Jasna je namera narodnih poslanika SRS-a da nas udalje od ove govornice, ali vi nemate hrabrost i krijete svoje ruke i noge pod klupom, Dragan Todorović udara cipelom pod klupom. Vi ne umete da se borite za neke svoje ideje, vi ne smete da se borite za ideje, vi se borite protiv nas kao ljudi. Vi ne priznajete da smo mi poslanici, iako to priznaje Narodna skupština Republike Srbije.
Vi ste jedna zatvorena grupa, koja ima svoja pravila i svoje principe.
Molim vas, prijavio sam povredu Poslovnika, ako se ne sećate.
Dobro, Momo, zato sam te i spasao zatvora, da to praviš sada, i više neću da te spasavam, da znaš. Dakle, vi imate svoja merila, to priznajem, a mi imamo svoja merila. Možda ni ja nisam zadovoljan brojem poslanika koje ima Poslanička grupa Napred Srbijo. Jesam li vam to zamerio? Možda mislim da sam u onoj kampanji vredeo bar toliko koliko i Vojislav Šešelj, ja radio, a on dao svoje ime. Opet, mi nemamo polovinu poslanika koju je osvojila lista. Jeste, ja sam šetao, a ti si podigao ugled SRS-a.
Molim vas, gospođo Đukić-Dejanović, da nađete način da ovo ne bude ni potkivačka radnja, ni kazandžijska, ni kujundžijska, da ovo bude Narodna skupština Republike Srbije. Mi ne dobacujemo nijednom poslaniku, mi ne pravimo nered, mi dozvoljavamo da svako ovde izgovori sve što želi, molim vas da omogućite da i mi govorimo. Mi više nećemo da se sklanjamo od ove govornice, ulazimo u kampanju za nove izbore, hoćemo da svoje stavove jasno prezentujemo, hoćemo da pokažemo građanima Srbije koliko smo bolji od svih drugih, a naročito od onih koji ne shvataju kako se meri to ko je bolji.
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, vreme.)
Završavam. Izvinite, ali zaista, od sada ili ćete omogućiti da ovo liči na Narodnu skupštinu, ili, gospođo Đukić-Dejanović, podnesite ostavku; možda postoji neko ko bi ovo mogao da dovede u red.