Gospođo predsedniče, dame i gospodo poslanici, moram da razrešim ovu dilemu, najpre zbog moje odgovornosti i savesti.
Naime, gospođa Đukić-Dejanović, predsednik Narodne skupštine, jutros me je obavestila da u vremenu od 17.00 do 17.25 časova po dopisu RTS-a, zbog emitovanja "Dnevnika RTV", neće biti direktnog prenosa. Mi smo sada shvatili i ustanovili da je "Dnevnik" bio na Drugom programu, da se emituje sednica Skupštine, a na Prvom je bila repriza reprize serije "Moj rođak sa sela".
Moram da vam kažem, gospođo predsedniče, da je prekršen član 31, jer ste vi očigledno osobi koja nije bila u stanju da rukovodi sednicom Skupštine poverili da vodi sednicu u popodnevnom delu, a to je Gordana Čomić.
(Predsednik: Molim vas, gospođice poslanik, koristite kvalifikacije za kolege poslanike na način koji to zaslužuje poslanik i ovaj dom.)
To je istina. Znate šta, vi ste došli u situaciju da je sada, zbog toga što predsedavajuća u tom trenutku, Gordana Čomić, nije pročitala obaveštenje RTS-a, dovedena cela Skupština i javnost u ovu situaciju. To je bila njena obaveza.
Naknadno se našao u nebranom grožđu Nikola Novaković kada je video, on nije morao da prati tok sednice, ne znam ni da li je bio sve vreme od 15.10 do trenutka dok nije preuzeo zasedanje. Ni gospođa Judita Popović nije obaveštena, kao potpredsednik Skupštine, o tom dopisu RTS-a, sada mi je rekla.
Dakle, vi mene jeste obavestili, ali ste mi jutros rekli, gospođo Đukić-Dejanović, da ćete u tom periodu, od 17.00 do 17.25 časova, napraviti pauzu zato što neće biti direktnog prenosa. To je cela istina, pa neka prosude i poslanici i građani Srbije kome će da veruju, meni ili vama i Gordani Čomić?

Gospođa Janković, izvolite.

Član 104. Drugi put danas povreda dostojanstva Skupštine.
Zaista, ovo što se sada dogodilo izvanredan je primer diskriminacije. O kojem vi zakonu protiv diskriminacije govorite kada se ovo događa u Skupštini? Niste znali?
Vaša je obaveza da znate, a moja obaveza je da se za sednicu ove skupštine pripremam mesecima, da izražavam stavove građana, koji se sada javljaju i pitaju da li je moguće da se ovo slučajno događa, drugi put kada je u pitanju Nova Srbija?
Znate, nemam nikakve ambicije da se poredim sa predsednikom "Nove Srbije", koji je daleko ispred mene, ali ono što je činjenica je da se to dogodilo već jednom kada je on, kao predsednik poslaničke grupe, nastupio za govornicom. Tada je došlo do izvinjenja RTS-a. Sada RTS nema za šta da se izvinjava, vi treba da se izvinite.
Ono što sada očekujem od vas, kao predsednice Skupštine, ako ste već ostavili nekompetentnim osobama da vode sednicu i ako je mene morao da obavesti predsednik poslaničke grupe druge opozicione stranke, SRS, onda stvarno od vas očekujem, prvo, javno izvinjenje. U ovo sam uložila prilično rada, svojih profesionalnih znanja i nekakvog ljudskog opredeljenja.
To da ću ići u vremenu kada je nekakav fudbal predviđen, to me zaista ni najmanje ne zadovoljava. Meni neće biti teško da zbog građana Srbije ponovim sve ono što sam rekla ili da prepričam, kako god bilo, ali mislim da je to moje elementarno pravo i da je to nešto što zaslužujem.

Koleginice Janković, zaista vam se izvinjavam ako sam bilo kojim činjenjem ili nečinjenjem doprinela zabludama. Ali, zaista, mi smo u obavezi da parlament radi i kada nema direktnog prenosa, kao što sam u obavezi, odnosno svi smo mi u obavezi, da se staramo o tome da sednice budu javne.

Javnost ne znači i direktni prenos i obećavam da ćete u vrlo gledanom terminu, da će vaš ekspoze kompletan biti dostupan javnosti, javnost će moći da ga prati na Drugom programu.

Prema tome, odmah kada sam čula da negodujete zbog odloženog prenosa, interesovala sam se u kom terminu će biti to što ste vi govorili. Ocenjujem da ste zaista uložili svoj kompletan angažman i stručno znanje i izvinjavam se.

Za reč se javila gospođa Pop-Lazić, povreda Poslovnika.

Evo, gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, malo da pomognem, ako je uopšte moguće pomoći i da se pozovem na član 85. koji govori o tome od koliko sati do koliko sati mi radimo.
Gospođo predsednice, pitala sam gospođu Čomić u vreme dok ste vi bili odsutni - do koliko ćemo mi to večeras raditi, do osam, do deset, do dvanaest časova? Rekla je - ne znam, to zavisi od vas. Vi ste sada dali jedno obećanje gospođi Aleksandri, rekavši joj da će biti u odloženom prenosu, a to znači, kada sve prođe, pa, hajde na kraju, biće i Aleksandra Janković.
Pazite, vi ste pokazali da ne razumete kako funkcioniše ova skupština. Dakle, mi procenjujemo kada će ko da se javi za reč, da li će da govore šefovi ili će da prepuste prvo govornicima po redosledu prijavljivanja, pa će oni u nekom momentu da se jave iz različitih razloga. Vi to morate da poštujete.
Ne možete vi nas da tumbate, ajde sad napravite neki miks, pa ćemo da gledamo to kako ste vi zamislili da Skupština izgleda. Tako ne bi imalo smisla. Na taj način nas zaista i povređujete, ne da vređate samo Poslovnik, nego pokazujete da ne poznajete smisao i način funkcionisanja ovog parlamenta.
Zato vas molim, barem budite precizni kada određujete do koliko ćemo da radimo. Procenjujete da ne možemo večeras da završimo ovaj zakon u načelu, znači, nastavićemo sutra, recite osam, recite deset, recite dvanaest.
Ovo je krajnje nekorektno što ste, i mislim da nije slučajno, što ste uradili prema poslaniku Nove Srbije. Imali ste nameru da se njen govor očigledno ne čuje, upravo zbog onolike medijske kampanje koja je ovih dana bila i na državnoj televiziji i na B 92. Kada biste toliko prostora davali nekim drugim grupama, i nekim drugim ljudima koji zaista imaju šta da kažu blago bi nama bilo.

Zahvaljujem. Naravno da imate pravo na sopstvenu interpretaciju koja ne odgovara istini. Radićemo do 20 časova.

Gospodin Tomislav Nikolić ima reč. Izvolite.

Molim poslaničku grupu SRS, šefa i zamenika šefa poslaničke grupe, da omoguće da se gospodin Nikolić, kao i svi drugi poslanici, čuje. Molim vas da obezbedite da poslanici SRS ne ometaju govornika. Izvolite, gospodine Nikoliću.

Gospođo Đukić-Dejanović, da ste jutros svim predsednicima poslaničkih grupa rekli da neće biti prenosa u određeno vreme, da to niste rekli samo određenim privilegovanim potpredsednicima ili nediskriminisanim, ne bismo imali ovaj problem.
Međutim, vi birate kojim potpredsednicima ćete reći šta će biti u toku dana, kojima nećete. Da ste rekli gospodinu Deliću, sigurno da bismo našli načina da obavestimo sve poslanike, ne samo svoje poslaničke grupe, nego i drugih. Sigurno da gospođa Janković ne bi govorila u terminu u kome nema prenosa. Pokušao sam otuda da dobacim da bi trebalo napraviti pauzu kada smo saznali da nema prenosa, ali nije bilo dobre volje za to. Sada da kažem nešto i o ovom predlogu zakona.
Kao čovek koji je veoma često diskriminisan, pa i u ovoj skupštini, po različitim osnovama, imam veoma mnogo razumevanja za ljude koji se osećaju diskriminisanima i nije im lako. Najlakše je u hordi, u grupi, u gomili iskazivati nekakvu hrabrost i snagu, iza koje ne stoji ništa pametno, ali stoji grupa, stoji masa, stoji nagon da masa savlada pojedinca.
U ovoj božjoj bašti ima svega i svačega, šarenog cveća. Naravno, pripadam SPC, a verovatno bih govorio isto da pripadam i bilo kojoj priznatoj religiji danas koja ima svoj moral - moral koji propoveda, moral koga se i ja pridržavam u meri u kojoj je to danas, u 21. veku, moguće.
Ovo društvo, po Ustavu Srbije, ima moral demokratskog društva. Imao sam skoro raspravu sa nekim braniocima teze - da ne postoji univerzalni moral, da je o moralu teško razgovarati. Evo, upozoravam vas da smo mi Ustavom predvideli nekakav moral demokratskog društva i da se nikada nismo opredelili - a, šta je to u stvari?
Dakle, u vezi morala sklon sam tome da i dalje prihvatam moral tradicionalnih crkava, da mu se povinujem, da ne očekujem da mu se svi povinuju, niti da namećem svoja shvatanja onima koji takvom moralu ne bi da se povinuju.
Ovaj zakon dobro služi vama koji vodite ovu državu da okrenete pažnju sa ekonomske krize, sa gubitka radnih mesta, sa veoma izraženog mita, korupcije i kriminala, sa haotičnog stanja u društvu, na određenu populaciju koja ovom raspravom u narodu postaje još manje popularna.
Jer izgleda da cela Srbija mora da se bavi nekim ljudima, za koje neki kažu da nisu normalni, a drugi kažu da je sve od Boga dato, i dobro i zlo, i da čovek rođenjem ne može da utiče ni na to gde mu je kolevka, ni u kojoj je veri rođen, ni da li je antropološki, anatomski, psihološki potpuno normalan ili nije.
Sada da podsetim one koji tvrde da je ovo diskriminatorsko društvo. Tu je prednjačio gospodin Jovanović. Delimično je u pravu i da su njegova shvatanja diskriminacije u vreme kada je bio na vlasti bila potpuno izopačena.
U vreme kada ste vi kao DOS došli na vlast - pretučen je Dragoljub Milanović samo zato što je bio direktor televizije, odan Slobodanu Miloševiću. Ošišana je jedna devojčica u osnovnoj školi, samo zato što je bila ćerka potpredsednika Vlade. Oko 60.000 ljudi je smenjeno sa rukovodećih funkcija, zato što su bili pripadnici starog režima.
Ako je ovaj zakon katarza za vas iz DOS-a, ako predstavlja pročišćenje, ako predstavlja znak da vi više nikada nikoga nećete diskriminisati ni po kom osnovu, a ne samo po onim osnovima po kojima to od vas traži EU, mislim da će svako dete u Srbiji živeti nešto malo srećnije nego do sada.
Veoma je lepo govoriti o tome - da treba zabraniti diskriminaciju. Uvek hodate jednom veoma tankom, veoma oštrom ivicom. Može li onaj kome obezbeđujete zaštitu, da na izvestan način diskriminiše one koji mu pružaju potpunu zaštitu?
Tu imate nekoliko članova u kojima sam osetio želju da vam to kažem, da vas na to upozorim i da vam kažem da se s njima ne slažem kao čovek. Naravno, neće preteća kazna da me uči tome da ne treba drugoga da diskriminišem. Vaspitan sam da druge ljude ne ugrožavam, a priznajem da mi se ponekad desi da odgovorim mimo svog vaspitanja, kada oni koji mene uopšte ne cene, preteraju, prevrše meru.
Dakle, vi u jednom članu za ljude koji pripadaju drugačijoj seksualnoj orijentaciji od većine građana Srbije predviđate pravo - da javno izražavaju svoje seksualne sklonosti. Izvinite, molim vas, to nije trebalo da predvidite.
Čak niste ni rekli - da je to zabranjeno pred decom, pred maloletnim licima. Čak niste rekli da je to bar zabranjeno u školi, u obdaništima. Niste ih uopšte ograničili u izražavanju svojih seksualnih sklonosti.
Da li biste voleli, gospodine Čipliću, želim vama da imate dece i izvinite ne znam da li ste oženjeni ili niste, ali da li biste voleli da, šetajući za ruku svoje dete ili svoje unuče, sretnete nekoga ko javno izražava svoje seksualne sklonosti, pa bilo da su, po vama, normalne ili da po vama tu nešto nije u redu?
Šta ćete da radite? Donosite zakon kojim će mahati ta osoba. Nisam za to da se zabranjuju skupovi na kojima ljudi izražavaju svoje sklonosti. Ponavljam, ponovo je to neka hrabrost u grupi, ali sam za to da ne dozvolimo brakove homoseksualaca, zato što Evropska konvencija o ljudskim i osnovnim pravima predviđa - da muškarac i žena, kada postanu dovoljno zreli, sklope bračnu zajednicu, u skladu sa zakonom kojim se ta oblast u državi reguliše.
Dakle, nisam primetio da ste bilo kakva ograničenja predvideli za one koje štitite. Ograničenja vam služe isključivo za one od kojih biste da ih zaštitite.
Po kom sam sve osnovu diskriminisan od strane tzv. evropske zajednice ili zapadne civilizacije? Po onom osnovnom - da sam Srbin. Dovoljno je da ste Srbin da budete diskriminisani - kada vam se država raspada, da nemate pravo na svoju državu, na državu svog naroda, nego na parčiće koje će neko dovoljno jak i moćan da vam ostavi, pa da vas ubeđuje da je to vaše; diskriminisan zato što, kada vam država u kojoj živite ...
Molim da pojedinim poslanicima kažete da svoje naslednike izvedu iz sale, da ne skviče ovde u klupama.
(Predsednik: Zvono.)
Dakle, kad vam upale kuću, kad vas proteraju sa ognjišta da se više nikad tu ne vratite samo zato što ste Srbin, da više nikad ne vidite ni porodično groblje, ni crkvu u kojoj ste se krstili i venčali. Mnogo je diskriminacije u odnosu na Srbe i zato mi Srbi umemo da štitimo one koje bi neko da diskriminiše.
U ovim diskusijama nas koji delimično konzervativno shvatamo život, ljubav, seks, nećete naći prigovore na zabranu diskriminacije pripadnika drugih naroda, manjina, penzionera, starih, dece, invalida.
Naravno, ko bi to zamerio, ali ćete naći poneku zamerku zato što niste definisali do kraja šta to znači nekoga sačuvati od diskriminacije. Da li ste time diskriminisali nekog drugog?
Dakle, ovaj zakon je, rekli ste, nastao kao posledica problema. Ne, mislim da ovaj zakon počinje da stvara neke probleme. Ne možete uopšte da me ubedite da je Srbija zemlja koju je neko trebalo da natera da zakonom zabrani diskriminaciju, niti ste nam čak ovde naveli primere koji su vas naveli na to da nam ovakav zakon predložite, ali može ovaj zakon da izazove probleme.
Država kad ima problema odlučuje na koji će način protiv njih da se bori.
U starom Rimu postojao je problem bele kuge. Iz starog Rima potiče i jedna ideja od pre desetak godina među nekim strankama koje su sad na vlasti da se oporezuju neženje. Tobože, ne žene se, pa nema dece, pa država zapada u stanje u kome je mortalitet veći od nataliteta.
Naravno da se ne zalažem za to, ali zalaganjem za ovakve odnose između ljudi različitog pola između kojih ne može da bude poroda vi samo još dodatno podstičete belu kugu koja hara Srbijom.
Nije vam palo na pamet da rešavate problem bele kuge, ali moramo da rešimo problem zašto petnaestak huligana maltretiraju ljude koji izražavaju svoje seksualne sklonosti, pa Srbija dolazi na loš glas, umesto da tih 15 huligana izdvojite i blokirate, kao pre neki dan kad su potpuno slobodno pripadnici nekakve gej populacije prošetali glavnim ulicama Beograda i nije im dlaka sa glave falila, ali je policije bilo više nego njih. Neka bude i 10 puta više policije, neka ih zaštiti potpuno da ne dođemo na loš glas zato što i takve ljude diskriminišemo.
Ponavljam, neki od vas, verovatno većina, imali su sreće da se rode i da za sebe misle da su normalni. Neki nisu imali tu sreću. Normalnost je njihovo stanje. Potpuno su ubeđeni da su normalni i u to ne ulazim, samo država mora da zna šta u tom slučaju treba da radi.
Veoma loše ste reagovali na napade na tradicionalne crkve i verske zajednice. Sad su oni krivi što iznose svoj stav. Svi drugi mogu da iznesu stav, ali kako sme crkva. Otkud crkvi pravo da kaže šta misli o tom zakonu? Otkud crkvi pravo da vam piše? Nego šta nego da treba da vam piše.
Vi koji ste napadali crkvu zbog tog ponašanja niste bili u pravu. Crkva je deo mnogih od nas, možda ne svih nas, ali svako je sebe negde pronašao, neko u nekoj nevladinoj organizaciji drugog tipa, neko u crkvi i mnogo ga interesuje šta kaže onaj kome on potpuno pripada.
Pogledajte poslaničke grupe. Da li ste ikada čuli člana poslaničke grupe da govori mimo stava svog predsednika? Niste. Da li ste čuli člana političke stranke da govori suprotstavljeno članu predsednika stranke? Niste. Zašto onda da mi, ljudi pripadnici nekoj od tradicionalnih crkava, izbegavamo da govorimo ono što govore naši predstavnici?
Zašto ovde u ovoj skupštini je pežorativno govoreno o srpskim vladikama, veoma pežorativno, optuživani za najgore moguće, mada to sad po vama možda i nije prestup.
Znate, ako optužite vladiku da je nešto počinio, vi to govorite pežorativno, a u zakonu predviđate da svi drugi ljudi to za šta optužujete nekog vladiku mogu da čine.
Razmislite malo da li je ljudsko pravo univerzalno ili selektivno, i da li ga primenjujete samo na one ljude koje biste da zaštitite ili svi ljudi zaslužuju zaštitu. U ovoj našoj Srbiji svi ljudi zaslužuju zaštitu i nema tog ko je ne zaslužuje.
Njegova pripadnost narodu, veri, rasi, polu, polovima nebitna je pred onima koji umeju da cene ljude, jer ta božija bašta rađa šareno cveće i ima mesta za sve nas.
Jeste da naša učenja govore drugačije od nekih, ali kao što ne mrzim one koji govore drugačije od mene, ne dam da mi smetaju oni koji misle da govorim drugačije od njih. Samo je stvar u tome hoćete li da saslušate ili nećete.
Postoje ovde u ovoj sali neki koji ne smeju da saslušaju drugačije mišljenje, boje se da bi ih noću probudila savest, da bi se suočili sa onim što stvarno jesu i sa onim što stvarno misle. Mnogo je bolje pustiti mozak niz otavu, pa da neko drugi misli za tebe. Mnogo je bolje, kažu, da 60 ljudi isto misli, ali kad 60 ljudi isto misli, može se desiti da nijedan od njih ne misli.
Dakle, što se tiče Srpske napredne stranke, poslaničke grupe Napred Srbijo, mi smo se upustili u popravku zakona.
Veoma jasno smo izneli svoj stav kroz amandmane, zamerili vam novu službu sa četrdesetak zaposlenih, iako imate ombudsmana koji bi to isto tako, čak i po evropskim konvencijama, mogao da radi, zamerili vam novo trošenje novca, zamerili neka rešenja oko kojih bi stvarno trebalo da se zamislite i da ih malo uredite, omogućili vam da zakon popravite.
Sad vam kažem, zakon popravljen u samo dva ili tri člana biće apsolutno dobar da za njega glasa i poslanička grupa Napred Srbijo, ali ako ostane u tekstu u kome ste nam ga najpre jednom, pa drugi put predali, mi za taj zakon nećemo da glasamo.
Namera vam je dobra, ne samo EU, namera o tome da se otvoreno govori o diskriminaciji i da se ona otvoreno zabrani je sasvim dobra. Ima i nekih rešenja ovde koja, čini mi se, bacaju pod noge Ustav, zato što Ustav sam kaže da postoje neka prava koja se direktno primenjuju, a vi ovde kažete - ovo pravo mora da bude ostvareno u skladu sa Ustavom i međunarodnim ugovorima.
I međunarodne ugovore i neka prava koja se direktno primenjuju iz Ustava, za njih Ustav ne traži zakon. Nije trebalo da ovim zakonom kažete da će biti kažnjen onaj ko ne poštuje Ustav. Proverite taj član, mislim da je 18, odnosno treći član, poslednji stav.
Dakle, zakon može da bude delimično popravljen. Ne znam kakav je vaš odnos sa crkvama. Ako ne želite da pravite suparnike u nevladinim organizacijama, izbegnite da to bude i sa crkvama. Nemojte da ih odbacujete.
Jeste država sekularna, ali i njihov prigovor je bio da vi njih svojatate, da hoćete zakonom da opredelite njihovu doktrinu, njihovo učenje, njihovo shvatanje morala, njihovu propoved, njihove kanone.
Ako ste rešili da se ne mešate, da odvojite crkvu od države, onda dozvolite crkvi da izvrši izvesnu diskriminaciju po vama, a mislim da radi svoj posao, da teče svojim tokom, ko se u to uključi, uključi, ko se ne uključi, ima zakon koji može da se brani. Ponavljam, uz izvesne izmene dva veoma bitna člana, glasaćemo za ovaj zakon.
(Topkom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću.

Poslanicima SRS upućujem upozorenje zato što onomatopejskim porukama i lupanjem nogama narušavaju dostojanstvo Skupštine.

Pošto očigledno ne mogu da identifikujem ko to radi, a to i te kako narušava dostojanstvo Skupštine, u sledećoj prilici prisutni će dobiti opomene. Svi bez izuzetka.

Reč ima gospođa Suzana Grubješić.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Poštovani narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pošto je ministar upravo izašao, iako u Srbiji postoji veliki broj propisa kojima se parcijalno reguliše zabrana diskriminacije ili zaštita od diskriminacije, i to tako što su regulisane pojedine oblasti ili zaštićene pojedine ranjive grupe, potrebno je doneti jedan opšti krovni zakon, čiji je cilj da se svi bez izuzetka tretiraju jednako. Bez ovakvog zakona politika protiv diskriminacije ostala bi neformalna i neobavezujuća.
Nažalost, u Srbiji ima diskriminacije, ima je u raznim oblastima, prema raznim društvenim grupama i zato ovaj opšti antidiskriminacioni zakon treba da obezbedi sistemsku garanciju za sprečavanje diskriminacije, dok se ne donesu svi drugi zakoni za posebne oblasti i posebne kategorije lica.
Ovaj zakon ima svoje uporište i polaznu tačku u Ustavu Republike Srbije, koji u članu 21. zabranjuje diskriminaciju i utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Donošenjem ovog zakona Narodna skupština Republike Srbije završava svoj deo posla iz mape puta, odnosno vizne liberalizacije, ali ta činjenica ne bi trebalo da bude jedini razlog zbog koga ćemo glasati za ovaj zakon.
Osnovni razlog treba da bude pokušaj da se pobedi strah, nesigurnost, predrasude i neznanje.
Toga smo se naslušali u poslednjih desetak dana, otkad je zakon ekspresno povučen sa dnevnog reda, a zarad dodatnih usaglašavanja sa tradicionalnim verskim zajednicama.
Straha je bilo sa obe strane, i straha crkve od zakona i države od crkve. Predrasuda i neznanja takođe, ali najviše u izjavama raznih političara.
To me navodi na sumnju da pojedinci, koji su se ovih desetak dana isticali posebno u svojim izjavama, nisu ni pogledali ovaj zakon, jer da jesu videli bi da se ni na jednom mestu ne pominju tzv. istopolni brakovi, jer je ta oblast urađena i uređena Ustavom i Zakonom o braku i porodičnim odnosima, koji kažu da je brak zajednica muškarca i žene i da je to jedina moguća bračna zajednica. Znači, niko nikome ne dozvoljava da stupa u brak sa osobom istog pola, niti je crkva obavezna da takvu vezu blagosilja.
Mi poslanici nismo imali prilike da vidimo tih pet strana primedbi na tekst zakona koji su Vladi dostavile tradicionalne crkve i verske zajednice, ali se na internet stranici SPC može pročitati dokument pod nazivom: Koncentrisani predlog tradicionalnih crkava i verskih zajednica za izmenu Predloga zakona o zabrani diskriminacije.
Želim da ukažem na jednu nepreciznost ili netačnost primedbe koja je data u ovom tekstu. Kaže se sledeće - U članu 21. brisati reči: "svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije".
Obrazloženje je sledeće - sloboda izražavanja seksualne orijentacije nije garancija jednakosti. Ta sloboda nije nikome garantovana, ona u pravnom poretku Srbije ne postoji, niti postoji u međunarodnim ugovorima, niti u pravnim porecima SAD, Nemačke, Francuske i Hrvatske.
Ne želim da verujem da se u slučaju Srbije radi o namernom prećutkivanju činjenice da pravo na slobodu izražavanja seksualne orijentacije postoji u Zakonu o radiodifuziji i Zakonu o javnom informisanju, Zakonu o radu, Zakonu o visokom obrazovanju i nekolicini drugih zakona i propisa.
Od mnogih zemalja u kojima postoji isti ili sličan zakon o zabrani diskriminacije, pomenuću najpre Hrvatsku, jer je i ona pomenuta u ovom koncentrisanom predlogu tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Činjenice su sledeće. Hrvatski sabor je 9. jula 2008. godine glasovima 117 poslanika ili zastupnika, kako oni kažu, usvojio Zakon o suzbijanju diskriminacije, oko koga su se sukobile HDZ i Katolička crkva.
Član 1. ovog hrvatskog zakona glasi: "Ovim se zakonom osigurava zaštita i promicanje jednakosti kao najviše vrednote ustavnog poretka Republike Hrvatske, stvaraju se pretpostavke za ostvarivanje jednakih mogućnosti i uređuje zaštita od diskriminacije na osnovu rase ili etničke pripadnosti, ili boje kože, pola, jezika, vjere, političkog ili drugog uvjerenja, nacionalnog ili socijalnog podrijetla, imovnog stanja, članstva u sindikatu, obrazovanja, bračnog ili obiteljskog statusa, dobi, zdravstvenog stanja, invaliditeta, genetskog nasljeđa, rodnog identiteta, izražavanja ili spolne orijentacije".
Zbog uvođenja u zakon termina "rodni identitet i spolna orijentacija", zajedničkom izjavom samo dan pre donošenja zakona reagovale su verske zajednice - Katolička crkva, SPC, Islamska verska zajednica, Evangelistička crkva, Reformirane kršćanske kalvinske crkve i Savez baptističkih crkava. Svaka sličnost je slučajna, moram da kažem.
Vladajući HDZ ipak nije popustio pod zahtevima da se iz zakona izbace odredbe o ravnopravnosti na osnovu pola, seksualne orijentacije i rodnog identiteta, a pod pritiskom Vlade i HDZ-ov poslanički klub povukao je takav amandman.
S druge strane, usvojeni su Vladini amandmani koji jamče svakoj verskoj zajednici slobodno zastupanje svoje doktrine, što znači da crkva ne može da bude optužena za diskriminaciju zato što na primer ističe da je brak zajednica samo muškarca i žene.
Takva odredba je uneta i u član 18. ovog našeg predloga zakona, koji je izmenjen nakon zahteva tradicionalnih crkava.
Što se tiče drugih zemalja iz neposrednog okruženja, situaciju je sledeća. U BiH zakon protiv diskriminacije podržan je od strane Komisije za prava oba doma parlamenta, za ljudska prava oba doma parlamenta i u toku ove godine očekuje se usvajanje. Sadrži odredbu o slobodi izražavanja seksualne orijentacije.
U Bugarskoj je takav zakon stupio na snagu 2004. godine sa istom odredbom.
U Albaniji se očekuje donošenje zakona u toku godine, u toku je javna rasprava. Ovaj predlog zakona takođe sadrži ovakvu odredbu.
U Mađarskoj je Zakon o jednakom tretmanu i promociji jednakih mogućnosti donet 2003. godine, kojim se zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije u svim oblastima.
U Rumuniji je Zakon protiv diskriminacije usvojen još 2000. godine i ocenjen je kao jedan od najboljih u Evropi.
Slovenija je donela veliki broj različitih zakona posle 998. godine, a novi zakon iz 2006. godine omogućava istopolnim parovima registrovano partnerstvo.
U Makedoniji se trenutno vodi rasprava o zakonu protiv diskriminacije, koji sadrži slobodu seksualne orijentacije.
U ovom malopre pomenutom koncentrisanom predlogu tradicionalnih crkava pominju se Nemačka i Francuska. U Francuskoj je slobodna seksualna orijentacija navedena u posebnim zakonima, na primer u Zakonu o radu, koji diskriminaciju po ovom osnovu zabranjuje. Pakt o građanskoj solidarnosti iz 1999. godine omogućuje ista prava heteroseksualnim i istopolnim parovima.
U Nemačkoj zakon protiv diskriminacije postoji od 2006. godine na federalnom nivou, a Nemačka je prva počela da prepoznaje termin "rodni identitet" i da insistira da se taj termin nađe u osnivačkim aktima EU. Moguće je registrovano partnerstvo za osobe istog pola, ali ne i brak.
Na kraju, moram da pomenem da je i Skupština južne srpske pokrajine KiM donela Zakon o zabrani diskriminacije još 2004. godine. Od svih evropskih zemalja, jedino Ukrajina, Rusija, Turska i Kipar nemaju ovakve opšte zakone protiv diskriminacije.
Kada je počela rasprava o zakonu o zabrani diskirminacije, a naročito od momenta kada je taj zakon povučen sa dnevnog reda Skupštine, počelo je dosta da se govori o mestu tradicionalnih crkava i ostalih verskih zajednica u društvu. Čujemo glasove da je crkve previše i da je na delu klerikalizacija društva, a s druge strane mnogi misle da je crkva i dalje skrajnuta od glavnih društvenih zbivanja i da u Srbiji još imamo na delu ostatke komunističke netrpeljivosti, kako prema crkvi, tako i prema ostalim religijskim zajednicama.
Ustav Republike Srbije, da se svi podsetimo, u svom članu 11. definiše Republiku Srbiju kao svetovnu državu u kojoj su crkve i verske zajednice odvojene od države i u kojoj se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna.
Prema rečniku Matice srpske i Matice hrvatske, pod klerikalizmom se podrazumeva "politička struja koja teži za gospodstvom crkve i sveštenstva u političkom i kulturnom životu".
U parlamentarnoj demokratiji jedini način na koji bi crkva mogla da izvrši klerikalizaciju jeste uz podršku političkih stranaka koje su naklonjene takvim težnjama crkve. Za klerikalizaciju u jednom demokratskom društvu potrebno je da se ispune bar tri uslova. Prvo, da broj tzv. institucionalnih vernika znatno prelazi polovinu stanovništva, da postoji istorijska tradicija jakog klerikalnog duha i da crkva, kao ustanova, poseduje dovoljno ekonomske i političke moći da se nametne državi kao jednak ili stariji partner.
Znamo svi da bez gorljivih vernika nema ni klerikalizacije i, bez obzira na činjenicu da se preko 90% stanovništva Srbije, a neka istraživanja kažu i preko 96%, izjašnjavaju kao vernici, ipak samo 10% pripada tzv. institucionalnim vernicima, tj. onima koji prihvataju ne samo veru u Boga, već i crkvu kao ustanovu.
U dvovekovnoj modernoj istoriji Srbije, oduvek je država vladala nad crkvom, a ne crkva nad državom. Jedino u periodu od 1937. do 1941. crkva je, da budem preciznija, SPC je pokazala snagu da parira državi. Zbog toga, kada je u pitanju Srbija, ne postoje nikakvi tragovi klerikalizma u prošlosti na koji bi mogle da se pozovu snage koje bi danas želele da sprovode klerikalizaciju u Srbiji.
SPC nikad nije bila ni poseban ekonomski faktor u Srbiji. Nakon Drugog svetskog rata, ona je postala samo tolerisana organizacija i to tek onda kada je svedena na margine. Možda je zanimljivo svedočanstvo o tome koliko savremeni Srbi drže do klerikalnih sadržaja u politici i podatak o tome koliko je jedna crkvena stranka osvojila na parlamentarnim izborima.
Mnogi se sećaju da je na prvim izborima za Narodnu skupštinu Republike Srbije, decembra 1990. godine, učestvovala Srpska svetosavska stranka, koja je imala nesumnjivo klerikalna obeležja, ali koja je postigla zanemarljiv izborni rezultat, osvojivši 9.169 glasova ili 0,18%.
Iz svega ovoga se može zaključiti da crkva ni ekonomski ni politički ne može da ugrozi državu, ali ako je to tako, zašto se onda državni zvaničnici i stranke utrkuju da pokažu da su u dobrim odnosima sa SPC?
Većina građana Srbije, njih preko četiri petine, deklarativno pripada SPC, koja je istovremeno i ustanova sa najvišim ugledom među građanima Srbije, kako pokazuje više uzastopnih istraživanja javnog mnjenja.
Budući da, prema istim istraživanjima, samo oko 0,5% građana se deklarišu kao ateisti, sledi zaključak da nijedna stranka ne rizikuje gotovo ništa ako iskaže svoje poštovanje prema SPC, a sa druge strane može da računa na to da će joj veza sa SPC popraviti imidž u biračkom telu.
Zašto sam sve ovo ispričala? Probala sam da racionalno odgovorim na pitanje da li se crkva zaista toliko mešala u državne poslove i pre, a pogotovo sada oko donošenja ovog zakona. Niko ne može da uskrati ni crkvi, ni SPC ni drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama da iskažu svoj stav i mišljenje, ali taj stav i mišljenje ne mora da bude obavezujući za donosioce odluka, kao što smo imali prilike da vidimo u vezi zakona o zabrani diskriminacije.
Primedbe se mogu razumeti i uvažiti, ali se sve ne moraju usvojiti. Usvojene su samo neke. Međutim, najgore bi bilo od svega da evidentnu homofobiju, koja dolazi iz tih redova, zamenimo klerofobijom, a upravo iz tog razloga nam je potrebno donošenje baš ovakvog zakona o zabrani diskriminacije.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za ovaj zakon. Hvala vam.

Gospođa Raguš, po Poslovniku. Izvolite.