Ja sam sad saslušao vaše obrazloženje, međutim, moraću ponovo da citiram član 147, ne da bih ponovio ono što je maločas rečeno, nego da ukažem na povredu koju ste upravo učinili u odnosu na član 104. Poslovnika. Dakle, u članu 104, u stavu 2, stoji – narodni poslanici su dužni da se jedni drugima obraćaju s uvažavanjem.
U nekim mojim pređašnjim izlaganjima sam istakao da dužnost obraćanja s uvažavanjem ne znači samo suzdržavanje od ružnih reči ili vređanja, nego jedan aktivan odnos prema narodnim poslanicima, koji podrazumeva uvažavanje. Ako vas narodni poslanik obavesti da dolazi do prekršaja člana 147, prosto, nije uvažavanje narodnih poslanika, vi ste nam kolega ovde, kao i svi što smo, bez obzira na to što predsedavate, da date objašnjenje koje potpuno negira eksplicitno jasnu odredbu člana 147, koji ću pročitati još jednom.
Član 147 – predlagač zakona, a ovde se misli na odluku, jer postoji druga odredba Poslovnika koja upodobljava proceduru, nadležni odbori i Vlada, a pre svega predlagač zakona, dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije.
Mi uvažavamo činjenicu da je sednica po hitnom postupku, da je rok za podnošenje amandmana bio do 10 sati jutros i da obaveštenja o tome koji amandman je prihvaćen a koji nije nismo mogli da dobijemo u 10. To je jasno. Jednako je tako jasno da odredba koja ovo obezbeđuje u članu 147, zapravo, pokriva i situaciju hitnih sednica, pa bi bilo logično da onog trenutka kada sednica formalno započne i stvore se uslovi prema Poslovniku, na osnovu člana Poslovnika koji reguliše način počinjanja sednice, dobijemo izveštaj o ovome što piše u članu 147.
Zbog čega? Zato što je, verujte mi, nemoguće voditi raspravu o datom predlogu ukoliko sam predlagač podnese amandmane, ne predlagač, nego delovi predlagača, jer predlagač je celina i ovlašćeni predstavnik predlagača je Nada Kolundžija. Pojedini poslanici koji su potpisali predlog samoinicijativno i samostalno podnose amandmane koji menjaju suštinu datog predloga. Mi sada treba da krenemo u raspravu i u načelu i u pojedinostima, jer je rasprava jedinstvena, to ne smete zaboraviti, tako da sve vreme dok raspravljamo ne znamo šta je stav predlagača o podnetim amandmanima. To je potpuno suprotno duhu Poslovnika, izričito, odredbi člana 147.
Nema ''izuzetno'' u ovom pogledu. On se ne može pronaći u drugim odredbama Poslovnika. Možete, gospođo Kolundžija, izaći i pročitati nam ga, ali ne menja suštinu stvari, jer je ova odredba data da zaštiti Narodnu skupštinu i narodne poslanike upravo od ovakve situacije.
Trebalo je da se da pauza, da u toj kratkoj pauzi predstavnik predlagača kaže koji su od amandmana koji su podneti prihvatljivi, a koji nisu, i da na osnovu toga, kao članovi Parlamenta, možemo da damo neko svoje mišljenje o svemu tome. To je ono što je osnovni red.