Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da amandman na član 3. Predloga zakona koji je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković treba prihvati.
Naime, u članu 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje stoji: ''U članu 16, posle stava 2. dodaje se stav 3, koji glasi: 'Ministar nadležan za poslove finansija propisuje osnove i merila za određivanje nagrade za rad i naknade stvarnih troškova Agencije za obavljanje poslova stečajnog upravnika'''.
Koleginica Tabaković je podnela amandman na član 3: ''U članu 3. stav 2. tačka na kraju teksta se briše i dodaju reči: 'i daje pisanu saglasnost na tako određene nagrade i naknade'''.
Smatram da nije dovoljno da ministar nadležan za poslove finansija propisuje merila i osnove za utvrđivanje nagrada za rad stečajnih upravnika, već mislim da mu treba dati ovlašćenje da daje pisanu saglasnost, čime će ostvarivati kontrolu nad trošenjem sredstava.
Posebno u situaciji kada je ekonomska kriza, kada svi pričamo o potrebi smanjenja javne potrošnje i rigoroznijoj kontroli javne potrošnje. Mislim da ministru finansija treba dati to ovlašćenje i da on treba da preuzme odgovornost kako bi pisanom saglasnošću na te osnove i merila imao jasniju kontrolu nad trošenjem tih sredstava.
U načelnoj raspravi o ova tri zakona istakao sam značaj usvajanja ovih zakona i zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita i Agenciji za sanaciju i stečaj banaka, ali mislim da su ti predlozi zakona došli kasno.
Želeo bih da vas podsetim da je poslanička grupa DSS na samom početku ove ekonomske krize podnela svoj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita. Dana 31. oktobra podneli smo Predlog odluke o obrazovanju komisije za praćenje svetske ekonomske krize i preduzimanja mera u cilju ublažavanja negativnih uticaja na ekonomiju i privredu Republike Srbije. Dana 6. novembra smo podneli Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana i 13. novembra Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije.
Kada smo podneli te zakonske predloge, mnogi državni službenici i funkcioneri su govorili da je to čista demagogija, da nema potrebe za donošenjem takvih zakona. Između ostalih je i gospodin Ilić, koji danas sedi ovde i brani iste te predloge zakona, govorio da to nije potrebno. Mi mislimo da je bilo i te kako potrebno, a to se i pokazalo zato što je Vlada, ali sa mesec dana zakašnjenja, uputila te zakonske predloge. Šta se desilo u međuvremenu, u tih mesec dana? Preko milijardu evra devizne štednje i svojih depozita su građani povukli iz banaka i mislim da je to nanelo nesagledive posledice bankarskom sektoru i privredi Srbije uopšte.
Takođe, želim da iskoristim ovu priliku da postavim pitanje, odnosno tražim obaveštenje, s obzirom da je prisutna ministarka finansija, a to pitanje upućujem i predsednici Skupštine.
Naime, grupa od 21 poslanika DSS je pre 14 dana uputila pismenim putem poslaničko pitanje kojim smo tražili da nam se dostavi pregled primanja budžeta Republike ostvaren sa 3. decembrom 2008. godine u poređenju sa primanjima planiranim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, po vrstama primanja, sa procenom ostvarenja do kraja 2008. godine po sledećim elementima: pregled ostvarenja poreskih primanja po vrstama primanja, poseban pregled primanja klasifikovanih kao ostali neporeski prihodi u odnosu na planirana sredstva i poseban pregled primanja ostvarenih od privatizacije i od zaduživanja u zemlji i u inostranstvu.
Pre 14 dana smo postavili to poslaničko pitanje, na koje do danas nismo dobili odgovor.
U članu 200. Poslovnika Narodne skupštine stoji da se odgovor na poslaničko pitanje dostavlja u roku od osam dana, a izuzetno, ako je potrebno da se pribave određena mišljenja za koje je potreban duži vremenski period, to može biti do 30 dana.
Međutim, ministarka je sinoć u svom obraćanju rekla da se na sajtu Ministarstva finansija nalaze takvi izveštaji. Nije nam jasno zašto nam odgovor na naše poslaničko pitanje niste dostavili u pisanom obliku, kao što ste obavezni po Poslovniku ove skupštine.
Insistiram na tome. Nije važno što je javno raspoloživ podatak, mi smo tražili pismeno i logično je da nam se pismeno i odgovori, da bismo mogli da se pripremimo za raspravu o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, koja sledi. Jer, moramo da vidimo kako se puni budžet i da li se ti prihodi ostvaruju u skladu sa planiranim po rebalansu budžeta. Pretpostavljam, prema informacijama koje imam, da se budžet ne puni planiranom dinamikom, pa se onda postavlja pitanje i plana budžeta za 2009. godinu - da li su realno planirana sredstva od prihoda za 2009. godinu. Zamolio bih vas, gospođo ministarka, kao i predsednicu Narodne skupštine, da što pre dobijemo taj odgovor kako bismo se mogli kvalitetno pripremiti za raspravu o budžetu koja dolazi. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, zbog javljanja na ovaj amandman, obećala sam svojoj koleginici iz DSS, koja sedi ispred mene, da ću joj platiti kafu što trpi buku od koje boli glava dok govore predstavnici Srpske napredne stranke.
Podnela sam amandman na član 5. zakona koji govori o stečaju i likvidaciji banaka. Tražim da se član 5. briše. Tražim da se briše zato što je predlagač zakona izuzeo primenu Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Amandmanom se predlaže rešenje koje omogućava angažovanje licenciranih stečajnih upravnika u postupcima koje reguliše ovaj zakon.
Poštovani građani, 2005. godine jedan od najunosnijih poslova je bio - obuka licenciranih stečajnih upravnika. Zaista ne vidim razlog da se država rešava dobrih usluga jedne kaste koju je stvorila i zakonom i ulaganjem priličnih finansijskih sredstava za njihovu obuku.
U obrazloženju odbijanja mog amandmana na ovaj zakon Vlada kaže da je Agencija za osiguranje depozita dobila u nadležnost taj posao, da se ona bavi funkcijom stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje.
To apsolutno nije u suprotnosti sa zahtevom da se ne izuzimaju licencirani stečajni upravnici, čije se usluge ovde izbegavaju. Verovatno postoji dublji razlog zašto se treba odreći njihovih usluga.
Licencirani stečajni upravnici, poput često pominjanog gospodina Moldovana, koji ide u sasvim određene teledirigovane stečaje, gde je uglavnom država poverilac koji zahteva otvaranje stečaja, zbog poreza i doprinosa, verovatno je razlog da sve priče, problemi, ostanu u kući. Znači, da dokumentacija u koju se ulazi, saznanja do kojih se dolazi, ne odlaze u ruke posebnih ljudi koje smo za to školovali i doneli zakon, već da informacija o tome ostane u ovom krugu ljudi koji šeta od 2000. do 2008. godine od Narodne banke, preko Trezora, u Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju banaka, sada osiguranje depozita. Imena tih ljudi se ponavljaju osam godina i ne menjaju. Oni će, u ovom slučaju, biti nečiji nalogodavci za izvršenje poslova stečajnog upravnika koje Vlada ne želi da poveri licenciranim stečajnim upravnicima.
Zašto to država radi? Iz kojih razloga? Volela bih da to neko objasni. Godine 2005. je svima poznata firma "Ces Mekon", a verovatno poznata kao radno mesto sadašnjeg premijera, uradila jedan vrlo lep primer obuke za polaganje stručnog ispita za sticanje licence stečajnog upravnika.
Da li mi verujete ako vam kažem da je prvo od predavanja vezano za Zakon o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka? Osnovni zakon na kojem se zasniva ova obuka je Zakon o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka! Sada se mi, usvajanjem izmena i dopuna tog istog zakona, lišavamo usluga ljudi koje smo baš za to obučavali. Zaista ne razumem šta to znači, iz kojih razloga se to radi i zašto se shodna primena Zakona o stečaju, koji je kasnije usvojen, u ovom delu posla izbegava.
Da li treba, po onom mafijaškom pravilu, dati ponudu onom kome naručujete da vam uradi taj posao, da se zaverom ćutanja obaveže da neće govoriti o tome šta je pronašao, koliko je naplatio naknadu, ili su se možda likvidacioni upravnici obrukali time što su u mnogim postupcima gde su radili sebi tražili vrlo visoku naknadu? Ali, tome ste ih naučili.
Znači, od 2001. godine, kada vam je Svetska banka međunarodnim Ugovorom o starateljskom fondu Svetske banke, koji je ratifikovan u Saveznoj skupštini, napisala Zakon o privatizaciji, u kojem je nacrtala svaku od organizacija koja će sprovoditi Zakon o privatizaciji, o tome koja će se preduzeća privatizovati, u kom postupku, ko će moći da vrši nabavku finansijskih i pravnih konsultanata, gde je država Srbija izgubila pravo da o bilo čemu odluči, već da mora da pita, čak i u nameri angažovanja nekog konsultanta, od tog trenutka stvari su počele da se odigravaju u zatvorenom krugu.
Ako nekome padne na pamet da osporava ovo što kažem, taj međunarodni ugovor broj 11. nosim stalno sa sobom kao najveću optužnicu za ovu vlast, koja je od 2000. godine do danas bukvalno (nije prejaka reč) dovela do ovakvih niskih grana srpsku privredu i srpsko bankarstvo.
Takav način nametanja pravila, u kojima se banke privatizuju metodom isecanja, od slučaja do slučaja, gde se stečajevi preduzeća obavljaju na način kako to nekome odgovara, da bi se domaće tržište raščistilo za nečiju robu - zaista nije primereno do dana današnjeg primenjivati. Zaista ne vidim da, bez razloga, sa onom brutalnom drskošću koju ima vlast, predložite ovakav zakon, u kome prihvatate da je jedna čitava kasta, koja je stvorena ovim instant obukama, u stvari radila ne na dobrobit države i građana, nego u ličnu korist, određujući sebi naknade na koje ste ih, podsećam, ovim zakonom naučili.
U tom međunarodnom ugovoru je predviđena, mimo svih troškova angažovanja konsultanata, i nagrada za rad onome ko obavi postupak privatizacije. Tu nagradu je kasnije gospodin Bubalo formalizovao kroz jednu uredbu, gde se 5% provizije za nagradu u procesu privatizacije zadržava, kao i svi troškovi koji se u postupku privatizacije prvo naplate, pa se onda ostatak sredstava prenese u budžet Republike Srbije.
Znači, navika da pohlepu negujete kao najpoželjniju osobinu, pohlepa koja je uzdignuta do vrline i koja se plaća iz Zakona o privatizaciji vrednošću od 5% od ostvarene cene, verovatno je i u ovom slučaju motiv za odricanje od usluga likvidacionih upravnika koji to pravo imaju.
Pitanje je kome ste naumili da nagradu za ovaj posao prepustite. Mi smo prilikom donošenja još jednog pogubnog zakona, o privatizaciji osiguravajućeg društva, a bio je u pitanju DDOR, koji je već privatizovan, postavili pitanje te naknade i ona nije ostala na visini od 5%, nego je smanjena, sa pravom da Ministarstvo finansija odluči o tome. I bila je nešto niža. Međutim, u kojoj meri? I pet puta niža, ali na stotine miliona evra, taj procenat, za koji je zaduženo Ministarstvo, Agencija da radi?
To je primer koji nam se ponavlja sa ''Citadelom'', koja uzima 1.600.000 evra kao proviziju za to što je dovela "Fijat". A to je toliko izvesno, da ćemo o tome slušati verovatno do marta - da li će "Fijat" imati i dalje interesa i finansijskih mogućnosti da ovde dođe. Ali je izvesno da je već plaćeno ''Citadeli'', po njenom priznanju, 1.600.000 evra za posao kojim se hvalio gospodin Dinkić i za obećanje na kojem su dobrim delom i dobijeni procenti glasova na poslednjim republičkim izborima.
Znači, neverovatno je da donosite zakone u kojima se uvek vidi koja posrednička grupacija zarađuje proviziju.
Na primer, kod besplatnih akcija to su bile one brokerske kuće koje će raditi poslove, da uslovno kažem, administratora akcija, o kojima ćemo još dugo sanjati, ali se one neće odreći svog prihoda da taj administrativni posao obave. To će ići na teret budžeta Srbije, koji je, izgleda, još uvek dovoljno velik da iz njega mogu da se plate svi oni koji promovišu jedan deo Vlade za reformatorski, najbolji, najuspešniji itd.
Kad god ovde stigne neki zakon, i samo kad postavite sebi, kao u školi, ona osnovna pitanja, u čijem se interesu donosi i ko će od njega imati koristi, dobijate jasan odgovor na pitanje koji je motiv rukovodio Vladu za ovakva zakonska rešenja.
Očigledno je da se likvidacioni upravnici nisu pokazali dobrima, ne zato što su preskupi pa vi žalite ona preduzeća ili banke koje se u stečaju i likvidaciji, nego očigledno nisu znali da budu dovoljno zahvalni onima koji su ih na ta mesta postavili, pa pokušavate da ispravite grešku time što ćete to držati u okviru Agencije za osiguranje depozita. I nije u redu tu kuću zvati pasivnim organom jer odlično znamo sa koliko sredstava raspolaže i da u njoj, po zakonu, sede ljudi koji sede i u Vladi i u Narodnoj banci, čime je njihova odgovornost najdirektnija i vrlo velika.
U tom smislu, mislim da član 5. treba brisati i da one koji su se obučavali da rade stečaj i likvidaciju pustimo da to rade, a država uvek ima mehanizme da njihove nagrade, naknade i loša činjenja uvede u zakonske okvire. Hvala.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu gospođe Jorgovanke Tabaković.
Mislim da ova odredba u članu 5. treba da se briše. Čini mi se da se ovim zakonom dešava u Srbiji nešto što je već viđeno. Šta je to u Srbiji već viđeno? Viđeno je nešto što se zvalo likvidacija četiri velike banke: Jugobanke, Beobanke, Investbanke i Beogradske banke. Već je viđeno i što se to tada zvalo finansijski udar na državu Srbiju.
Ali, kada govorimo o pojedinostima ovog zakona, ne možemo da se ne setimo i nekih ljudi i nekih imena koji su učestvovali u tome što se zvalo finansijski udar na državu Srbiju. Hajde da se prisetimo imena Nemanje Kolesara, Janjuševića i drugih. Ajmo da pričamo o toj priči zato što naslućujemo kroz ovo da ćemo opet biti svedoci nečega, a videćemo kako ćemo biti svedoci tog nečega.
Jedan primer, o načinu stečajnog upravnika Beobanke, gospodina Nemanje Kolesara.
Jedan od postupaka tog stečajnog upravnika bio je davanje u zakup u Deligradskoj ulici prostorija Beobanke, površine 1.556 kvadrata, po ceni od nekoliko evra. Kome? Ministarstvu pravde. A bilo je tu još prostorija i prostora tih banaka. Šta je sa prostorijama u ulici Alekse Nenadovića? Šta je sa prostorom u Brankovoj ulici? Šta je prostorom na Zelenom vencu?
Kad se to odigralo, onda su počele pojedine afere da isplivavaju na površinu. Pa se u tom čuvenom periodu rada stečajnog upravnika gospodina Nemanje Kolesara (da ne pominjem stranku u kojoj je on bio, mislim da to građani znaju, što kaže gospodin Moma Marković - ''žuto preduzeće'') dogodilo da taj gospodin stečajni upravnik, sa onako bogatim radnim stažom i iskustvom, sebi priušti da kupi jedan skroman stančić u Požarevačkoj ulici na Vračaru. Pa se pored njega pojave još neki ljudi - sitnica, stančić, dve do tri stotine hiljada evra. A bio stečaj banaka.
U svetu se govori o jednom pojmu određenih agenata koji vršljaju raznoraznim zemljama pa, izgleda, posećuju vrlo često i nas. Njih zovu ekonomske ubice. Da li je tako, gospođo ministre? Jedan od takvih ekonomskih ubica se zove Džon Perkins. Njegova griža savesti mu ne dozvoljava da napiše knjigu gde objašnjava kako se vrši ekonomsko ubistvo zemalja u razvoju i zemalja kao što je naša država.
Dakle, kada eliminišete banke koje mogu da kreditiraju svoju državnu privredu, onda država uzme od velikih međunarodnih korporacija (obično to budu američke korporacije, korporacije Evropske unije) poveće kredite, ali taj novac ne stigne direktno u tu zemlju, nego ide u te korporacije koje sagrade industrijske zone. I to sve krene onako lepo, pogotovo ako se to medijski fino predstavi, idilično - obećana zemlja, nova radna mesta, novi tipovi automobila, čuda božija.
E, al' kada dođe do toga da se plaća, onda država to više ne može da plaća. Onda te ekonomske ubice kažu sledeće - pošto vi ne možete više da servisirate tu vrstu dugovanja, onda ćete se odreći onih resursa od kojih živite. Evo, mi se polako odričemo. Ajmo da vidimo koliko je hiljada hektara naše zemlje u Vojvodini dato stranim tajkunima ili korporacijama.
Ako to ne uspe, onda ide drugi ešalon ekonomskih ubica. Pa se onda ruše vlade, one vlade koje ne odgovaraju takvoj vrsti politike, ali se instaliraju druge vrste vlada koje su priležne, raspoložive i raspoložene za tu vrstu saradnje. Kad ne bude ni to moguće, pribegava se trećem metodu, a treći metod se zove rat. E, evo odgovora zašto se raspala ona bivša država. Evo, možda, i odgovora zašto je onako besomučno bombardovana naša država 1999. godine. Evo odgovora šta traži Amerika u Iraku. Evo odgovora da nije bilo Račka, nego da je iskonstruisano. To su te ekonomske ubice.
A šta mi radimo? Kakav odgovor imamo na tu vrstu problema? Evo, ja ću vam reći koji je odgovor. Vlada, koju formiraju američki i britanski ambasador uz pomoć tajkuna, radi to, vodi nas u ropsko dužništvo, zato što nema više banke koja može da kreditira svoju privredu, zato što moramo da se zadužujemo i zato što moramo da rasprodajemo svoje resurse.
Ekonomski odgovorna Vlada, program predsednika Vlade, nova radna mesta, besplatno zdravstvo, školstvo, zemlja u kojoj teče med i mleko! Šta rade ovi ljudi preko puta Predsedništva, ovde na Andrićevom vencu, desetak dana ispod šatora? Od besa na ovoj hladnoći, na minusu, spavaju u šatorima? Zašto sindikati najavljuju štrajkove? Zato što im je dosadno u svojim stanovima? Zaposleni primaju velike plate? Zbog čega najavljuju štrajkove? Šta ste im obećali, a šta ste ispunili od onoga što ste obećali?
Namera je jedno (a postoji loša namera kod ove vlade), priča je drugo (pogotovo ako se svi mediji drže pod kontrolom), a realnost i život su nešto treće. Ta realnost se vidi svakog dana na ulicama i ta realnost je, nažalost, za građane Srbije vrlo surova. Svaki dan opstanka ove vlade košta ovaj narod. Svaki dan rada ovakve vlade je gubitak za Srbiju. Svaki minut rada ove vlade je novi korak u dužničko ropstvo. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Momir Marković, pravo na repliku na osnovu direktnog pominjanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Dimitrijević me je pomenuo i jedan deo moje izjave pogrešno preneo. Gospodine Dimitrijeviću, onaj prvi deo, za ''žuto preduzeće'' je u redu, ali nije drugi deo. Nikad nisam rekao da je Kolesar kupio stan na Vračaru od para iz stečaja banaka. Taj stan je on kupio od mita prilikom prodaje fabrike cementa "Popovac", a stan od stečaja banaka je kupio na Starom gradu, naime podigao je celu zgradu.
Toliko, da se zna. Mislim da bi istina sa ove govornice morala da se kaže i kad pogreši narodni poslanik, ja sam uvek tu da ga ispravim.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, u sinoćnjem obraćanju ministra finansija dobili smo informaciju da je jedina moguća pomoć bankama, stanovništvu, privredi - u kupovini akcija i subvencioniranju banaka, dokapitalizaciji banaka i, otprilike, teoretski više ne postoje nikakve mogućnosti da se stabilizuje finansijski sistem Republike Srbije.
Moram ministra finansija upoznati sa određenim potezima i ove države u ranijim periodima, a i u ekonomskoj teoriji i praksi imamo jako puno metoda, načina, kako se u krizi mora ponašati država.
U ekonomskom i finansijskom smislu, država mora naći rešenja, a ja ću ovde pobrojati i u praktičnom smislu pokazati kako je to i ova država nekada radila, u srećna vremena, pa i u krizna vremena.
Ne samo ući u dokapitalizaciju bankarskog sistema, pa opet nekome ko jako dobro posluje, jer kriza nije u bankarstvu (jeste li tako rekli?)... znači, ne ulagati u bankarski sistem. Ko je u krizi? Koga najviše pogađa kriza? Građane i privredu. Međutim, aktuelna vlast je digla ruke i od privrede, radi na tome da ugasi privredu, a s druge strane, ne vodi računa o građanima.
Moramo prevashodno raditi na tome da pomognemo građanima, posebno onima koji su bez posla. Kako? Na koji način? Evo, govorim kombinovano, malo za građane, malo za privredu. Putem preferencijalnih kredita. To je u ekonomskoj teoriji poznato. Odakle? Iz sredstava kojim planirate da izvršite dokapitalizaciju. Rekli ste da imate u budžetu predviđena sredstva. E, upravo iz tih.
Razne zajmove, koji će biti po preferencijalnim kamatnim stopama – 2% ,5%, 7%, daleko ispod inflacije, da pomognemo. Kome? Prevashodno privredi, da ne otpuštaju radnike, za likvidnost, za nabavku opreme, za nabavku uređaja itd.
Dalje, poreskim olakšicama i oslobođenjima. Primereno je, kada je privreda u krizi, ne može da izdvaja poreze, doprinose, da u toj situaciji pomognemo na način da ih oslobodimo u delu ili u celosti plaćanja određenih državnih obaveza, poreza i doprinosa.
Određena privredna preduzeća, koja su krenula u razvoj, moraju uzimati kredite da bi završili određeni ciklus. Određeni sistem, koji su pokrenuli, moraju dovesti do kraja. Zbog ekonomske krize neće moći. Oni projekti koji traju nekoliko meseci, nekoliko godina, moraju se dovršiti. Zbog ekonomske krize zapašće u nemogućnost završetka procesa i tu mora država da uskoči.
Država mora videti i mogućnosti unutar... Ne samo finansijski, postoje i drugi načini kako može da pomogne, kroz smanjenje cena raznih usluga.
Imamo određene placeve u državnom vlasništvu. Davati građevinske placeve preduzećima i ustanovama koje žele da se razvijaju, ali zbog ekonomske krize ne mogu izdvojiti ta sredstva. Hajde da vidimo način kako pomoći njima.
Dalje, razne olakšice u plaćanju doprinosa. Država mora tu naći načina da pomogne. Da ne bude jedina mera to da preduzeće, zbog nemogućnosti plaćanja poreza i doprinosa, kaže - prinudni odmor na tri meseca, šest meseci, godinu dana. Država tu mora da nađe rešenje.
Imamo osakaćeni Fond za razvoj. Pre pet godina je, po nalogu evropskih ustanova, ovaj fond stavljen u stranu.
Umesto da je Fond za razvoj bio centralni organ za plasiranje sredstava, mi smo to okrenuli na banke, onako kao što je to neoliberalni koncept, tržišni koncept zapadne Evrope i Amerike. A vidimo da je on sada pukao, da ga, jednostavno, i oni krpe i ne mogu ga više krpiti. Kažu da sada rade na novom konceptu.
Zašto mi tu grešimo? Fond za razvoj mora biti centralna poluga u plasmanu sredstava. Čijih sredstava? Državnih sredstava. Taj fond mora da se napumpa. Odakle? Iz slobodnih sredstava banaka, iz slobodnih sredstava budžeta (slobodna sredstva koja imamo u budžetu u pojedinim periodima, a imamo ih), iz raznih donacija, iz privatizacionih prihoda, iz obveznica itd. To mora biti poluga koja će raditi na novom zapošljavanju.
Kolikim sredstvima taj fond raspolaže? Sada ću vam reći, za 2006. godinu to je nekih 15 milijardi, ove godine nekih 5 milijardi, znači to su sredstva Fonda.
Druga stvar, što se prebaci preko Ministarstva ekonomije 2-3 milijarde itd. Ali, to su zanemarljivo mala sredstva. Umesto da ih upumpamo, ubacimo i oplodimo kapital tog fonda, mi smo ga faktički stavili u stranu.
Tako da mi u 2008. godini putem ovoga..., a u 2009. godini ne znamo ni sami šta ćemo zateći u tom fondu. Umesto da se okrenemo u pravcu zapošljavanja i preko ovog fonda plasiramo sredstva i zapošljavamo novu radnu snagu, mi smo ga gotovo ugasili. Ona sredstva koja su preko njega prešla, plasirana u novo zapošljavanje, zanemarljiva su. Čak je Agencija za privatizaciju više potrošila za lična primanja, za razne privatizacione savetnike, nego što je plasirano u novo zapošljavanje.
Ulaganja preko Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja u Skijališta su nekoliko procenata veća nego što je u zapošljavanje. O čemu mi onda pričamo? O razvoju, o novom zapošljavanju, o novim perspektivama u ovim oblastima itd.? Nema ništa od toga.
Aktuelna vlast ne radi ništa u smislu novog zapošljavanja. To javnost mora da zna. Neoliberalni koncept morate napustiti. Vi ste ukalupljeni u one pravce koji su zacrtani ekonomskom teorijom koja je protkana tom ideologijom. Ona se mora napustiti. Zapad je napustio, morate i vi to učiniti jer nema sreće ovom narodu. Hvala vam.