Zahvaljujem gospodinu Koraću. Reč ima Pastor Balint.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 11. stav 1. Zakona o osnova sistema obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije, Prosvetni savet ima 42 člana, uključujući i predsednika, koje bira Narodna skupština, na vreme od šest godina. U istom ovom članu, u stavu 3, kaže se da se predsednik i članovi Saveta biraju, i onda se nabrajaju ovlašćeni predstavnici određenih lica, kandidata za Nacionalni prosvetni savet.
U alineji 9. se kaže – Nacionalni prosvetni savet ima i člana iz reda nacionalnih manjina, sa liste kandidata koju zajednički podnose saveti nacionalnih manjina. Ukupno ima 12 kategorija, 12 ovlašćenih predlagača, i među tim predlagačima su i nacionalni saveti nacionalnih manjina. Nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju pravo da zajednički predlože jednog kandidata za člana Nacionalnog prosvetnog saveta.
Ta odredba Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, nažalost, nije bila poštovana ni pre nekoliko godina, kada je bio biran prvi saziv Nacionalnog prosvetnog saveta, a ni sada nacionalni saveti nacionalnih manjina nisu bili u prilici da predlože svog kandidata za Nacionalni prosvetni savet. To je loše, zbog toga što je obrazovanje i vaspitanje na jezicima nacionalnih manjina, odnosno za pripadnike nacionalnih manjina, specifična, posebna oblast i jako je bitno da u rad ovog tela, Nacionalni prosvetni savet, koje ima uistinu vrlo značajne nadležnosti u planiranju strategije obrazovanja Republike Srbije, budu uključeni i predstavnici nacionalnih manjina.
Vrlo je bitno da budu članovi i iz reda stručnjaka, koji poznaju ovu vrlo specifičnu oblast obrazovanja na manjinskim jezicima.
Zbog toga je vrlo loše što, bez obzira na činjenicu što su nacionalni saveti nacionalnih manjina zajednički predložili kandidata pre nekoliko godina, kada je prvi saziv ovog saveta bio biran, taj kandidat nije prošao; nije bilo omogućeno, navodno, iz formalnih razloga, da taj kandidat bude izabran na ovu značajnu funkciju.
Ta mogućnost nije data ni sada, ali, ukoliko narodni poslanici misle, obraćam se svim narodnim poslanicima, iz svih parlamentarnih stranaka, da je potrebno da i ova značajna, specifična oblast obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina bude pokrivena, onda za to postoji rešenje.
Naime, biraju se tri člana iz reda predstavnika zajednica srednjih stručnih škola. Tu ima ukupno 12 kandidata i među tim kandidatima, pod rednim brojem pet, nalazi se gospođa Edita Šoš, na predlog Udruženja medicinskih škola Srbije. Gospođa Šoš je, pored toga što je direktorka Medicinske srednje škole u Subotici, i član Izvršnog odbora Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine zadužena za oblast osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ona obavlja ovaj posao od decembra 2002. godine, poznaje problematiku obrazovanja u praksi, pre svega, na mađarskom jeziku, ali i na svim manjinskim jezicima.
Zbog toga se obraćam kolegama narodnim poslanicima da podrže gospođu Editu Šoš kada dođe do glasanja povodom ove tačke dnevnog reda i da zajednički saniramo ovaj problem, problem što nacionalni saveti nacionalnih manjina nisu bili u mogućnosti da predlože zajedničkog kandidata.
Edita Šoš, pored toga što radi više decenija kao profesor u srednjim školama i što je direktorka, već nekoliko godina, stručne Medicinske škole u Subotici, pored toga što obavlja i vrlo značajnu funkciju, odnosno dužnost člana Izvršnog odbora za osnovno i srednje obrazovanje Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, nije stranačka osoba, nije član nijedne stranke. Pošto ima sve profesionalne i lične kvalitete da bude član Nacionalnog prosvetnog saveta, predlažem vam da podržite u danu za glasanje izbor gospođe Edite Šoš za člana Nacionalnog prosvetnog saveta.
Što se tiče problema da nacionalni saveti nacionalnih manjina nisu bili u mogućnosti da predlože zajedničkog kandidata za člana Nacionalnog prosvetnog saveta, nadam se da će taj problem biti rešen do izbora sledećeg saziva Nacionalnog prosvetnog saveta. Između ostalog, zbog toga je vrlo bitno da Narodna skupština što pre donese zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, zakon koji će, između ostalih, regulisati konkretne nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina i u sferi obrazovanja.
Očekujemo da će taj zakon o nacionalnim savetima sadržati i odredbu prema kojoj će nacionalni saveti nacionalnih manjina biti ovlašćeni predlagači i za izbor člana Nacionalnog prosvetnog saveta.
Još jednom bih pozvao sve poslanike, bez obzira na stranačku pripadnost, da glasaju za gospođu Editu Šoš u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Pastor. Reč ima gospodin Dejan Mirović, SRS. Zatim, gospodin Zoran Šami.

Dame i gospodo, povodom odluke o razrešenju članova Nacionalnog prosvetnog saveta, važno je istaći sledeće činjenice. Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja donetom 2003. godine, tačnije, prema drugom delu ovog zakona, koji reguliše razvoj, obezbeđivanje i unapređenje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, predviđeno je postojanje saveta koji će formirati Vlada Srbije u oblasti obrazovanja.
Takođe, u članu 10. ovog zakona iz 2003. godine, definiše se da će se formirati više saveta, a jedan od njih je Prosvetni savet. Zatim se, u članu 11. Zakona iz 2003. godine, definiše sastav Prosvetnog saveta, a u članu 12 – nadležnost ovog saveta.
Takođe, predviđeno je da je pravo ministra nadležnog za poslove obrazovanja da mu se od strane ovog saveta predlože opšte osnove školskog programa, vaspitnog programa, programa za dijasporu, standardi znanja, prostora i slično. Ukupno, Savet je imao pravo da predloži negde oko 16 vrsta predloga po rešenju Zakona iz 2003. godine. Isto tako, Savet ima pravo da daje svoje mišljenje Vladi i drugim organima i organizacijama u ovoj oblasti, na primer, o usaglašenosti obrazovnog sistema s evropskim uporednim sistemima obrazovanja.
Iz ove fraze je jasno da se, verovatno, misli na Bolonjsku deklaraciju. Takođe, prema zakonu iz 2003. godine, Savet daje svoje mišljenje i o stanju u oblasti obrazovanja i vaspitanja, što je posebno važno, o pravcima razvoja na svim nivoima obrazovanja, kao i o kriterijumima za vrednovanje rada ustanova i za odobravanje udžbenika, kao i mišljenje o kriterijumima za akreditaciju programa stručnog usavršavanja. Isto tako, u stavu 3. ovog zakona iz 2003. godine, u nadležnosti Saveta je obavljanje i drugih poslova.
Dakle, ovo su bile osnovne zakonske odredbe na kojima se zasnivao rad Saveta i one su utvrđene još 2003. godine. Kasnije, u narednim godinama, došlo je do nekoliko promena u ovoj oblasti u odnosu na Zakon iz 2003. godine. One najvažnije za ovu temu koju danas razmatramo su promene iz 2004. godine. Kao što je poznato, 2004. godine usvojen je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i tim zakonom se, u članu 2, ustanovljava, tačnije, menja se član 10. ovog osnovnog zakona koji reguliše nadležnost Saveta, ali se istovremeno menja i samo ime Saveta.
Prema Zakonu o izmenama iz 2004. godine: "Radi utvrđivanja pravaca razvoja i unapređivanja predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, obrazuje se Nacionalni prosvetni savet''. To je, u suštini, ovaj savet o kojem mi raspravljamo danas i koji je svoj osnovni oblik dobio 2004. godine, u izmenama zakona iz te godine.
U tom zakonu se navodi da je rad Saveta javan. To je, takođe, veoma važno za današnju raspravu o razrešenju članova ovog saveta. Zatim se, u članu 3. Zakona o izmenama i dopunama, menja član 11. osnovnog zakona, određuje se broj članova Saveta i ističe da se predsednik i članovi Saveta biraju po sledećim osnovama: sa liste kandidata koju podnosi Srpska akademija nauka, sa liste koju podnosi Univerzitet u Beogradu, ali i drugi regionalni univerziteti čiji je osnivač država, što je, inače, dobro rešenje, jer mi u SRS-u smatramo, bez namere da potcenjujemo bilo čiji rad, da univerziteti iza kojih stoji država imaju veći ugled i tradiciju od ovih novoosnovanih privatnih univerziteta.
Takođe, u stavu 5. ovog člana se navodi i da razna ugledna društva, kao što su Društvo za strane jezike Srbije, Društvo matematičara Srbije, Savez istoričara Srbije, Srpsko geografsko društvo, Srpsko hemijsko, Srpsko filozofsko, itd., uglavnom su taksativno navedena društva, predlažu članove Nacionalnog saveta za prosvetu. U tom smislu, u st. 7. i 8. Zakona o izmenama se navodi da kandidate predlažu i Srpska pravoslavna crkva i tradicionalne crkve i verske zajednice.
U stavu 9. se to pravo daje i savetima nacionalnih manjina. U st. 11. i 12. se to pravo daje sindikatima i udruženjima poslodavaca. Dakle, radi se o skoro svim zainteresovanim društvenim faktorima u oblasti obrazovanja i školskog sistema.
U članu 4. Zakona o izmenama, na nešto drugačiji način se regulišu nadležnosti Saveta u odnosu na član 12. osnovnog zakona, ali ipak, u suštini, ta rešenja se oslanjaju na osnovni zakon iz 2003. godine.
Na primer, prema Predlogu zakona, u stavu 1. izmenjenog člana 12. osnovnog zakona predviđa se da Nacionalni savet utvrđuje pravce razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Takođe, prema izmenama Zakona, u nadležnosti Saveta je, isti član stav 4, da podnosi opšte osnove programa od predškolskog do srednjeg obrazovanja i, prema stavu 6. istog člana Zakona o izmenama, Savet ima pravo da predlaže ministru udžbenike i nastavna sredstva.
Prema stavu 8. istog člana Zakona o izmenama, Savet ima pravo i da uređuje standarde za kvalitet obrazovanja i vaspitanja, kao i stručnog usavršavanja, za kvalitet udžbenika i nastavnih sredstava, prostora i opreme.
Dakle, dame i gospodo, za našu današnju raspravu je važna sledeća činjenica, koja proizilazi iz prethodne analize Predloga zakona iz 2004. godine i osnovnog zakona iz 2003. godine, a ta činjenica je da je država, ovakvim zakonskim rešenjima, prenela veoma važne i značajne ingerencije na Nacionalni savet za prosvetu.

Gospodo poslanici, zaista vas molim da uvažavamo jedni druge i da omogućimo da saslušamo gospodina Mirovića, koji se vrlo ozbiljno pripremao za učešće danas ovde.

Ako se ovoj činjenici doda i prethodno navedeno o sastavu Nacionalnog saveta, jasno je da se radi o ozbiljnom Nacionalnom savetu, koji je sastavljen, ili treba da bude sastavljen od ljudi biranih od strane veoma uglednih institucija, univerziteta i organizacija, kao što su Srpska akademija nauka, Srpska pravoslavna crkva, državni univerziteti i ostale nabrojane organizacije i društva.
Jasno je, i prema osnovnom zakonu, ali i prema izmenama Zakona, da je Nacionalni savet veoma značajan za naš sistem obrazovanja. Zato ove odluke koje danas razmatramo, a među njima je i ona o razrešenju predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, koji je, inače, biran kao kandidat učiteljskih fakulteta, kao i o razrešenju člana Nacionalnog prosvetnog saveta koji je biran iz reda nastavnika Univerziteta u Beogradu, jasno pokazuju da nešto nije u redu s našim obrazovanjem i da taj sistem, ustanovljen u zakonima, ne funkcioniše onako kako bi trebalo.
To je činjenica koja proizilazi iz ovih odluka i ona se ne može sakriti nikakvim frazama nadležnog ministarstva ili Vlade. Da li je za takvo stanje u našem obrazovanju kriv Nacionalni savet, loši zakoni, ekonomska situacija ili samo ministarstvo, to je posebno pitanje.
Mi samo na osnovu ovakvih odluka o razrešenju, jer više je nego očigledno da nije razrešen samo običan član, nego i predsednik Nacionalnog saveta, ali i u skladu s analizom prethodno iznetih rešenja iz zakona iz 2003. i 2004. godine, konstatujemo da je, evidentno, loše stanje. U svakom slučaju, Ministarstvo, po logici stvari, ima najveću odgovornost, jer se sredstva namenjena obrazovanju akumuliraju i dele, upravo, preko Vlade Srbije i nadležnog ministarstva.
Takođe, smatramo da, povodom ovih odluka, treba, zbog javnosti, razjasniti odluku o razrešenju našeg velikog intelektualca, akademika Mihaila Đurića, sa mesta u Nacionalnom savetu, koja je, zajedno sa razrešenjem predsednika Nacionalnog saveta i još jednog člana, upućena u proceduru.
Znate, kada neko ko nije upućen i ne zna o čemu se radi pročita ove tri odluke, ili ako se one, što je još gore, usvoje u ovom parlamentu po automatizmu, bez detaljnog javnog objašnjenja i rasprave, a zatim se objave u medijima i, kao u većini slučajeva, površno predstave, steći će se utisak da je akademik Mihailo Đurić razrešen iz sličnih razloga kao što je to u slučaju predsednika Nacionalnog saveta i člana Nacionalnog saveta koji su razrešeni, kao što je već navedeno, zbog nepodnošenja godišnjeg izveštaja i sukoba interesa. Ako se ovo desi, onda može doći do nesporazuma i nanošenja štete uglednom akademiku Đuriću.
Zato mi iz SRS-a smatramo da treba sprečiti iznošenje činjenica o akademiku Đuriću, pre svega, zato što je, za razliku od predsednika Nacionalnog saveta za prosvetu i drugog razrešenog člana ovog saveta, akademik Đurić podneo ostavku. Naravno, ne ulazimo, niti želimo da raspravljamo o privatnim razlozima koji su navedeni u obrazloženju ostavke akademika Đurića, mi samo konstatujemo da je ta ostavka ipak podneta nekoliko godina pre kraja mandata, ili samo nekoliko meseci posle formiranja tzv. probriselske vlade u našoj zemlji.
Takođe, povodom ova tri razrešenja, ukazujemo da je akademik Mihailo Đurić u Nacionalni savet izabran od strane Srpskog filozofskog društva.
S obzirom na to da ima tako blistavu karijeru, slobodno je mogao biti izabran u Nacionalni savet i od strane Srpske akademije nauka, čiji je član, ili od strane Univerziteta u Beogradu, Pravnog fakulteta, jer svaki student Pravnog fakulteta, tačnije, sve generacije Pravnog fakulteta u Beogradu u poslednjih 40 godina znaju ko je profesor Đurić.
U tom kontekstu, poznato je da je Mihailo Đurić doktorirao 1954. godine, docent je postao 1957. godine, vanredni profesor 1964, a redovni profesor – 1969. godine. Takođe, predavao je Opštu istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i metodologiju društvenih nauka, a svoju hrabrost, patriotizam i nepokolebljivu odanost Srbiji pokazao je još 1971. godine, ili 18. marta 1971. godine, kada je održao svoj čuveni govor u vezi s ustavnim amandmanima.
Tada je upozorio javnost, dakle, 20 godina pre raspada SFRJ, povodom titoističkih amandmana i donošenja novog ustava: "Predložena ustavna promena iz osnova menja karakter državne zajednice jugoslovenskih naroda, ili, tačnije, predloženom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, tačnije, na njenim razvalinama, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država".
Zatim je profesor Đurić zaključio: "Moramo biti svesni svoje istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadamo. Moramo znati da je za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta. Još za vreme Prvog svetskog rata, srpski narod je nedvosmisleno pokazao da mu je stalo do zajedničkog života sa drugim južnoslovenskim narodima.
Velikodušno je odbacio Londonski pakt, koji mu je nudio mogućnost stvaranja velike Srbije, baš kao što je posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina. Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti, da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja. Da bi mogao da se održi usled bujice u koju je gurnut, srpski narod da mora da se okrene sebi".
Dame i gospodo, zbog ovih reči, danas i više nego aktuelnih, profesor Mihajlo Đurić je udaljen s Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora.
Takođe, zbog ovih reči su organizovani i fizički napadi na Pravnom fakultetu na profesora Đurića. Brojne javne domaće i strane ličnosti su protestovale protiv gonjenja profesora Đurića, a među njima je i nemački filozof Ernest Bloh.
Dakle, kada govorimo o današnjim razrešenjima u Nacionalnom savetu za prosvetu i kada imamo u vidu da se među ovim odlukama nalazi i ostavka akademika Đurića, mi treba da konstatujemo da je to gubitak za Nacionalni prosvetni savet. Ovakav intelektualac, profesor i akademik, ne samo da svojim znanjem može da pomogne radu Nacionalnog prosvetnog saveta, već može, slobodno se može reći, da bude uzor za sve generacije koje se danas školuju.
Naravno, mi iz SRS-a znamo ko je Mihajlo Đurić. Mi znamo da je on, sve do pojave dr Vojislava Šešelja 1984. godine, bio jedini pravi disident i znamo da je on, u svom otvorenom pismu od 20. oktobra 1984. godine, branio pravo Vojislava Šešelja na slobodu i drugačiji stav. Takođe, znamo da je Đurić jedini čovek koji je 70-ih zaista stradao zbog svojih uverenja, a ne da je kvazidisident, i to samo zato što je bio jedini čovek koji se suprotstavljao Brozovom razbijanju Jugoslavije i usvajanju Ustava iz 1974. godine, Ustava, zašto to ne reći slobodno, koji je prauzrok mnogih naših današnjih nevolja, od Statuta Vojvodine, iza koga stoji druga generacija Brozovih autonomaša, do navike olakog zaduživanja kod MMF-a, koja je dovela do bankrota početkom 80-ih, a reprizu te pojave gledamo i u ovoj, 2009. godini.
Kada govorimo o odlukama o razrešenju članova Nacionalnog prosvetnog saveta, kao i smernicama koje Nacionalni savet treba da daje u vezi s nacionalnim obrazovanjem, onda treba ponovo istaći da je ostavka Mihajla Đurića gubitak, i to zbog sledećih činjenica.
Đurić nije bio poznat samo u našoj zemlji. On je član Akademija nauka i umetnosti u Salcburgu. Predavao je filozofiju na univerzitetima u Beču i Berlinu. Objavio je više knjiga na nemačkom jeziku i živeo je više godina, upravo, na Zapadu, ali kada su 90-ih nastupila teška vremena za njegov narod, on nije imao nikakve dileme.
Odabrao je istinu, a ne propagandu, i to je dokazao u javnoj polemici s nemačkim filozofom Folkerom Gerhartom 1993. godine, kada je jasno napisao da je upravo Evropska zajednica bezobzirno nametnula, pod pritiskom Nemačke, ekstremno političko tumačenje razbijanja Jugoslavije, optuživši Srbe, upravo one koji su hteli da sačuvaju Jugoslaviju.
Ovakav stav, dame i gospodo, može biti još jedan primer za sve članove Nacionalnog prosvetnog saveta, primer za ponašanje koje može biti uzor za sve generacije koje se danas školuju. On može biti primer za sve naše intelektualce i prosvetne radnike koji se suočavaju s nametnutom i lažnom dilemom – da li Brisel ima alternativu, i sa zamenom teza, po kojoj su Evropa i Evropska unija isti pojam. To je primer i za sve one koji razmišljaju da li im je bliži Brisel ili Srbija.
Zato je ova ostavka gospodina Đurića, o kojoj mi danas raspravljamo, gubitak za Nacionalni prosvetni savet, jer bez jednog takvog umnog i iskusnog čoveka, rad ovog saveta će biti, svakako, teži. Zato mi danas treba da razdvojimo jasno i javno njegovu ostavku od druga dva razrešenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Miroviću. Reč ima gospodin Zoran Šami. Izvolite.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, verujem da delim mišljenje svih poslanika u ovom parlamentu ako kažem da, po mom dubokom uverenju, Nacionalni prosvetni savet treba da bude jedna veoma, veoma značajna institucija. Uostalom, DSS je svoj stav prema Nacionalnom prosvetnom savetu iskazao svojevremeno, jer je upravo u vreme prve vlade gospodina Koštunice i napravljen Nacionalni prosvetni savet.
Naravno, videli ste Izveštaj koji je podneo Odbor za prosvetu, a koji je, po mom dubokom uverenju, vrlo kompetentno sastavljen. Odbori se, naravno, sastavljaju od poslanika, ali, srećom, sastav tog odbora je takav da dopušta vrlo ozbiljan rad, jer se radi o ljudima koji su, neki od njih, veoma dugo vremena proveli u prosveti.
Dakle, videli ste iz samog izveštaja, a čuli ste i od gospodina Koraća da je bilo problema do sada u radu Saveta i da ova skupština, ne samo ovaj saziv Skupštine, nego i svi budući sazivi Skupštine, treba da se ozbiljno bave radom Nacionalnog prosvetnog saveta i da iskoriste taj potencijal, jer, realno, u Nacionalnom prosvetnom savetu je sedelo, a i sedeće, nadam se, više kvalitetnih ljudi, iz svih sfera obrazovanja.
Vi ste videli iz Izveštaja Odbora za prosvetu da je Odbor za prosvetu neke svoje odluke donosio čak i jednoglasno, što je veoma dobro. Nažalost, ne piše u Izveštaju, ali jednu odluku Odbor nije doneo, za koju sam se lično zalagao.
Zalagao sam se, zato što DSS smatra, a verujem da zdrav razum nalaže da to treba i drugi da smatraju, da sastav Nacionalnog prosvetnog saveta treba da bude nezavisan od bilo kakve politike, da mora okupljati najkvalitetnije ljude, bez obzira na to što ne mogu reći, vidljivo je iz biografija koje su kandidati predložili, da su svi kandidati, iz raznih sfera, veoma kvalitetni.
Naime, predlagao sam na Odboru, no to, nažalost, vladajuća većina nije htela da prihvati, da Odbor pokuša da postigne neki konsenzus oko izbora kandidata. Dakle, da se ne nadglasavamo ovde u Parlamentu u danu za glasanje, nego da, mereći i ceneći kvalitet predloženih kandidata, damo neku svoju sugestiju ovoj skupštini. Naravno, Odbor ne može da bira i ne treba da bira, ali mi smo tako nešto mogli da učinimo. Nažalost, vladajuća većina je to odbila i bojim se da će u danu za glasanje ovde doći do preglasavanja i da će biti izabrani isključivo oni kandidati koje vladajuća većina bude htela.
Odmah da kažem, to nije dobro. Nije dobro i zbog sadašnjeg stanja stvari, ali nije dobro ni zbog buduće prakse. Nama za nešto malo više od dve godine sledi ponovo izbor polovine Nacionalnog prosvetnog saveta i onda će ova ili neka druga vladajuća većina opet na isti način da bira kandidate. Dake, biraće ih po nekoj svojoj političkoj oceni, a ne po stvarnom kvalitetu samih kandidata.
Mi smo pokušali da kao Odbor damo neke predloge. Čuli ste malopre kolegu Pastora, koji je izneo problem vezan za članove Nacionalnog prosvetnog saveta iz reda nacionalnih manjina. Na primer, jedan od naših predloga je bio da se bar jedan kandidat izabere, a da je pripadnik neke nacionalne manjine. Takvih kandidata, čini mi se, po biografijama, ima više, iako to nije posebno naznačeno.
U svakom slučaju, DSS-u je veoma žao, meni lično je naročito žao što nismo pokušali, nezavisno od naših nesumnjivih političkih razlika, koje prirodno postoje između stranaka u ovom parlamentu, da damo jednu objektivnu ocenu i procenu koji bi kandidati najkvalitetnije mogli da obavljaju ovaj posao. Ovako ćemo birati kandidate za jednu tako važnu instituciju isto kao što se ovde preglasavamo oko mnogo manje značajnih mesta vezanih za neku državnu službu, a Nacionalni prosvetni savet je nešto što je nama ne samo potrebno da postoji, nego i da veoma kvalitetno radi.
Ono što je rekao gospodin Korać, uostalom, i ono što je rekao gospodin Mirović, i svi ostali će to da kažu, stvarno je stanje u našem obrazovanju opterećeno svim onim što se dešavalo u ovoj zemlji, ja bih rekao, od 1945. godine, pa naovamo, što nipošto nije pogodovalo dobrom stanju u prosveti. Upravo zbog toga, Nacionalni prosvetni svet mora da bude što kvalitetnije sastavljen i da što kvalitetnije radi svoj posao.
Nije to samo izrada strategije, koja je, naravno, jedan od najvažnijih poslova, ima tu još mnogo, mnogo posla koji bi taj savet, s obzirom na vrlo kvalitetan sastav onih koji su već sada u Savetu, a i onih, nadam se, koji će biti izglasani, trebalo da radi.
Žao mi je što je propuštena prilika, jer je to bila prilika za pravljenje nekih pravila igre koja bi važila ne samo kad je reč o Nacionalnom prosvetnom savetu, i ne samo kad je reč o Odboru za prosvetu, nego je takva jedna praksa mogla da se uvede, u nekim sličnim situacijama, i u rad nekih drugih odbora. Znate, ima nekih poslova u ovoj državi koji idu u račun svim političkim partijama i oko kojih se, uz malo političke mudrosti, moglo dogovoriti.
Nažalost, bojim se da će u danu za glasanje biti izglasani oni koje vladajuća većina želi da bira isključivo po nekim kriterijumima za koje ne znam koji će biti, a bojim se da neće biti samo stručni. Na taj način se, na velika vrata, u jednu instituciju, koja nipošto ne sme da bude politička, uvodi politika. To nije dobro.
U nadi da će možda neki budući saziv Skupštine, ili neka buduća skupštinska većina biti mudrija u ovom pogledu, u ime DSS-a, završavam ovu priču. Hvala.

Zahvaljujem.
U skladu sa članom 93. stav 1. alineja 5 i članom 96. stav 2, reč ima gospodin Batić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da će Nacionalni prosvetni savet u novom sastavu imati drugačiji aršin prema nekim pojavama i fenomenima koji, na neki način, obeležavaju ono što se događa na nivou prosvete.
Pomenuo bih jedan detalj, jedan fenomen, nešto što je bilo u žiži interesovanja javnosti u minulom vremenu, a to je čuvena afera "Indeks". Nisam čuo da je Nacionalni prosvetni savet na bilo koji način reagovao kada je u pitanju ta afera, koja je počela s puno senzacionalizma, a svela se na pravosudnu lakrdiju.
Kad to pominjem, ne želim da aboliram, niti amnestiram bilo koga ko je uprljao ruke, pogotovo u jednoj takvoj delikatnoj oblasti kao što je sticanje univerzitetskih diploma, ali u okviru te afere "Indeks" dogodili su se nesvakidašnji presedani. Ona je poslužila bivšem premijeru i bivšem ministru unutrašnjih poslova da se, između ostalog, kroz nju obračunaju s nekim političkim neistomišljenicima, političkim oponentima.
Zašto to govorim? Zato što je to najdrastičniji primer te selektivne pravde, u okviru nečega što je afera "Indeks", i ima veze sa prosvetom i sa onim na čemu ovde insistiram, jer Nacionalni prosvetni savet je morao da digne svoj glas.
Slučaj prof. dr Predraga Stojanovića. On je žrtva političkog obračuna, čovek koji je zaslužni građanin Kraljeva, koji je osnivač opozicije u Kraljevu, koji je bio narodni poslanik u par mandata, našao se na stubu srama. Njegova karijera je dovedena u pitanje zato što je objavio kritički tekst u jednoj knjizi, da ne pominjem ime, koja u nazivu ima – jedna karijera. Čovek je šest meseci bio u pritvoru u zatvorskoj bolnici. Teško bolesnog čoveka držali su šest meseci u pritvoru, a da nije uzeo nijedan jedini dinar, nije počinio bilo kakvo krivično delo – samo zato što je neko hteo da ga stavi, da bi se osvetio, na stub srama.
U toj istoj aferi "Indeks", imamo selektivnu pravdu. Neki profesori, koji su bili miljenici nekih ljudi na vlasti, mimoiđeni su u toj priči. Neki drugi su izvučeni iz optužnice protiv 80 ili 90 ljudi, jer su kao, na drugom mestu počinili jedno krivično delo. Ako bismo se služili tim aršinima iz afere "Indeks", ovde bi moralo da bude optuženo 90% profesora na svim fakultetima, visokim i višim školama.
Zato upozoravam državnog tužioca Slobodana Radovanovića, koji zna kakva je pravosudna lakrdija napravljena, da se uzme u pamet i da zaista budu optuženi oni koji su uprljali ruke, koji su uzeli pare, a ne i oni koji s tim nemaju nikakve veze, nego su taoci i žrtve političke odmazde i političkog obračuna.
Nadam se da će novoizabrani Nacionalni savet podići svoj glas i da se neće dozvoliti da se mnoge profesije i mnoge karijere na ovako sraman način dovedu u pitanje, da se mnogi ljudi, na neki način, unište, kao što je to slučaj prof. dr Predraga Stojanovića.
Ali, on neće ćutati. To vam objašnjavam. Otvorićemo tu Pandorinu kutiju, a sledeća tema biće, to obećavam državnom tužiocu Slobodanu Radovanoviću, polaganje pravosudnih ispita, pa će se mnogi ljudi i u vrhu vlasti naći na tapetu. Hvala.