Da bi se o predlozima poslanika izjasnila Skupština, a prva grupa predloga se odnosi na dupliranje vremena, a druga grupa na početak sednice, treba da nas bude 126. Molim da utvrdimo kvorum.

U skladu sa članom 94. poslednji stav - predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe pre otvaranja pretresa ima pravo da predloži duže vreme rasprave za poslaničke grupe od vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana. O tom predlogu Narodna skupština odlučuje bez pretresa, pod uslovom da sednici prisustvuje najmanje 126 narodnih poslanika.

Konstatujem da nema 126 registrovanih poslanika, prema tome nismo u stanju da odlučujemo o dupliranju vremena.

Reč ima gospodin Šormaz. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, mislim da je sada bukvalno ceo član 104. kompletno, otkako ste započeli ovaj deo sednice, povređen i to sva tri stava. Dostojanstvo Narodne skupštine je apsolutno ugroženo.

Sad sam i u dilemi da li je kada je predloženo da se... Ovo je čak i diskriminacija narodnih poslanika, naročito onih koji su dali određeni predlog, poput poslanice Aleksandre Janković. Kad je dala predlog u sali je bilo više od 126. Umesto da se glasa po njenom predlogu, krenulo se dalje u neku raspravu i došli smo u situaciju da sada poslanici DS sede, ne ubacuju kartice, a znaju drugima da drže predavanje i da pričaju o opstrukciji Narodne skupštine.

Jeste tačno, nemojte da me terate da kažem ime. Konstantinoviću, ne dobacujte, vi ste pisali Poslovnik, kršite ga sada, a nemojte da vam kažem ime najuvaženijeg poslanika koji nije ubacio karticu.

(Predsednik: Gospodine Šormaz, nemojte se personalno obraćati poslanicima za govornicom.)

Onda se vi obratite.

(Predsednik: Obratiću se ako treba, ali nemojte vi, molim vas.)

Oduzimate mi vreme, da obrazložim povredu Poslovnika. Sve ovo što ste rekli malopre, takođe obrazlaganje, vi ste ih kao upozoravali, oni nisu znali kako da glasaju, pa ste ih vi zbog toga upozoravali. Kakvi su to poslanici? Ako ne znaju kako da glasaju, neka idu sa Čankom da seckaju jabuke u "Velikom bratu".

Rad prema dnevnom redu.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ZABRANI DISKRIMINACIJE (načela)
Gospodo poslanici, pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa.
Ukupno vreme rasprave je na sledeći način distribuirano:
Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta 12 sekundi; poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik Vladan Batić, koji nije član nijedne poslaničke grupe, ima pravo da govori do pet minuta.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Daću reč još gospodinu Čedomiru Jovanoviću koji se najpre javio i određujem pauzu od sat vremena, u skladu i sa nekim sugestijama i sa potrebom da odbori privredu posao kraju.
Izvolite. Nećete?
Ima konstruktivnih predloga, kao što je to učinio gospodin Batić i ja ih uvažavam.
Dajem pauzu.
(Posle pauze – 15.20)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu. Prepodnevni deo završen je obaveštenjem da poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, podnesu prijave za reč, a sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da će po svim tačkama dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati sledeći narodni poslanici: Aleksandra Janković poslaničku grupu NS, Božidar Delić poslaničku grupu Napred Srbijo, Aleksandar Martinović poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnici predlagača Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, žele reč?
Reč ima gospodin Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava.

Poštovano predsedništvo, uvažene poslanice i poslanici, ustavni osnov za donošenje ovog zakona jesu član 1. Ustava Republike Srbije, koji proklamuje ravnopravnost građana i time zabranjuje diskriminaciju, posebno član 21. Ustava Republike Srbije, koji izričito diskriminaciju zabranjuje i propisuje pravnu jednakost i jednakopravnost, kao i član 76. Ustava, koji posebno zabranjuje diskriminaciju nacionalnih manjina. Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Osnovni razlog su pravne obaveze i politički razlozi Srbije da poštuje međunarodne standarde i obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih ugovora, koja se dešavala i u ovom parlamentu, zatim ispunjenje standarda za stabilizaciju i pridruživanje EU i harmonizacija srpskog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.

Napokon, jedan od razloga je, a spada u pravnu kategoriju razloga, i nepostojanje integralnog sistema zaštite od diskriminacije u našem pravnom sistemu, koji je pretpostavka za efikasnu i funkcionalnu borbu protiv diskriminacije.

Dokumenti UN koje je potpisala Republika Srbija, a iz kojih proizlazi obaveza donošenja ovakvog zakona, jesu sledeći: Povelja UN, član 55 tačka c, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, član 1. i 2, Pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, član 20. stav 2. i član 26, Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine, član 5, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, takođe i Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Konvencija o pravima deteta, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, Konvencija protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni i postupaka.

Dokumenti Saveta Evrope iz kojih proizlazi obaveza Republike Srbije da donese zakon o zabrani diskriminacije su sledeći. Naime, naša države je članica Saveta Evrope postala 3. aprila 2003. godine. Tada smo potpisali Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i ostalih sloboda. Konvencija je ratifikovana krajem 2003. godine, a stupila je na snagu 3. marta 2004. godine. Član 14. ove konvencije zabranjuje odnosno propisuje zabranu diskriminacije i zahteva sistemsko propisivanje zabrane diskriminacije.

Posebno telo Saveta Evrope, čija smo država ugovornica, ima Evropsku komisiju za borbu protiv rasizma i netolerancije.

Njen osnovni zadatak je da se bavi pitanjima vezanim za postojanje zabrane diskriminacije. Ovo telo u svom izveštaju za Srbiju 2007. godine, u tački 22, preporučilo je donošenje okvirnog zakona, dakle krovnog, okvirnog ili sistemskog zakona, kojim bi se uredila zabrana diskriminacije.

Republika Srbija ratifikovala je i Evropsku konvenciju o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, a potom i Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima. U svima njima se države ugovornice, a Srbija to jeste, obavezuju da će na efikasan način zabraniti bilo kakvu diskriminaciju.

Jedna od navedenih obaveza koju je Republika Srbija preuzela je i obaveza ispunjavanja standarda za stabilizaciju i pridruživanje EU i harmonizacija našeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.

U okviru procesa stabilizacije i pridruživanja EU, zaštita protiv diskriminacije predstavlja jednu od osnovnih obaveza Republike Srbije. Jedan od dokumenata koji Republiku Srbiju obavezuje u ovom procesu je dokument evropskog partnerstva, koji predviđa da je neophodno usvojiti sveobuhvatan zakon protiv diskriminacije i obezbediti odgovarajuću institucionalnu podršku žrtvama diskriminacije.

U izveštaju Evropske komisije za 2008. godinu navedeno je da Ustav Republike Srbije zabranjuje svaki oblik diskriminacije, ali da okvirni zakon koji je bio obaveza Republike Srbije još nije usvojen.

Nacionalni program integracije Srbije u EU u svojim kratkoročnim prioritetima, kao jedan od instrumenata koji imaju prioritet, navodi usvajanje sveobuhvatnog zakonodavstva protiv diskriminacije. Problemi koje je ovaj zakon trebalo da reši su sledeći. U pravnom poretku Republike Srbije, pre svega u zakonodavnog poretku, postoji veliki broj propisa kojima se nesistematično i parcijalno reguliše zaštita od diskriminacije. Tako su regulisane ili samo pojedine oblasti društvenog života koje se štite od diskriminacije, ili su zaštićene samo pojedine grupe, ali ne sve.

U usvojenim zakonima u poslednjim nekoliko godina prisutne su odredbe o zabrani diskriminacije, ali koje su po svom pravnom karakteru često deklarativne, a što se tiče svog pravnog dejstva one su potpuno izolovane u pravnom sistemu u kojem su smeštene.

Nabrojaću vam samo neke od zakona koji delimično govore o zabrani diskriminacije - Zakon o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine, Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine, Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2003. godine, Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine, Zakon o radio-difuziji iz 2002. godine, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja iz 2004. godine i npr. Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Dosadašnji zakonodavni poredak jasno ukazuje na to da ne postoji opšti antidiskriminacioni normativni i institucionalni okvir koji bi na jedinstven način uredio pitanja zabrane diskriminacije i afirmativne akcije u Republici Srbiji.

Ciljevi koji žele da se postignu ovim zakonima su sledeći: da se utvrdi opšta, jedinstvena definicija pojma diskriminacije i afirmativne akcije; da se utvrdi diskriminacija prema određenim kategorijama lica i određenim slučajevima; da se predvide posebni oblici zaštite od diskriminacije; da se predvidi poseban organ koji bi koordinirao akcije u vezi sa zabranom diskriminacije i koji bi imao različite mogućnosti da se spreči diskriminacija koju vrše organi, organizacije ili fizička lica; da se predvidi poseban građanski postupak za zaštitu od diskriminacije, da se utvrdi prekršajna odgovornost i predvide, normiraju prekršaji za diskriminatorsko ponašanje.

Usvajanjem ovog zakona, koji je po svojoj pravnoj prirodi opšti, sistemski zakon, i to je veoma bitno, nije onemogućeno da u budućnosti budu doneti posebni zakoni koji će pružati posebnu zakonsku zaštitu određenim kategorijama ranjivih grupa.

Ovaj predlog zakona izradila je grupa domaćih stručnjaka iz Vladinog sektora, civilnog sektora i akademskog sektora. Rad na zakonu su organizovali: Ministarstvo rada i socijalne politike, kao i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Radu na ovom zakonu pomogli su: Program UN za razvoj i delegacija Evropske komisije u Beogradu.

Radna verzija ovog zakona bila je predmet konsultacija sa sindikatima, predstavnicima manjina, domaćim stručnjacima, akademskom javnošću koja nije bila uključena u samo pisanje, a formalna javna rasprava je održana u periodu novembar-decembar 2008. godine u Novom Sadu, u Kragujevcu, u Nišu i u Beogradu.

S obzirom na zaštitu koju ovaj zakon normira, da ranjive grupe kojima se ovim zakonom pruža zaštita od diskriminacija, Republika Srbija postaće deo onih evropskih država koje pružaju sistemsku i obuhvatnu zakonsku zaštitu svim svojim građanima.

Pružajući ovakvu zaštitu građanima, pre svega građanima posebne starosne dobi, deci, ženama, nacionalnim manjinama, osobama sa invaliditetom, sindikalnim aktivistima i drugima na koje se ovaj zakon odnosi, ovaj zakon će, svakako, Srbiji služiti na čast i pred njenim građanima i pred licem Evrope.

Zbog toga, očekujući kvalitetnu i valjanu, konstruktivnu debatu, očekujem da će za ovaj zakon glasati svi poslanici, bez obzira iz koje političke stranke potiču. Hvala vam.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li narodni poslanici Radica Jocić, Momir Marković i Slađan Mijaljević, koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije, žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, na Odboru za evropske integracije sam izdvojio mišljenje povodom zakona o diskriminaciji, naročito zbog člana 18, u kome se govori o diskriminaciji, odnosno zabrani verske diskriminacije.
U ovom zakonu, na koji smo podneli 436 amandmana, a to govori kakvo je naše mišljenje i stav o tom zakonu, najbolje bi ga bilo ponovo povući, doraditi i preraditi, pa ga vratiti u skupštinsku proceduru. Međutim, nastavljamo da radimo na njemu.
Povukao sam mišljenje zbog toga što se daje u nekim slučajevima jako velika sloboda određenim grupama i pojedincima za njihovo veroispovedanje. Kontradiktoran je sa zakonima o tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, jer omogućava da svaki član neke formalne ili neformalne grupe, da svaki član pojedinačno ispoljava svoje uverenje.
Dobijali smo objašnjenja kada je 2006. godine donošen Zakon o crkvama i verskim zajednicama, od ministara, zamenika ministara, da taj zakon nije toliko obavezujući, pa ako neka verska organizacija hoće da se registruje, odnosno da se upiše u registar, može, a ako ne želi da se upiše i ne mora. Opet imamo pojedince koji imaju apsolutnu slobodu da iznose svoja verska opredeljenja.
Drugi zakoni, Zakon o obrazovanju, Zakon o zdravlju, Krivični zakon, ne tretiraju u potpunosti problematiku koja je poznata u Evropi i u svetu, a koju sprovode organizacije sektnog tipa, koje sprovode određenu totalitarnost i destrukciju, koje ljude dovode do delimičnog, pa čak i trajno izmenjenog stanja svesti, dovode do vrlo ozbiljno poremećaja u ponašanju i dovode do toga da svaki čovek može kupiti određenu knjigu u nekoj knjižari, pročitati par rečenica tamo i početi da veruje u nešto što tamo piše. On ne veroispoveda samo u svojoj kući ili sam sa sobom to što je tamo pročitao, već počinje svojim misionarskim radom ili svojom misionarskom delatnošću ili čak nemisionarskim radom da to sprovodi i nad nekim drugim ljudima. Onda smo imali, u proteklih 20-30 godina, u zemlji Srbiji veliki broj ljudi koji su postali, neki su nažalost život izgubili, žrtve sekti.
Kažem, da li to rade formalne ili neformalne grupe, da li to rade pojedinci, sprovode određeno svoje učenje protiv nekih ljudi, rezultati su vrlo ozbiljni i vrlo poražavajući.
Kasnije ću, kada budem govorio u načelnoj raspravi, kada budem imao više vremena, o tome govoriti, ali kažem, izdvojio sam mišljenje zbog toga što je dato upravo mnogo široko i s te strane što drugim zakonima nečija sloboda ili nečije delovanje nije ograničeno.
Imali smo dosta slučajeva, imamo i dalje, gde određene organizacije sektnog tipa, vršeći svoju misiju, navode ljude da promene ponašanje, da promene svoju ishranu, da promene način lečenja, uzimanje terapije i tome slično. Imamo određene sektne organizacije, tipa Jehovinih svedoka ili nekih drugih, koje nisu dobile i ne mogu dobiti ili neće biti upisane u registar verskih zajednica, jer čak ni Ministarstvo vera neće i ne može ih upisati zbog određenih vrlo ozbiljnih i, da kažem, destruktivnih i totalitarnih njihovih ispovedanja, ponašanja, metoda i tehnika koje sprovode nad drugim ljudima. Kažem, s jedne strane ih ne upisuju, a sa druge strane, opet, taj zakon nije toliko ni obavezujući.
Imamo dva slučaja gde se pokušavaju te organizacije i ta učenja uvesti i dobiti neku zakonsku formu u državi Srbiji. Jedan je bio Zakon o nevladinim organizacijama. Govorili smo o tome. Tamo je bio čuveni član 2. stav 2, gde je gospodin ministar Milan Marković stavio da mogu kroz taj zakon da se registruju i crkve i verske zajednice, a ovaj zakon, takođe, ne ograničava nečiju slobodu, a mora je ograničiti, jer svojim veroispovedanjem ne smete narušavati slobodu drugog čoveka.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije. Vreme na raspolaganju je pet minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS nije protiv donošenja zakona protiv diskriminacije. To smo dokazali tako što su, koliko sam informisan, poslanici SRS uložili 436 amandmana, sa željom da tekst zakona poboljšamo, da tekst zakona upodobimo srpskom narodu, srpskom mentalitetu, srpskoj misli i srpskim shvatanjima i tradicije i svega ostalog.
Bojim se da je ovaj zakon, pogotovo u nekim članovima, prvo toliko forsiran da ćemo doći u situaciju da zbog nekakvih odredbi pojedinih članova ovog zakona glasamo, ukoliko se amandmani poslanika SRS ne usvoje, protiv zakona i tako dozvolite sebi da sa prljavom vodom prospete i dete iz korita.
Član 18. koji kaže: "Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i primenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese ili postupi shodno svojim uverenjima".
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o crkvama i verskim zajednicama sedam tradicionih crkava i verskih zajednica, izjednačili ste, iako su poslanici SRS onoliko amandmana podneli i na taj predlog zakona, dokazujući vam neispravnost vaših stavova i shvatanja, izjednačili ste sa svim sektama, čak i vrlo rigidnim sektama koje se pojavljuju u Srbiji i žive unazad deset godina.
Ne može se ovih sedam tradicionalnih verskih crkava i zajednica izjednačiti sa recimo Jehovinim svedocima, koji u svom nastupu kod učlanjenja u tu versku zajednicu dovode one koji su prethodno da kažem obrlatili da priđu takvoj zajednici, jer se takvoj zajednici zdravim razumom ne može prići, zabranjuju, dame i gospodo, imam jedan upitnik, zabranjuju im da primaju ili da daju krv, čak i kada život tih ljudi bude doveden u pitanje i kada su oni, recimo, u nesvesnom stanju i ne mogu sami odlučivati.
U ovom upitniku su oni ovlastili punomoćnike, dakle dva člana te verske sekte, jer ne mogu to smatrati verskom zajednicom, nego naprotiv verske sekte, opunomoćili su dva člana da oni u njihovo ime ne dozvole, da se, recimo, bolesniku koji je u komi i kome bi primanje krvi spasilo život, da se spasi.
Ovako ste verske sekte izjednačili sa crkvama i verskim zajednicama. Posebno je simptomatičan i član 21, ali o tome ćemo više kroz amandmane. Svaki od poslanika SRS ima po tri-četiri amandmana. Ukoliko amandmane SRS budete usvojili, sigurno će ovaj zakon biti i kvalitetan, i primenljiv, i ako je to put u Evropu i ako je to uslov za put u Evropu, onda će nas sigurno u Evropu dovesti.
Dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da se mnogi zakoni iz Evrope prepisuju, prevode, nakaradno čak prevode, pa se onda desi da rečenica u nekom članu zakona uopšte ne odgovara ni tom članu, ni temi zakona koji se predlaže narodnim poslanicima.
Činjenica je da ste mnogo požurili, a činjenica je isto tako da ljudi iz EU, a i neki vaši koji su odlazili u EU i vraćali se, i puna su im usta Evrope i EU, govore da mi u EU nećemo bar od 2014. godine, kako rekoše optimisti, do 2027, kako rekoše pesimisti, ili malo dalje, kako rekoše oni koji vide šta se u EU dešava.
Bojim se, dame i gospodo narodni poslanici, da ćemo doći u situaciju, dok nas ova vlada dovede do Evrope, EU će se raspasti ...
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
... tamo neće biti nikog i sami ćemo biti tamo. Izvinjavam se, gospođo Čomić, za ovih osam sekundi, kada budem govorio o amandmanima, odbijte mi to.

Obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. stav 5. poslovnika o radu, da ćemo danas raditi posle 18.00 časova, a po tački koja u tom trenutku bude na dnevnom redu.
Da li narodna poslanica Radica Jocić, koja je izdvojila mišljenje, želi reč? Ne.
Da li narodna poslanica Zlata Đerić, koja je izdvojila mišljenje na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja želi reč? Da. Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.