Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela narodna poslanica Lidija Dimitrijević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Članom 6. Predloga zakona predlagač želi da izmeni član 25. postojećeg zakona.
Član 25. glasi: ''Ako Narodna banka Srbije da saglasnost za sprovođenje postupka dobrovoljne likvidacije, taj postupak se sprovodi u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.
Pravne posledice postupka likvidacije nastaju danom dostavljanja rešenja Narodne banke Srbije iz stava 1. ovog člana pravnom licu iz člana 24. stav 1. ovog zakona.
Ako Narodna banka Srbije odbije zahtev iz člana 24. stav 2. ovog zakona, pokrenuće postupak prinudne likvidacije, odnosno stečaja, u skladu sa ovim zakonom.
Narodna banka Srbije vrši posredni i neposredni nadzor nad postupkom dobrovoljne likvidacije banke, odnosno druge finansijske organizacije, odnosno društva za osiguranje, u skladu sa propisom Narodne banke Srbije.
Ako u toku vršenja nadzora iz stava 4. ovog člana Narodna banka Srbije utvrdi da su ugrožena prava poverilaca, doneće rešenje o prinudnoj likvidaciji banke, odnosno druge finansijske organizacije, odnosno društva za osiguranje, u skladu sa propisom Narodne banke Srbije''.
Članom 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje predloženo je da se u članu 25, posle stava 5. dodaje stav 6. koji glasi: ''Skupština banke, odnosno društva za osiguranje, usvaja izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i izveštaj ovlašćenog revizora o ovom bilansu, kao i predlog o raspodeli likvidacionog ostatka, po prethodno pribavljenoj saglasnosti Narodne banke Srbije''.
Amandmanom sam predložila brisanje člana 6.
Likvidacija se sprovodi kao dobrovoljna ili prinudna likvidacija, na temelju zakonom propisanih uslova. Za razliku od stečaja, postupak likvidacije se može pokrenuti samo nad solventnim društvom za osiguranje. To je izričito propisano odredbom člana 347. stav 1. Zakona o privrednim društvima.
S tim u vezi treba istaći da postojanje solventnosti predstavlja prethodni uslov za sprovođenje kako dobrovoljne tako i prinudne likvidacije.
Dobrovoljnu likvidaciju sprovode sami vlasnici društva. Za to vreme privredno društvo ima iste organe kao i pre pokretanja likvidacionog postupka.
Izuzetno i u slučaju dobrovoljne likvidacije mogu nastati određene promene u upravi privrednog društva. Do toga dolazi kada se odlukom Skupštine društva sprovođenje likvidacije poveri likvidatoru kao posebnom organu. U tom slučaju likvidator preuzima ovlašćenja uprave društva. Međutim, i tada likvidator društva postupa na način kao što bi delovala njegova uprava. Zato se i na likvidatora primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima, kojima se uređuje položaj i pravo uprave.
To važi i za likvidaciju društava za osiguranje. Specifičnost likvidacionog postupka društava za osiguranje, kao i banaka i drugih finansijskih organizacija u odnosu na postupak likvidacije drugih privrednih društava najpre se iskazuje u zakonom propisanoj mogućnosti sprovođenja prinudne likvidacije.
Neke specifičnosti se iskazuju u postupku dobrovoljne likvidacije društava za osiguranje. One su pre svega rezultat zakonske obaveze da se dobrovoljna likvidacija društava za osiguranje može sprovesti samo uz izričitu saglasnost NBS. Ukoliko Narodna banka odbije zahtev društva za osiguranje za sprovođenje dobrovoljne organizacije, isti će po službenoj dužnosti pokrenuti postupak prinudne likvidacije.
Osim toga, NBS vrši posredan i neposredan nadzor nad postupkom dobrovoljne likvidacije društava za osiguranje. Ako pri vršenju nadzora NBS utvrdi da su ugrožena prava poverilaca, doneće rešenje o prinudnoj likvidaciji.
Zajedničko za postupak dobrovoljne likvidacije društava za osiguranje i ostalih privrednih društava je da ona predstavlja rezultat promenjenog cilja društva. Ova promena je posledica nastupanja zakonom propisanih razloga za prestanak društva. Zbog toga je i dalje postojanje društva opredeljeno potrebnim vremenom za okončanje njegovog postojanja. Ono podrazumeva neophodne aktivnosti radi naplate potraživanja, unovčenja imovine i podmirenje obaveza, odnosno ustupanje eventualnog likvidacionog viška osnivačima društva.
Odluke o realizaciji tih poslova i dalje donose organi društva u likvidaciji, osim u slučaju kada se odlukom skupštine sprovođenje likvidacije poveri likvidatoru. Razlika je samo što sa sprovođenjem likvidacije dolazi do redukcije mogućih aktivnosti organa upravljanja. Njihov obim se opredeljuje ciljem likvidacije. Zato je u postupku likvidacije isključena mogućnost donošenja odluka koje imaju za cilj unapređenje poslovanja društva.
Odnos između organa upravljanja društva, kao i međusobni odnosi i prava osnivača prema društvu ostaju nepromenjena. O pokretanju postupka likvidacije moraju biti obaveštena sva zainteresovana lica. To se čini tako što se uz poslovno ime društva dodaju reči "u likvidaciji".
Time se treća lica obaveštavaju o promenjenom cilju društva i da u narednom periodu mogu očekivati izmenu organa upravljanja, odnosno prenošenje njihovih ovlašćenja na likvidacionog upravnika.
Nakon donošenja odluke o pokretanju likvidacije, društvo za osiguranje je dužno da svim poznatim poveriocima dostavi pisano obaveštenje sa pozivom da u određenom roku podnesu prijavu potraživanja. Obaveštenje o odluci o likvidaciji se mora objaviti na internet strani agencije istog dana kada je odluka o pokretanju postupka likvidacije upisana. Za vreme trajanja postupka likvidacije društvo za osiguranje ne može preduzimati nove poslove, već samo poslove vezane za sprovođenje likvidacionog postupka, kao što su prodaja imovine, plaćanje poverilaca i naplata potraživanja.
Specifičnost ovog postupka je da sve navedene poslove mogu voditi lica koja su imala ista ovlašćenja i pre likvidacije. To je pravilo, ali se, izuzetno, odlukom društva, vođenje ovih poslova može poveriti i likvidacionom upravniku. Postavljeni likvidacioni upravnik se, odlukom društva, iz opravdanih razloga može odlukom suda zameniti i na njegovo mesto postaviti drugi likvidacioni upravnik.
Zadatak likvidacionog upravnika je da sastavi bilans stanja najkasnije tri meseca po otvaranju postupka likvidacije. On sadrži stanje aktive i pasive društva, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije i vreme potrebno za završetak likvidacije. Odluku o prihvatanju početnog likvidacionog bilansa donosi Skupština društva za osiguranje. Likvidacioni upravnik podnosi Skupštini društva izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i predlog o podeli likvidacionog ostatka društva.
Amandmanom sam predložila da se briše član predloga zakona kojim se utvrđuje ovo pravo da Skupština banke, odnosno društva za osiguranje usvaja izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i izveštaj ovlašćenog revizora o ovom bilansu, kao i predlog o raspodeli likvidacionog ostatka.
SRS smatra da nadležni državni organi, u ovom slučaju Agencija za osiguranje depozita i Narodna banka Srbije, jedini mogu imati to pravo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je sedam minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu koji je na ovaj predlog zakona podnela koleginica iz SRS gospođica Lidija Dimitrijević. Pre nego što krenem da govorim o amandmanu, samo bih dopunio ono što je rekao kolega Momir Marković. Nemanja Kolesar je, inače, bio predsednik upravnog odbora fabrike cementa u momentu privatizacije i njegov slučaj je jedan od onih četiri i po hiljade zastarelih slučajeva koji nisu procesuirani.
Protiv njega je podneta krivična prijava 2005. godine, ali eto, kakvo imamo pravosuđe, nije urađeno ono što je trebalo da se uradi pred zakonima ove države.
Ova ekonomska kriza staviće na probu mnoge državne organe, ministarstva, agencije, fondove, berze, između ostalog i mnoge banke koje rade u Srbiji. Ne zaboravimo da se upravo u ovakvim teškim vremenima dešavaju stvari koje nikako ne bi smele da se dešavaju, a kojima se pojedincima omogućuje ne samo da se dobro obogate, već i da veliki broj radnika ostave na ulici zbog nemara ili namernog propusta onih organa koji bi trebalo da vode računa o državnoj imovini.
NBS, koja se pominje u ovom članu 6. Predloga zakona, ima obavezu da kontroliše rad poslovnih banaka u Srbiji, a banke, u skladu sa zakonom, vode svoju poslovnu politiku i poslovanje na tržištu. Znamo da banke kupcima koji učestvuju na aukcijama kupujući preduzeća po Srbiji daju potvrde o njihovoj platežnoj moći. Takođe znamo da Akcijski fond daje potvrde kojima se potvrđuje ispunjenje uslova za učestvovanje na aukciji.
Samo na jednom primeru trgovanja akcijama može se videti kako rade pojedine institucije i kako se olako prelazi preko sudbine radnika zaposlenih u preduzeću.
Primer koji ću ovde navesti tiče se "AD Kompresora" iz Ćuprije, preduzeća koje je na Berzi prodato 11. decembra 2008. godine, a verovali ili ne, već sutradan se ispostavilo da je reč o falsifikovanim priloženim dokumentima i potvrdama. Umesto da Berza konstatuje poništavanje ove kupoprodajne transakcije, ona rešenjem to samo privremeno obustavlja, i to najduže do šest meseci. Ono što je loše je činjenica da je sam Akcijski fond izdao potvrdu da kupac ispunjava sve potrebne uslove da učestvuje na aukciji.
Citiraću ono što je napisano u ovom obrazloženju Beogradske berze: Na zakazanoj aukciji, na kojoj je na strani kupovine 401 kupac, broker kupca je prezentovao potvrdu Akcijskog fonda Republike Srbije broj 235/08, kojom se potvrđuje da potencijalni kupac ispunjava uslove za učestvovanje na datoj aukciji, te da u skladu sa potvrdom Vojvođanske banke a.d. Novi Sad, filijala Beograd, ima izdvojena novčana sredstva na namenskom računu za kupovinu datih akcija u visini 100% početne vrednosti transakcija.
Odmah sutradan po izvršenoj prodaji broker pomenutog kupca izveštava: Dana 12.12.2008. Berza je primila dopis emisije ''Brokera a.d.'' Beograd, kao brokera koji je zastupao kupca na predmetnoj aukciji metodom minimalne cene, kojom se od Berze zahteva storniranje kupoprodajne transakcije predmetnim akcijama zbog prevarnih radnji, navodeći, između ostalog, da je u postupku saldiranja Vojvođanska banka odbila novčanu transakciju, otkrivši da je prezentovana potvrda banke falsifikovana, te da su u vezi sa datim trgovanjem primili od Centralnog registra zaključnicu koja se odnosi na klijenta koji kod njih ima otvoren namenski račun za kupovinu akcija, ali da na ovom računu nema sredstava za pokriće navedene transakcije, kao i da su uvidom u potvrdu banke, koju je ''Broker'' dobio od klijenta, konstatovali da predmetna potvrda ne sadrži sve elemente koje je Akcijski fond propisao kao obavezne.
Što je još gore, u odgovoru Vojvođanske banke, a u vezi s falsifikovanom potvrdom banke, navodi se čak i da ta falsifikovana potvrda, koja je navodno izdata u ime Vojvođanske banke, ne sadrži sve elemente, a Akcijski fond je, i pored toga, prihvatio da je ta potvrda ispravna.
Bez obzira na sve to, direktor Beogradske berze, u dopisu izdavaocu i Komisiji za hartije od vrednosti, konstatuje da je predmetna aukcija održana, verovali ili ne, uz poštovanje svih propisanih pravila za održavanje aukcija i Berza zato ne može izvršiti storniranje predmetne transakcije.
Pitanje za državne organe, policiju, tužilaštvo, Akcijski fond, Komisiju za hartije od vrednosti je – ko je kriv za ovako nešto i da li će odgovarati, da čovek bez ikakvih sredstava može da kupi jedno preduzeće uz falsifikovanu potvrdu Vojvođanske banke, koju je bez provere prihvatio Akcijski fond?
Da li će sada Berza čekati kupca da nađe naknadna sredstva, iako je na aukciji, faktički, učestvovao bez potrebnih sredstava, a Akcijski fond je bez provere izdao saglasnost kupcu da izađe na berzu i kupi preduzeće, u ovom slučaju AD „Kompresor“ iz Ćuprije.
Na kraju, s obzirom na to kako se ponašaju mnogi vlasnici koji su na berzi i od Agencije za privatizaciju pokupovali mnoga preduzeća po Srbiji, izgleda da je ovo bila jedna ustaljena šema kako doći do bogatstva bez imalo para.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Poštovana gospođo potpredsednice, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, jeste da mi je bilo teško da dođem do govornice, ali sam se javila da podržim amandman koji je na izmene i dopune zakona uputila gospođa Lidija Dimitrijević, zato što smatram da je ona potpuno u pravu, zato što po postojećem zakonu Agencija za osiguranje depozita i NBS, zapravo, već imaju nadležnost nad ovim poslom i mislim da nema potrebe da se sada u sve to upliću i skupština banke, odnosno društvo za osiguranje, kako bi usvajali ove izveštaje.
Mislim da je sasvim dovoljno zadržati se na nadležnosti koje zakon daje Agenciji za osiguranje depozita i Narodnoj banci.
Moram da kažem još nekoliko stvari. Februara 2005. godine je donet Zakon o stečajnom postupku, koji je i te kako unapredio i ubrzao sam postupak stečaja i obezbedio transparentnost legalnog sistema radi efikasne, fer i pravične reorganizacije preduzeća koja mogu da opstanu i koja mogu da se spasu i likvidacija onih preduzeća koja nije moguće spasiti. Taj zakon je vrlo zanimljiv i zbog toga što je dao znatno veću ulogu stečajnim upravnicima. On je uspostavio i procedure za dobijanje licenci stečajnih upravnika, zato što je smatrao da stečajni upravnici moraju da budu zaista profesionalci kako bi mogli da odgovore svim zahtevima profesije i da ovaj postupak stečaja odrade kako treba.
S druge strane, u ovim izmenama i dopunama zakona vidim i predlog da Agencija za osiguranje depozita preuzme vođenje stečaja u bankama.
Takođe smatram da je to loša varijanta i loš predlog, pre svega zato što smo mi, kao zemlja, uložili strašno mnogo sredstava da bismo obučili stečajne upravnike i mislim da nema potrebe sada im oduzimati pravo, s obzirom da se vidi od 2000. godine naovamo da je to jedan isti krug ljudi. Ako hoćete i imena da pominjemo, videćemo da je to isti krug ljudi koji se obraća samo onim resorima gde se nalaze finansije.
Mi smo do donošenja tog zakona 2005. godine imali zaista apsurdnih situacija, da jedan isti čovek, jedan stečajni upravnik vodi stečaj u 62 preduzeća istovremeno, prima 62 plate istovremeno i krčmi imovinu ta 62 preduzeća. Da ne govorim o tome koliko su dugo trajali stečajevi po Srbiji. Imamo primera da traju sedam godina i više, pa imamo i onih koji se nikada nisu završili. Ne mogu da ne podsetim na agoniju radnika tih firmi koji čekaju stečaj 7 godina, kao i poverilaca koji, recimo, u postupku stečaja ostvare otprilike 20% sredstava potraživanja kroz stečaj.
Ono što skreće pažnju javnosti i svih narodnih poslanika jesu enormne zarade stečajnih upravnika i nagrade koje su se, u stvari, prvi put posle 2005. godine svele na jedan institucionalni okvir. Do tada je to bilo isključivo u nadležnosti Agencije za privatizaciju, koja je, recimo, bila stečajni upravnik ''Robnih kuća''. ''Robne kuće Beograd'' su prodate pre nekoliko meseci za 360 miliona evra. Kao nagrada stečajnom upravniku, u ovom slučaju Agenciji za privatizaciju, trebalo je da pripadne suma od bruto 5,5 miliona evra.
Prema podacima kojima raspolaže Agencija, najveći iznos obračuna te konačne nagrade stečajnog upravnika je nagrada za stečajnog upravnika firme „Cepak“ iz Kraljeva. Radi se o sumi od osam miliona dinara. Inače, kad je ova firma u pitanju, ovaj stečajni postupak je trajao od 2002 do 2007. godine i radi se o stečajnom upravniku Agencije za privatizaciju - Centar za stečaj.
Imamo slučajeva i kada su pojedinci kao stečajni upravnici ostvarivali ove enormne nagrade. Recimo, stečajni upravnik za firmu „Mladost a.d.“ iz Sombora je dobio bruto iznos od 3,3 miliona dinara.
Da se vratim ''Robnim kućama''. Dakle, one su prodate pre nekoliko meseci, ali i dalje se ne nazire okončanje stečajnog postupka, jer se stečajnom upravniku očigledno ne žuri s obzirom na prinadležnosti koje on ima, a to su cifre, recimo, svakog meseca kao nadoknadu za vođenja stečaja tri miliona i isto toliko, dakle tri miliona, za licenciranje stečajnog upravnika. Uz to, ovaj stečajni upravnik, kada govorim o ''Robnim kućama'', nije dostavio nacrt rešenja o glavnoj deobi stečajne mase odboru poverilaca, a po zakonu on to mora i dužan je da to uradi.
Da ne govorim o tome da je uvođenjem stečaja u „Robne kuće Beograd“ naneta zaista ogromna šteta i akcionarima i poveriocima, otprilike nekoliko stotina miliona. Očigledno je da se u ovom postupku neko dobro ovajdio, ali je očigledno i da to nisu radnici.
Da kažem još nekoliko reči o stečaju banaka i da pomenem taj više puta danas pominjani čuveni stečaj četiri velike banke koje su finansirale srpsku privredu, 4. januara 2002. godine, što dovoljno govori, s obzirom da je to vreme novogodišnjih praznika, kada su u stečaj otišle Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Investbanka. Tada su mediji objavljivali da su dugovi ovih banaka u rasponu od jedne i po milijarde do osam i po milijardi i sećam se tada bombastičnih naslova tipa „Država ne može da pokrije ova dugovanja“.
Ono što jeste interesantno, prema rečima zaposlenih u Beogradskoj banci, u vreme kada je ova banka gašena isplaćivane su dividende akcionarima, što pokazuje da ova banka uopšte nije morala da ode u stečaj.
Uz to, bilo je zanimljivo i to što je, po zakonu, 28. februara te godine trebalo da one predaju završni račun. Nekom se očigledno jako žurilo i nije ga interesovalo da potvrdi svoje nalaze da one nemaju mogućnosti dalje da rade, nego je, pre nego što je završni račun i predat, jednostavno, zaključio da ove banke treba likvidirati.
Dakle, banke su likvidirane, stečajni upravnici su ušli u banke. Šta se tim postupkom tada uradilo? Prvo, likvidirane su četiri velike banke (rekla sam, finansirale su srpsku privredu), oslobodili su se radnika, došlo se do strašno velikih količina imovine i vrednosti po tom osnovu i, ono što je najvažnije, kada ste sklonili svoje velike banke, otvorili ste prostor za inostrane banke, koje su ušle na ovo tržište.
Ono što je dalje zanimljivo, a govore sami stečajni upravnici ovih banaka, jeste da su oni mejlovima dobijali poruke kojim bankama treba da otplaćuju dugove, a kod kojih da oročavaju slobodna stečajna sredstva.
Zaista imam kompletan spisak tih banaka, radi se o četiri naše domaće banke i tri banke iz inostranstva.
Ne znam da li su sa ovim bili upoznati ministar finansija, revizor i svi oni kojima je dužnost da s tim budu upoznati.
Moje kolege iz DSS su već više puta danas navodili jednu jako zanimljivu knjigu, koju preporučujem poslanicima i vladajućih stranaka a i poslanicima opozicije za koje verujem da su do knjige došli, a radi se o knjizi gospodina Džona Perkinsa koji je bio savetnik Svetske banke.
To je jedna insajderska priča o tome kako Svetska banka i MMF rade na tome da uđu u neku zemlju i kako polako gutaju i tu zemlju i narod u toj zemlji kroz razne vidove što humanitarne, što nehumanitarne, kojima nas na najperfidniji način uvode u dužničko ropstvo, pravo ekonomsko ropstvo.
Gospodin Perkins inače objašnjava nešto što, kada malo bolje pogledate, vidite onako jednu preslikanu situaciju u našoj zemlji. Objašnjava kako rade savetnici (tu funkciju je on imao u Svetskoj banci). Oni se prvo zainteresuju za zemlje trećeg sveta i zemlje koje se nalaze u tranziciji i onda procene kakvim kapitalom, odnosno kakvim resursima raspolažu te zemlje i ako je Amerika zainteresovana, koja na kraju stoji kao krajnji korisnik tih usluga, za resurse koje te zemlje poseduju, oni u njih ulaze. Na razne načine, ali ulaze.
Kada se zemlja jednom zaduži, onda MMF ponudi finansijsku pomoć toj zemlji. Pošto zemlja mora da prihvati tu pomoć, ona je uzima. To u izvesnom smislu i jeste finansijska injekcija i smanjenje dugova.
Kada država preda svoje resurse stranim kompanijama ili preda svoj javni sektor stranim kompanijama, onda MMF dolazi na svoje, onda ta država postaje marioneta u rukama drugih moćnika koji stoje iza MMF-a. Onda se dešavaju one situacije koje su Srbima i te kako poznate.
Kada nisu zadovoljni vladom koja štiti interese svoje zemlje, oni je jednostavno sruše, pa onda naprave vladu koja treba da odradi posao za koji je oni plaćaju. Ako i to ne pomaže, onda postoji način – bombardovanje, već viđen u Srbiji, pa ako i to ne pomaže, onda dolazimo u pravo dužničko ropstvo. Mi smo zemlja koja praktično ne postoji, a oni rade svoj posao.
Ako se sećate nedavne izjave gospodina Štiglica, koji je, inače, dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju pre nekoliko dana, on nam je napomenuo da mi ne treba toliko da vodimo računa šta nam to MMF preporučuje, jer iz svega ovoga što pročitate i vidite, a vidimo uživo u Srbiji, možemo da zaključimo samo jedno: Svetska banka i MMF preporučuju nama i sličnim zemljama da se radi upravo ono što nama ne treba da bude urađeno, a treba onima za koje oni rade. Preporučuju ono što nama neće doneti korist.
Koliko su stručni, vidite da i gospodin kojeg sam pomenula napominje da zapravo kroz MMF govori Amerika i da zapravo ovo sve što se dogodilo u Americi, i počelo je iz Amerike, kao velika ekonomska kriza, jeste slom takvog razmišljanja i baze koju su postavile ovakve finansijske organizacije.
Dakle, potpuno je jasno da mi, kao zemlja, i te kako moramo da vodimo malo računa o tome šta radimo i da povedemo računa o tome šta će nas zadesiti ako ne budemo pametno radili.
Pošto je mojoj poslaničkoj grupi ostalo još nekoliko minuta, iskoristiću ih da prokomentarišem nešto što sam pročitala danas u novinama. To je komentar na gospodina Dinkića i njegovu posetu Kragujevcu i, zapravo, to je ime koje nisam izgovorila kroz ovu moju diskusiju, ali se pominje sve vreme onako potpuno neverbalno.
Gospodin Dinkić, koji inače ne veruje ni potpisu svog predsednika države, ni potpisu svog premijera, ni onom što je ova skupština odlučila, ne veruje potpisu tadašnjeg predsednika Putina, ni potpisu ruske države, i te kako veruje na reč potpredsedniku ''Fijata'' gospodinu Altavilu, koji mu je, kako on kaže, čvrsto obećao da će uputiti pismo u kome će garantovati realizaciju zajedničkog ulaganja u ''Zastavu''.
Zamislite, taj gospodin koji ne veruje potpisima veruje na reč jednom potpredsedniku firme čiji predsednik inače izjavljuje ovih dana da oni ne mogu da funkcionišu bez strateškog partnera i da ne mogu da funkcionišu jer italijanska vlada ne može da im pomogne na način na koji pomažu druge države.
Još jednu stvar ovde vidimo, radi se o zajedničkom ulaganju. Iako je bilo da je to investicija ''Fijata'' u Srbiju, radi se o zajedničkom ulaganju, a prema predlogu budžeta koji smo dobili ovde kod nas, vidimo da u tom zajedničkom ulaganju za sada samo Srbija ulaže i, prema tom predlogu budžeta, to je 14.290.000 dinara.
Dakle, vrlo je zanimljivo i polako se sve ovo što smo govorili i ja i moje kolege iz DSS otkriva i postaje jasno i građanima Srbije i svim onim koji Srbiju hoće da vide kao zaista slobodnu i demokratsku zemlju. Jer, ovo nije demokratija. Hvala.

Narodni poslanik Miroslav Petković želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.
Na član 9. je amandman podneo narodni poslanik Dejan Mirović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Hvala. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo Dragutinović, reklamiram povredu Poslovnika, član 200.
Naime, poslanička grupa DSS je 10. decembra ove godine uputila poslaničko pitanje guverneru Narodne banke Srbije. Danas je 16. decembar i najpre koristim priliku da se zahvalim guverneru Narodne banke gospodinu Jelašiću na ovako brzom odgovoru na pitanje koje glasi: "Molimo guvernera Narodne banke Srbije gospodina Jelašića da nam dostavi pregled trgovanja Srbije devizama na međubankarskom deviznom tržištu za period oktobar-decembar 2008. godine, i to po danima, učesnicima u procesu trgovanja i prema visini trgovinskih iznosa."
Ovo je veoma bitno, jer je to tema koju smo pokretali prethodnih dana i koja će nam biti izuzetno značajna u raspravi o budžetu za 2009. godinu. U odgovoru guvernera Jelašića dobili smo izveštaj da je ukupno u periodu oktobar-decembar 2008. godine Narodna banka intervenisala sa 730.200.000 evra, odnosno 5.117.080.963 dinara na međubankarskom tržištu. Doduše, nismo dobili odgovor koje su banke učestvovale u ovoj trgovini i po kom kursu su obavljane ove transakcije, ali očekujemo da će u dopuni svog odgovora guverner Jelašić odgovoriti na ova pitanja.
Takođe, 3. decembra smo postavili dva vrlo značajna pitanja Ministarstvu finansija, gospođi ministarki Dragutinović, na koja nismo dobili odgovore. Kolega Arsen Đurić je tražio odgovor na ta pitanja. Odgovor je bio da će vrlo brzo uslediti reakcija Ministarstva finansija, a ta pitanja se odnose, pre svega, na pregled izvršenja budžeta po direktnim budžetskim korisnicima uključenim u konsolidovani račun Trezora; pregled izvršenja po ekonomskoj klasifikaciji; pregled izvršenja po funkcionalnoj klasifikaciji; pregled kvota po ekonomskoj klasifikaciji sa stanjem decembar 2008. godine; pregled korišćenja budžetske rezerve po korisnicima i nameni.
Ova naša pitanja se odnose i na pregled primanja budžeta Republike ostvarenog sa 3. decembrom 2008. godine, u poređenju sa primanjima planiranim Zakonom o izmenama i dopunama zakona o budžetu Srbije za 2008. godinu, po vrstama primanja, sa procenom ostvarenja do kraja 2008. godine po sledećim elementima (Čuli smo juče neke podatke u završnom izlaganju ministarke, sa kojima nismo zadovoljni - mislimo da tu fali nekih 80 milijardi dinara, ali dobro.): pregled ostvarenja poreskih primanja, po vrstama primanja; posebno pregled primanja klasifikovanih kao ostali neporeski prihodi u odnosu na planirana; posebno pregled primanja ostvarenih od privatizacije i od zaduženja u zemlji i inostranstvu.
Gospođo Dragutinović, vi ste nam rekli sinoć u svom završnom izlaganju da odgovore na mnoga pitanja koja su poslanici DSS postavili, a tiču se upravo prihoda države, rashoda države, deviznih rezervi, možemo naći na sajtu Narodne banke Srbije, odnosno Ministarstva finansija.
Molim vas da ove odgovore dobijemo u pismenoj formi, sa vašim potpisom, sa pečatom Ministarstva finansija, jer ako krenemo tom logikom, onda uopšte nije potrebno da ministri prisustvuju zasedanjima Narodne skupštine Republike Srbije, već možemo da se sa predlozima zakona upoznajemo na sajtu Ministarstva finansija.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Izvinjavam se, završavam za par sekundi. Zato vas molim da u što kraćem roku, ako postoji mogućnost u toku današnjeg dana, pošto je ostao još jedan amandman na zakon koji vi ovde branite, dobijemo ove odgovore kako bismo mogli potpuno spremni da uđemo u raspravu o budžetu za 2009. godinu. Hvala najlepše.

 Narodni poslanik Zoran Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Poštovani narodni poslanici, poslanici DSS su u prethodnom periodu postavili niz pitanja kako nadležnim ministarstvima, tako i Narodnoj banci.
Želim da se pohvalim da smo dobili odgovor od Narodne banke, ali to nismo dobili od mnogih nadležnih ministarstava, naročito ne od Ministarstva finansija, a imali smo priliku da nas je sinoć, posle rasprave o Agenciji za osiguranje depozita, ministarka uputila na sajt nadležnog ministarstva.
Želim da kažem da vas poslanici DSS izuzetno cene kao ministra i cenimo tu činjenicu da vi sve vreme rasprave i u načelu i u pojedinostima sedite u ovoj sali. Ali, ono što nije dobro jeste da nam se vi, i kada je bila rasprava u načelu i kada je bila rasprava u pojedinostima, na kraju te rasprave obratite a ne odgovorite na pitanja koja vam postave poslanici.
Mi smo juče otvorili niz pitanja, naročito vezano za Agenciju za osiguranje depozita. Konkretno, podneo sam amandman i kao argumente sam izneo da taj proces da kao država reagujemo, odnosno da vi kao vlada reagujete, možete da otkupljujete akcije pojedinih banaka za koje procenite da ugrožavaju finansijsku stabilnost – jednostavno, nije dovoljno transparentan. Vi na to niste odgovorili nijednom rečju, ni u načelnoj raspravi, ni sinoć.
Moguće je da moja argumentacija apsolutno nije bila dovoljna, možda je i pogrešna, ali je onda red da vi izađete i to kažete. Ili se možda, što je moja teza, vi sa tim apsolutno ne slažete, a nemate bilo kakav protivargument onome što sam ja ovde izneo.
Nije dobro prećutati. Postoje ministri i u ovoj vladi koji učestvuju u raspravi sa poslanicima, pa kada postavimo neko pitanje u toku rasprave, oni izađu, daju drugu argumentaciju. To se uvek pokazalo kao dobro, jer onda uđemo u interaktivni odnos sa ministrom i zapravo raspravljamo o suštini zakona koji je na dnevnom redu.
Vi ovde namerno prećutkujete. Izađete, ispričate jednu skoro identičnu priču kao kada je bila rasprava u načelu i mi zapravo ostanemo bez ikakvog odgovora.
Dakle, mi tvrdimo da zakonodavna vlast nema nikakav uticaj na ono što će se možda dešavati u narednom periodu.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, navedite član Poslovnika koji je povređen.)
Član 225. Znači, tražim direktno od ministarke informaciju koja me apsolutno zanima.
Dakle, na osnovu onoga što ste izrekli sinoć, ne vidimo šta je tu ideja, šta je vaša kontraargumentacija. Želeo bih da ovde čujem, a najverovatnije ćemo to čuti posle pauze – šta je ideja Ministarstva finansija povodom tog pitanja? Ja mislim da vi tu ideju nemate.