Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)        Prelazimo na amandman na član 47. poslanika Zorana Bortića.
Vlada i Odbor za finansije prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Što se tiče odgovora na jednu intervenciju po čl. 225. i 226, druge dve su iz diskusija narodnih poslanika poslaničke grupe NS, mogu samo narodnom poslaniku Miroslavu Markićeviću da kažem da ću ponoviti svoj lični zahtev Ministarstvu finansija da se narodnom poslaniku odgovori u toku dana.
Ono što smatram potpuno neverovatnim je da sredstva od 12 miliona, koja su amandmanom narodnih poslanika iz poslaničke grupe NS, a glasanjem svih narodnih poslanika, sa budžetskih rezervi prebačena na poziciju za sportske terene, da ostanu ne utrošena i da se ne ispuni namena, to smatram potpuno neverovatnim.
Za diskusije vaših kolega ne mogu da odgovorim, jer je to bilo u okviru vremena namenjenog za raspravu u pojedinostima, a po amandmanu.
Na član 55. amandman je podneo narodni poslanik Milan Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana smo svedoci jedne velike rasprave, posebno o ovom zakonu o javnim nabavkama, ali i setu zakona o pravosuđu.
Mi, srpski radikali, mišljenja smo da ima mnogo važnijih tema, gorućih tema, o kojima treba voditi raspravu, a pre svega treba raspravljati o pitanju raspoređivanja Euleksa na KiM.
Svedoci ste ovih dana da na KiM nestaju vojnici UN i tamo zauzima poziciju sasvim druga vojska, vojska koja je van rezolucije 1244. Postoji još mnogo važnijih tema vezano za sam život građana Srbije posle ovog ekonomskog udara i kolapsa, ali nažalost svi vi imate mnogo preča posla, a to je da se usvoje zakoni koji ništa neće promeniti u državi Srbiji niti će olakšati život građana Srbije.
Jedan od tih zakona jeste i zakon o javnim nabavkama, koji daje dosta prostora za razne špekulacije, mahinacije, korupciju.
Čuli ste o kojoj se količini novca radi, o oko dve milijarde evra koje će se utrošiti preko ovog zakona, ali tamo je ostavljeno mnogo prostora za one nadležne za koje, počev od formiranja komisija, pa do izbora izvođača radova, postoji mogućnost i šansa za razne mahinacije i špekulacije.
Mi, srpski radikali, podneli smo niz amandmana sa ciljem da se popravi što se može popraviti, ali nažalost vidimo da naši amandmani nisu prihvaćeni, a koliko vidim jedino iz razloga što su to amandmani predstavnika SRS. Inače, nema nijednog drugog razloga.
Amandman sam podneo na član 55. stav 3. ovog zakona, gde se menja stav 3, a to je umesto - ponuđač koji prihvata zahtev za produženje roka važenja ponude ne može menjati ponudu - tražio sam da stoji - ne može menjati bilo koji element ponude.
Voleo bih da izađe ministar i obrazloži zašto amandman nije prihvaćen, koji su to razlozi, jer ovde se samo nešto precizira, odnosno izbacuje mogućnost manipulacije onog koji tu ponudu raspisuje. Samo je razlog taj da amandmani SRS ne budu prihvaćeni, jer se na ovaj način samo želi da ograniči mogućnost, suzi prostor za razne inkriminisane radnje, koje se uglavnom obavljaju preko zakona za javne nabavke.
Zbog toga smatram da ovaj zakon nije ništa bolji od prethodnog zakona, ali, eto, samo da se donese kako bi imalo prostora za razne kriminalne radnje.
Ako imamo podatak da se godišnje ne dostavi oko 10 hiljada ugovora nadležnoj upravi, onda ne vidim svrhu zašto bi se ovaj zakon menjao i uopšte donosio, ako se ne poštuju odredbe prethodnog zakona, a kamoli ovoga.
Posebna je priča što na ovim konkursima i ugovorima dobijaju privilegovane firme posao, tj. one firme koje su miljenici vlasti, na nivou Republike Srbije ili nivou lokalne samouprave. U tom smislu mislim da moj amandman na član 55. stav 3. treba da bude prihvaćen, kao i svi ostali amandmani SRS. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodine Lapčeviću, vi ste se javili po amandmanu? Po Poslovniku, izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, ovde sam prethodnih nedelja četiri puta postavljao pitanje - kada će Državna revizorska institucija da dobije svoje davno obećane prostorije, i to obećane i dodeljene preko medija od strane predsednika Vlade.
Sva sreća je da je danas u raspravi o amandmanima na ovaj zakon ispred Vlade prisutan ministar za ljudska i manjinska prava koji je, igrom slučaja, upravo osoba koja treba sa svojim ministarstvom da napusti prostorije namenjene za Državnu revizorsku instituciju.
Pošto odgovor na to pitanje nisam dobio ni posle tri nedelje od kad sam ga postavio, molim vas, gospođo predsednice, da mi odgovorite na pitanje - da li je ono prosleđeno Vladi i kada ću odgovor na to pitanje dobiti?
Gospodina Čiplića pitam - šta je razlog zbog čega on, sa svojim ministarstvom, ne želi da napusti prostorije namenjene za Državnu revizorsku instituciju, da li je to njegov lični hir ili dogovor s predsednikom Vlade, koji će javno, preko medija, dodeljivati taj prostor za najvažniju instituciju koja treba da kontroliše budžet Republike Srbije, budžetske korisnike, ali i javne nabavke o kojima danas govorimo, ili je to možda razlog zbog kog treba da se odugovlači, da se prolongira ta stvar preko medija, a da zakon o javnim nabavkama bude usvojen, budžet da bude usvojen, a Državna revizorska institucija neće kontrolisati ogromne državne pare koje prolaze kroz ruke budžetskih korisnika?
Pitam da mi odgovorite zašto ne želite da napustite taj prostor i da li je to vaš lični hir ili je to dogovor sa predsednikom Vlade, da ono što građani Srbije izdvajaju u budžet Republike Srbije prolazi preko raznih ruku, a da oni koji su za to zaduženi ka kontrolišu, ne mogu to da rade, jer im izvršna vlast to ne dozvoljava, želeći da sebi pribavi verovatno nekakvu korist od toga.

Vaše pitanje je prosleđeno, naravno. Gospođa Radeta ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 55. Predloga zakona o javnim nabavkama govori o važenju ponude.
U trećem stavu člana 55. Predloga zakona stoji da ponuđač koji prihvati zahtev za produženje roka važenja ponude ne može menjati ponudu.
Kolega Milan Veselinović je, u ime poslaničke grupe SRS, predložio da stav 3. glasi da ponuđač koji prihvati zahtev za produženje roka važenja ponude ne može menjati bilo koji element ponude.
Amandman je zaista, kao što se vidi, s namerom da precizira ovu zakonsku odredbu, da precizira obaveze ponuđača koji je prihvatio zahtev za produženje roka ponude i da spreči svaku vrstu zloupotrebe.
Uglavnom su amandmani SRS na ovaj zakon upravo u tom smislu, nije nam namera da nešto suštinski menjamo u ovom zakonu, jer ponoviću ono što sam govorila i juče, mi mislimo da je i ovaj zakon, kakav god je, dovoljno dobar da bi njegova primena sprečila korupciju i kriminal u vrhu vlasti i u javnim preduzećima.
Ako ga već menjate i donosite novi zakon, onda bi zaista bilo dobro da pravne norme u tom zakonu budu precizne, koncizne, jasne i da jedino tako možemo izbeći zloupotrebe, samovolju, i kriminal i korupciju u oblasti javnih nabavki svesti na minimum.
Juče je kolega Krasić podsećao na donošenje Zakona o javnim nabavkama 2002. godine, kada je taj zakon predstavljen kao neko epohalno otkriće, nešto što će u Srbiji iskoreniti korupciju, kriminal, zakon najbolji na zemaljskoj kugli. Zaista je pravo pitanje šta je sada toliko loše u tom zakonu da isti oni koji su ga predlagali i usvajali 2002. godine, 2008. godine misle da je toliko loš da čak ne može ni da se menja ili dopunjuje, nego mora da se donosi potpuno nov zakon. Nemamo mi ništa protiv toga, Vlada ima svoju koncepciju i naravno da će da je predstavlja u parlamentu, ali s obzirom da je prošlo ono vreme koje ste, gospođo predsedniče parlamenta, obećali, prošlo je već 35 minuta, još uvek nismo dobili saglasnost Vlade da zakon ovde predstavlja ministar Čiplić.
Sada ću da govorim nešto što je zapravo više vezano za resor gospodina Čiplića, i to za ljudska prava, s obzirom da mi srpski radikali verujemo da u Srbiji nisu ugrožena manjinska prava, da su garantovana Ustavom, i da zaista državni organi treba da vode računa da ta prava ni na koji način ne budu ugrožena.
Mi smo u poslaničkoj grupi dobili jedno pismo potpisano sa – bivši radnici Sigurnosti Jugopetrola. Vrlo interesantno, uz to pismo smo dobili primerak ugovora o radu, koji ću naravno da obrazložim, koji je otprilike onakav kakav bi ministar zaključio sa narodnim poslanicima, s obzirom na stavove gospodina Čiplića da su narodni poslanici najamna radna snaga, a vi biste bili dobar poslodavac, pa biste šamarali poslanike, sad možeš da uđeš u salu, sad ne možeš, ali to nije tema, možda ćete stvarno i takav zakon o kom ste pričali da nam predložite, pa ćemo onda o tome.
Dakle, ova grupa radnika kaže – obraćamo vam se sa molbom da sa skupštinske govornice obavestite javnost Srbije da je po nalogu direktora NIS-a, gospodina Miloša Saramandića, 1. decembra 2008. godine preko 1.000 radnika zaposlenih u NIS Petrol Jugopetrol otpušteno s posla. Dakle, ovo je potpuno suprotno od onoga što je Boris Tadić na subotičkom plenumu tražio od svih zaposlenih da čuvaju svoja radna mesta, a evo vidite kad njegov direktor iz DS, Miloš Saramandić, 1. decembra otpusti 1.000 radnika zaposlenih u NIS Petrol Jugopetrolu, oni nemaju mogućnosti da sačuvaju svoja radna mesta.
Kažu – da tragedija bude veća, svi oni su radili preko firme Sigurnost „ Vračar“ godinama unazad za mesečnu bednu nadoknadu od sramnih 11 hiljada dinara.
I pored toga što su neretko od gladi padali u nesvest, svoj posao obavljali su savesno i korektno, nadajući se stalnom zaposlenju, verujući da se u ovoj zemlji ceni rad.
Za to vreme Miloš Saramandić, kao i njegovi prethodnici, s jedne strane, smanjivao je broj stalno zaposlenih radnika na osnovu socijalnog programa, a sa druge strane zapošljavao žene i prijatelje svojih partijskih kolega. Jedino smo se mi vodili kao sitni troškovi poslovanja Jugopetrola.
Zamislite na koji način su tretirali zaposlene u Jugopetrolu.
Para je bilo za stanove, automobile, putovanja, školovanja dece bezbroj direktora i savetnika, koji nisu ni morali da dolaze na posao, reprezentacija, uvođenje novog programa SAP-a, nabavku svega i svačega.
Pitanja ovih radnika su: ako postoji višak radnika u NIS-u, zbog čega ili koga je bilo potrebno zaposliti toliki broj radnika preko Sigurnosti „Vračar“? Prošle godine bilo ih je preko 1.300 na nivou svih poslovnih organizacija.
Drugo pitanje, koliko je novca uplaćivano Sigurnosti „Vračar“ po jednom radniku?
Treće, u kakvoj su poslovnoj vezi javna preduzeća sa direktorom Sigurnosti „Vračar“ Mirkom Đurovićem? Četiri, zbog čega se baš sada, kada se toliko polemiše o plati gospodin Saramandića, otpušta ovih 1.000 radnika?
Peto, zašto se odjednom i velikom brzinom dokumentacija i sedište Sigurnosti „Vračar“ iz Cerske 76a izmešta u Braće Jerković? Šest, da li je gospodin Saramandić, kao i njegovi prethodnici, oduvek sklapao ovakve povoljne i unosne poslove i zbog toga zaslužio da za mesec dana zaradi što mi ne možemo ni za pet godina?
Da zaključimo, kažu radnici – dobar direktor jednog ovakvog prestižnog preduzeća kakvo je NIS, pripadnik DS, koja će nas uvesti u EU, koja će iskoreniti korupciju u zemlji Srbiji, naravno, ovo sve ironično, ponesen velikim radom i još boljom zaradom, ne obazirući se ni na koga do na samog sebe, zaboravio je da ova pomoćna radna snaga, kako su je sa poniženjem nazivali, dok su je eksploatisali i „adekvatno nagrađivali“, nije obavljala smešne poslove napisane u ugovoru o radu.
Ugovor o radu kaže u članu 1 – zaposleni obavlja poslove radnog mesta pomoćni administrativno-tehnički PO, za koje se zahteva četvrti stepen stručne spreme.
Kratak opis poslova. Sada ćete videti zašto su ove radnike koji su radili u obezbeđenju, izgleda da ističe vreme, završavam za 15 sekundi, tretirali kao sitni troškovi poslovanja Jugopetrola; da bi im dali najniži mogući koeficijent od 2,40, zato što su u kratkom opisu posla rekli - da oni obavljaju poslove fotokopiranja, odlaganja, odnosno arhiviranja razne dokumentacije, dostavlja poštu drugim organizacionim delovima, priprema dokumentaciju za knjiženje, obavlja pomoćne poslove iz oblasti automatske obrade podataka i računovodstva.
Dakle, gospodine ministre, ovo je i za vas i za kolegu Rasima Ljajića, sva ova pitanja ćete dobiti, svakako, iz skupštinske službe i molim da se postarate da dobijete prave informacije i da nam odgovorite - kako su ovi ljudi, oni su nažalost sada dobili otkaz, ali će doći neki novi, mogli da obavljaju poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja sa ovakvim opisom radnog mesta?
Ovo je potpuno suprotno Zakonu o radu. Ovo je najgrublje kršenje prava radnika, najgrublje kršenje ljudskih prava. Molim vas da u okviru nadležnosti vašeg Ministarstva i gospodina Ljajića odgovorite na ovo pitanje.
Gospođo Đukić-Dejanović, pošto još uvek nemamo ovlašćenje za gospodina Čiplića da predstavlja zakon o javnim nabavkama, molim da napravite pauzu. Ništa lično, gospodine Čipliću, vi ćete verovatno odlično predstavljati ovaj zakon, ali samo mora to Vlada da nam potvrdi.

Gospodin Lapčević želi po Poslovniku.

Imam obaveštenje iz stručnih službi da svakog momenta treba da stigne, očigledno da je moja procena da je to tehnički moguće za pola sata bila neadekvatna, dok je njima dat nalog, dok su počeli da rade, radi se. Imam uvid u to da se umnožava i da će svakog momenta stići.

Da završimo bar reklamiranje Poslovnika. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, javljam se po članu 104, jer smatram da je narušeno dostojanstvo Narodne skupštine. Pre 10 minuta sam postavio vrlo konkretno pitanje gospodinu Čipliću i dao razumnih 10 minuta da čovek smisli odgovor i da izađe da kaže ovde. Pre pola sata je gospodin Markićević postavio slično pitanje, nikakav odgovor nije dobio.
Da li, gospodine ministre, mislite da mi nismo dostojni da vi izađete ovde i date odgovor na konkretna pitanja? Da li smatrate da ovih 250 poslanika ne zaslužuju da vi ovde odgovarate njima na konkretna pitanja?
Da li smatrate da sedam miliona građana Srbije, koji plaćaju porez ovoj državi, od kojih svi mi, pa i vi, živite i trošite te pare, nemaju prava na odgovor - kada će onaj ko po zakonu ima obavezu da kontroliše budžet moći da se useli u prostorije koje su mu dodeljene?
Zašto ne odgovorite na to pitanje? Ako ovde ne želite da odgovarate na pitanja koja se tiču javnih nabavki, a predstavljate Vladu, zašto ne odgovorite na ova pitanja koja znate, koja se direktno tiču vas? Da li ste i vi saučesnik ove prljave igre da se budžet nekontrolisano troši i da se oni koji su po zakonu za to zaduženi opstruiraju da rade svoj posao?
Konkurs za državne revizore je završen. Oni stupaju na dužnost 1.1.2009. Budite sigurni, ne budete li vi ispraznili prostorije koje su namenjene revizorskoj instituciji ili ne budu dodeljene druge, u narednih 15 dana imaćete 50 ljudi ispred Vlade, državnih revizora, zajedno sa predsednikom i članovima Saveta Državne revizorske institucije, pa neka pukne bruka u Evropi da Srbija ne želi da dozvoli instituciji da kontroliše njen budžet i da ministri i direktno Vlada žele bahato da se ponašaju i da troše državne pare, ne dozvoljavajući da budu kontrolisani. To će biti borba za smanjenje korupcije u Srbiji. To će biti borba da se Srbija popne koju lestvicu gore od onih zemalja koje nisu visoko na lestvici borbe protiv korupcije. To će biti najbolji signal da ova zemlja ide napred.
Zahtevam od vas da kažete - zašto se tako ponašate? Zašto se ne dozvoli Državnoj revizorskoj instituciji da uđe u svoje prostorije? Ukoliko na to ne odgovorite ili date nekakav odgovor koji nije adekvatan, smatraćemo da Vlada direktno utiče da se budžet građana Srbije nekontrolisano troši, da ne dozvoljava onoj instituciji koja je po zakonu za to nadležna da radi svoj posao.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin ministar. Izvolite, gospodine Čipliću. Molim vas na ponašanje koje je u skladu sa dostojanstvom Skupštine.

Uvažene poslanice i uvaženi poslanici, moje obraćanje vama zapravo je samo za trenutak čekalo da stigne ovlašćenje iz Vlade, i u tom smislu nemam nikakvu dilemu da na ona pitanja na koja imam odgovor mogu da vam odgovorim odmah, a na ona pitanja za koja su mi potrebne konsultacije to učinim onog trenutka kada dobijemo odgovor. Naime, ono prvo pitanje zaista zahteva konsultacije, u smislu koji je tačan datum kada će invalidima, ono što je dogovoreno i za koje nema nikakvog problema da će biti uplaćeno, to i biti učinjeno, jer sa ove govornice ne treba da dam bilo kakvu pogrešnu informaciju, a informacija je svima nama bitna i to precizna informacija.
Stvar sa prostorijama je krajnje banalna i lično mislim da ste taj odgovor mogli da dobijete i van ove govornice. Zapravo, radilo se o tome da u onom trenutku kada je ova Vlada formirana, pored nekih neobičnih problema, suočili samo se i sa problemom koji je iz perioda prethodne dve vlade, a to je da se nema jasan i tačan uvid u to ko je u kojim prostorijama.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je nasledilo prostorije Službe za ljudska i manjinska prava. Međutim, deo tih prostorija koje smo nasledili ne pripadaju samo nama, nego pripadaju i MUP, Službi za upravljanje kadrova i, čini mi se, delom Ministarstvu za KiM.
S obzirom da nije postojao jasan uvid u to, realan uvid, nakon što smo dobili obaveštenje da će u 15 od 30 prostorija da se useli Državna revizorska komisija, mi smo naravno, želeći to da ispoštujemo, shvatili da u delu prostorija mi uopšte nismo. Prostorije su pobrojane tačno po broju. Dakle, deo tih prostorija mi uopšte ne držimo.
S druge stane, bilo je potpuno nemoguće iseliti ljude, a ne useliti bilo gde drugde. Kada kažem da situacija nije dramatična, to podrazumeva nalaženje rešenja, odnosno pronalaženje prostorija koje su se u prethodnoj i pretprošloj Vladi vodile da bi se našlo sistemsko rešenje: povezane prostorije sa svim adekvatnim prostorom.
Niti mogu da nekome dodelim prostorije, niti mogu da sprečim nekoga da uđe u ovaj prostor. Naprosto, samo deo komunikacije između mene, odnosno između Ministarstva mojih službi i nadležne državne službe ste imali u vidu. Drugi deo oko toga gde preseliti ljude, gde preseliti arhivu, i kada smo identifikovali da od tih 15 prostorija, iako se vode na naše ime, ne sedimo samo mi, onda se zapravo pokazalo koliko je problem daleko složeniji.
Daleko od toga da Državna revizorska ustanova, koja je po Ustavu iz 2006. godine ustanovljena, treba i krajem 2008. godine da nema svoje prostorije. Mi zapravo pokušavamo da u roku od 3-4 meseca rešimo problem koji je trebalo ranije da bude rešen, ali taj problem će svakako biti rešen. Hvala vam.