Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, Vlada Republike Srbije je podnela, 26. septembra tekuće godine, Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o državnim službenicima, i to s predlogom da se donese po hitnom postupku.
Postala je, izgleda, praksa u ovoj skupštini da se svi važni zakoni donose po ubrzanom postupku, a iz obrazloženja koje je ovde dala Vlada stoji da bi nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo da izazove štetne posledice po rad organa i organizacija.
Ne znam kakve bi to štetne posledice moglo da izazove, jer mi već imamo zakon, a dok se ne usvoji novi, normalno je da važe odredbe starog zakona, pa mi nekako neuverljivo deluje ovo obrazloženje Vlade da bi to dovelo do štetnih posledica po rad organa i organizacija, ali o razlozima hitnosti ću malo kasnije govoriti, jer mislim da je u pitanju nešto drugo.
U odnosu na postojeći zakon o državnim službenicima iz 2005. godine, koliko sam uspeo da izbrojim, predloženo je nekih 14 izmena članova.
Neću sada govoriti o svim tim članovima, to je tema rasprave u pojedinostima, kada se bude radilo o amandmanima, ali, ipak, ne mogu da ne pomenem par članova koji se odnose na izbore u zvanja. Reći ću kasnije i zašto, jer je tu prisutno niz nelogičnosti koje, jednostavno, ne mogu da budu u vezi jedna s drugom.
Naime, izmene koje predložila Vlada više su kozmetičke nego suštinske prirode i, praktično, ništa se tu bitno ne dešava, osim što član 180, koji se odnosi na sprovođenje javnih konkursa za položaje, daje rok do 31. decembra 2009. godine da se izvrše imenovanja na položaje, a pod položajima se u ovom slučaju podrazumevaju radna mesta na kojima državni službenici imaju ovlašćenja da deluju, da koordiniraju po određenim poslovima. Kao što reče gospodin ministar, do 1. septembra 2008. Vlada je postavila na položaj 50 lica. Nije mi jasno šta je razlog ovako maloj efikasnosti Vlade, jer, ako sam dobro upamtio, rekli ste da je 87 dana potrebno da bi se razrešio jedan konkurs, što znači da složenost konkursnog postupka ne može biti neko objašnjenje za tu neefikasnost, jer se ne biraju kosmonauti, nego se biraju članovi Vlade.
Ako 350 ljudi treba da birate po 87 dana, onda izračunajte koliko vam je vremena potrebno samo za imenovanja. Mislim da vam to nije dobra reklama za petak, jer je u petak predloženo pitanje poverenja Vladi, pa ovom vašom izjavom niste baš doprineli da Vlada dobije na popularnosti, ali, o tom potom, videćemo.
Kao razloge za donošenje ovog zakona o državnim službenicima, Vlada iznosi tri glavne stavke. Prva je – da bi se izbegla kolizija sa Zakonom o Zaštitniku građana, jer član 20. stav 1. dotičnog zakona predviđa mogućnost da Zaštitnik građana može da da predlog da državni službenik bude razrešen s određene funkcije, što je novina u odnosu na postojeći zakon, koji je, takođe, predviđao mogućnosti da se državni službenik može razrešiti, ali zbog nekih težih povreda, disciplinskih prekršaja itd. Novina je što Zaštitnik građana može da da jedan takav predlog.
Drugi razlog za donošenje zakona je preporuka grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije, tzv. GREKO organizacija, koja je u junu 2008. godine u Strazburu dala nekakve preporuke kako treba da se sprovede procedura za borbu protiv korupcije. Meni se čini da je to glavni razlog za hitno donošenje zakona, jer su, verovatno, gazde iz Brisela i Strazbura naložile da to mora što pre da se okonča i to je razlog što je naloženo službi za upravljanje kadrovima da, koliko sam pročitao iz onog dopisa Vlade, organizuje nekakve tečajeve u kojima bi svi državni službenici bili obučavani da suzbijaju korupciju.
Pitam Vladu – da li se protiv korupcije bori lepim rečima i tečajevima, ili primenom zakona o korupciji, snošenjem konsekvenci onih koji krše zakon? Ovo stvara mogućnost da se samo deklarativno i na rečima Vlada bori protiv korupcije, odnosno od prvog dana njenog mandata neprestano se vodi borba protiv kriminala, ali nikako da otpočne borba protiv kriminalaca. Svi kriminalci su i dalje na slobodi i, što je najgore, u vlasti. Prave borbe još uvek nema i sve je ostalo samo na rečima.
Ako već hoće državni organi da imaju neki kriterijum kako će da biraju državne službenike, imaju mnogo načina, neka uzmu primer kako se, recimo, radi u Švajcarskoj kada se biraju bankarski službenici. Istina, nisu to sve državne organizacije, banke su i privatne i državne, ali, vidite, da bi se neko zaposlio u banci, ulaznica je da su vam dve, tri, pet generacija unazad bili bankari i da nikad niko od njih nije ništa proneverio. Zašto to ne bi bilo merilo i za ulazak u državne institucije? Imamo mnogo boljih načina, nego da organizujemo tečajeve i da se na kursevima deklarativno borimo protiv korupcije.
Treći razlog zbog kog Vlada uvodi ovaj zakon o državnim službenicima jeste da bi se uskladio aktuelni zakon o visokom obrazovanju sa starim zakonom, odnosno tu imamo preplitanje starih i novih zvanja, a član 127. Zakona o visokom obrazovanju bliže određuje koja su to zvanja.
Vidite, ovde, recimo, članovi od 36. do 41. posebno bodu oči, iz sledećeg razloga. Vlada predviđa sledeća zvanja za državne činovnike na položajima: viši savetnik, samostalni savetnik, savetnik, mlađi savetnik, saradnik i mlađi saradnik. Za prva četiri zvanja predviđeno je visoko obrazovanje na studijama drugog stepena, a za poslednja dva – visoko obrazovanje na studijama prvog stepena. Dalje se kaže – za višeg savetnika, samostalnog savetnika, savetnika i mlađeg savetnika predviđeno je stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena, a to znači diplomske akademske, tzv. masters studije, specijalističke akademske, specijalističke strukovne i radno iskustvo od sedam godina.
Nije mi jasno kako može onaj ko je završio po novom zakonu o visokom obrazovanju, odnosno koji će tek da završi, da ima sedam godina radnog iskustva.
Očito nešto s ovim članom nije u redu. Isto tako, za samostalnog savetnika se traži pet godina radnog iskustva, za savetnika tri itd., za mlađeg savetnika pripravnički staž. Potpuno je nemoguće, ako je Zakon o visokom obrazovanju donet 2005. i ako je neko završio po tom novom zakonu, da ima sedam godina radnog iskustva. To je nešto što odudara od zdrave logike.
Drugo, posebno su diskutabilni kriterijumi za izbor zvanja. Recimo, za izbor zvanja višeg savetnika traže se od lica stvaralačke sposobnosti, preduzimljivost i visok stepen stručnosti. Pitao bih dve stvari, šta se podrazumeva pod tim stvaralačkim sposobnostima i preduzimljivosti, i, drugo, ko je, u stvari, ovlašćen da izvrši, na neki način, merenje tih karakteristika kandidata, jer, hipotetički, ako se tri, četiri, pet kandidata jave na javni konkurs, oni mogu da ispunjavaju ove uslove, formalno-pravne, ali ko će da proceni ove sposobnosti, stvaralačke, preduzimljivost?
Ipak se stvaraju svi uslovi da se i u ovom slučaju vrši zapošljavanje kadrova po partijskoj pripadnosti, što je, nažalost, bio slučaj sa prethodnim zakonom. Čini mi se da ovde nema, maltene, nikakvog pomaka. Isto je i za druga zvanja. Kod samostalnog savetnika se traže analitičke sposobnosti u složenim slučajevima. Šta su sada analitičke sposobnosti? Ko to može da odredi ko je od savetnika sposoban da primeni utvrđene metode rada i postupka u svakodnevnim situacijama itd., da ne nabrajam.
U ovom slučaju je potrebna mnogo preciznija sistematizacija radnih mesta, a ne ovako uopštena i, da kažem, štura, neaplikativna kvalifikacija, koja se može tumačiti na razne načine.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, narodni poslanici, načelni pristup izmenama i dopunama ovog zakona i stavove LDP-a, u svom ekspozeu, izneo je predsednik naše partije gospodin Jovanović. Postaviću par pitanja, s osnovnim ciljem da se te sporne stvari, koje se tiču izmena i dopuna ovog zakona, razjasne.
Naravno, neću imati klasičan pristup koji prepoznaje ovaj parlament, da za onog ko je u opoziciji svi zakoni a priori nisu dobri, a kada pređu na drugu stranu, odnosno kada postanu vlast, odjedanput su svi Vladini predlozi odlični. Naime, činjenica je da smo zaboravili šta znači konstruktivna opozicija i da smo zaboravili šta znači odgovorna vlada. To su, u stvari, principi za koje se LDP zalaže.
Izmene i dopune ovog zakona, otprilike, prepoznaju tri vrste promena. Jedna predstavlja javnu meru koju treba da izrekne Ombudsman kada postoji razlog za prestanak radnog odnosa službenika. To, načelno, nije sporno.
Usklađivanje zvanja, to je, u stvari, usklađivanje s onim što smo pre izvesnog vremena izglasali, a tiče se izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, uvođenja zvanja master. Ni to, načelno, nije sporno.
Postoji i treća vrsta promena koju prepoznaje ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama postojećeg zakona, a koja se tiče odlaganja roka za sprovođenje konkursa za imenovanje službenika, i to onih koji se postavljaju na tzv. položaje.
Tu bih posetio i predstavnike opozicije, a i predstavnike Vlade, da srpska državno-pravna tradicija i te kako poznaje dobro zakonodavstvo koje se tiče državnih činovnika. Preneseno u sadašnje pojmovno značenje ovih pravnih pojmova, to su državni službenici. Da ne podsećam da su državne monopole, državne fondove, načelstva, opštinske uprave, što mu danas dođe državna uprava ili javna preduzeća, tretirali ti zakoni.
Da ne podsećam kakvo je zakonodavstvo bilo pod Ustavom iz 1888. godine, kako je nepartijska predstavništva, pa i nepartijske vlade pravio kralj Milan. O tome, očigledno, nije vođeno računa.
Shodno ovome što sam sada naveo, o čemu sam sada govorio, mogu se postaviti neka pitanja. Najpre, zašto konkursi nisu raspisani i završeni na vreme? Naime, rok za sprovođenje konkursa je već jedanput bio pomeren, kada je izabrana druga Koštuničina vlada, pre svega, da bi se napravilo mesto za predstavnike DS-a, jer su oni tada postali koalicioni partneri DSS-u i stranci G17 plus, koji su već participirali u vlasti i imali svoje postavljene državne službenike, pa je kolač vlasti trebalo preraspodeliti i zadovoljiti prohteve i novog koalicionog partnera, odnosno DS-a.
Sada se rok ponovo produžava. To će otvoriti prostor da se državna uprava, da se poslužim kolokvijalnim izrazom, ponovo napuni političkim kadrovima, ovoga puta iz još šire i brojnije vladajuće koalicije. Shodno tome, postavlja se i pitanje, da li je bilo pitanje sve ovo – da li je bilo potrebno da se uvede retroaktivno dejstvo Zakona, koje odredbe Ustava izričito osporavaju, i da li je bilo potrebno produžavati ga za punih 19 meseci? Voleo bih da predstavnici Vlade daju, ili u svom završnom ekspozeu ili kada im bude odgovaralo, odgovore na ova pitanja.

Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, a posle nje narodni poslanik Zoran Ostojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini na usvajanje i o kome mi danas raspravljamo, posebnu pažnju privlače članovi 4. i 5.
Naime, članom 4. Predloga zakona želi se da se izmeni član 158. važećeg zakona o državnim službenicima, koji se odnosi na Službu za upravljanje kadrovima. U stavu 2. kaže se: "Služba za upravljanje kadrovima oglašava slobodna radna mesta u organima državne uprave i službama Vlade, brine za usklađeno preuređenje državne uprave, savetuje organe državne uprave i službe Vlade kako da upravljaju kadrovima, organizuje stručno usavršavanje državnih službenika, pruža stručnu i tehničku pomoć Visokom službeničkom savetu, vodi poslove značajne za politiku Vlade u upravljanju kadrovima i vrši druge poslove određene zakonom ili propisom Vlade".
Predloženo je da se u ovom stavu, posle reči: "organizuje stručna usavršavanja državnih službenika", dodaju zapeta i reči: "posebno u oblasti borbe protiv korupcije". Kada se vidi ova odredba, moglo bi se pomisliti da srpska vlast ima nameru da se bori protiv korupcije. Činjenica je, o tome smo mnogo više govorili kada je usvajan Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, da vlast u Srbiji samo iznalazi načine da se korupcija prikrije i poveća.
O tome što se ova pošast uvukla u sve sfere života i što se Srbija, po stepenu suzbijanja korupcije, nalazi tek na 85. mestu u svetu, u društvu sa Panamom, Madagaskarom, Senegalom, nimalo se ne vodi računa. Zakoni se donesu, kao, usklađuje se naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, ali se ti zakoni u praksi ne primenjuju. Tako se ni ova bolna tačka našeg društva – korupcija, time što će se u ovom zakonu napisati da će se državni službenici stručno usavršavati u oblasti borbe protiv korupcije, neće smanjiti, jer je borba protiv korupcije u državi Srbiji poverena jednoj agenciji koja će biti kontrolisana od strane vlasti.
Članom 5. Predloga zakona o državnim službenicima predlaže se produženja roka za sprovođenja javnih konkursa za položaje i prestanak dužnosti postavljenim licima čija radna mesta postaju položaji. Ovde se traži produženje roka do 31. decembra 2009. godine.
Važno je napomenuti da je ovaj rok već jednom produžen. Naime, Zakonom o državnim službenicima, koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, bilo je predviđeno, članom 180. stav 1, da će se, radi postavljenja na položaje, sprovesti javni konkursi do 1. jula 2007. godine. Takođe, u stavu 2. se kaže da postavljenim licima čija radna mesta postaju položaji dužnost, u svakom slučaju, prestaje 1. jula 2007. godine.
Međutim, zakonom o izmenama Zakona o državnim službenicima, članom 3, koji je stupio na snagu 1. jula 2007. godine, rokovi su produženi do 1. maja 2008. godine, a sada se, u obrazloženju novog predloga zakona, navodi da je prethodnoj vladi prestao mandat u martu 2008. godine, dakle, pre 1. maja 2008. godine, i da je to razlog što javni konkursi za postavljenje nisu sprovedeni.
Znači, od 1. jula 2006. do 1. jula 2007. nije bilo dovoljno vremena, nije ga bilo ni od jula 2007. do marta 2008. godine, pa se sada traži produženje do 31. decembra 2009. godine. Ovaj zahtev za produženjem roka predlagač opravdava brojnošću radnih mesta državnih službenika na položaju koje treba popuniti, a njih je 358, od toga je 108 postupaka okončano, kao i složenošću konkursnog postupka.
Što se tiče složenosti konkursnog postupka, Uredbom o sprovođenju internog i javnog konkursa za popunjavanje radnih mesta u državnim organima, precizirani su rokovi u kojima se odvijaju radnje vezane za popunjavanje položaja. Članom 19. definisano je da rok za podnošenje prijava na javni konkurs počinje da teče narednog dana od kada je javni konkurs oglašen u "Službenom glasniku RS" i ne može biti kraći od 15 dana. Zatim, sledi rok od 20 dana, koji je predviđen kako bi kandidati koji nemaju položen državni stručni ispit mogli da dostave dokaz o položenom državnom stručnom ispitu.
Uredbom nisu propisani rokovi u kojima se vrši pismena provera osposobljenosti, znanja i veštine i usmeni razgovor s kandidatima.
Takođe, nije propisan ni rok u kome izborni postupak mora biti sproveden, ali od 1. jula 2006. do danas bilo je dovoljno vremena da se bilo koji konkurs okonča. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić. Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi LDP-a je 4 minuta.

Potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP želi reformu državne uprave. To jeste jedan od uslova našeg priključenja Evropi.
U ovom zakonu uočavamo tri namere. Jedna je usklađivanje zvanja, odnosno stepena stručne spreme sa Zakonom o visokom obrazovanju. To načelo nije sporno, predložena rešenja nisu sporna. Drugo je da je javna mera, odnosno opomena koju izrekne Ombudsman razlog za prestanak radnog odnosa službenika. To načelo, takođe, nije sporno. Izražavamo zabrinutost zbog primene toga u praksi, kada pogledamo kako se Vlada odnosi prema nezavisnim institucijama, odnosno agencijama. Tako, na primer, kod Poverenika za informacije, umesto 33, radi svega sedam ljudi, kod Ombudsmana je slično.
Izražavamo sumnju da će ovo načelo, koje nije sporno, biti pretočeno u praksu, odnosno da će se poštovati ta preporuka Ombudsmana, buduća, moguća, verovatna, jer, na kraju krajeva, do sada, i kada je u pitanju Poverenik za informacije, i kada je u pitanju Savet za sprečavanje sukoba interesa, nemamo dokaza da izvršna vlast poštuje, uvažava i sprovodi ono što nezavisno regulatorno telo ili agencije predlažu. Hajde da kažemo da je to samo naše razmišljanje. Možda će se promeniti.
Treće načelo u ovom zakonu jeste problem, a to je odlaganje roka za sprovođenje konkursa za imenovanje službenika, i to, pre svega, onih koji se postavljaju na ono, što narod kaže, položaje. Predlog da se rok produži, sa 31. maja 2008, na 31. decembar 2009. godine i da se ta promena Zakona primeni retroaktivno, nije za nas prihvatljiv. Mi, zaista, i pred građanima postavljamo pitanje, zašto konkursi nisu završeni na vreme?
Znamo da je ovaj zakon usvojen za vreme druge vlade Vojislava Koštunice. Tada konkursi nisu raspisani zato što se ušlo, uslovno rečeno, u izborne cikluse, referendum, pa Ustav. Očigledno je da je, neraspisivanjem konkursa, ostavljen prostor da se državna uprava popuni novim koalicionim partnerima. Tada je to bila druga DS. Mi ovo produženje roka tumačimo sada kao šansu da se državna uprava popuni novim koalicionim partnerom, a to su gospoda socijalisti. Zato mislimo da je ovaj rok i produženje roka na 19 meseci jačanje partijske države.
Kao što znate, ponoviću još jedanput, da utvrdimo gradivo, LDP se bori za razgradnju partijske države i za profesionalizaciju državne uprave.
Ovo nije rešenje. To se vidi iz ovog izveštaja Evropske komisije za 2008. godinu, gde prvi put Evropska komisija dovodi u sumnju kapacitet državne uprave, a glavni razlog za to je što nije izvršena profesionalizacija i što se ovim rešenjima, od kojih je ovo jedan od primera, produžava vek partijske države.
Zato nam je žao što ovaj zakon nije više, nije u potpunosti u skladu s evropskim očekivanjima, građana koji su glasali na izborima, zbog toga što LDP želi da zaštiti interes tih građana i da ih predstavlja, a u ovom slučaju nećemo biti u prilici i u mogućnosti da za njega glasamo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

Ovo je jedan od zakona o državnim službenicima gde smo na vreme upozoravali šta će da se desi. Samo da one koji prate ovaj prenos obavestim, to je onaj zakon, s onim arhaičnim nazivima, iz vremena kada je u Srbiji bila popularna komedija "Gospođa ministarka". Koliko se sećam, DS je u to vreme imala primedbe, ali čini mi se da su na kraju, ipak, bili malo blagonakloni prema tom konceptu zakona.
Naravno, ovde postoji nekoliko vrsta tih promena. Prva je usklađivanje s odredbama Zakona o visokom obrazovanju, što je prihvatljiv razlog za promenu, mada, među nama rečeno, nije toliko bilo nužno, s obzirom na to da je krajem 2007. godine ovde dato jedno tumačenje povodom izjednačavanja tih zvanja po osnovu master studija i ovih normalnih školskih titula, diploma i zvanja iz vremena kada smo mi studirali. To nije problem, to je tumačenje, na neki način, bilo dovoljno da se u praksi ne prave neki veći problemi. Ako se već pravi izmena, onda je to prihvatljivo, jer ovaj zakon treba usaglasiti da odgovara kako treba.
Gospodine Markoviću, mislim da ćete, ipak, morati nekim amandmanom da intervenišete, verovatno vam je u ovoj gužvi promaklo nešto što sam vam nagovestio, a tiče se izvornog člana 78. stav 1. Da bi se sada to ispravilo, moraćete dati vi amandman; znate o čemu se radi, da sada ne pričam, nema potrebe da vas ubeđujem. U međuvremenu se promenio jedan zakon i došlo je do promene naziva organa i po logici stvari se podrazumeva.
Kada sam već kod tog člana, skrenuo bih pažnju da tu, čini mi se, postoji jedna nelogičnost. U članu 78. stav 1, formalno-pravno, govori se o razlozima za razrešenje državnog službenika na položaju; u prvom stavu se kaže – zbog prestanka radnog odnosa, ako mu radni odnos prestane, pa onda zbog, pa se navode razlozi.
Znači, prestanak radnog odnosa je glavni razlog što, kao posledica toga, dolazi razrešenje. To piše u prvom stavu.
Sada se navode razlozi, da budem precizniji, slučajevi kada se to dešava. Tu navodite jedan slučaj, javno objavljena preporuka za razrešenje koju je izrekao Odbor za rešavanje sukoba interesa. To ću sada da pojednostavim. To je situacija kada je čovek na dve funkcije, počeću od najobičnije, donosi se javna preporuka.
Znači, ovde se javna preporuka javlja kao razlog za prestanak radnog odnosa, a posledica prestanka radnog odnosa treba da bude razrešenje. Razrešenje i prestanak radnog odnosa nalaze se u uzajamnom odnosu, u uzročno-posledičnom odnosu. To ne sporim, odmah da se razumemo. S moje strane, to je moguće rešenje. Ova inovacija u stavu 2, gde se govori o suvom razrešenju, nije problem, ni ovaj prvi razlog koji stoji u toj odredbi, ni ovaj drugi koji sada ubacujete, "ako organ ili telo nadležno za poslove državne uprave prihvati javnu preporuku Zaštitnika građana".
Vidite o čemu se radi, u stavu 1, po novom zakonu, ta agencija daje preporuke u cilju suzbijanja korupcije. Ovo što je ombudsman, Zaštitnik građana, daje javnu preporuku da se razreši državni službenik zato što je svojim radom prekršio neko ljudsko pravo nekog čoveka, građanina, stranke. To je u osnovi celog Zakona o Zaštitniku građana. Smatram da je i taj razlog u istom rangu kao i ovi razlozi u prvom stavu. Da to sada pojednostavim, to može biti razlog za prestanak radnog odnosa. Međutim, kod ovih javnih preporuka ovih organa, bilo da je to republički Odbor za rešavanje sukoba interesa ili da je u pitanju Zaštitnik građana, smatram da je najispravnije treće rešenje, i vi ste bili svesni tog problema, pa ste rekli – ako organ koji odlučuje o razrešenju prihvati tu javnu preporuku, preporuka je, po svojoj definiciji, nešto što upućuje, skreće pažnju nekom organu u kom smislu treba da reši neki problem.
Postupak pred Republičkim odborom za rešavanje sukoba interesa i postupak pred Zaštitnikom građana su, u suštini, nesavršeni postupci. Zašto su nesavršeni postupci? Nisu ni klasičan upravni, ni krivični, ni građansko-procesni. Zato smatram da ovo može biti jedan od razloga za pokretanje disciplinskog postupka unutar državnog organa, pa, ako se usvoji kao odluka, onda sledi odluka o disciplinskoj odgovornosti, koja može da ima za posledicu i prestanak radnog odnosa i razrešenje sa položaja.
Mislim da je to ispravniji put, jer on, pre svega, polazi od značaja preporuke. Ne umanjuje se značaj oba organa, odmah da budemo načisto, tim pre što sada ovaj republički odbor prerasta u Agenciju za borbu protiv korupcije, a ovaj i dalje ostaje kao Zaštitnik građana. Mera koju oni mogu da preduzmu jeste javna preporuka za razrešenje.
Da li je taj postupak bio savršen? Nije, sa gledišta prava koja ima državni službenik. Da li on potencijalno može biti ugrožena strana?
Šta ako je Zaštitnik građana pogrešio? Ne može automatizam da važi, zato smatram da i u jednoj i u drugoj situaciji to može biti osnov za obavezno vođenje disciplinskog postupka unutar državnog organa, koji, u krajnjem slučaju, može da se završi i prestankom radnog odnosa i razrešenjem.
Nadam se, gospodine Markoviću, da ste me shvatili, pošto se mi izuzetno dobro razumemo.
Ovo oko pripravničkog staža nije problem. Izvorni tekst člana 140. stava 2. mislim da nije prihvatljiv. Član 140, naslov je – Izvorno ovlašćenje. Prenošenje ovlašćenja. Vi ste pravili inovaciju u stavu 2, svi drugi stavovi su ostali nepromenjeni. Čitam ovaj deo izmene. Ja se izvinjavam, čitao sam obrazloženje ovde. Promena je – stečeno visoko obrazovanje, to je ta promena koju ste ubacili u član 140. stav 2. Moja intervencija se ne odnosi na ovo što ste vi ubacili.
Vi ste ovde uradili, šta? Preneli ste ovlašćenje sa lica koje je rukovodilac nekog organa. Dali ste mogućnost da on neka svoja ovlašćenja u pogledu prava i obaveza zaposlenih može da prenese čoveku sa visokom stručnom spremom i odgovarajućim radnim iskustvom. Mislim da treći uslov mora da bude i vezivanje za neku državnu funkciju, jer ovo nije klasično punomoćje.
Ovo sada ispada ovde kao klasično punomoćje. Morali ste da vežete to za neku nižu funkciju u hijerarhiji u samom organu. Ako je u pitanju ministar koji ima ovlašćenja, može da ga prenese sekretaru, državnom sekretaru, sekretar može da prenese pomoćniku, pomoćnik sekretaru ministarstva, eventualno, da idete na načelnika, na nešto, ali da vežete za funkciju. Vi ste ovde to vezali samo za školsku spremu i godine radnog staža.
Po meni je to neprihvatljivo. Mora da bude u hijerarhiji upravljačkoj unutar organa. Ministar, državni sekretar, pomoćnik, sekretar, načelnici odeljenja itd. Nemojte da idete do savetnika ili mlađeg referenta itd., koji formalno-pravno ispunjava ove uslove. To mora da bude u nomenklaturi, u hijerarhiji upravljanja nekim organom, a ovako kako ste ga postavili, to je kao klasično punomoćje. Ja sam ovlašćen, a pošto sam ja ovlašćen, bilo kome mogu da dam to ovlašćenje, jedino je ograničenje da mora da ima školsku spremu i da ima toliki radni staž. To je neprihvatljivo sa gledišta organizacije države i funkcionisanja državnog organa. Bar im je tako bilo. Možda je sada došlo ovo ludačko vreme itd.
Ova izmena koju ste predložili u okviru člana 158, to je služba za upravljanje kadrovima. Vidite, sada ta služba dobija obavezu obrazovanja državnih službenika, posebno u oblasti borbe protiv korupcije. Neko postavlja pitanje – zašto?
Sada to ispada ovako – državni službenici se uče kako da se bore protiv korupcije, a oni su prvi na nomenklaturi učesnika u korupciji. Da li ih vi to usavršavate u korupciji, ili ih učite i obaveštavate šta bi bila korupcija, što može da prouzrokuje vašu radno-pravnu, krivičnu, materijalnu ili bilo koju drugu odgovornost.
Mislim da je ovde u pitanju jedna malo trapava formulacija, ali i da se ta borba protiv korupcije i neophodna znanja koja državni službenici tokom vršenja službe treba da steknu o korupciji nalaze u rečima ispred ovih gde ste ovo ubacili. To se nalazi u okviru usavršavanja i obrazovanja državnih službenika. Da li će deo tog obrazovnog procesa tokom rada da bude hemija, biologija, bon-ton, borba protiv korupcije itd., to su već nastavna gradiva. Vi to, gospodine Markoviću, dobro znate, pošto ste ekspert za bezbednost. Vi morate da znate. To je pitanje nastavnog programa, a ne obrazovnog procesa. Obrazovni proces se nalazi već u zakonu.
Na kraju, evo jednog pitanja, gospodine Markoviću, bez odgovora. Nisam siguran, da sam na vašem mestu, možda bih i ja predložio promenu člana 180. ovako kako ste vi uradili. Prihvatite uslovno ovu kritiku, ali ovde se, sa gledišta stava 2, postavlja pitanje – šta je bilo s tim ljudima 2. maja 2008. godine?
Ja sam podneo amandman na ovaj član u vreme kada je jedan drugi moj prijatelj ovde predlagao ovaj zakon. Kaže se – dužnost u svakom slučaju prestaje. Šta znači ''dužnost u svakom slučaju''? Da li ima neki slučaj i kada nije to? Šta se desilo 2. maja 2008. godine? Svima onima koji su zatečeni, koji nisu prošli konkurs, jer nije, možda, bio ni raspisan, po sili zakona je prestao radni odnos. To je situacija koju je stvorio zakon.
Da li je u praksi tako? Nije. Zašto? Zato što su izbori bili 11. maja. Evo ga glavni argument. Izbori bili 11. maja, nova vlada se formirala 11. juna. U toj gužvi, ko će s kim, kako, koliko, itd., ti ljudi su ostali. Možda je i dobro što su ostali. Država mora da funkcioniše, zato sam ja ovo i rekao malopre. Da sam na vašem mestu, verovatno bih i ja predložio ovo što ste vi predložili, kako da se promeni član 180, ako neko želi da razmišlja o državi, ali ako se razmišlja o kadrovima, nema prostora za državu.
Htedoh da padnem u nesvest pre neko veče kada sam video da je Vojkan Simić pomoćnik ministra pravde. Mi ga isterasmo iz suda, vi ste ga, gospodine Markoviću, pomagali ste nam. Mi ga jedva isterasmo iz suda, kad on pomoćnik ministra. Sad on uči sudije. Da li možete da zamislite vi to? Još da sam video Gordanu Mihajlović, pa da umrem i da se ništa ne desi sa mnom više.
To je strašno. U ovoj skupštini nije mogla da dobije glas da prođe za sudiju.
Sećate se kako su vrištali ovi iz Visokog saveta pravosuđa? Kako naši predlozi ne prolaze, to su pouzdani, dobri kadrovi itd. Kako ih vraćate?
Ako vam fale kadrovi, kažite, imamo. Naći ćemo, ima na fakultetu, završavaju ljudi fakultete, ima pametne dece itd., ali nemojte te izanđale. Dokazano, nije moglo da prođe ovde. Nije u pitanju bila politička pogodba itd.
Problem je kod vas, gospodine Markoviću, što vi, u stvari, ovaj član nije ni trebalo da menjate. Zašto nije trebalo da menjate? Iz jednog prostog razloga, što, ako postoje slobodna mesta, raspisuje se konkurs, pa se ljudi javljaju, pa birate, a ovim ljudima je po sili zakona prestao radni odnos. Sad imate potrebu da ih održite u nekom radnom odnosu, da bi se oni, eventualno, ponovo javili, pa možda prođu, a možda ne prođu.
Ali, ja znam, gospodine Markoviću, pošto imam svoju špijunsku službu unutar Vlade itd., tu vam je ovo iz SPO-a, preko G17 plus, tu je sad bilo – ako ti, kao pomoćnik ministra iz SPO-a, pređeš u G17 plus, proći ćeš na ovom konkursu, zato što je sada G17 plus dobio to ministarstvo, i čovek ostane. Ali, tu nema struke, zato pričam. Nema struke, a osnovna intencija onog prethodnika, jednog od vaših prethodnika, koji se kleo u život ovde, jeste – struka mora da pobedi, struka počinje od pomoćnika ministra, pa nadole. Jel tako bilo? Tako nam je pričao Balinovac.
Ministar je funkcioner, državni sekretar, a pomoćnici ministra, to su već državni službenici na položaju, funkcioneri, oni su stručni. Neće njih neko da šiba tek tako, kako se menja Vlada, ne, čini mi se pet godina su oni, nisu oni četiri godine, kao Vlada, nego pet, to je struka, dokaz – Vojkan Simić. Mislim da je to, i to su s pravom neki primetili, taj kadrovski ventil. SPO sam uzeo samo kao primer, vrlo negativan.
Što se tiče G17 plus, pokušavali su da kupuju, neprincipijelno, ljude i terali ih da pređu iz jedne stranke u drugu.
Ja to mrzim i to žigošem, to je nemoralno; dosad bio u ovoj stranci da bi sačuvao svoje, ajd sad u drugu stranku, oni mu garantuju. To svi treba da osudimo, apsolutno, svi treba da osudimo. Čak ni ceo G17 nema veze s tim, pojedinci, uvek pojedinci, zapamtite, s nekim svojim ličnim interesima. Ali, to je druga priča.
Mislim da je, formalno-pravno, ovo što ste naveli kod ovog poslednjeg člana u pogledu retroaktivnosti, pitanje da li tu ima retroaktivnosti. Vi veštački stvarate retroaktivnost da biste sačuvali status nekih ljudi od 2. maja 2008. godine do dana kada se ovaj zakon proglasi i stupi na snagu.
To mogu da shvatim, mogu, čak, da shvatim, to vam najozbiljnije kažem, i stečena prava ljudi, mogu da shvatim, čak, i potrebu nekih ljudi koji su radili neki posao, faktički, radili u nekom nedefinisanom pravnom položaju, i njih treba uvek zaštititi ako su radili. Ali, mislim da je ta koncepcija promene člana 180. Zakona o državnim službenicima isuviše politički motivisana i ta politička motivacija negira koncepciju Zakona, ako je tačno da je koncepcija Zakona ono što je pričao Balinovac, pre svega, kada su u pitanju pomoćnici ministra.
Naravno, pošto smo mi opozicija, vi biste pali u nesvest kada bismo glasali za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a posle njega narodni poslanik Mirko Munjić.