Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade, poštovana javnosti Srbije, zakon koji je pred nama izazvao je ovih dana veoma burne polemike u javnosti.
Vlada je napravila specifičan manevar kada ga je u poslednjem trenutku, dan pred samo zasedanje, povukla iz procedure i onda su se, naravno, tenzije u javnosti Srbije posebno podigle i posebno se usmerila rasprava na jednu vrstu diskriminacije. Tu su se ukrstila koplja, tu se posebno skrenula pažnja i na tradicionalne verske zajednice.
Mislim da je taj manevar pomalo imao zadatak upravo to da pomalo okrene javnost protiv verskih zajednica. To nije nikako dobro. Svi koji su imali bilo kakvu frustraciju u odnosu na svoj teizam ili ateizam našli su za shodno da, u okviru rasprave o zakonu o diskriminaciji, iznesu neke svoje stavove.
Neću posebno elaborirati sve ono što će kasnije kolege govoriti o tom zakonu. Taj zakon je, pre svega, izostavio jednu vrlo brojnu populaciju i vrlo diskriminisanu, a to su civilne žrtve rata. Očekujem da će Ministarstvo imati razumevanja za amandman koji smo podneli, jer smo sve amandmane mi iz Nove Srbije podneli vrlo konstruktivno, sa željom da doprinesemo boljem i kvalitetnijem zakonskom rešenju, poštujući zahtev da ovaj zakon bude usvojen u prvom kvartalu ove godine, da je to neki od uslova EU, očekujući da zaista posle njega napokon vidimo tu famoznu belu šengen listu, sa kojom sami ne znamo šta ćemo raditi, s obzirom na dolazeću krizu. Pošto Vladi uglavnom ništa ne uspeva, nadam se da joj neće ni kriza uspeti.
Međutim, vrlo kratko ću se osvrnuti na onu diskriminaciju oko koje se posebno mnogo ovih dana govori. Ne želeći da bilo koga povredim, ne želeći bilo kakav politikantski odnos prema tome, niti bilo koju vrstu političkih bodova, ono što jeste istina i ono što mi ne smemo zaboraviti, mi donosimo ovde neke ljudske zakone, ali postoje zakoni prirode koje ne možemo da osporimo i koji su iznad svih nas.
Priroda je tu definitivno i jasno rekla, postoje situacije u kojima istopolno partnerstvo ne daje potomstvo, nema života posle toga. Da se time rukovodio ljudski rod mnogo ranije, mi danas ne bismo bili ovde, jednostavno bismo nestali. To je ono što moramo poštovati i ne smemo se rugati prirodi. Hvala.

Pre nego što nastavimo rad, obaveštavam Narodnu skupštinu da tok rasprave prate i sednici prisustvuju članovi Koalicije za borbu protiv diskriminacije, od kojih su neki učestvovali u izradi Nacrta zakona. Po prijavljenom spisku, pozdravljam u ime svih nas, narodnih poslanika, gospodu Sašu Gajina, Borisa Milićevića, Gorana Miletića, Dragana Popovića i gospođe Mariju Vujinović, Emiliju Spasojević i Draganu Vučković.
Nastavljamo rad. Narodna poslanica Aleksandra Janković želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Poštovana potpredsednice, poštovane kolege narodni poslanici, pozivam se na član 104. ovog poslovnika, kojim je predviđeno poštovanje dostojanstva Skupštine. Moram da ukažem na osobu koja je povredila dostojanstvo ovog doma, narodnih predstavnika jedne velike grupe građana.
Osoba koja je to uradila stoji pred vama i to sam ja. Možda jeste neuobičajeno da čovek sam sebe prijavi za povredu nečijeg dostojanstva, ali osećam i moralnu, i profesionalnu i ljudsku obavezu da se javno izvinim svim građanima i kolegama koje je moje izlaganje od 6. marta sa ove iste govornice povredilo.
Naime, u svojoj diskusiji za skupštinskom govornicom sam govoreći o neadekvatnom funkcionisanju Vlade upotrebila termin “autistična Vlada“. Drugim rečima, iako bez loše namere i netrpeljivosti ipak sam autizam spomenula u negativnom kontekstu i to u političke svrhe. Nije opravdanje ni to što nisam jedina koja je termin – autizam, u žaru političke debate, stavila u negativan kontekst.
U atmosferi donošenja zakona o zabrani diskriminacije, zaista osećam potrebu da se izvinim svima, čije je dostojanstvo bilo ili čak moglo biti povređeno ovom nesrećnom sintagmom, iako kao psiholog i psihoterapeut dobro znam kakav je poremećaj u pitanju, sa koliko muke i problema se suočavaju i osobe sa autizmom, i njihovi roditelji i porodice. Nehotice sam upotrebila ovaj atribut da opišem negativne aspekte funkcionisanja Vlade.
Nismo savršeni, zaista svi grešimo, pogotovo zato što živimo u atmosferi povišenih tonova kojem često više odgovara ova gladijatorska arena nego parlament koji bi mirno polemisao. Ako ovo moje izvinjenje svim građanima, kolegama, posebno (Predsedavajuća: Dva minuta, zahvaljujem.) Udruženju za pomoć osobama, samo da završim rečenicu, ako je moguće, osobama sa autizmom bude podsticaj da budemo tolerantniji, onda će se izvoditi nešto dobro iz ovog lošeg gesta koji sam učinila.
Od vas, gospođo potpredsednice, tražim da, ako je moguće, pošto sam već uputila izvinjenje predsednici upravnog odbora Udruženja osoba sa autizmom, da dozvolite da se podeli jedna brošura koja je namenjena svim poslanicima, to je brošura Republičkog udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, koja govori o kakvom je poremećaju reč i da niko više ne dođe u situaciju da autizam spomene u negativnom kontekstu.
Imam li vašu dozvolu da to skupštinske službe podele?

Materijal dostavite sekretaru Narodne skupštine i on će da odlučuje o daljoj sudbini materijala.
Nema povrede Poslovnika o kojoj ste vi govorili, ali ste sad prekršili Poslovnik jer ste dobili reč i govorili na osnovu člana 100, a o povredi Poslovnika koja nije nastala neposredno na današnjoj sednici. Molim vas da ne zloupotrebljavamo pravo koje nam član 100. stav 1. daje da dobijemo reč. Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, žele reč?
Predsednici, odnosno predstavnici su se već prijavili.
Prvi prijavljeni predsednik poslaničke grupe je narodni poslanik Miloš Aligrudić, predsednik poslaničke grupe DSS.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nažalost, i ovaj zakon, kao i mnogi prethodni, dokaz je da Vlada Republike Srbije nije u stanju da Narodnoj skupštini Republike Srbije dostavi dobar predlog zakona.
Pred nama, nažalost, imamo loš predlog zakona. Pogotovo je nažalost zbog toga što je ovaj predlog zakona iz oblasti ljudskih prava i što ovaj predlog zakona treba da bude zakonska razrada osnovnih, bazičnih ustavnih normi koje regulišu pitanje zaštite ljudskih prava.
S druge strane, ovaj zakon, što razumem, predstavlja jednu potrebu da se što pre realizuje u procesu evropskih integracija, kao jedan od preduslova, s obzirom da je ogromna većina zemalja članica EU, pa i drugih zemalja članica Saveta Evrope, usvojila sličan tekst zakona sa sličnim sadržajem, mada postoje i one zemlje koje su pitanje diskriminacije regulisale u posebnim zakonima iz različitih oblasti i to se može i na taj način učiniti.
Ovaj zakon koji ste predložili je prvo loše pravnički napisan. Formulacije koje su upotrebljene u ovom zakonu, počev od pojmovnika na samom početku, pa kroz ceo tekst propisan do kraja, nekoherentne su. Isti pojmovi se objašnjavaju različitim izrazima.
Daću vam samo jedan primer za to i vezaću ga za ono što se u javnosti čuje proteklih dana u nekoj usiljenoj javnoj debati o ovom zakonu, jer je na pravi način nije ni bilo organizovano od strane Vlade Republike Srbije, a to je recimo izraz "seksualna opredeljenost" ili "seksualna orijentacija".
Zakonodavac kada je pisao tekst morao je da se opredeli za jedan od ova dva termina i trebalo je, ako se već odlučio da ih uvede u zakon, da ih onda konsekventno primeni, a ne da u jednom delu teksta imamo seksualnu opredeljenost, a u drugom delu teksta seksualnu orijentaciju. Ne mislim da je u pitanju samo formalna greška. Reč je o površnom pristupu onih koji su ovaj zakon pisali. Reč je o tome, a molio bih ministra da me sluša, jer bi to bilo korektno, radi se o izlaganju u ime jedne poslaničke grupe i mislim da bi primedbe koje se ovde čuju mogle da nađu neki odgovor među svima nama, a teško da će ga naći ukoliko se ne slušamo.
Osim nekoherentnosti u tekstu, postoji jedan suštinski problem sa ovim predlogom zakona. On bi trebalo da bude krovni zakon u ovoj oblasti, tako sam ga razumeo čitajući ovaj tekst, a trebalo je da pojedini instituti u ovom zakonu ili pojedini oblici diskriminacije budu bliže određeni, zato što je procena onoga ko je predložio ovaj tekst zakona bila da se ti pojavni oblici, tako kako su opisani, moraju posebno zaštititi.
Ono u čemu se nije uspelo u ovom predlogu zakona jeste to da pojedini oblici diskriminacije kako su opisani, pored opšte zabrane diskriminacije koja je data u drugom poglavlju, ti posebni oblici su se zadržali u dobrom delu na nivou političkom pamfleta, a ne ozbiljne zabrane, jer ozbiljne zabrane u krovnom zakonu, kada je već reč o razradi ustavnih načela, moraju imati ozbiljne sankcije.
Ako pogledate tekst ovog zakona, videćete da za pojedine zabrane ili način na koji je zabrana opisana zakon ne sadrži odgovarajuću sankciju za radnju koja bi predstavljala povredu te zabrane.
Daću vam vrlo prost primer. Reč je, recimo, o zabrani postupanja u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja zasnovanih na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.
Kako smo došli do tog zaključka? Iako zabrana postoji u članu 20, u normama ovog zakona koje određuju kaznu za prekršaj, one su tako napisane, jezik kojim su napisane kaznene odredbe je takav da ne upućuju na normu koja definiše zabranu, recimo u članu 20. i nekim drugim članovima zakona, nego na precizniji način određuju radnju prekršaja. Tako se u kaznenim odredbama ova prekršajna radnja definiše, ostaje bez kaznene odredbe.
Ne ulazeći u to kakvu bi formulaciju želeli ili kakvu bi zabranu smatrali da je dobro da ovaj zakon sadrži, ovo pokazuje jednu nekonzistentnost u tekstu, jedno lutanje, i da se objasniti samo na jedan mogući način, a to je da predlagač zakona nije otišao dalje od političkog pamfleta u ovom tekstu.
Ovaj tekst zakona zasnovan je na jednom predlogu koji je jedna nevladina organizacija uradila pre nekoliko godina, reč je o Centru za unapređenje pravnih studija, reč je o nevladinoj organizaciji u čiju dobru nameru, prilikom pisanja takvih predloga i nacrta zakona, ne treba sumnjati. Problem je, međutim, u tome, kad taj tekst predlaže državni organ drugom državnom organu, Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini, ona mora imati nešto veći stepen odgovornosti kod načina pisanja ovakvih tekstova, tim pre što se radi o sektoru ljudskih prava.
Sad idemo na ono što može biti ključno u ovom predlogu zakona, a u vezi je sa ovim što sam maločas govorio.
To je da kada norme koje regulišu ljudska prava napišete nejasno, neprecizno, sa nejasno utvrđenim standardima, kada je reč o izrazima i terminima koji se upotrebljavaju, kada ih ni u pojmovniku niste dovoljno dobro odredili i kada se zbog nepreciznih termina, nejasnoća, dovede u pitanje moguća primena sutra tog zakona ili moguća različita tumačenja, onda imate loš zakon. Nijedna pravna oblast to ne trpi, a oblast ljudskih prava to trpi najmanje. To se tu ne sme uraditi.
Znam da bi opravdanje za izostanak pojedinih objašnjenja ili razjašnjenja kroz sam tekst zakona moglo da se nađe u članu 3. ovog zakona, koji u stavu 3. kaže sledeće - zabranjeno je vršenje prava utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče prava i slobode drugih zajamčene Ustavom i međunarodnim ugovorima. Problem je što postoji korpus ljudskih prava koji se ne štiti samo ovim zakonom i ne štiti se samo i neposredno Ustavom, nego postoje i drugi propisi, odnosno zakoni u ovoj državi, kojim se pojedina ljudska prava štite. Ona su svakako zajamčena Ustavom, ali zaštita ljudskih prava i korpus proširenja te zaštite koji je po Ustavu moguć poznaju i drugi propisi u našoj državi.
Teško je napraviti krovni zakon, da bi ova rečenica bila dovoljna da se protumači, npr. ono što stoji u članu 21, da seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, pa nadalje u stavu 2. stoji - svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, a diskriminatorsko postupanju radi izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno. Zatim postoji adekvatna kazna.
Šta je diskriminatorsko ponašanje u ovom pogledu? Šta je kod člana 20, kada je reč o postupanju u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima koje je zasnovano na ideji podređenosti i nadređenosti polova, šta je tu predmet zaštite, odnosno na koji način će, prema odredbama koje uređuju postupak, onaj koji se oseti povređenim, dakle potencijalni tužilac zaštiti svoje prave u odnosu na one koji ga uznemiravaju ili koji ga diskriminišu, koji izvrše radnju diskriminacije, a da se pri tom oni koji pokušavaju, takođe da žive slobodno izražavaju svoje stavove, govore i misle slobodno, da se ne nađu pod udarom ovog zakona?
Da li je norma jasno i precizno odredila šta je zapravo ovde radnja izvršenja? Ne. To ovaj zakon nije učinio. Tako da se vrlo ozbiljno u javnosti, u stručnim krugovima, moglo postaviti pitanje - da li bi u slučaju ove zabrane, koju sam pročitao, neko ko izađe na televiziju ili na nekom javnom skupu, izrazi svoje lično uverenje, ne ispred crkve, nego kao vernik, na šta ima pravo, da je Bog stvorio ženu od Adamovog rebra, da li bi on došao pod udar ovog zakona, ili bi postupao suprotno zabrani člana 20?
Mislim da se ostavlja sumnja da bi mogao. Ako nije tačno, ako odredba člana 3. stav 3. koja je opšta norma pokriva takvu situaciju i obezbeđuje svakome da slobodno misli, izražava svoje stavove i kaže šta god hoće, zašto ste onda uveli u članu 18. ekskluziju, koja se doduše ne odnosi na član 18, reč je zapravo o zabrani verske diskriminacije, pa ste onda u stavu 2. rekli da se ne smatra diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koji u skladu sa verskom doktrinom, uverenjem ili ciljevima crkve i verske zajednice upisanih itd, kojima se uređuje sloboda veroispovesti itd.
Zašto ste onda to uradili? Zašto ste to ekskludirali? Zato što bi bilo neophodno to uraditi. Zato što ako se to ne upiše, onda bi se postavilo pitanje praktične primene tog zakona i postavilo bi se osnovno pitanje - da li crkva, bez obzira što pokriva njenu delatnost jedan drugi zakon u ovoj državi, da li ta crkva dolazi pod udar onih normi po principu "leks posterios i leks specijalis" u odnosu na ranije donet zakon o delovanju crkava i verskih zajednica? To je otvoreno pitanje. Možemo o tome diskutovati, ali se ne donosi zakon o eksproprijaciji ovde, ne donosi se zakon o merama štednje ili nečemu drugom, nego se donosi zakon iz oblasti ljudskih prava. Prema tome, proizvoljnosti u ovom pogledu nisu dopuštene. Sada možemo da idemo i na sadržaj normi koje su ovde date. Imamo situaciju da se predlagač opredelio ko je sve subjekt zaštite, odnosno kakvi oblici diskriminacije mogu postojati i kroz te oblike diskriminacije se ukazuje i na one subjekte koji zapravo imaju pravo na zaštitu po ovom zakonu od diskriminacije.
Broj tih subjekata i broj tih slučajeva je određen, naravno, ne na osnovu Ustava ove države, ne na osnovu nekog konkretnog međunarodnog dokumenta, nego na osnovu osećaja predlagača zakona, šta je u konkretnoj situaciji u političkom smislu za državu oportuno.
Da li sve ono što je ovde napisano jeste oportuno ili nije, to ćemo videti. Ako, recimo, zakon kaže da je pravo na seksualno opredeljenje zaštićeno normama ovog zakona, kao mogući predmet zaštite ili subjekti koji se tako osećaju na određen način jesu subjekti ove zaštite, postavlja se razložno pitanje - zbog čega onda sem opštim normama lica obolela od HIV infekcije nisu poseban predmet zaštite u ovom zakonu.
Nebrojeno puta i u nebrojeno slučajeva smo imali prilike da vidimo da su ta lica izložena veoma teškoj diskriminaciji u sredinama u kojima borave, pogotovo deca zaražena HIV virusom, od strane roditelja zaraženih HIV virusom, u osnovnim školama i drugim institucijama?
Postavljam pitanje krajnje logično, ako se opredeljujemo da jednu kategoriju lica štitimo, zato što mislimo da je to u trendu ili "in", zašto onda drugu kategoriju lica koja se po tim karakteristikama bitno izdvajaju od svih drugih obolelih ili invalida u Srbiji, zašto njih posebnom normom ne štitimo?
To je krajnje logično pitanje. Ko određuje tu meru? To je ono što se mi u ovom slučaju pitamo i što ne nalazimo kao odgovor u samom tekstu Predloga zakona. Zato mislimo da je ovaj zakon loš. On ne reguliše ovu materiju na adekvatan način. Izaziva sporenje i probleme.
Da bi videli do kraja koliko može biti loša pojedina odredba ovog zakona, uputiću vas na odredbu člana 45. ovog zakona, koji govori o tome da ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je među strankama to nesporno, tuženi se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da nije kriv.
Kako može, to je jedna potpuno logička smicalica, sud da utvrdi da je neko izvršio radnju opisanu kao radnja diskriminacije, a da u logičkom smislu tuženi ne može dokazivati da nije kriv? To pretpostavlja da se dokazni postupak već sproveo. Ako se dokazni postupak već sproveo, onda znači da je tuženi u tom postupku dokazivao da nije kriv.
Ako je dokazni postupak okončan, onda je organ koji postupa ili sud doneo odluku. Ako je doneo odluku, tuženi protiv koga je odluka doneta ima pravo žalbe.
Dakle, ovu odredbu uopšte ne razumem. Moguće je da je ne razumem, ali verovatno ne razumete ni vi koji ste pisali, a ako nerazumljiva odredba traži dodatna objašnjenja među ljudima koji su po vokaciji pravnici, verujte mi da je niste dobro napisali.
Kako će onda tu odredbu u praksi primenjivati sudovi? Morali biste sa vašim objašnjenjem sa kojim biste izašli ovde i rekli meni da obilazite svakog od postupajućih sudija i da im objašnjavate šta je pesnik hteo da kaže.
Ono što ovde može izazvati problem, ako je teret dokazivanja na tuženom, a kao predmet zaštite, recimo, imate pitanje seksualnog opredeljenja, onda možete zamisliti situaciju u kojoj neko traži posao, kaže svom budućem nesuđenom poslodavcu da je homoseksualne orijentacije, uz sve priložene dokumente koji su traženi za taj posao i dokaze da je kvalifikovan, ne uđe u uži izbor ili uđe u uži izbor i ne bude primljen, onda bi on mogao, koristeći ovu odredbu zakona, da tuži svog nesuđenog poslodavca i da kaže da je bio diskriminisan po ovom osnovu. Pa ako učini verovatnim da je diskriminacije bilo, onda jednostavno tuženi mora dokazivati, jer samo tako čitam ovu odredbu, da diskriminacije nije bilo.
To je šikana kakve ravnoj nema. Znam da su sudovi pretrpani različitim privatnim tužbama po različitim osnovama i da se postupci pred sudom vode neki put zbog besmislenih stvari, ali prosto za ovakvu vrstu izuzetka mora da postoji dobro opravdanje.
U ovom slučaju ovaj zakon nije ni krivični zakon, ne predviđa ni krivične sankcije.
Stepen ugroženosti ljudskih prava i sloboda na koju se reaguje ovim zakonom reaguje se iz praktičnih razloga, a ne reaguje se zbog toga da sankcija sama po sebi kao takva promeni bitno određene stvari. Ovde je naime reč o prekršaju.
Nije mi jasno zbog čega ovakva odredba? Zbog čega se ovde narušava nešto što je pravilo u pravnom sistemu?
Jednostavno, ovaj zakon, način na koji ste ga pisali i neusklađenost odredbi međusobno, i neprilagođenost termina, nejasnost termina i pojmova utvrđenih ovim zakonom, kao što je, recimo, pojam rodnog identiteta, koji ste iz jedne odredbe zakona, kada ste ga vratili na Vladu izbacili, ali ste rodni identitet zadržali u drugom članu ovog zakona, ostaju nejasne.
I ostaje nejasno šta sve izrazi i pojmovi koji su upotrebljeni u ovom zakonu znače. Neki od njih su preuzeti iz pojedinih međunarodnih ugovora, ali krajnje nekritički, kao što je pojam aparthejda. Kakav aparthejd u Srbiji?
Mi moramo da vodimo računa kada pišemo propise da oni budu prilagođeni zemlji u kojoj su propisi primenljivi. Ne možete pisati propis tako da se tumači da će zaštita jednog prava biti eventualno na uštrb prava drugih, pogotovo ako su u pitanju prava većine, a da to pišete tako da niko ne može biti bezbedan i siguran samo na osnovu tumačenja člana 3. stava 3. ovog predloga zakona. To jednostavno ne ide.
Ovaj zakon smo probali da popravimo nekim amandmanima. Zamolio bih vas da te amandmane pažljivo pogledate, oni će doći do vas u toku dana, predati su pre početka rasprave. Mi smo tim amandmanima, rukovodeći se vašom logikom kreiranja člana 18, pokušali da određene stvari u ovom zakonu pojasnimo.
Pokušali smo da kažemo da predmet zaštite može biti osoba koja ima određena lična svojstva ili kako sebe doživljava o diskriminaciji, da to nije sporno, ali da to može, i time se završava sadržaj ovog zakona.
Ovaj zakon ne može da ima za svoj cilj da stimuliše određena ponašanja. Ako nismo rekli da određene druge kategorije lica koja imaju zaštitu treba i mogu, i stimulisani su ovim zakonom da slobodno izražavaju svoje stavove, zašto to kažemo samo za jednu kategoriju lica, kada je reč o onima koji imaju posebnu seksualnu opredeljenost?
Zašto je to potrebno? Za tako nešto nema razloga. Zabrana je sasvim dovoljna, zabrana diskriminacije sama po sebi je sasvim dovoljna, nema potrebe za afirmacijom takvog stava, jer kroz afirmaciju takvog stava može da se dođe do zaključka da takve osobe pripadaju sektoru ponašanja koje se može označiti normalnim. To nije ono što mi možemo da tvrdimo. To jednostavno nije normalno ponašanje.
Homoseksualnost je oblik devijantnog ponašanja, ali to ne znači da osobe (Predsedavajuća: Dvadeset minuta.) završavam upravo, samo da završim misao, dakle, nisu osobe koje treba diskriminisati po bilo kom osnovu. To je suštinska i ključna razlika.
Ako pišemo zakon kako ste ga vi napisali, slični pojmovi dobijaju sasvim drugačije značenje i prerastaju u nešto sasvim drugo u odnosu na prost zakon o zabrani diskriminacije, kao važnoj stvari za zaštitu ljudskih prava.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, predstavnik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku hoću da kažem da je SRS i ideološki i programski protiv bilo kakve diskriminacije. To je dokazao naš predsednik dr Vojislav Šešelj i pre uvođenja višepartijskog sistema, kada je bio jedan od prvih jugoslovenskih intelektualaca koji je još osamdesetih godina, u vreme Hamdije Pozderca i Branka Mikulića, imao hrabrosti da traži uvođenje višepartijskog demokratskog sistema i poštovanje ljudskih prava i sloboda.
Da je bio dosledan na tom putu borbe svedoči činjenica da kada je uhapšen 1984. godine, svetske organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava i sloboda Amnesty international i ostali ustali su u odbranu ljudskih prava dr Vojislava Šešelja.
Naravno, on to dokazuje i danas kada mu se krše ljudska prava u Haškom tribunalu i kada on na svom primeru promoviše borbu za ljudska prava i slobode i to u jednoj vrlo osetljivoj materiji kakav je krivični postupak.
Nije sporno da je SRS protiv bilo kog vida i oblika diskriminacije. Kakav je ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije? Gospodine ministre, ovaj predlog zakona je protivustavan, on je pravnički besmislen i nepraktičan, neće moći da se sprovede u praksi i ovaj predlog zakona u velikoj meri vređa tradicionalna moralna shvatanja ne samo srpskog naroda, nego građana Srbije, pripadnika tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Da krenemo redom. Da ste hteli, gospodine ministre, vi i vaša Vlada da se iskreno borite protiv diskriminacije, protiv pojavnih oblika diskriminacije, onda ste te najekstremnije oblike diskriminacije raznih kategorija građana Srbije trebalo da propišete kao krivična dela, da predvidite adekvatnu krivičnu sankciju i da se pitanjem diskriminacije, kao krivičnim delom, bavi nadležni sud u krivičnom postupku.
Dakle, krivično-pravna zaštita je najbolje rešenje za zaštitu srpskog društva od diskriminacije.
Ovo što ste vi predvideli ne da neće smanjiti diskriminaciju u Srbiji, nego će je podstaći. Biće daleko više primera diskriminacije sada kada usvojite ovaj zakon, ako ga usvojite ovako kao što ste ga vi predložili, nego što je to bilo do sada.
Ono što mi je zaista zapalo za oči, kada sam samo letimično prvi put pogledao Predlog zakona, jeste član 13. Vi ste, gospodine ministre, pravnik, i to dobar pravnik, pravnik ste teoretičar, sada pogledajte šta ste napisali u članu 13. Predloga zakona, teški oblici diskriminacije.
U tački 4. člana 13. kažete ovako - teški oblici diskriminacije su ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid i etničko čišćenje.
Gospodine ministre, ajde da krenemo od aparthejda. Znate, kao što znam i ja i kao što znaju svi narodni poslanici, aparthejd je politika rasne segregacije crnačke većine od strane belaca kao manjine u Južnoafričkoj Republici.
Aparthejd ni teorijski ne može da se desi u Srbiji, niti smo Južnoafrička Republika, niti su belci u manjini, a crnci u većini. Znači, aparthejd, kao pojavni vid diskriminacije, koji je bio karakterističan za Južnoafričku Republiku, ne može nikako, ni teorijski, ni praktično, da se desi u Republici Srbiji, a i u Južnoafričkoj Republici je ukinut početkom devedesetih godina, kada je Nelson Mandela postao predsednik Južnoafričke Republike i kada je sa politikom aparthejda konačno prekinuto.
Vi genocid proglašavate teškim oblikom diskriminacije. Genocid? Genocid je, ministre, krivično delo, jedno od najtežih krivičnih dela. Vi ćete ga ovim zakonom sankcionisati, znate kako, hajde da stvar svedemo na apsurd. Izvrši se genocid, pobije se 100.000 ljudi, zato što želi da se očisti jedan deo teritorije Republike Srbije.
Šta onda? Onda neko ko eventualno preživi taj genocid može da se obrati tom vašem povereniku za zaštitu ravnopravnosti, pa da poverenik za zaštitu ravnopravnosti uputi opomenu onome ko je izvršio genocid - sad si izvršio i nemoj nikad više, a ako ne postupiš po mojoj opomeni, tu ću opomenu javno da objavim. To je sve što može da se uradi po ovom zakonu.
Vi ste potpuno, gospodine ministre, obesmislili pojam krivičnih dela, vi ste sveli na apsurd pojam genocida. Genocid je krivično delo propisano međunarodnim konvencijama i Krivičnim zakonikom Republike Srbije i ne može nikako drugačije da se tretira, ni kao diskriminacija, ni kao prekršaj, ni kao privredni prestup, ni kao građanski delikt, to je krivično delo, to je već uređeno Krivičnim zakonikom Republike Srbije.
Diskriminacija je, to bar tako doživljavam, kada recimo ja ili neko od pripadnika muške populacije uputi neku težu reč ženama, pa je uvredi zato što je ona žena. Vi to sada poistovećujete i dovodite u isti rang sa genocidom. Genocid podrazumeva ubijanje velikog broja ljudi zato što nam se ne sviđa njihova nacionalna, verska, rasna pripadnost itd. Genocid veze blage nema sa diskriminacijom.
Takođe, etničko čišćenje; zamislite, etničko čišćenje i diskriminacija, i vi sada u isti rang stavljate etničko čišćenje i recimo kada neko nekoga opsuje ili popreko pogleda, ili neće da mu ustupi mesto u autobusu. To nema veze jedno sa drugim.
Sada dolazimo, naravno, zbog nedostatka vremena, kao ovlašćeni predstavnik ne mogu da obratim pažnju baš na sve detalje, ali pokušaću na one koji su posebno karakteristični.
U javnosti je, gospodine ministre, veliku prašinu izazvao član 18. i član 21. Predloga zakona. Posle oštre reakcije SPC, Nadbiskupije beogradske Katoličke crkve i Islamske zajednice u Srbiji vi ste malo modifikovali ovaj član 18, pa ste onda u stavu 2. člana 18. kazali ovako: "Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika, koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima i ciljevima crkava i verskih zajednica upisanih u registar verskih zajednica, u skladu sa posebnim zakonom kojim se uređuje sloboda veroispovesti i status crkava i verskih zajednica".
Mislim, gospodine ministre, verujem da vi to znate, ali iz nekog razloga tu koncepciju niste hteli da sprovedete kroz Predlog zakona.
Kada se kaže "crkva", nadam se da oni koji su hrišćani razumeju o čemu govorim, onda se ne misli samo na sveštenstvo. Misli se na one koji veruju, koji ispovedaju jedan pogled na svet, a to su i sveštenici, kao i obični vernici - svi smo mi crkva. Novinari kažu "Srpska pravoslavna crkva i vernici", kao da vernici nisu Srpska pravoslavna crkva. Jesu, nema crkve bez vernika.
Vi ste ovde na neki način izuzeli sveštenike i verske službenike od odredbi ovog zakona. Ako on kaže nešto što se kosi sa ovim zakonom neće mu se desiti ništa zato što je sveštenik.
Sada zamislite, gospodine ministre, pitam vas, recimo neki običan vernik koji nije sveštenik, nije bitno da li je vernik pravoslavne ili katoličke konfesije, citira apostola Pavla, jednu njegovu poslanicu i kaže: "Muž je glava ženi, kao što je Hristos glava Crkvi".
Sada neko potpuno izvuče taj citat iz Svetog pisma, iz konteksta i kaže - aha, evo ga, ovaj je citirao tamo nekog pravoslavnog fundamentalistu, on diskriminiše žene. Da li će to značiti da će taj koji to uradi biti sankcionisan po odredbama ovog zakona?
Čovek nije sveštenik, ali je čovek vernik, čita Sveto pismo i citira, recimo, jednu odredbu koja se izvuče iz konteksta i onda se to prikaže - evo ga, krši zakon o zabrani diskriminacije.
U članu 19, gospodine ministre, diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja - svako ima pravo na predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje i stručno osposobljavanje pod jednakim uslovima, u skladu sa zakonom.
Ovde vam fali jedan važan segment našeg obrazovnog sistema, to je visoko obrazovanje. Zašto vi visoko obrazovanje izuzimate iz ovog zakona? Zašto čovek ne bi imao pravo da ne bude diskriminisan i u oblasti visokog obrazovanja?
Vi najbolje znate, kao što i ja znam, koliki je stepen diskriminacije baš u oblasti visokog obrazovanja i kakav haos je napravljen u našem obrazovnom sistemu sa pojavom raznih privatnih, poluprivatnih fakulteta, na kojima se nastava izvodi daleko od bilo kakvih akademskih standarda, gde su školarine astronomske itd. Dakle, "visoko obrazovanje" i te kako je trebalo da stavite u Predlog ovog zakona.
Sada dolazimo na ovaj famozni član 21, što se tiče seksualne orijentacije. Član 21, gospodine ministre, protivrečan je sam sebi. Vi u članu 21, odnosno Vlada Srbije, kao predlagač ovog zakona, skače sama sebi u usta - evo kako.
Vi kažete: "Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji". Već sledeća rečenica kaže: "Svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno".
Gospodine ministre, vi ovde otvarate jednu veliku i vrlo opasnu Pandorinu kutiju. Ovih dana je u srpskoj javnosti vođena jedna vrlo žučna polemika o jednom vidu seksualne orijentacije, a to je - homoseksualizam. Kazaću nešto i na tu temu, ali hoću da vas podsetim, a nadam se da i vi to znate.
Homoseksualizam nije jedini vid patologije kada je reč o seksualnoj orijentaciji. Seksualna orijentacije je, gospodine ministre, i pedofilija. Seksualna orijentacije je i nekrofilija. Seksualna orijentacije je i sodomija.
U svakom civilizovanom ljudskom društvu, ne samo od cara Dušana, hiljadama godina pre pojave Isusa Hrista, ljudi su osudili ovakve pojave. Shvatili su da to nije normalno, shvatili su da su takve pojave duboko suprotne ljudskoj prirodi. Naravno, i homoseksualizam spada u ovu kategoriju.
Da li homoseksualci imaju pravo da se leče - SRS smatra da imaju? Imaju li pravo da se zaposle - imaju? Imaju li pravo da javno kažu da su homoseksualci - ne treba da imaju to pravo?
Zašto bi vi potencirali nečiju, uopšte, seksualnost? Zašto bi neko javno ispoljavao svoju seksualnu orijentaciju, ako ste rekli da je to privatna stvar? Ako je privatna stvar, vekovima je pitanje nečije seksualne orijentacije bilo privatna stvar, zašto zadirete u ljudsku intimu? Zašto bi neko uopšte imao potrebu da javno kaže - ja sam homoseksualac?
Šta će biti, gospodine ministre, a to uopšte nije nemoguće da se desi, nadam se da čitate novine ovih dana, jeste li ste čuli za onog austrijskog monstruma - koji je 3.000 puta silovao rođenu ćerku? Šta će biti ako ulicama Beograda krenu kolone pedofila, kolone nekrofila, kolone sodomista, i kažu - to je naša seksualna orijentacija, ne možete nam ništa? Šta će država, tim povodom, gospodine ministre, da uradi?
Samo da vas podsetim, da ste vi ovih dana, ne mislim vi lično, ali jedan deo Vlade Srbije i neke nevladine organizacije, krenuli u pravu kampanju, vrlo prljavu, vrlo smišljenu kampanju protiv SPC i protiv drugih tradicionalnih crkava i verskih zajednica zato što su se pobunili protiv toga - da se homoseksualizam i drugi patološki vidovi seksualne orijentacije prikazuju kao nešto što je normalno.
Onda su neki ministri u Vladi Srbije i pojedini pametnjakovići iz nevladinih organizacija, inače dame i gospodo narodni poslanici, to su sve sami bivši komunisti i boljševici, kursisti Brozovih škola u Kumrovcu, evo javio se jedan od njih, prepoznao se, kojima niste smeli da pominjete demokratiju, višepartijski sistem, politički pluralizam itd, jer su odmah citirali Josipa Broza, Kardelja, Marksa i Engelsa itd, odjedanput, preko noći, oni su postali najveći zagovornici ljudskih prava i sloboda. Dobro, to je njihov problem.
Ovde se, gospodine ministre, dakle radi o jednoj vrlo prljavoj kampanji koja se vodi protiv tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Podsećam da su pojedine vaše kolege rekle - šta ima Crkva, šta ima verske zajednice da se mešaju u proces donošenja zakona, Crkva je odvojena od države. To je tačno, po Ustavu je to tako, ali gospodine ministre, religija nije odvojena od naroda.
Postoje neka religijska, neka moralna shvatanja - 100 puta vi da donesete neki zakon, ne možete da promenite jedan moralni kodeks koji postoji u jednom narodu, on je vekovima stvaran. Samo da vas podsetim, gospodine ministre. Žao mi je, zaboravio sam da ponesem Sveto pismo, pa da ga citiram na autentičan način, ali evo pokušaću to, kao laik, svojim rečima. Treća knjiga Mojsijeva, koja je obavezujuća i za hrišćanstvo i za judaizam, a u suštini je prihvata islam, koji se poziva na postulate i hrišćanstva i judeizma, jer je nastao iz njih, dakle u Trećoj knjizi Mojsijevoj, gospodine ministre, imate jednu rečenicu, jedan stih koji kaže ovako: "Sa muškarcem ne lezi kao sa ženom, gadno je". Odmah ispod toga je stih: "Nemoj obležati živinče".
Sveto pismo je pisano arhaičnim jezikom i možda je malo tvrdo za uši modernog čoveka, ali saopštava neke velike istine. To je 1.000 i nešto godina pre pojave Isusa Hrista, pre pojave hrišćanske crkve, stari Jevreji su shvatili - da je homoseksualizam nešto što nije normalno, nešto što je suprotno ljudskoj prirodi.
To, dakle, prihvataju i Jevreji, i hrišćani i muslimani. Ako su te tri velike zajednice vernika, koje su inače suprotstavljene po mnogim drugim pitanjima, složne po ovom pitanju, zar vam to ne govori da je to nešto suštinsko, nešto dubinski što izvire iz ljudske prirode. Hvala.
Samo da vas podsetim, gospodine ministre, ovo kad se kaže "nemoj obležati živinče", to je zabrana sodomije, jednog patološkog vida seksualne orijentacije gde se seksualni čin obavlja sa životinjom. To je zavranjeno u Svetom pismu, kao i homoseksualizam, kao i nekrofilija. Čitajte Mojsijeve knjige pa ćete videti vrlo stroge zabrane u pogledu seksualne orijentacije.
Vi to ne možete, gospodine ministre, da promenite preko noći. Možete vi da donesete zakon, možete da kažete da su homoseksualizam, pedofilija, nekrofilija normalni oblici ljudskog ponašanja, ali nisu. Ima kod američkog psihologa Eriha Froma jedna sjajna sintagma koja kaže - patologija normalnosti. U modernom društvu postoji trend da se nešto što je nenormalno, suštinski nenormalno, prikaže kao normalno. To je ta patologija normalnosti. Na toj patologiji normalnosti počiva ovaj predlog zakona.
Neko je hteo da u srpskom narodu, ali i kod drugih građana Srbije koji pripadaju tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, potpuno razbije njihov moralni sklop, da se više ne zna šta je normalno, šta nije normalno, šta je dozvoljeno, šta nije dozvoljeno, čega čovek treba da se stidi, a čime treba da se ponosi.
Neko hoće da uništi moralni sklop ovog naroda. Kada se to desi, onda je gotovo s nama. Onda više ne pomaže ni država, ni vojska, ni policija. Kad u jednom narodu ubijete moralnu svest, taj narod je mrtav. O tome se radi. Samo da vas podsetim, gospodine ministre, pošto je o tome bilo mnogo reči u javnosti, po klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije bolesti i poremećaja, a ta klasifikacija je na snazi do 2012. godine, homoseksualizam je poremećaj.
Svetski stručnjaci u oblasti zdravstva i medicine su homoseksualizam definisali kao poremećaj. On više nije bolest u klasičnom smislu, ali jeste nešto što nije normalno.
Zašto vi ljudima, koje uopšte ne mrzim i kojima ne želim ništa loše, ali koji su očigledno suštinski drugačiji od drugih ljudi, zašto im dajete pravo da javno ispoljavaju tu svoju seksualnu orijentaciju? Oni na taj način iritiraju ove druge građane.
Možete vi sto puta da donesete ovaj zakon, najveći broj građana Srbije osetiće se iritiranim ako kroz ulice Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša itd. krenu kolone homoseksualaca, sodomista, nekrofila, pedofila itd. Prosto, ljudi to ne doživljavaju kao normalno i doći će do incidenata. Vi umesto da te incidente sprečite, vi ih podstičete - svako ima pravo. Šta ako sutra neko bude iskopao neki leš sa beogradskog Novog groblja i rekao - imam seksualnu orijentaciju takvu da hoću da vodim ljubav sa mrtvom osobom? Šta ćete vi da uradite? Vi ga štitite ovim zakonom.
Vodite računa, gospodine ministre, Srbiju godinama, decenijama drma bela kuga. Nama su ogromni delovi Srbije pusti, nemamo dece. Vi umesto da podstičete da se rađaju deca u Srbiji, vi podstičete takav vid seksualne orijentacije koji je biološki necelishodan. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodni poslaniče. Reč ima poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe LDP.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da zapravo parlament nikada nije bio u situaciji da diskutujući o jednom zakonu i posredno kroz tu diskusiju o drugima tako puno govori o sebi.
Ono što je za nas kao ljude ispred naših političkih programa i poslaničkih klubova postavljeno ne može nikakva predrasuda, zlonamerna interpretacija zakona, potreba da se poentira na neznanju ili na zloupotrebljenoj tradiciji gurnuti u drugi plan, to je zapravo nešto što su pre kritičara ovog zakona u prošlosti pokušali mnogi da urade, pa u tome nisu uspeli.
Davno je usvojena Povelja UN o ljudskim pravima. Ta povelja nije definisala ljudska prava i građanske slobode, ona je posle vekova ignorisanja, suprotstavljanja i sankcionisanja građanske slobode i ljudskog prava na tu slobodu i na ta prava pristala i priznala ih.
Danas parlament Srbije nikome ne daje pravo, danas je pred nas postavljeno pitanje da li smo mi u stanju da priznamo ono što su mnogi priznali pre nas. Hteli kritičari ovog zakona da se sa tim pomire ili ne, kao ljudska bića rođenjem smo postali slobodni, jednaki i ravnopravni. Mi smo slobodni, jednaki i ravnopravni kao ljudska bića zbog toga što nam je to dato rođenjem ili kao vernici, možda zbog toga što nam je to Bog dao, ali nijedna politika do danas, koliko god bila represivna i uporna, nije uspela tu slobodu da zgazi.
Možemo mi da se razlikujemo, i razlikujemo se, i potrošili bi sate u navođenju tih razlika, ali mislim da smo dužni da makar tokom rasprave o ovom tako važnom zakonu, mnogo važnijem zbog toga što zadire u deo života koji je unakažen, imamo razumevanja za činjenicu da kao većina mi govorimo o sebi kada uskraćujemo pravo onima koji su od nas drugačiji.
O čemu govori ovaj zakon? Ovaj zakon govori o diskriminaciji dece. Danas je objavljen podatak da je 60% dece u Srbiji na izvestan način diskriminisano.
Svako peto dete u Srbiji je žrtva nasilja, svako četvrto dete u Srbiji je žrtva psihičke torture. Ovaj zakon afirmiše prava te dece. Siguran sam da u ovoj skupštini nema poslaničke grupe koja se protivi ovakvom zakonskom rešenju.
Ovaj zakon govori o diskriminaciji na osnovu starosne dobi i ona je tako prisutna među nama. Siguran sam da u svakom poslaničkom klubu postoji razumevanje za hiljade građana i građanki ove zemlje koji su žrtve tranzicije u kojoj se suočavaju sa činjenicom da su prestari da nešto nauče, a da još uvek žive i imaju životne potrebe koje više nisu u stanju da zadovolje zbog toga što su, recimo, poslovi za koje su obučeni postali deo prošlosti.
Ovaj zakon govori o diskriminaciji nacionalnih manjina. Postoje manjine u srpskoj državi, ali je i naš narod manjina u nekim drugim državama. Glasajući za Ustav, mi smo dali za pravo nacionalnim zajednicama da se koriste, recimo, slobodno svojim jezikom, ali ne postoji zakon koji omogućava primenu te ustavne slobode.
Ako Bošnjaci ne mogu da govore svojim jezikom u Srbiji ili Mađari ne mogu da govore svojim jezikom u Srbiji, ili Rusini, ili Slovaci, kako će onda moći da govore pripadnici našeg naroda svojim jezikom u nekoj drugoj sredini? Razumevanjem za prava nacionalnih manjina u Srbiji, mi otvaramo mogućnost za razumevanje nacionalnih prava srpskog naroda u drugim zemljama.
Diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti, da li ima jednog poslanika u Skupštini koji se makar u trenutku svog života nije osetio politički diskriminisanim? Pola veka smo bili taoci totalitarne ideologije jedne stranke.
Pokazivanjem razumevanja za ovaj zakon mi ispravljamo nepravdu čiji smo i sami bili žrtve, nepravdu koju smo pobedili uz puno napora i doprinosa na specifičan način svake od partija koje se danas nalaze ovde u Skupštini Srbije.
Naravno, i Vojislava Šešelja, koji se tome suprotstavljao 80-ih godina, i Vojislav Koštunica, koji se tome suprotstavljao i bio žrtva političke diskriminacije od svojih političkih stavova, i prof. Mićunović, i gospođa Pešić. Dug je spisak onih među nama koji su bili žrtva diskriminacije.
Diskriminacija osoba sa invaliditetom, i zakon je donet kojim se tako nešto sankcioniše i kojim se tako nešto sprečava, ali je dug red onih koji u ovom trenutku pred sudom traži svoju pravdu jer nisu bili u stanju da se sa njom suoče i sretnu u životu.
Diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje, hiljade građana i građanki ove zemlje je danas diskriminisano zbog toga što je neko procenio da nisu zdravstveno sposobni da urade posao koji bi možda bili u stanju da urade, zbog toga što je neko procenio da zdravstveno ugrožavaju sredinu, pa nema mesta za njih u toj sredini.
Godine 97. u Beogradu je u prvi razred ušlo čitavo jedno odeljenje dece roditelja koji su HIV pozitivni. Ta deca se školuju na posebno organizovanoj nastavi. Ta deca nikoga ne ugrožavaju svojim zdravstvenim stanjem, ali su ta deca žrtva užasnih predrasuda i o tome treba da razmišljamo, jer ona ničim nisu kriva za bolest koja je snašla njihove roditelje i koja ih opterećuje.
Ako govorimo o diskriminaciji na osnovu pola, ona je tako izražena i ispoljena u našem društvu. Pa, naš Odbor za ravnopravnost polova je reagovao na jedan takav primer ovde u Skupštini.
Diskriminacija i zabrana verske diskriminacije. Kako su gažena naša verska prava 50 godina? U crkve se ulazilo čizmom. Paljene su, rušene, sveštenici uništavani. Crkva mora imati razumevanja za zakon koji tako nešto u budućnosti onemogućava.
Seksualna orijentacija. Odakle nam pravo da ignorišemo činjenicu da oko nas žive drugačiji ljudi? To što su oni drugačiji od nas ničim njih ne čini manje vrednim, oni su samo drugačiji i imaju pravo na slobodan život, baš kao što to pravo pripada i nama samima. Ako im to pravo oduzmemo i mi ćemo postati taoci društva u kome nema slobode.
Zato je ovo više nego bilo koji drugi zakon, zakon u čijoj suštini je poštovanje slobode. Ne možemo da razgovaramo o ovom zakonu ignorišući činjenicu da je te slobode bilo tako malo u prošlosti u našem društvu i da ima tako malo danas. Sve je bilo prihvatljivo u Srbiji, osim poštovanja života. Milioni ljudskih života su u temeljima ove naše nesrećne zemlje, a mi danas ne znamo gde su njene granice, ne znamo šta ćemo sa njom, tumaramo opterećeni međusobnim nesporazumima i na takav način grešimo.
Ovaj zakon nam pruža priliku ne da se pomirimo, nego da stvorimo pretpostavke da uprkos tome što smo drugačiji, što različito gledamo na život pred sobom, što u tom životu imamo dijametralno suprotne stavove, mi živimo, ne ugrožavajući svojim životom druge oko nas.
Nije bilo potrebno tako kompromitujuće i pogrešno interpretiranje samog zakona. Naravno da ovaj zakon ne može ignorisati našu stvarnost. A kakva je ona? U našoj stvarnosti se pokazuje razumevanje za genocid, ne sankcioniše se razumevanje za aparthejd. Naša stvarnost pokazuje puno tolerancije prema svakom od ovih pobrojanih oblika diskriminacije da smo dužni da zakonski stvorimo pretpostavke koje će tako neodgovorno i štetno ponašanje sankcionisati i time onemogućiti.
Niko ne misli da će u Srbiji u budućnosti biti moguće stvaranje getoa.
Niko ne misli da se krivično delo genocida može sankcionisati izjavom poverenika za ravnopravnost, ali je veoma važno, i to je naša obaveza, transformisanje ovog društva kako bi naša deca živela u zemlji u kojoj će jasne stavove o ključnim vrednostima Srbije formirati ne na osnovu ličnog iskustva, nego na osnovu jasnog sistema vrednosti.
Počeli smo da poštujemo ljudske živote tek kada smo na svojim primerima shvatili šta znači izgubiti život. Počeli smo da razumemo svoju crkvu tek kada smo je izgubili.
Ne pokazujemo danas razumevanje za one koji bi slobodno da vole, ali još uvek ne postavljamo pitanje zašto je ovo zemlja u kojoj se nekažnjeno može glorifikovati neko ko drugome oduzme život. Ako ljubav nikoga ne ugrožava, a pojedince čini srećnim, zašto je to tako teško prihvatiti i dopustiti.
Ne možemo preći preko velikih slabosti same Vlade. Nije ovaj zakon potreban Srbiji od juče. Najmanje je važno to što smo ga mi, preuzimajući zakon od koalicije nevladinih organizacija koja ga je napisala parlamentu, predložili pre 17 meseci. I kada bi znali da će biti usvojen za 17 meseci bilo bi dobro i bili bi sigurni zbog toga. Problem je što naša vlast ne razume da je od usvajanja ovog zakona mnogo važnija njegova primena i poštovanje.
Mislim da je loše, gospodine ministre, što ste 11 minuta dosta neubedljivo govorili o ovom zakonu, što se to pretvorilo u jednu birokratsku raspravu, a tako je puno života koji pokazuje potrebu za ovim zakonom. Ne treba Srbiji ovaj zakon da bi stavili još jednu recku u agendu obaveza koja nam stoje na putu u vizne liberalizacije.
Zalutaćemo u toj Evropi, tumaraćemo kroz nju ako u Evropu odemo sa vrednostima koje su karakteristične za našu zajednicu danas.
Evropske vrednosti se stvaraju i poštuju, i mnogo je manje važna činjenica da li ćemo biti članovi EU od činjenice da li ćemo prihvatiti pravila života koji su tu EU činili najsrećnijim prostorom današnjeg sveta. To je naša zajednička obaveza.
Naravno da ćemo kao poslanici pomoći, LDP će glasati za ovaj zakon, ali očekujemo od vas da pronađete izlaz iz čitavog niza nedoumica i problema koji opterećuju ovu raspravu, od onih za koje ste direktno odgovorni, a to je jedan haotičan poslovnik, koji ne dopušta raspravu o svim amandmanima koji se nalaze u skupštinskoj proceduri, a mislimo da je jako važno usvojiti antidiskriminacioni zakon na jedan pošten način, a ne kroz diskriminaciju onih koji možda i zloupotrebljavaju svoje poslaničko pravo.
Na to moramo zajedno pronaći odgovor i očekujem da nam predsednica parlamenta u konsultacijama ponudi rešenje koje će omogućiti svakom poslaniku koji je podneo amandman da svoj amandman obrazloži, s obzirom da tako nešto nije moguće na osnovu ovog poslovnika koji ste usvojili.
Iz toga moramo zajedno izaći, ispoljavanjem kompromisa i spremnosti da se makar i produži vreme za raspravu, ali i ostavi prostor svakom kritičaru da iznese svoju kritiku, a nama prilika da na tu kritiku odgovorimo.
Ono što mislimo da je u ovom trenutku potrebno popraviti u samom zakonu smo izneli u našim amandmanima. Smatramo da nije u potpunosti na kvalitetan način rešeno pitanje diskriminacije u obrazovnom sistemu. Dobro je što ovaj zakon onemogućava diskriminaciju pojedinaca, ali mislimo da nedostaje još jedan član kojim bi se uskratila mogućnost diskriminacije institucija i napisali smo taj amandman.
Napisali smo još jedan amandman, za koji smo uvereni da je krajnje dobronameran i da pokazuje i ispoljava našu veliku pažnju i razumevanje za crkvu.
U tom amandmanu mi tražimo od države da bude nepristrasna prema verskim zajednicama, jer je nepristrasnost najjasniji dokaz da verske zajednice neće biti zloupotrebljene, kao što su toliko puta zloupotrebljavane.
Ne kažem da su svi kritičari ovog zakona stali iza crkve zbog toga što nemaju sami snage da stanu ispred crkve, ali mislim da velika većina kritičara ovog zakona zapravo zloupotrebljava stavove verskih zajednica, koje treba poštovati, jer oni proizilaze iz milenijumskih uverenja, ali se sa njima ne traba miriti, jer su isti ti stavovi u prošlosti bili jednako nepokolebljivi, a danas su tragično pogrešni.
Ljudi su završili na lomačama boreći se u ime ideje i naučne slobode. Nisu završili na lomačama u 20. veku afirmišući ljudska prava, ali sam uveren da crkveni verodostojnici greše kada, braneći pravo na sopstvenu autentičnost, oni ne pronalaze put za zaštitu, osim onog puta kojim će nekome drugom to pravo uskratiti.
Imamo razumevanja za intervenciju Vlade koja je pojasnila član 18, garantujući pravo sveštenstvu na slobodno propovedanje, iako je jasno da oni kojima se obraćamo ovim zakonom zapravo nikada nisu nikoga ugrožavali, jer su uvek u ovom društvu bili žrtve.
Mi moramo pomoći jedni drugima. Tačno je da je naše društvo moralno uništeno, a ono je uništeno i politički, i ekonomski, i kulturno, i da imamo 400 procenata, a ne 40, 20, 15, pet ili dva, kao političari ne možemo dati odgovore na sva ta pitanja, jer suština života u Srbiji nije svedena samo na politiku.
Zato su nam potrebne i verske zajednice, da one propagiraju poštovanje ljudskog života, zato nam je potrebna berza, da se na berzi definišu pravci našeg ekonomskog razvoja, a ne u jalovim političkim raspravama, bez obzira na nadmorsku visinu na kojoj se oni vode. Ali nam je potrebna i politika koja će se povući iz svakog segmenta javnog života u kojem je, u međuvremenu, postala prepreka i uzrok nesporazuma i međusobnog nerazumevanja.
Ako među nama, uprkos brojnim razlikama, nije izgubljena mogućnost međusobnog dogovora, hajde da pokažemo sposobnost da se dogovaramo i oko tema koje se ne tiču lično nas, već, recimo, dela našeg društva koje od spremnosti na naše međusobno razumevanje i te kako zavisi.
Ako je većina postojala za Ustav, onda razumite one slobode koje ste definisali Ustavom kao slobode čiju primenu omogućava ovaj zakon o diskriminaciji. Ako je većina u ovom parlamentu zainteresovana za budućnost ove zemlje, a jeste, onda shvatite da budućnost ove zemlje ne može biti bolja ukoliko se ka njoj budemo kretali u smeru suprotnom od onoga kojim se kreće savremena civilizacija.
Mnogo je manje važno od činjenice da je ovo kriterijum za ulazak u EU istina koje naše društvo opisuje kao napaćeno, a naše građanke i građane kao obespravljene, bez obzira da li su stari, da li su deca, bez obzira da li su vernici ili ne, da li su pripadnici sindikata ili neke stranke, na svakom koraku ćete se suočiti sa nepravdom i ovim zakonom se mi toj nepravdi konačno suprotstavljamo, stvarajući preduslove da generacije, koje će jednog dana analizirati ovo što mi danas radimo, to učine u srećnijoj Srbiji, bez podela koje nas danas uništavaju.

Reč ima ovlašćena predstavnica NS gospođa Aleksandra Janković.