Ostalo je još ukupno 50 minuta, pre nego što ste vi počeli izlaganje.

Hvala vam puno. Dakle, stranke koje su gravitirale, a i dan-danas gravitiraju, u okviru nekadašnje demokratske opozicije Srbije, skoro da su devet godina na vlasti.
To možemo da izjednačimo i sa periodom koji nekadašnji DOS najčešće naziva – totalitarnim periodom vladavine Slobodana Miloševića, kojem se, uzgred, danas navršava tri godine od ubistva u disciplinskoj komisiji NATO pakta, zvanoj Haški tribunal.
Dakle, nemate, gospodo iz vladajuće pozicije vlasti, nijedan argument, niti jedan izgovor da kažete da ste pokušali, a niste uspeli da sprovedete makar jednu reformu, makar u jednoj oblasti društva.
Priznaćete, sasvim sigurno, da je obrazovanje i vaspitanje jedna od fundamentalnih oblasti srpskog društva koja je skoro uništena. Da to jeste tako, govori i statistika. Naravno, pokušaću da budem vrlo koncizna. Podaci kojima raspolaže SRS tiču se 2008. godine, dakle prošle godine. Ja ću govoriti o onoj dimenziji, vrlo kratko, koja je, nažalost, zapostavljena u okviru celog obrazovnog procesa, a na kojoj je trebalo, standardima, da poradi Nacionalni prosvetni savet, nažalost, nije, a tiče se vaspitne funkcije celokupnog obrazovnog sistema.
Dakle, incidenti prošle školske godine su počeli pet dana od prvog školskog zvona, kada je 15-godišnji učenik, iz sela Čepure, brutalno pretučen u Mašinsko-elektrotehničkoj školi u Paraćinu.
Učenika Medicinske škole iz Subotice, 17-godišnjaka, poslednjeg dana marta prošle godine, dame i gospodo, nožem je ubo vršnjak, posle svađe u školskom dvorištu. Tom detetu je povređena jetra i srčana maramica, dok je onaj koji je osumnjičen za ovo brutalno krivično delo priveden.
Učenik četvrtog razreda Sedme beogradske gimnazije, u martu prošle godine, povređen je kada su ga, dame i gospodo, sekirom napala dvojica mladića, dok se s vršnjacima vraćao iz prodavnice u kojoj je kupio užinu.
U maju prošle godine, učenik Srednje ugostiteljsko-turističke škole, Relja Popović, 19 godina, zato mu i saopštavam ime i prezime, ranjen je hicem iz pištolja u stomak, ispred ulaza u školu, na uglu Jug Bogdanove i Ulice Gavrila Principa, na Zelenom vencu.
Šesnaestogodišnji učenik osmog razreda Osnovne škole "Sveti Sava" u Novoj Pazovi ranjen je hicem iz pištolja, dame i gospodo, na času fizičkog vaspitanja, 1. februara prošle godine.
Učenik Tehničke škole u Železniku, Miloš Nešić, 18 godina, povređen je u decembru, na malom odmoru, kada ga je u učionici, sekirom, dame i gospodo, udario Damir Osmanović, 17 godina.
U septembru prošle godine, učenik sedmog razreda Osnovne škole "Braća Baruh" teško je povredio nastavnicu Snežanu Radić. Od većih batina, dok je polusvesno ležala na stepenicama škole, spasli su je direktor i kolege. Incident se dogodio na odmoru, a napad je okončan disciplinskim postupkom protiv učenika, inače, od ranije poznatog po incidentima.
Pet dana od početka prošle školske godine, u dvorištu Gimnazije "Sveti Sava" u Beogradu, uhapšen je Milan Jevtić, kome je školski policajac u torbi pronašao, dame i gospodo, pištolj.
O bezbednosti učenika u 488 škola u Srbiji brine, u ovoj Srbiji, posle demokratskih promena, znači, ne prosvetni kadar, nego 260 školskih policajaca, od čega su 104 policajca angažovana u 141 beogradskoj osnovnoj i srednjoj školi. U MUP-u kažu da je uvođenje školskih policajaca dalo dobre rezultate, jer je smanjen broj izvršenih krivičnih dela, prekršaja, broj tuča među đacima, smanjena je upotreba narkotika i stavljena je pod kontrolu maloletnička prostitucija.
To je, dame i gospodo, ukratko, na osnovu statističkih podataka kojima SRS raspolaže, stanje u vaspitno-obrazovnim institucijama srpskog društva, i to ne u visokoškolskim institucijama, nego u predškolskim, osnovnim i srednjim školama.
Dakle, samo na osnovu ove statistike, gospodo iz vladajuće većine, nemate više nijedan argument da pričate o reformama niti jedne oblasti sistema i društvenog poretka Srbije posle 5. oktobra. Ovo je, dakle, nasleđe i ovo je potpis vaše vlasti, potpis onoga što jeste nemogućnost da odgovornost koju ste prihvatili na sebe sprovedete do kraja, odgovornost za ono što je katastrofalno stanje u okviru porasta maloletničke delinkvencije, gde govorimo o prostituciji, o upotrebi teških droga, o delinkventnom ponašanju, o pokušajima ubistva među maloletnicima.
To je slika srpskog društva. To je ono što, dame i gospodo iz vladajuće većine, vi svakodnevno poručujete roditeljima i svima onima koji bi trebalo, uz potpuno poverenje, da svoju decu prepuste, jureći za zaradom i pokušavajući da obezbede svakodnevnu egzistenciju, onima koji su odgovorni za bezbednost njihove dece, a o vaspitanju da i ne govorimo.
Dakle, o situaciji u srpskom društvu SRS je počela kampanju pre izvesnog vremena. Mi ćemo je analizirati upravo na ovakav način, konkretnim statističkim podacima. Ovo je situacija u kojoj mi, naprosto, a i javnost mora da zna, nemamo kvalitetan odgovor. Ono što opozicija jedino može da uradi jeste da konstatuje katastrofalnu situaciju, ali nije u poziciji da bilo šta uradi u tom smeru.
Mi zaista izražavamo strepnju za svakodnevnu bezbednost svih nas, a posebno najmlađih, gde je odgovornost svih vas do entog stepena izražena.
Ono što je najdrastičnije i gde je omanuo ovaj prestižni dom, jeste da smo se svi uvukli u procedure i da smo očekivali da se neko ko je preuzeo odgovornost pozabavi vaspitno-obrazovnim sistemom u Srbiji, da sam preduzme određene mere, a svi smo sklanjali glavu na drugu stranu pred ovakvom situacijom.
Kako to, dame i gospodo, da se niko nije setio, pored svih ovih disciplinskih mera, koje se inače upražnjavaju u poslednje vreme, da prozove lično ljude koji su odgovorni za ovakvu situaciju u srpskom društvu? Kako to da do dana današnjeg, zapravo, ne znamo kakva je situacija u Nacionalnom prosvetnom savetu? Zar mi, kao poslanici najprestižnije i najviše institucije u jednom društvu, saznajemo to kad postane isuviše kasno?
To već više nisu ni dileme, ni pitanja, ovo je, definitivno, situacija kad bi određene institucije trebalo da u tih 12 sati i pet minuta, dakle, pet minuta posle 12, preduzmu odgovarajuće mere da se da ispraviti ono što je napravljeno, a napravljeni su užasni propusti.
Polako, ali sigurno, srpsko društvo se oslanja na sve ono što bi trebalo da bude, otprilike, slika ''divljeg zapada'', o kakvom smo imali prilike da slušamo i gledamo i zgražavali se nad takvim scenama. Srpsko društvo se oslanja na delinkvenciju. Kriterijumi srpskog društva su potpuno poremećeni – što je loše, to je najbolje. Tu smo svi omanuli.
Dakle, vladajuća većina zaista nema argumente više da priča o bilo kakvim reformama, ali ni opozicija, takođe, nije uspela da na dovoljan način napravi tu kritičnu meru pritiska da se svi dozovemo pameti i počnemo da uređujemo ovo društvo, da napravimo atmosferu u kojoj će svi, ali zaista svi, imati jednake šanse da bezbedno žive životom dostojnim čoveka. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodin Dragan Stevanović ima reč. Vaša poslanička grupa ima još 39 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, vi ste danas insistirali i rekli da je korisno ukazivanje gospodina Koraća i da bi poslanici trebalo s pažnjom da ga saslušaju.
Delim vaše mišljenje i smatram da je od velike koristi bilo i kazivanje gospodina Dejana Mirovića, magistra Aleksandra Martinovića, gospođe Marine Raguš, ali ono što je problem, to je što oni koji treba da slušaju i izvuku pouke iz tog kazivanja niti žele, niti hoće da slušaju. Broj poslanika vladajuće većine govori u prilog ovoj tvrdnji.
Nažalost i u skladu s tim, Srbija se danas nalazi u jednom glibu, u glibu za koji je isključivo odgovorna vlast u Srbiji. Mi smo zemlja koja je retkost po mnogo čemu, pa i po činjenici da vlast ne želi da prihvati ni deo odgovornosti za glib u koji je državu i narod uvela, nego to pokušava da prebaci na teret opoziciji, u ovom slučaju, konkretno, na jednu poslaničku grupu. Čak i kada bismo tu istinu na papir preneli i nacrtali je, mislim da ne biste bili spremni da je prihvatite kao realnost.
To na najbolji način ilustruje stanje Srbije, i kada je u pitanju zdravstvo, i kada je u pitanju ekonomija, borba protiv korupcije, revizija, pa i danas smo došli do tog prosvetnog saveta.
Sve ovo što se danas u Srbiji dešava predstavlja jednu sistemsku destrukciju.
Kao što Srbija ima sistemske zakone kojima se pojedine oblasti uređuju, ova vlast, vrlo tendenciozno, pravi sistemsku destrukciju kojom istu tu državu ruinira i uništava.
Kad je prosveta u pitanju, rezultate te destrukcije mi tek treba da osetimo.
U ovom trenutku je, možda, u pravom i punom svetlu ne osećamo, ali generacije koje tek treba da stasaju i da prihvate teret odgovornosti da ovu državu vode, proizvedene iz prosvete i školstva kakvo je danas u Srbiji, neće moći ni na jedan način da odgovore svim onim izazovima i obavezama koji će biti postavljeni pred njih.
Ne bih danas da kroz svoju priču diskreditujem bilo kog od kandidata koji su u ovim odlukama. Naravno, u tih par rečenica koje ću reći, svakako bih hteo da izostavim akademika Mihajla Đurića, koji je svojom ostavkom izrazio stav ne prema Nacionalnom savetu, ne prema bilo čemu drugom, nego prema političkom konceptu koji promoviše i rukovodi Vlada, vladajuća većina, čiji ste, nažalost, i vi deo.
Ljudi koji se nalaze u ovim odlukama, u principu, najviše su diskreditovali sami sebe, činjenicom da žele da se stave u funkciju tog političkog koncepta.
Bilo kakva diskvalifikacija na njihov račun bila bi izlišna. Žele da budu deo projekta koji predstavlja, ponavljam po enti put, destrukciju i koji neće obezbediti ništa dobro kada je u pitanju prosveta, obrazovanje i stanje nacije u perspektivi, ništa, ali apsolutno ništa dobro.
Ako izanalizirate stanje u školstvu, mnogo je toga što može da se stavi na teret i Nacionalnom savetu, a i vlasti. Pre svega, Nacionalni savet, otkako je formiran, pa do danas, malopre su prethodnici rekli, imao je obavezu da donese nacionalnu strategiju, a to uradio nije. Ne samo da nije doneo strategiju, nego kažu da nemaju kapacitete da odgovore izazovima koje stvaranje te strategije nosi sa sobom.
Imamo potpuno neracionalnu mrežu škola. Država ne radi ništa da to promeni. Imate tri srednje škole i za te iste tri škole Ministarstvo donosi različita rešenja o postavljenju direktora, a uslovi su isti i ono što treba da se odradi je potpuno isto. Imate situaciju – preobilni nastavni program. O tome niko ne brine. Čak se u neke nastavne programe ugrađuju stvari koje su se do sada učile na fakultetima. Imate problem da nam škole ostaju bez đaka.
Znate kako se na te stvari odgovara? Odgovara se tako što se sistem ocenjivanja i kriterijumi obaraju do najnižeg nivoa, najnižih granica, kako bi odeljenja opstala, kako bi škole opstale, kako bi prosvetni radnici uspeli da sačuvaju svoja radna mesta, jer država nema odgovor na ono što se zove sistem i organizovanost, bar kada je u pitanju prosveta.
Naveo bih jedan primer koji je skoro bio aktuelizovan i otvaran i za ovom govornicom, naš kolega Petar Jojić ga je otvorio, a radi se o onom mladom matematičaru koji je svetski prvak. Do dana današnjeg, država ne iznalazi način da tom čoveku pomogne, tom detetu, njegovim roditeljima, i da mu obezbedi stipendiju. Čini mi se da su za godišnji nivo tražili oko 210 hiljada dinara. Država im je ponudila jednokratnu pomoć u iznosu od 80 hiljada.
Da li možemo da pretpostavljamo da ga država prodaje, da država čeka da neko iz inostranstva dođe i ponudi novac, koji će biti preko potreban i prihvatljiv i za to dete i za njegovu porodicu? To je stav, status i odnos ove države i državnog rukovodstva prema prosveti, kao ključu i suštini za našu perspektivu i za našu budućnost.
Dame i gospodo narodni poslanici, vlast u Srbiji je školstvo pretvorila u fabrike, ili preduzeća za proizvodnju, moram da konstatujem, u najvećoj meri, ljudi koji nacionalno nisu svesni, koji nacionalno nisu odgovorni, nažalost, u jednoj meri, i mediokriteta. Mislim da su to fabrike za proizvodnju generacija kojima će osnovni motiv, ili princip u životu biti konformizam.
Zato ćemo uraditi sve da promenimo vlast i odgovornost prema oblastima kao što su prosveta, zdravstvo, borba protiv korupcije i kriminala, sa čim vi, očigledno, nećete i ne želite na ozbiljan i odgovoran način da se uhvatite. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Stevanoviću. Reč ima Dušan Marić.

Dame i gospodo, verujem da kandidati koji su predloženi za članove Prosvetnog saveta nemaju partijske knjižice, ali sam ubeđen da će se u svom radu ponašati kao okoreli članovi DS-a i da će Prosvetni savet, kao i do sada, od formiranja 2004. godine, nastaviti da radi kao jedna vrsta ideološke komisije DOS-a, da promoviše i nameće lažne evropske vrednosti, a posebno ovaj bolonjski koncept obrazovanja.  
Moje mišljenje je da je Srbiji i srpskom obrazovanju u ovom trenutku potrebno nešto suprotno, posebno kada su u pitanju članovi Saveta.
Potrebni su ljudi koji imaju moralni i stručni autoritet, koji će biti imuni na uticaj partijskih sekretara, posebno ovih iz DS-a, i koji će biti ljuti protivnici ovog bolonjskog sistema.
Najvažniji zadatak takvog Prosvetnog saveta bilo bi iznalaženje najkraćeg puta sa ove ''bolonjske stranputice'' i iznalaženje novog sistema obrazovanja, utemeljenog na vrednostima i na praksi koja je postojala u srpskom društvu pre nego što smo doživeli ovu moralnu i ekonomsku okupaciju od strane Zapada.
Ovo ističem iz razloga što smatram da je uvođenje Bolonjskog sistema, posle ovih ratova koje smo imali od 1991. do 1999. godine, bombardovanja Srbije i pljačkaške privatizacije, najveće zlo koje je srpski narod zadesilo u poslednjih 50 godina.
Bolonjski sistem je jedna podvala kreatora novog svetskog poretka koja je namenjena državama i narodima bivše Jugoslavije, bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Istočne Evrope. Praktično, biološki potomci i ideološki naslednici, oni koji su Srbima i Rusima svojevremeno podvalili komunizam, sada su to isto uradili uvođenjem Bolonjskog sistema obrazovanja.
U ozbiljnim zapadnim zemljama, sistem obrazovanja po Bolonji, otprilike, tretiraju kao drugorazredno obrazovanje, namenjeno imigrantima i namenjeno sirotinji. Kada tamo neko završi fakultet po Bolonji, praktično, strukovni fakultet, posle toga nema pravo da nastavi ove akademske studije.
Upravo iz tih razloga, ovi koji su nama nametnuli uvođenje ''Bolonje'', svoju decu uglavnom ne školuju u Srbiji, nego ih šalju na privatne škole i fakultete u inostranstvo.
Pre ovih reformi, nama je obećano da će stanje u obrazovanju biti bolje, da će sistem obrazovanja biti efikasniji, međutim, činjenice govore da je stanje gore nego što je bilo ranije.
Do uvođenja tzv. Bolonjskog sistema, naši učenici i studenti su na međunarodnim takmičenjima iz matematike, fizike i informatike redovno osvajali medalje. Sada se redovno vraćaju praznih šaka i rezultati koje tamo postižu su sve slabiji i slabiji.
Druga stvar koja je primetna jeste da je, s početkom ovih DOS-ovskih reformi, praktično, došlo do poplave viših škola, fakulteta i univerziteta u Srbiji. Još malo, pa ćemo imati jedan idealni sistem, idealno stanje, da svaki grad ima univerzitet, svaka opština ima fakultet i svako selo da ima višu školu.
Ponavljači, koji u svoje vreme nisu mogli da završe osnovnu školu, sada osnivaju privatne fakultete i sami sebi izdaju diplome.
Do pre 15 godina, teško ste mogli sresti nekog običnog građanina, prosečno obrazovanog, na ulici, koji vam iz cuga ne bi nabrojao sve univerzitete, ne samo u Srbiji, nego i u bivšoj Jugoslaviji. Spreman sam da se kladim da kada bi neko sreo ministra Žarka Obradovića na ulici i kada bi insistirao, čovek ne bi uspeo da se seti da nabroji sve univerzitete koji u ovom trenutku postoje u Srbiji.
Sledeća porazna stvar je da studenti još malo, pa na fakultetima neće dobijati petice i šestice; sada dobijaju bodove, dobijaju oznake A, B, C, D, otprilike, kao da polažu za vozačku dozvolu a ne za univerzitetsku diplomu.
Da bi položili ispit u dobra vremena, studenti su morali da ispune dva preduslova, ili jedan od njih – jedan je da znaju, ili da imaju dobre veze.
Sada im nije potrebno ni jedno ni drugo. Prvi uslov koji treba da ispune da bi se dokopali diplome jeste da imaju novac, da imaju evre. Nažalost, ne postoji ispit u Srbiji koji evri danas ne mogu da polože. Međutim, i ako studenti nemaju para, imaju izlaz, dovoljno je da redovno dolaze na predavanja, da redovno dolaze na vežbe, da odrade nekoliko kolokvijuma, da prikupe određeni broj bodova, i kada izađu na ispit, onda ne moraju, bukvalno, da progovore nijednu jedinu reč, profesori su dužni da im daju prelaznu ocenu po tom Bolonjskom sistemu.
Poslednja stvar na koju ću danas da podsetim jesu vrednosti za koju su se nekada studenti borili, kao nekakva društvena avangarda, kao najprogresivniji deo srpskog i svakog društva. Sećate se da su studenti bili ti koji su dizali revolucije. Godine 1968. su se pobunili iz razloga solidarnosti sa francuskim studentima i zato što im se nisu dopale određene komunističke stranputice koje su se događale u tadašnjem sistem.
Devedesetih godina, studenti su u Studentskom gradu, možda se neki od vas sećaju, tada sam studirao, protestovali tri dana zato što nisu bili zadovoljni studentskim standardom, to je ona čuvena akcija – leb i sol. Posle toga su došle demonstracije zbog progona srpskog stanovništva na KiM-u, zatim zbog agresije na srpsko stanovništvo u Republici Srpskoj Krajini, a kasnije i u BiH.
Danas toga nema. Poslednjih nekoliko demonstracija koje smo imali u Beogradu bile su motivisane samo jednim jedinim razlogom – da im se smanji broj bodova koje treba da prikupe u toku godine, da bi na kraju godine, u vreme ispitnog roka, smandrljali taj ispit i jednu fakultetsku godinu. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Mariću.
Reč ima dr Paja Momčilov. Nije prisutan, na odboru je.
Reč ima gospođa Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi odluka o razrešenju tri člana Nacionalnog prosvetnog saveta i zbirna lista kandidata za izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta, koji je podneo Odbor za prosvetu. Ovo je rezultat opšteg nezadovoljstva radom Saveta, koji je Srbiju prošle godine koštao negde oko 74 miliona dinara.
Svi znamo da je stanje u prosveti na ivici podnošljivosti u svakom pogledu, pre svega, u osnovnoj ulozi, a to je podučavanje i obrazovanje dece i omladine i njihovo pripremanje za preuzimanje uloge u radu budućeg društva Srbije. Ovakvo stanje nije od juče, niti se može brzo rešiti, ali nedostatak ideja, planova i akcija u tom smislu je nedopustiv. Brza i efikasna je bila samo demontaža vaspitno-obrazovnog sistema do 2000. godine i instaliranje raznih novotarija, koje, osim evidentnog haosa na svim nivoima školstva, nisu donele nikakav kvalitet, pogotovo ne onaj koji je primeren veku u kome živimo.
Od dolaska DOS-a na vlast, naše školstvo je preživelo bezbroj navodnih reformi i reformatora, od Gaše Kneževića, preko Radoša Ljušića, Vuksanovića i ko zna kojih sve ''bolonjaca'' i ''evropejaca''. Posledice ovakvih kvazireformi, potpuno neprimerenih našim potrebama, našem mentalitetu, našim mogućnostima, vidljive su na svakom koraku.
Škole su izgubile status i primerno-vaspitnu ulogu. Učitelji i profesori su izgubili autoritet i, od omiljenih likova u životu mladih ljudi, postali predmet podsmeha, čak i nasilja od strane učenika, pa i roditelja, a najgore od svega je poražavajući nivo znanja, odnosno nepodnošljivo neznanje, nezainteresovanost i nedostatak svesti o tome koliko je znanje bitno u životu svakog čoveka. Deca nisu svesna tog defekta znanja i svekolike degradacije, kao posledice neobrazovanosti.
Odgovornost je na nama, starijima, koji smo prošli drugačiji sistem školstva i obrazovanja, a koji nam je usadio ono najvažnije, a to je svest o važnosti stalnog učenja, stalnog obrazovanja i ličnog usavršavanja. Taj sistem, iako veoma loš u pogledu istorijsko-nacionalnog i verskog sadržaja, nije podsticao tzv. kreativni haos kao nešto, navodno, novo i relaksirajuće za najmlađe đake, podstičući ih da se na času šetaju, tuku, jedu, pevaju i učitelje dovode do suza.
Mi smo i tada znali da ne postoji nikakav ''kreativni haos'', da haos oko nas izaziva i podstiče haos u nama. Kreatori haosa su oni sa zagađenom svešću, ljudi sa potpuno izvrnutim sistemom vrednosti, ili bez ikakvog sistema vrednosti, a sve u funkciji novog svetskog poretka i produkovanja beznačajnih šrafova u globalističkoj korporativnoj mašini za stvaranje profita.
Bez valjanih uzora u kući, u školi, u medijima, deca i mladi, budući da su bez životnog iskustva, ipak osećaju da nešto ne valja i ne znaju kako da se izbore s tim. Zato nije čudno što pribegavaju raznovrsnim destrukcijama, agresiji, nasilju i konzumiranju alkohola i droge, kao svojevrsnoj odbrani od straha, stanja haosa i beznađa. Postoji, doduše, jedan manji procenat talentovane i vredne dece, čiji roditelju ulažu velike napore da ih podrže i omoguće njihovo razvijanje, interesovanje i sposobnosti.
Potrebno je da država stvori podsticajni, obrazovni i životni ambijent za svu decu, sadržajne, savremene, proverene, istinite udžbenike, oslobođene politikanstva, zastarelih nagađanja i zabluda u razvoju ljudske vrste i razvoju nauke, kulture, udžbenike, učila i knjige koje razvijaju imaginaciju, kreaciju, samostalnost u radu, radoznali i istraživački duh, srdačnost i solidarnost u odnosima, toleranciju, umesto nametanja nezdravog takmičenja, po principu ''vinera'' i ''luzera'' i slično.
Zatim, potrebna je briga o učiteljima, nastavnicima i profesorima, od standarda, do stručnog usavršavanja i vraćanja ugleda ovoj nekada veoma uvaženoj, omiljenoj profesiji. Takođe, ulaganje u sistem Interneta i učeničkog standarda za decu koja se školuju van mesta boravka, ili za one koji su bez roditeljskog staranja, ukidanje svih školarina i omogućavanje savremenih učila, dovođenje školskih objekata u funkciju, s obzirom na to da su mnoge škole u Srbiji, sa preko 150 godina tradicije, ruine i sklone rušenju.
To se može uraditi smanjenjem nepotrebnih budžetskih troškova, ukidanjem bezbrojnih funkcija partijskih kadrova, sprečavanjem pronevera, krađa, pljački, korupcionaškog ponašanja u vrhu vlasti, svođenjem državne administracije na razumnu meru i usmeravanjem tako utvrđenih sredstava u vitalne sisteme, privredu, školstvo, zdravstvo, nauku i kulturu, ono na šta godinama upozoravamo.
Nadam se da će se neki novi savet prihvatiti ozbiljnosti posla u vezi s ovako važnim društvenim segmentom kao što je prosveta i ispraviti greške prethodnih ministara, koje je moguće ispraviti. One strateške, dosovske greške u obrazovnom sistemu, koje se ne mogu ispraviti, imaće trajne posledice na mnoge generacije.

Zahvaljujem, gospođo Plećević. Reč ima gospodin Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da nema važnije teme od ove o kojoj danas govorimo, a kakav je odnos Demokratske stranke pokazuje broj prisutnih poslanika u sali.
Trebalo je da bude prisutan i ministar prosvete na današnjoj sednici. Ukoliko se nalazi tamo gde mislim da treba da bude, u redu, ali je mogao neko od državnih sekretara ili njegovih pomoćnika da bude u ovoj sali.
Nacionalni prosvetni savet je uspostavljen 23.05.2005. godine, na osnovu Zakona o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja. On ukupno ima 42 člana.
Složićete se, to je kao jedan parlament, a rezultati koje je postigao, ne samo taj savet, nego i Ministarstvo prosvete, u poslednjih 10 godina, ukazuju da je to samo velika šteta.
Navešću dva primera, s obzirom na vreme koje mi je na raspolaganju, dva primera koja na najbolji način pokazuju odnos vlasti prema sistemu prosvete, a to je indeks, video sam ga i doneću ga da ga pokažem, da imam ilustraciju, a to nemam danas, u kom piše da je jedan od studenata u jednom danu položio pet ispita. Vi procenite da li je to moguće. Čak, kod jednog profesora, tri ispita u jednom danu. Prilično je ''talentovan'', ali što je mnogo, mnogo je, kolega Puriću.
Drugi promer. Dolazim iz Ljubovije. Većina je upoznata, Ljubovija ima problem oko izgradnje školske zgrade. Na njoj nije urađeno ništa u poslednjih pet godina. Lokalna samouprava nije u mogućnosti da taj objekat, koji je započet i gde je veći deo sredstava uložen, sama privede nameni.
Imamo jedan paradoks, građani Srbije, a posebno roditelji te dece, a njih je 598 koji pohađaju osnovnu školu koja je izgrađena 1968. godine, montažni objekat, sa rokom trajanja od 20 godina. Dakle, upotrebna dozvola je istekla pre 21 godinu i ima niz drugih nedostataka. Ne bih da procenjujem, ni građani, ni lokalna samouprava, ni roditelji dece koja pohađaju taj objekat ne ulaze u verodostojnost rešenja, pre svega, sanitarnog inspektora, koji je, od 3. februara 2009. godine, svojim nalazom, zabranio rad te škole, a potom i Ministarstvo prosvete, odnosno nadležni inspektor. Dakle, rad u toj osnovnoj školi je zabranjen 4. februara 2009. godine.
Prosvetni inspektor, 25. 2. 2009. godine, nalaže da se počne izvođenje nastave odmah. Roditelji i deca, naravno, i nastavno osoblje koje izvodi nastavu u toj školi, imaju dva problema. Ukoliko se ne ide u školu, to nije ničija želja, gubi se u sistemu obrazovanja, ukoliko se pohađa takva škola, rizikuje se život ili bar povreda dece.
Kao narodni poslanik koji dolazi iz tog mesta, ne procenjujem sukob ova dva rešenja. Ne želim o tome uopšte da govorim. Tu nešto debelo nije u redu. Apelujem, pre svega, na ministra prosvete i na Vladu u celini da ozbiljno pristupe ovom problemu. O tome sam govorio i ranije. Naša želja nije da jedan objekat, koji je u stanju kakvom jeste, a mogao bi da bude lepa školska zgrada, bude nedovršeni spomenik školstvu, ili prosveti, kako hoćete da nazovete. Dok ne bude razrešen ovaj problem, govoriću o tome, jer želim da sačuvamo 598 učenika koji su naša budućnost.
Kada sam rekao da je ovo važna tema, da bi morao da bude neko iz Ministarstva prosvete, hteo sam da kažem da fabrike, koje su pokoljenja naša sticala, neke i mi lično, imaju manju vrednost, jer njih su napravili ljudi. Naša deca su naše najveće bogatstvo. Ovakav odnos ne pokazuje da mi to zaista cenimo i da smo toga svesni. Prenesite ministru prosvete i premijeru da bi ovaj problem trebalo, da ne kažem morao, hitno da se rešava. Zahvaljujem.