamo signal o tome? Da li mi znamo kuda ide ta strategija?
U daljem tekstu ovog sporazuma se govori i o projektu upravljanja medicinskim otpadom, koji spada u kategoriju vrlo opasnih vrsta otpada. Da otvorimo pitanje da li je neko od poslanika video tu strategiju, da li se neko bavio tim problemom ovde u Narodnoj skupštini? Postavljam pitanje, šta se dešava sa deponijom u Vinči? Šta se dešava sa medicinskim otpadom ne samo iz Kliničkog centra Srbije, nego iz četiri kliničko-bolnička centra na teritoriji grada Beograda i iz niza zdravstvenih ustanova i gde taj otpad završava? Da li neko ima kontrolu nad tim otpadom? Ja bar nikakva saznanja o tome nemam.
Postavlja se pitanje zbog čega ja to govorim. U jednom, za ovu državu neveselom, periodu, u periodu sankcija, na ime humanitarne pomoći u ovu državu su stizale velike količine, merene čak i tonama, raznih medikamenata. Ali, ta dobronamernost naših prijatelja, izražena u akciji "Milosrdni anđeo", bila je takva da su ti lekovi bili u takvom stanju da mi nismo znali šta sa njima da uradimo. Za ljudsku upotrebu neupotrebljivi, za eliminaciju mi nemamo postrojenja, niti uređaja da to uništimo. Isto tako, radilo se i o medicinskim aparatima, to su rendgen aparati; svako od nas setiće se šta znači Hajgensov princip i šta znači imati rendgenske cevi čiji je rok upotrebe istekao pre 10 ili 15 godina. U tom periodu mi smo postali otpad dobronamernog dela Evrope, a nismo znali šta treba da uradimo, kako da se izborimo sa tim problemom.
Dešavalo se u gradu Beogradu da je medicinski otpad završavao, čak i delovi ljudskih organa, u kontejnerima za komunalno smeće. To je jedna tužna činjenica.
Dakle, govorim o svim tim stvarima i o jednom sistemu koji očigledno ne radi i ne funkcioniše na onaj način kako bi trebalo da funkcioniše. Zato je trebalo da ovde bude neko od predstavnika Ministarstva zdravlja da odgovori na neka pitanja. Dakle, nemam zamerku na vaše prisustvo, ne smatrajte to ličnim, ali ovo je tema gde neko iz Ministarstva zdravlja treba da da odgovore na neka pitanja. Na kraju krajeva, govori se i o nabavci određene opreme za kliničko-bolničke centre. Dakle, to je pitanje na koje treba da daju odgovor predstavnici Ministarstva zdravlja. Koja je to vrsta opreme? Da li je to kupovina novih skenera ili magnetnih rezonanci ili se radi o nečemu drugom?
Dakle, kada jedan sistem tako funkcioniše i kada nemate kompletnu kontrolu nad tim sistemom, a ja ću vam reći zbog čega – zato što je ovo četvrti mandat aktuelnog ministra, a mi i dan-danas nemamo nacionalni savet za zdravlje koji treba da se bavi ovom vrstom problema i da da odgovor na ova pitanja i da vidimo šta je to realna procena, kada ne funkcioniše sistem zdravstvenog osiguranja i kada postoji priča da radimo ono što ceo svet radi, da većina novca i ulaganja ide u primarni nivo zdravstvene zaštite, a ja ću vas podsetiti da je to suma, po pisanju nekih nedeljnika, od preko dve milijarde evra koje se sliju na taj račun; dakle, to su ta pitanja na koje bi odgovore trebalo da da neko od predstavnika Ministarstva zdravlja. Mi te odgovore nemamo, ali ćemo svakako ove teme i odgovore pokrenuti na Odboru za zdravlje i porodicu.
Kada govorimo o sanaciji mosta "Gazela", mislim da danas u Beogradu, a čini mi se i u Srbiji, ne postoji čovek koji se ne užasne kada treba da krene iz starog dela grada na Novi Beograd, da ga ne uhvati panika. Bilo je vremena u radu gradske vlade, čiji sam i ja bio odbornik u periodu od 2001. do 2003. godine, i kad god smo ovo pitanje postavili kao aktuelni problem ili kao jedan od važnijih problema, problem saobraćaja u gradu Beogradu, zašto nema unutrašnjeg magistralnog prstena, zašto nema spoljnog magistralnog prstena, zašto Beograd nema dovoljno mostova... Ili možda da vas podsetim na jedan detalj: stanovnici Banovog brda, Vidikovca kada krenu prema gradu i dođu do Careve ćuprije stoje u koloni po sat vremena, a pri tom se dešava da je razlog čekanja od sat vremena prolazak jedne lokomotive.
Da ne govorim o drugim stvarima, da kroz centar grada i železničkim i drumskim putem tutnje cisterne, što kamionske, što na vagonima, koje voze opasan materijal. Ko zna koliko je do sada bilo ekoloških incidenata i u Topčideru, i pre Topčidera, i na Glavnoj železničkoj stanici, i u Makišu.
Ali, kako je većinski deo gradske vlade imao u rukama i nož i pogaču, više je koristio nož, i to da odseče onaj deo koji će se sliti u džepove, a i da odseče onaj deo koalicionih partnera koji ne misle kao oni. To je razlog današnjeg problema.
Svakako da je ovde trebalo da bude neko iz Vlade ko je predstavnik za infrastrukturu i saobraćaj, da skupi niz papira i da ovo ili potvrdi ili demantuje. Još jednom da ponovim, nismo protiv ovakve stvari koja će doneti boljitak, ali svakako tražimo odgovore na neka pitanja, a ta pitanja smo čuli i ona su vrlo ozbiljna. Kapacitet današnje vlade, kako republičke, tako i gradske, ne govori da će tu biti pomaka.
Ko će nama dati odgovor na šta će biti potrošena ova sredstva za rekonstrukciju kliničko-bolničkih centara? Kada smo uopšte imali bilo kakav odgovor od Ministarstva zdravlja na bilo koju ozbiljnu temu?
U svakom razgovoru sa predstavnicima Ministarstva zdravlja, posle upućenih pitanja i određenih zamerki, imali smo monologe koji traju po sat vremena, imali smo razgovor gluvih telefona. Mi pitamo jedno, a dobijemo odgovor na drugo.
Šta danas ili ovih dana, kada cela struka bruji o večernjim klinikama, šta to znači? Zašto druge struke nemaju to ekskluzivno pravo da raspolažu i da zarađuju na osnovu onoga što je bilo opštedržavno i društveno ulaganje? Zašto profesori fakulteta ne osnivaju večernje fakultete? Zašto vozači GSP-a ne uzmu autobus pa voze i privređuju na taj način? Zašto piloti JAT-a ne uzmu avion pa voze u neko drugo vreme? Jedino je odlukom Ministarstva zdravlja omogućeno da pored radnog vremena, u ustanovama koje su državnog karaktera i sa aparatima koje smo svi mi poreski obveznici kupovali, neko ima dopunski izvor prihoda. To je suština. Zato je bilo potrebno da ovde bude neko od predstavnika Ministarstva zdravlja. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a posle njega narodni poslanik Dragan Vujadinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je desetak predloga zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu, odnosno ugovora o garanciji teških, što bi se reklo, nekoliko stotina miliona evra. Ti zajmovi se odnose na rekonstrukciju mostova, "Gazele", puteva, kao i na projekte u poljoprivredi; zatim, tu su projekti vezani za kliničke centre itd.
U proteklih nekoliko meseci javnost je obmanjivana da je opozicija kriva što ove tačke dnevnog reda nisu ranije došle na raspravu, a u stvari je dobro poznato zašto je Skupština prekinula rad pre otprilike dva meseca. Srbija se ovim zajmovima zadužuje za oko 400.000.000 evra koje će da se preraspodele određenim ministarstvima. Po ustaljenom običaju, ta sredstva će se raskrčmiti, bez obzira na silne projekte koji su poslužili kao pokriće za dobijanje sredstava zajma.
Zanimljiva je činjenica da će zajmoprimac, u ovom slučaju Republika Srbija, morati da izmiri pristupnu naknadu 1% od iznosa zajma, što će Srbiju koštati, samo troškovi banke, oko četiri miliona evra. Dobar deo sredstava pripada "Putevima Srbije". Navedene su neke deonice za rekonstrukciju puteva, navedena je "Gazela", ali se bojim da te rekonstrukcije ne budu kao one rekonstrukcije autoputa - posle samo mesec dana pojavile su se udarne rupe i oštećenja na kolovozu, i nikom ništa.
Ovih dana su bile česte gužve i zastoji u saobraćaju, pogotovo na prilazima Beogradu, kao i na samoj "Gazeli", i često smo mogli da čujemo zlurade komentare na pojedinim medijima - kriva je opozicija, Skupština ne radi, nisu im ratifikovali zajmove da se ne izvrše rekonstrukcije itd.
Unapred se već zna ko će odraditi krupne poslove u vezi sa rekonstrukcijom. Zna se čiji miljenici moraju da dobiju poslove na kobajagi tenderima. Imali smo prilike to da gledamo i ranije. Bojim se da će se ponoviti stara priča: novac će se potrošiti, poslovi oko rekonstrukcije će se kobajagi završiti, a posle par meseci će se videti koliko su radovi bili kvalitetni.
Oko 50.000.000 evra sredstava zajma namenjeno je projektima u poljoprivredi, počev od rehabilitacije sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, pa do projekata koji se tiču uglavnom edukacije poljoprivrednih proizvođača i prerađivača. Već sada je jasno da se neće moći videti nikakav učinak od sredstava zajma. Ovo je sve kao u nekoj magli, ovo se svodi na, kako piše, citiram: "Osnaživanje kapaciteta, izgrađivanje znanja, institucionalno jačanje i pružanje hardverskih i softverskih informacija i tehnologija itd.". Tako je i sa zajmom za Projekat rehabilitacije sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje.
Mi bismo voleli da kao narodni poslanici, a i javnost u Srbiji, nešto više čujemo o tim projektima, o mestima, o regijama, o rokovima. Osim što ste pomenuli Staru planinu, nema više ničega. Zašto nam se nešto više ne kaže o rehabilitaciji sistema odvodnjavanja i navodnjavanja, koje su oblasti rečnih tokova u pitanju, da bismo mi znali o čemu se radi? Možda se nešto tiče i naših opština iz kojih dolazimo.
Pitam sada ministra – da li će nešto od ovih sredstava biti odvojeno kako bi se regulisao tok reke Velike Morave kod sela Svojnovo u paraćinskoj opštini, gde nestaje na desetine hektara plodne zemlje maltene svake godine? Projekat za rešavanje ovog problema je urađen krajem devedesetih i ako se nešto uskoro ne preduzme vrlo brzo će biti ugrožen i regionalni put Jagodina - Varvarin - Kruševac.
Što se tiče poljoprivrednih kredita i zajmova direktno poljoprivrednim proizvođačima, dovoljno je samo da pogledamo predizborne kampanje vladajućih stranaka unazad nekoliko godina i njihove posete domaćinstvima kao korisnicima poljoprivrednih kredita. Svi su odreda članovi tih stranaka; i to ne samo oni koji su se pojavljivali u kampanji.
Koliko je samo miliona otišlo kao bespovratna sredstva upravo onima koji su morali da ispune samo dva uslova - da imaju nešto zemlje i da imaju člansku kartu, po mogućnosti one političke partije koja daje ministra poljoprivrede. Onda dođu izbori, pa ministri krenu kod svojih partijskih drugova na selu da ih obilaze kao vredne poljoprivrednike. Sva ta sredstva će završiti kod stranačkih kolega. Neki imaju firme koje rade projekte, neki imaju firme koje obavljaju savetodavnu funkciju za poljoprivrednike i proizvođače, pare će se podeliti, a poljoprivreda će tapkati u mestu.
Takođe bih pitao predstavnika Vlade, što se tiče svih ovih predstavnika zakona, i za puteve, i za poljoprivredu i za zdravstvo - koliko će sredstava biti opredeljeno za Kosovo i Metohiju, za bolnice u Gračanici, Kosovskoj Mitrovici? Da li je mogla da se vrši rekonstrukcija dela puta Leposavić - Kosovska Mitrovica ili put prema Zvečanu itd? Hoće li neki od kredita za podsticaj poljoprivrede otići kod Srba na Kosovu i Metohiji ili vam je možda sugerisano od strane zajmodavca da to nikako ne pokušavate?
Kada smo već kod poljoprivrede, želeo bih da ministru, odnosno predstavniku Vlade prenesem pitanje upućeno od strane raseljenih lica sa Kosova i Metohije koje se tiče njihove ravnopravnosti sa ostalim građanima Republike Srbije. Kako bi neko od poljoprivrednih proizvođača dobio kredit on kao garanciju daje pod hipoteku svoje domaćinstvo i zemljište koje ima u svojini. U kakvoj su situaciji Srbi i ostali građani koji su morali da napuste svoju imovinu, svoja ognjišta i da ovde u Srbiji danas žive po kolektivnim centrima, po napuštenim kućama, na ivici egzistencije, a hoće da rade i započnu neku poljoprivrednu proizvodnju? Znate li vi možda neku banku u Srbiji koja će prihvatiti realnu hipoteku za imovinu, recimo, u Peći ili Prizrenu ili bilo gde na Kosovu i Metohiji? Ja ne znam nijednu.
Zato država Srbija treba da stane iza svojih građana upravo davanjem garancije za njih. Koliko se sećam, poslanici vladajuće koalicije uglavnom se zaklinju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, pa neka to dokažu na delu. Treba omogućiti tim ljudima pre svega da se osete državljanima Srbije, a ne da imaju osećaj kao da su izbegli iz tuđe države.
Ti Srbi su patriote i zbog svog stava da ne prodaju svoju imovinu Šiptarima, jer mi tako još uvek imamo argument da tvrdimo da je KiM srpsko. Šta bi se desilo kada bi desetine hiljada srpskih imanja bilo prodato, šta bi ostalo u katastru u srpskom posedu? Samo manastiri i crkve. Dobro se zna da jedan hektar u okolini Peći vredi pravo malo bogatstvo, ali časni Srbi to neće da prodaju. Oni mole državu Srbiju da im pomogne da dođu do nekog traktora, njive, da počnu od nečega, a to je možda nekih jedva desetak hiljada evra. Razmislite, zaslužili su da im se Srbija makar i tako oduži, a nadamo se da će se na Kosovo i Metohiju vratiti i oni, a i Srbija. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović, a posle njega narodni poslanik Milorad Buha.

Poštovani narodni poslanici, nadam se da ću govoriti kratko, jasno i razumljivo, jer ću koristiti svoj stari metod - cifre ispred politike.
U prvom delu reći ću nekoliko reči o ovim finansijskim aranžmanima, odnosno kreditnim linijama, u drugom delu o nekoliko karakteristika mišljenja o našem državnom dugu, odnosno javnom dugu i u trećem delu daću kratak rezime.
Dakle, radi se o preferencijalnim kreditnim linijama za poboljšanje, bilo da su one specijalističke, vezano za kliničke centre, bilo da se radi o poboljšanju naše infrastrukture. Preferencijalne kreditne linije znače da se uzimaju od kreditora koje njima pomažu razvoj nerazvijenih i srednje razvijenih zemalja, kao što su Evropska banka za obnovu i razvoj, Međunarodna banka za obnovu i razvoj i druge banke koje imaju zadatak da iz svog kapitalnog portfelja pomažu razvoj slabo razvijenih i manje razvijenih zemalja. Što je zemlja manje razvijenija, to su obrnuto proporcionalni uslovi kreditiranja. Bolji su uslovi kreditiranja za slabije razvijenu zemlju.
Mi smo srednje razvijena zemlja na donjoj granici i time su uslovi kreditiranja među najpovoljnijima. Oni su za ove kreditne linije na granici, na margini euribora i libora, euribora za eurske kredite, a libora za US dolar.
Nažalost, kretanja na tržištu kapitala su u poslednje dve-tri godine dovele do porasta kamatnih stopa. Euribor sada iznosi oko 5,1% i on je oko 1,5-2% viši nego pre dve godine, a libor kamata na dolar je oko 3,1% na godišnjem nivou trenutno. To povećava finansijsku cenu ovih kredita, ali su to najpovoljniji uslovi i važe samo za zemlje u razvoju, one zemlje koje treba da razviju svoju infrastrukturu.
U tom smislu, zaista je šteta (i tu ću završiti ovu prvu tačku) što su ove kreditne linije čekale ratifikaciju. Podsetio bih, kao neki dežurni hroničar ovih naših skupštinskih dešavanja, da su 7. marta na onoj sednici sa dugačkim dnevnim redom od 34. tačke bile sve ove tačke. Nažalost, došlo je do poznatih događaja 13. marta, bila je zakazana nova sednica i ona nije održana, tako da su sva ova naknadna dešavanja uslovila da se ove preferencijalne, ponavljam, kreditne linije tek sada razmatraju.
Druga tačka je stanje našeg državnog duga. Mogu slobodno da kažem, ako imam na to pravo, kao ekonomski analitičar koji je pobeleo od aktive, pasive i bilansa, da je to jedna od najsolidnijih kategorija makroagregata u našoj ekonomiji, daleko najsolidnija, stanje javnog državnog duga. Mi smo prošle godine naš javni ukupan dug i unutrašnji i spoljni... Unutrašnji, ponavljam, odnosi se na SDŠ - staru deviznu štednju i zajam za preporod, on je oko 3,3 milijarde. Prošle godine naš spoljni državni dug je bio 9,3, 35 milijardi evra, a od toga je spoljni javni dug bio 6,1 milijardu. To je iznosilo prošle godine oko 30% bruto društvenog proizvoda.
Želim da podsetim, mada je to teško porediti sa takvom bazom, da je 2000. godine javni spoljni dug bio 120% u odnosu na bruto društveni proizvod, 2001. godine - 102%, pa je išao 70, 60, da bi 2007. bio 30% u odnosu na bruto društveni proizvod, a sada iznosi, kao što ste čuli iz uvodnog izlaganja profesorke Dragutinović, 8,6 milijardi evra, ukupan javni dug, a od toga je spoljni javni dug 5,3 milijarde, jer 3,3 je ta stara devizna štednja. On je sada svega 25,5% u odnosu na bruto društveni proizvod i to je u odnosu na ove zemlje u tranzicionom okruženju daleko najmanji procenat spoljne zaduženosti države, ali samo u odnosu na bruto društveni proizvod.
Drugo je pitanje privatnog duga. Privatni dug je 2004. godine, naših kompanija, spoljni privatni dug bio je tri i po milijarde, a sada je 11 milijardi. To je odgovornost investitora. To je odgovornost naših građana i onih investitora, poslodavaca koji se zadužuju da bi razvili svoju investicionu delatnost. Dakle, po tom kriterijumu naša država... To je jedan od najsolidnijih agregata, javni dug, i treba zaista prekinuti sa mistifikacijama da smo mi prezaduženi. Ni blizu. Mi nismo prezaduženi. Vezano za preferencijalne kreditne linije poput ovih, mi treba da se još zadužujemo.
Zašto je pao spoljni dug? Zato, gospodo poslanici, što u početku piše, piše u našem prošlogodišnjem planu budžeta za 2008. godinu - 48 milijardi ili 600 miliona evra su otplate glavnice, pa se zato smanjilo sa 9,3 na 8,6, dok su kamate iznosile 17 milijardi dinara ili preko 200 miliona. To je ušlo u naš prošlogodišnji budžet koji smo usvojili negde krajem godine.
Dakle, ponavljam tu drugu tačku: zaista, država Srbija u tom segmentu... Ima mnogo kritičnih segmenata, kao što je javna potrošnja, ali što se tiče spoljnog duga zaista imamo prostora za novo zaduživanje. Profesorka Dragutinović, ministarka, verovatno će reći u svom izlaganju, mislim da nije bilo slučajeva finansijske nediscipline, da mi u rokovima koji su predviđeni ugovorima nismo isplaćivali svoje obaveze, bilo da se radi o otplati glavnice, bilo o otplati kamate.
Još jedan pokazatelj: na primer, pokazatelj likvidnosti prvog stepena, kratkoročna obaveza naše države kroz devizne rezerve - 10%, a Bugarska, Rumunija i Hrvatska od 60 do 70%. To je taj segment, ali ponavljam, to je segment javnog duga, državnog duga. Sa druge strane, mi smo, na primer, u odnosu na Bugarsku po javnoj potrošnji u državnoj upravi u duplo goroj poziciji nego Bugarska. To je ono gde trebaju medikamenti, gde trebaju mere.
Treća tačka je kratak rezime. Znači, prvo, naš javni dug je zaista jedan od najsolidnijih agregata što se tiče naše ukupne makroekonomske pozicije, i što se tiče mogućnosti novog zaduženja i što se tiče sadašnjeg stanja.
Pod dva, u tom smislu država Srbija, odnosno nadležna resorna ministarstva treba da nastave sa aktiviranjem mogućnosti za novo zaduživanje za preferencijalne kredite, pre svega u smislu ravnomernog regionalnog razvoja, u smislu otklanjanja poremećaja u regionalnom razvoju, jer su kod nas zaista velike disproporcije između pojedinih regiona. Mislim da gro sredstava, bilo da se radi o kreditnim linijama, bilo da se radi o NIP-u, treba angažovati baš na uravnoteženju regionalnog razvoja.
Treći zaključak je da treba povećati zaduženje.
Četvrti zaključak: mislim da je ovo što su spojene tačke, od četvrte do četrnaeste, baš prilika da i leva i desna strana glasaju jednoglasno, jer se zaista radi o projektima koji nemaju alternativu i koji su apsolutno bitni za državu Srbiju. U tom smislu, zaista je ovo prilika da parlament pokaže da neće uvek desna strana glasati protiv, a leva za; zaista je ovo primer, kao što se radilo i u slučaju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a posle njega narodni poslanik Zoran Kasalović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjih nekoliko meseci aktuelna vlast kritikuje opoziciju da vrši opstrukciju rada Skupštine i da time onemogućava donošenje finansijskih sporazuma. Odmah da naglasimo, moramo reći da to nije tačno. Ovi sporazumi su potpisani pre 15 meseci, devet meseci itd. Vlada ih je usvojila prošle godine. Oni su bili u skupštinskoj proceduri početkom ove godine. Evo, šest meseci čekamo da dođu pred poslanike i da ih ova skupština usvoji, odnosno ratifikuje. Kome se tu ne žuri? Ne žuri se aktuelnoj vlasti, jer da aktuelna vlast hoće i da je htela, ona bi to imala i u toku prošle godine, početkom ove godine.
Kada govorimo o suštini ovih finansijskih sporazuma moramo naglasiti da je neophodno ovoj državi, ova država je gladna i žedna što se tiče kredita, i država, privredna društva, privrednici i građani. Moramo govoriti o globalnoj zaduženosti kako države tako i privrednih društava, privrednika i građana. Tu onda dobijamo jako lošu finansijsko-monetarnu sliku.
Kolega Vujadinović je s pravom rekao da je spoljni dug najlepša monetarno-finansijska slika. To jeste, ali sve ostalo je katastrofalno. Kad uporedimo ove podatke u periodu 2000 - 2007. ili 2008. godina, onda vidimo značajan porast i javnog duga i ukupnog spoljnog duga. Međutim, država se nije zaduživala onim tempom kojim je mogla. To je dobro, jer ostali monetarno-finansijski agregati su jako nepovoljni.
Spomenuću zašto su nepovoljni. Naš spoljni dug je od 2000. godine, kada je bio deset milijardi dolara, porastao na oko 30 milijardi dolara danas.
Mi spadamo u red srednje zaduženih zemalja i po kategoriji Svetske banke, s obzirom na naše učešće spoljnog duga u bruto društvenom proizvodu od 62,2 na dan 31. 12. 2007. godine. Međutim, naše obaveze, obaveze države, obaveze privrednih društava, a i građana, izuzetno su velike. One su sada u rasponu od 3,1 do 3,5 milijarde dolara za tekuću 2008. godinu. To je oko 7,6% bruto društvenog proizvoda, što opet spada u red srednje zaduženosti, ali moramo spomenuti i druge monetarno-finansijske pokazatelje koji su daleko nepovoljniji.
Spoljnotrgovinski deficit na kraju 2007. godine bio je 8,831 milion dolara. On je u odnosu na 2006. godinu veći za 40%. Šestog meseca 2008. godine naš ukupan deficit je 6,3 milijarde dolara, što je opet povećanje od 43% u odnosu na 2007. godinu. To je vrlo nepovoljno i taj agregat spada u kategoriju izuzetno otežavajućih. Mislim da ova vlada i prethodne vlade ništa nisu učinile da se taj deficit smanji, odnosno da preduzmu određene aktivnosti i radnje da se poveća izvoz raznim stimulativnim merama i rešenjima i da se smanji uvoz. Mi imamo poslednje tri godine godišnje povećanje uvoza za preko 40%. Procena ekonomista je da ćemo ove, 2008. godine imati deficit u spoljnoj trgovini od 13 milijardi dolara.
Kada govorimo o ovim ciframa, mi stalno isključujemo Kosovo i Metohiju. Svi se ovde deklarativno zalažemo za Kosovo i Metohiju, kažemo da je to sastavni deo Srbije, ali kada pravimo finansijske kalkulacije nikada ne uzimamo u obzir deficit koji stvara Kosovo i Metohija, a taj deficit je gotovo u nivou dve milijarde. To su podaci KFOR-a. Znači, sa ovih 13 milijardi dolara, to je ukupno 15 milijardi dolara.
Moram upozoriti i Ministarstvo finansija i Vladu da postoji Nacionalna strategija privrednog razvoja od 2006. do 2012. godine, gde su javno utvrđeni parametri smanjenja deficita u spoljnoj trgovini. Tamo je rečeno da će se to fazno smanjivati i, na kraju, 2012. godine imaćemo deficit u spoljnoj trgovini od pet milijardi dolara. Sada nam je, po ovoj računici, 15. Tvrdim vam da će biti na kraju 2012. godine 30 milijardi. Katastrofalno. Zašto? Zato što Vlada ne čini ništa da stimuliše izvoznike i da smanjuje uvoz.
Ova vlada i prethodne vlade su bile lobistički usmerene prema uvoznicima, stimulisale su ih, umesto da stimulišu izvoznike. Moramo spomenuti monetarno-finansijski agregat i deficit tekućeg bilansa koji je od 2007. godine bio 7,2 milijarde dolara, a na kraju ove godine, procene su, oko 9 milijardi dolara.
Niko ovde nije spomenuo deficit budžeta. Mi smo ga planski predvideli, ono što je Skupština usvojila Zakonom o budžetu za 2008. godinu, u nivou od 14,8 milijardi dinara.
Ovo što nam pokazatelji govore za sedam meseci, to je sada negde u nivou od 10,5 milijardi dinara, ali Vlada je pre nekoliko dana donela odluku o usklađivanju penzija za 6,5 i povećanju penzija za 10%. To su ukupna izdvajanja od 15 milijardi dinara, a uz ovaj postojeći deficit od 10,5, plus ono što će biti izdvojeno za putnu privredu, odnosno što će biti dato NIP-u, zatim ono što najavljuje Ministarstvo ekonomije i privrednog razvoja, otpremnine radnicima koji rade u društvenim preduzećima oko pedesetak milijardi, na kraju ove godine bi bio deficit od 50, čak neki ekonomisti kažu i blizu 60 milijardi dinara.
Ministarstvo finansija se nije oglasilo povodom ovakvih analiza budžetskih ekonomista koji prate budžetske agregate i govore da bi na kraju godine mogla biti budžetska "rupa" u iznosu od 800 miliona evra. Mi očekujemo rebalans budžeta. Rebalans budžeta treba da pokrije ovu ogromnu rupu, ali ne postoje žive materije koje mogu zatvoriti ovako ogromnu rupu bez toga da se zadužimo, da li kod domaćih ili stranih kreditora. Najverovatnije ćemo primeniti i jednu i drugu varijantu, a i jedna i druga varijanta su nepovoljne
Dalje, mi moramo da govorimo o vrlo visokoj zaduženosti privrednih društava a ona je trenutno u nivou od devet milijardi evra. Pokazatelji govore da je izuzetno velika zaduženost građana, odnosno 313 milijardi dinara ili četiri milijarde evra, dok je 13 milijardi evra trenutna zaduženost kod banaka, a kad tome dodamo još međusobnu zaduženost, kreditnu poverilačku obavezu između jednih i drugih, dolazimo čak do 17 - 18 milijardi evra. To je vrlo nepovoljan agregat.
Nadalje, referentna kamatna stopa NBS je trenutno najveća u Evropi 15,75. Imamo gotovo najveću inflaciju, od preko 10%; bez obzira na sve monetarno-finansijske pokušaje Narodne banke da se monetarni agregati stave u određeni nivo, ne uspevamo smanjiti inflaciju, ne uspevamo da nateramo posebno strane banke, odnosno domaće banke sa stranim kapitalom, da ih uravnotežimo u onaj bankarski sistem i u onu kamatnu politiku koja bi nam omogućila da ne plaćamo ovako visoke kamate koje su sada, evo, oko 30% - najveće u Evropi.
Zašto Narodna banka i Ministarstvo finansija dozvoljavaju zaduživanje tih banaka u inostranstvu pod kamatama koje su vezane za monetarnu politiku EU negde na nivou od 5 do 6%, a ovde se ista sredstva plasiraju po 20, 25% i 30%? Da li vi vidite kolika je tu razlika u kamati, u pasivnoj i aktivnoj kamati? To nema nigde u Evropi, samo se to uzima u Srbiji.
O tome morate razgovarati i morate odgovoriti građanima, i predsednik Vlade, i ministar finansija i guverner Narodne banke, zašto plaćamo najskuplje kredite, zašto imamo deficit i tekućeg bilansa i budžeta i deficit u spoljnom trgovanju; dok je tako, imaćemo jad i nesreću u narodu, a vi ste odgovorni za to. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović, a posle njega narodni poslanik Milorad Krstin.
Samo bih, na osnovu člana 85. stav 5. i 6. Poslovnika Narodne skupštine, obavestila da će današnji rad sednice Skupštine trajati do okončanja ove tačke dnevnog reda, ukoliko se ona ne završi do 18.00 časova. Pauza će biti u 15.00 sati. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je jasno da se radi o ugovorima i sporazumima o realizaciji projekata od vitalnog značaja za državu Srbiju, sve njene građane, iz domena poljoprivrede, infrastrukture, ravnomernog regionalnog razvoja, zdravstva, zaštite čovekove sredine, i zbog toga ih u potpunosti treba podržati. Siguran sam da će i realizacija ovih projekata biti prvi korak u uspešnoj realizaciji SSP-a kada bude ratifikovan i stupio na snagu.
Nemam ambiciju da obrazlažem svih 11 projekata, ali želim da apostrofiram i dam značaj pre svega projektima za revitalizaciju poljoprivrede u tranziciji i projektu rehabilitacije sistema za odvodnjavanje i navodnjavanje, pre svega zbog područja na koja se ovi projekti fokusiraju i ciljeva koje žele postići. Razlog je jednostavan, jer dolazim iz opštine Žitište, iz Srednjebanatskog okruga gde je poljoprivreda osnovna delatnost, delatnost koja predstavlja gotovo jedini izvor prihoda za građane i privredne subjekte. Takođe, opštine Žitište i Sečanj imale su iskustva sa poplavama 2005. godine.
Poljoprivreda je najosetljivija oblast, a predstavlja i ključ ekonomskog oporavka Srbije, pa zbog toga postoji dodatni značaj ovih projekata. Naravno, projekti reforme poljoprivrede u tranziciji predstavljaju put da se podigne nivo konkurentnosti poljoprivrede, zatim da se intenzivira poljoprivredna proizvodnja i na taj način afirmiše ruralni razvoj i omogući opstanak mladih ljudi, da se prekine, dakle, jedan lanac negativne migracije i na taj način obezbedi da se najvitalniji deo stanovništva bavi poljoprivredom, a na taj način, ubeđen sam, ostvariće se borba i protiv bele kuge.
Što se tiče projekta sistema za odvodnjavanje i navodnjavanje, zaista smatram da su sredstva koja ulažemo u ovom trenutku značajno manja, jer onog momenta kada nastupe neželjene posledice i velike štete u prilici smo da ulažemo velika i enormna sredstva radi zaštite imovine i useva.
U tom smislu, na ovaj način idemo u susret događajima da bismo sprečili štete i zaštitili pre svega ljudske živote, a i useve. Mogu da vam kažem, recimo, da su kod nas u opštini usevi pretrpeli štetu ne samo 2005. godine, nego i u narednim godinama nisu dali očekivane rezultate.
S tim u vezi želim da kažem da ova dva projekta imaju zaista veliki značaj za ruralna područja, nerazvijene opštine i pogranične opštine, ali smatram da oni neće biti dovoljni da ova područja dožive jedan potpuni preporod i ekonomski prosperitet. Bila bi potrebna jedna stručna analiza koja bi pokazala da u smislu rešavanja ovih problema postoji dovoljno prostora da se jednom stimulativnom fiskalnom politikom pomogne razvoj svih ovih područja.
S tim u vezi, o tome ću naredni put, nekom drugom prilikom, a sve ove projekte u potpunosti podržavam, u smislu zaduženja naše države. Hvala.