Poštovana predsednice, poštovani poslanici, poštovane poslanice, nakon razgovora i debate koju su predstavnici ili predsednici poslaničkih klubova u svom prvom izlaganju i obraćanju dali kao komentar na ovaj predlog zakona, smatram neophodnim da dam nekoliko razjašnjenja, jer lično vidim da, možda će to vama zvučati čudno, ne postoje toliko velike i nepremostive razlike. Evo o čemu se radi. Kada je stavljeno kao primedba da nije bila valjana javna rasprava, onda u svakom slučaju javna rasprava koja je, kako sam i u uvodnom izlaganju rekao, vođena u formalnom smislu od novembra do decembra prošle godine, mesec dana, nije bila jedina prilika i jedina mogućnost da se o sadržini ovog zakona svako ko je zainteresovan izjasni. Pre ovoga, kao što i sami znate i kao što su poneki poslanici rekli, već šest godina je bila rasprava, bila je svojevrsna izrada i rad na zakonu o zabrani diskriminacije.
Bez obzira na činjenicu što je i praktično u decembru javna rasprava formalno završena, Vlada Republike Srbije, smatrajući to kao sve ono što je do sada bilo, uračunavajući i one rasprave u prethodnim sazivima Vlade i prethodnim sastavima parlamenta, Vlada Republike Srbije je pre desetak dana odlučila, zato što su crkve i tradicionalne verske zajednice to zahtevale, da ovaj predlog zakona povuče na kratko vreme, ne bi li uočili šta to može biti problem u ovom zakonu sa aspekta crkava i verskih zajednica, za koje smo ovde čuli i sami znamo da preko 85 -90% građana ove države se smatraju pripadnicima određenih crkava.
Ono što je, i tu mislim da možemo da nađemo zajednički jezik, za sve poslanike, odnosno poslaničke grupe koje su izražavale stavove kroz reči svojih predstavnika i predsednika poslaničkih klubova, je da, kao što i sami znate, od pre deset dana i juče bila i potvrđena informacija koju ste mogli da uočite, poslednji put razgovarano, završni razgovor, sa predstavnicima crkava.
Član 18, ovakav kakav je ovde, formulisan je upravo na zahtev svih pet crkava. Formulisan je tako da on, s jedne strane, pruža imunitet sveštenicima i sveštenim licima, koju inače imaju i po matičnom zakonu, sistemskom zakonu, a sa druge strane, to je onaj stav koji je otvarao nedoumice, obezbeđuje da pripadnicima tih crkava i tradicionalnih verskih zajednica takođe pruža imunitet. Dakle, javno, van crkve, izgovarajući učenja svoje crkve, oni ne podležu odredbama ovog zakona, odnosno to se ne smatra diskriminacijom.
U tom smislu nema dileme da je ovaj član 18. formulisan na kompromisan način i da u svakom slučaju on izražava kompromis i dobru volju s jedne strane Vlade i sa druge strane crkve i verskih zajednica. Kao što ostali deo zakona izražava kompromis, pre svega sa evropskim pravilima i sa ustavno-pravnim poretkom, s jedne strane, i sa pomalo mentalitetom, sa druge strane, koji u Srbiji još vlada.
Ovaj zakon, i to je jako bitno da se uoči, ne uvodi neka nova prava. Ovaj zakon ne uvodi prava koja već ne postoje upravo po Ustavu. Ovaj zakon samo kao specifičan i poseban vid zaštite koji nije jedini stavlja ova prava.
Ono što je veoma bitno reći, u članu 21. ne stoji skoro ništa od onoga što se ovde primetilo. Znate, znanje obavezuje. Kada nešto znate, pa prećutite, onda to nije u redu. Najveći broj onoga što je izrečeno za ovom govornicom kao vrsta "seksualne orijentacije" zabranjeno je Krivičnim zakonom. Znači, ne postoji nikakva opasnost od onih strahova koji su ovde izrečeni. Naprosto, to su krivična dela.
S druge strane, protivurečnost koja je uočena u članu 21. s jedne strane reč je o privatnoj stvari i privatnom pravu, a sa druge strane ima pravo da ga javno ispoljava, a da zbog toga ne trpi diskriminaciju. Svako pravo ima dve strane. Jedna je privatna, da ga privatno uživa, a druga je zbog tog prava koje mu pripada, da kada javno kaže da je korisnik tog prava, da uživa to pravo, da ne bude diskriminisan. Nema nikakve protivurečnosti. Svako pravo ima dve strane.
Nemojte zaboraviti, član 21. se odnosi, govorimo rečnikom koji se najčešće upotrebljava i prepoznaje, kako na homoseksualne osobe tako i na heteroseksualne osobe. U ovom članu naprosto ne mogu se prepoznati niti videti toliko normi, više se prepoznaju fobije ili strahovi, ali ovaj član, ponavljam, ne uspostavlja nijedno pravo koje do sada ne postoji već po Ustavu.
Bitan je odgovor, svakako, pošto je važna i primedba, zašto je ovaj zakon bio potreban. Govorim o pravnoj obavezi Srbije, pre svega prema svojim građanima. U uvodnom izlaganju naveo sam vam nekoliko, čini mi se možda i preko 10, pravnih akata, međunarodnih konvencija, međunarodno-pravnih akata UN i Saveta Evrope koje je država Srbija potpisala da li u vreme SFRJ ili danas.
To je standard na koji smo se obavezali da ćemo pružiti svojim građanima. Nije sporno da imamo nekoliko zakona koji govore o zabrani diskriminacije, ali, kao što sam i rekao, ti zakoni, odnosno te diskriminacije su parcijalne, izgubljene su u sistemu u kome se propisuju. To je praksa i to je problem mnogih država koje takve zakone imaju, pa su kao i mi, odnosno mi kao i oni sada jedan opšti zakon, neko kaže krovni, neko kaže sistemski, propisali.
Ono što je bitno, naravno neću se sada javljati jedini put. Smatram da u dobroj debati i dobroj razmeni argumentacije, ako ima mesta i ako ima potrebe, možemo popraviti zakon.
Za kraj ovog izlaganja samo bih vam naveo koje su to države koje kroz poseban zakon o zabrani diskriminacije pominju zabranu diskriminacije zbog seksualne orijentacije, odnosno države koje u specijalnim prilikama zabranjuju diskriminaciju zbog seksualne orijentacije, a to su: Austrija, Belgija, Bugarska, Hrvatska, Danska, Finska, Nemačka, Norveška, Irska, Litvanija, Holandija, Rumunija, Slovačka, Španija, Švajcarska, Ujedinjeno kraljevstvo.
Specifičan je slučaj Italije, koja nema državni zakon na način na koji mi imamo državni zakon, ali imaju zakone tzv. autonomnih jedinica, autonomnih oblasti koje sve od reda, ako imaju antidiskriminacioni zakon, imaju i zabranu diskriminacije zbog seksualne orijentacije.
Dakle, možemo to posmatrati sa dva aspekta. Ovaj zakon država Srbija duguje svojim građanima, da na jedno mesto objedini ono što je po Ustavu obavezna da objedini. Sa druge strane, ali to je da kažemo samo pojavni oblik, to smo obavezni da uradimo i zbog bele šengen liste, što znači opet zbog naših građana. Nekome se ova argumentacija ne mora dopadati, ali ta argumentacija stoji. Hvala vam.