Zahvaljujem. Gospodin Borislav Pelević ima reč. Izvolite.

Poštovani građani, gospođo predsedniče, poštovane koleginice i kolege, gospodine ministre, dobro je što su se ovom zakonu, odnosno prvom Predlogu zakona, usprotivile sve tradicionalne verske zajednice, a ne samo Srpska pravoslavna crkva. Osećam da bi to bila prava hajka na Srpsku pravoslavnu crkvu.
Sasvim je jasno da su islamska zajednica, rimokatolička crkva, judizam, čak i budizam, protiv homoseksualizma kao nastrane ili bolesne pojave, kako je neke verske zajednice, odnosno crkve karakterišu.

Oprostite, gospodine Peleviću. Gospodine Martinoviću, vi ste ovlašćeni po ovoj tački, nema ni predsednika ni zamenika predsednika vaše poslaničke grupe. Obzirom da neprimereni zvuci i lupanje dolaze iz vaše poslaničke grupe, upozoravam vas da ću vama izreći meru za slučaj da sa svojim kolegama ne dogovorite da se to ometanje prekine, molim vas. Izvolite, nastavite.

Sveto pismo Starog zaveta, na koje se pozivaju i hrišćani, i Jevreji, i muslimani, otvoreno osuđuje homoseksualizam. Davanje istih prava homoseksualcima kao i normalnim ljudima je otvorena diskriminacija svih religija, i Jevreja, i muslimana i hrišćana, koje sve uči Sveto pismo da je gospod Bog uništio gradove Sodomu i Gomoru zbog homoseksualne bolesti.
Postoji nekoliko organizacija koje deluju u Srbiji. Što se mene lično tiče, homoseksualizam, kao privatna stvar pojedinca, nije problem. To je izbor svakog čoveka ili svake žene i to sve nije nastrano i bolesno ukoliko se radi samo o privatnoj stvari.
Kada oni prave svoja udruženja koja nameću svoje nastrane sklonosti ostalim normalnim ljudima, onda je to problem, onda se to postavlja kao problem.
Navešću vam primer nekoliko tih udruženja, od kojih je jedno udruženje zaista, rekao bih, antisrpsko i antihrišćansko u svakom slučaju.
Na sajtu B92 pripadnici Kvirije i gospodin Dragan Azdejković predstavili su fotografije kondoma koje su postavljali u obliku krsta, seksualna pomagala u obliku svetosavskog krsta, a njihov predsednik u tekstu "Vazelin za Uroša" na Kvirija blok sajtu B92 otvoreno poziva na silovanje osuđenika u zatvorima. Predsednik te zajednice, Boban Stojanović, otvoreno vodi kampanju za otcepljenje KiM pod sloganom "Kosovo je sused Srbije". Zato mogu otvoreno reći da se radi o udruženju koje je zaista antisrpsko i koje zaista želi da se KiM odvoji od Srbije rečima - Kosovo je sused Srbije.
Ni na jedan od ovih navedenih događaja nije reagovala ni država ni tužilaštvo. Da se ne bi ovaj zakon sveo samo na par članova koji govore o homoseksualizmu, pokušaću da ukažem na to da je zakon i nepotpun. On uopšte ne govori o diskriminaciji ratnih vojnih invalida i veterana.
Mi već imamo, usvojili smo, odnosno većina je usvojila 2006. godine Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali u tom zakonu nema ni jedne jedine reči o ratnim vojnim invalidima nijednog rata, posebno ne o ratnim vojnim invalidima ratova od 1991. godine pa do rata na KiM.
Šta traže ratni vojni invalidi i veterani? Traže samo da ne budu diskriminisani, da imaju ista prava kao i svi ljudi koji su zdravi, a oni posebno treba da zaslužuju veća prava i zaista ne treba da osećaju diskriminaciju ni u jednom pogledu.
Svedoci smo da su prošle i ove godine dodeljivane nacionalne penzije zaslužnim sportistima, naučnim radnicima, kulturnim radnicima, i to je za pohvalu i to je u redu. Zar ratni vojni invalidi, deca palih boraca, porodice palih boraca nemaju ista prava, da i oni uživaju nacionalne penzije?
Oni traže samo minimum poštovanja prema onome što su dali svojoj zemlji, prema onome što su dali za odbranu srpskih teritorija i srpskog naroda. To je jedan vid diskriminacije koji nije obrađen u ovom zakonu i zato smo mi iz poslaničkog kluba Napred Srbijo, odnosno SNS to predložili amandmanom i nadam se da će to biti i usvojeno.
Dalje, radi se o tome da ovaj zakon uopšte ne obrađuje zabranu diskriminacije izbeglica i raseljenih lica. Tu posebno govorim o raseljenim licima sa KiM, kao i izbeglicama iz Hrvatske, odnosno Republike Srpske Krajine i Republike Srpske.
Lično sam obišao preko 30 kampova raseljenih lica sa KiM. Zovem ih logorima, jer je većina njih ograđena bodljikavom žicom. Jednom dnevno dobijaju porcije iz kazana, veoma nekvalitetne i loše hrane. Njihova deca nemaju para za knjige za prvi, drugi i treći razred osnovne škole. Snalaze se i dovijaju se kako god mogu i znaju, čekajući dan kada će se vratiti u svoje domove, dan koji se čeka vrlo, vrlo dugo, već više od deset godina.
Zato smo mi iz našeg poslaničkog kluba Napred Srbijo i SNS predložili, takođe, zabranu diskriminacije raseljenih lica i izbeglica koji žive u Srbiji, jer su oni zaista na svaki način diskriminisani. Molim vas da uzmete u obzir i ovaj amandman našeg poslaničkog kluba, jer mislim da će zakon time biti bolji i potpuniji.
Hvala vam na pažnji.
(Tokom ovog govora poslanici SRS su lupali o klupe.)

Reč ima narodni poslanik, gospođa Snežana Stojanović-Plavšić.

Poštovane dame i gospodo, na samom početku želim da kažem da poslanička grupa G 17 plus, stranka G 17 plus i ja lično, uvek smo podržavali i podržavaćemo one zakone koji su na neki način vezani za naše pridruživanje EU ili nas na to obavezuju međunarodni standardi i međunarodno pravo.
Moram da kažem da ovoga puta to svakako nije osnovni razlog zbog koga ćemo podržati ovaj zakon. Moram da kažem da se osećam poraženo činjenicom da naša zemlja tek sada, na neki način, zato što je to uslov, donosi ovakav zakon, jer ovaj zakon je jedan od osnovnih zakona koji uređuju svako društvo. Ovaj zakon je zakon koji postavlja neka osnovna pitanja i daje neke osnovne odgovore o nama samima i o tome kakvo društvo želimo da gradimo.
Jesmo li mi zaista postali dehumanizovano društvo u kome svako brine samo o sebi, društvo u kome nismo spremni da brinemo o slabijima, manje brojnima, diskriminisanima i ugroženima? Da li smo zaista društvo u kome ćemo radije nekog pustiti da skoči s mosta samo zato što žurimo jer smo umorni?
Da li smo društvo koje želi da se razvija kroz ksenofobiju, homofobiju i razne druge fobije, zastrašeno, zaplašeno i zatvoreno društvo ili smo društvo koje treba da bude otvoreno, koje treba da teži modernim vrednostima i slobodi svakog pojedinca?
Da li smo mi društvo koje kao svoju osnovnu vrednost vidi slobodnog, obrazovanog pojedinca koji se razvija u skladu sa svojim potencijalima ili smo društvo u kome treba da vladaju vladari iz senke, u kome pojedinac neće biti slobodan da odlučuje o sebi i u kome neće imati osnovna ljudska prava?
Ovaj zakon nikome ne daje prava. Svi pojedinci rađaju se sa jednakim pravima. Društvo je tu da im garantuje da će ta prava i ostvarivati i da im niko ta prava neće ugroziti. Jer, kao što smo čuli, istorija ljudskog roda, nažalost, nije previše slavna i ona govori o tome da su osnovna ljudska prava jako često bivala ugrožena.
Na kraju, mnogi govore o deci. Želimo li zaista da našu decu vaspitavamo tako da ne vole druge, da ne budu tolerantni, da budu zaplašeni, da rastu na predrasudama i dogmama ili želimo da naša deca budu vaspitana u otvorenom duhu, kao radoznala bića koja će kroz argumente i kroz nauku istraživati nove mogućnost i meriti sebe u odnosu na ceo svet? Na kraju krajeva, da li smo društvo koje želi da se zasniva na nauci ili na dogmi?
Želim da dam odgovore na neka od pitanja koja su postavljena tokom ove rasprave i tokom prethodnih dana. Zaista, da li je ovo zakon koji smo sveli samo na jedno pitanje, a to je - sloboda seksualne orijentacije ili je to zakon koji se tiče diskriminacije uopšte? Naravno da on govori o diskriminaciji uopšte, ali naravno da je ovo zakon koji prvi put diskriminaciju sagledava kao jedan potpuno obuhvatan problem, definiciju i termin koji podrazumeva i seksualnu diskriminaciju, i zato je, mislim, važno progovoriti i o ovoj temi.
Ovde se pokretalo pitanje, šta je prirodno, a šta je neprirodno? Molim vas da ne zapadamo u tu zamku, jer ne možemo svako pojedinačno i za sebe davati odgovor na to šta je prirodno. Na kraju, i razna društva tokom istorije davala su različite odgovore na ova pitanja.
Bilo je pitanje - da li je prirodno biti rođen sa invaliditetom, da li je prirodno imati neki deformitet i, na kraju krajeva, da li je uopšte prirodno biti različit, jer u odnosu na šta različitost možemo meriti?
Ako je prosečna visina ljudi od 170 do 180, da li je prirodno biti visok 2,10 cm? Neko može reći - za mene je to neprirodno. Zbog toga su meni simpatične sve ove velike misli koje smo ovih dana mogli čuti, kada ljudi kažu - za mene, to nije normalno.
Molim vas da ne prosuđujemo na taj način, jer većinski stav nije uvek ispravan stav. Tradicionalni stav često nije ispravan stav. Dogma, najčešće i po pravilu, nije ispravan stav.
Da je bilo pitanje samo ovih većinskih, tradicionalnih i dogmatskih stavova, onda svakako Đordano Bruno ne bi bio spaljen na lomači, onda verovatno Isus Hrist, kao predstavnik jednog manjinskog uverenja, ne bi bio razapet na krstu, onda stotine hiljada žena ne bi bilo pogubljeno kao veštice, zato što su se usudile da budu različite od tradicionalne ženske uloge i brojna deca koja su rođena sa nekim belegom ne bi bila smatrana đavoljom decom. To je sve istorija ljudskog roda i to je sve različitost za koju nije postojala tolerancija.
Moram da vas obavestim da je nakon srednjeg veka mračnjaštva, civilizacija i Evropa se opredelila za nauku. Zbog toga želim da se pozovem na nauku i želim da kažem šta nauka kaže o pitanju seksualnih različitosti. Nauka kaže - homoseksualnost nije bolest. To kaže međunarodna klasifikacija bolesti, koja je važeća klasifikacija u svetu, ima već 20-ak godina da tako kaže i mislim da oni koji su lekari to jako dobro znaju. Dakle, nije bolest i nije deformitet, već različitost.
Šta još kaže nauka? Ono što vas brine, nije prelazno, dame i gospodo, i ne možete se zaraziti, niti se vaša deca mogu zaraziti zbog toga što se eventualno druže ili u svojoj blizini imaju nekog ko ima različitu seksualnu orijentaciju.
Šta još kaže nauka? Nauka kaže - urođeno je, nije lični izbor. Ne može se promeniti, niti lečiti i ne stiče se vaspitanjem. Zašto bi se lečilo kada nije bolest? To je ono što kaže nauka. To nije pitanje izbora.
Međutim, ovde se namerno šire zablude, koje stvaraju predrasude, a predrasude najčešće stvaraju agresiju i time naše društvo i našoj deci preti opasnost da rastu u jednom duboko agresivnom društvu.
Da li je moguće razaranje porodice? Nije, naravno. To nema nikakve veze. Uzgred budi rečeno, koncept porodice značajno se menjao tokom istorije. Mi sada govorimo o jednoj modernoj porodici koja ne mora uvek da sadrži mamu, tatu i dete i ne mora uvek da bude u krvnom srodstvu. Porodica je i jedna mama sa detetom, i vanbračno dete, i usvojeno dete i, kao što znate, razni drugi oblici porodica postoje.
O negativnom uticaju na dete sam već govorila. O tome da su neki pokušavali da izjednače homoseksualnost sa kriminalom, to je zaista nešto o čemu ne bih govorila, jer potpuno je jasno da pedofilija jeste kriminal, a da homoseksualnost sa tim nema nikakve veze. Znači, i heteroseksualna osoba može biti pedofil, i to je strogo kažnjivo delo, prosto zato što se ne radi o slobodi odlučivanja.
Ovde govorimo o slobodi odlučivanja, o onome što dvoje odraslih ljudi želji i odlučuje da želi da radi. I deca sa tim nemaju nikakve veze, jer niko ne može naterati, niti vršiti seksualne radnje nad detetom, jer ono o tome ne odlučuje pod jednakim uslovima.
O tome da će nacija izumreti zbog toga, to je zaista smešan argument i o tome ne želim da govorim. Homoseksualnost je uvek postojala i uvek će postojati. Pitanje nataliteta nije pitanje homoseksualnosti. Pitanje nataliteta je pitanje onoga što heteroseksualni parovi odlučuju koliko će dece imati.
Ovo je pitanje jednakosti i slobode. Ovo je pitanje osnovnih vrednosti svakog društva. Zbog jednakosti, slobode i pravde, G17 plus će podržati ovaj zakon.

Zahvaljujem. Gospodin Tomislav Nikolić, povreda Poslovnika, pa zatim gospođa Banović.

Ukazujem na povredu člana 103. stav 1. i člana 104. stav 1. Govornik nije poštovao dostojanstvo Narodne skupštine i govorio je o nečemu što nije na dnevnom redu.
Na dnevnom redu je zakon o zabrani diskriminacije, a ne homoseksualizam. Zaista sam slušao vašu tiradu i propagiranje homoseksualizma, bezmalo ste ga preporučili svima, pošto ni na koji način ne može da ugrozi ni čovekovu dušu, ni telo.
Zabolelo me je kada ste govorili o deci, a zaboravili da deca ne odlučuju samostalno i da ne možete da ih prepustite događajima i pojavama za koje i sami znate da nisu preporučljive deci. Ne dao vam bog da vam dete odrasta u sredini u kojoj takvi ljudi izražavaju svoje sklonosti. Ako ga ne zaštiti društvo, ako ga ne zaštiti porodica, neće biti zaštićeno i skrenuće.
Nije tačno da je to samo urođena pojava i nije se nauka tako ni izjasnila, nego se to i stiče. Nije svejedno hoćemo li mi dozvoliti da se ponovi slučaj iz Holandije, kada su dve žene sklopile brak, usvojile dete, devojčicu i posle tri godine razvele brak. Devojčica je pripala tamo nekoj majci po zakonu, ali je odrasla ubeđena da muškarac uopšte ne postoji, da je od dve žene jedna otac, a jedna majka. Ta devojčica nikada u životu neće normalno da razmišlja, posebno ne o muškarcu.
Dakle, gospođo shvatam da vi treba da odbranite zakon. Različite pobude postoje kod vas koji ga branite. Neko bi da dokaže da nije homoseksualac.

Prošlo je dva minuta, molim vas. Zahvaljujem. Molim vas, gospođa Plavšić je iznela svoj stav vezan za tačku dnevnog reda. Nije svojim kazivanjem, po mojoj oceni, a uostalom, o tome se možemo izjasniti i u danu za glasanje, u tom slučaju povredila bih Poslovnik što nisam reagovala, nisam našla ni jedan element da reagujem, jer nije bilo narušavanja dostojanstva Skupštine.

Vas upozoravam da ste iskoristili i javili se po Poslovniku da biste praktično napravili duel na verbalnom planu sa gospođom Plavšić, što u ovoj fazi nije dozvoljeno. Imate vreme za vašu poslaničku grupu u okviru koga možete izneti svoj stav, koji se ne mora složiti, ne mora biti identičan ni sličan stavu gospođe Plavšić. Prvo ide upozorenje, kao i za sve ostale, a u sledećoj situaciji. Gospođo Plavšić, nema mesta ni vaše javljanje, izvinjavam se.

Gospođa Donka Banović ima reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospođo predsedniče, prvo bih da mi kažete koliko moja poslanička grupa ima još vremena. Još 11 minuta.
Hvala. Žao mi je što gospodin Čiplić nije tu.
Princip jednakosti i načelo da su svi ljudi jednaki, bez obzira na lična svojstva, u modernim društvima predstavlja više od pravnog standarda, to bi trebalo da bude moralni imperativ.
Međutim, građani Srbije imaju tu nesreću da imaju jednu veoma talentovanu Vladu, Vladu koja je talentovana da sve čega se prihvati obesmisli i obezvredi.
Vlada Republike Srbije je uspela da od jednog antidiskriminacionog predloga zakona napravi cirkus i skandal. Uspeli sve da provuku kroz blato. Provukli su kroz blato i građane Srbije, i institucije, i političke stranke i crkve i verske zajednice. Posle takvog njihovog poduhvata svi mi ovde, a i građani Srbije, osećamo se pomalo prljavo.
Kako su oni uspeli to svima nama da urade? Svojom nesposobnošću i svojom nespretnošću.
Podsećam na čitav proces kako je došlo do svega toga. Negde u februaru je Vlada Republike Srbije usvojila jedan predlog zakona, dakle, prošao je kroz Vladu Predlog zakona i čak su uspeli da ga pošalju i u Skupštinu. Tom predlogu zakona nije prethodila kvalitetna rasprava.
Nije bila kvalitetna rasprava zato što očigledno sedam crkava i verskih zajednica nije bilo uključeno u razgovore o tom predlogu. Čuju se razne tvrdnje, čak i ministar kaže da je bila kvalitetna ta rasprava, ali zaista sam sklona da pre poverujem Irineju Buloviću, gospodinu Zukorliću, gospodinu Hočevaru. Pre verujem da oni nisu bili uključeni.
Onda se postavlja pitanje šta je radio ministar vera, gospodin Šijaković, na toj sednici. Molim vas, on valjda komunicira sa crkvama i verskim zajednicama. On je morao da zna njihovo mišljenje i njihov stav prema tom predlogu zakona. Zašto nema tu vrstu komunikacije, i zašto ne postoji valjana komunikacija i zašto se njegovo mišljenje ne uvažava na sednicama Vlade, ako je uopšte izneo stav crkve na toj sednici?
Da li je gospodin Bogoljub Šijaković diskriminisan u toj vladi? Da li se njegovo mišljenje ne uvažava? Onda je povučen Predlog zakona, pa su tobože bile neke konsultacije, pa smo mi dobili ovaj novi predlog zakona koji je sada pred nama, kažu sa nekim malim izmenama, međutim opet se čuje da neke strukture u našem društvu, odnosno crkve i verske zajednice, a podsećam vas da preko 90% građana Srbije se izjašnjavaju kao vernici, nisu opet zadovoljni ni ovim predlogom zakona.
Dakle, šta je u stvari bio cilj da se ovo sve dešava, a ponavljam, oko jednog vrlo važnog antidiskriminacionog zakona? Cilj je očigledno bio da se skrene pažnja svih nas i poslanika i građana Srbije sa nekih drugih problema o kojima bi se moralo progovoriti više.
Inače, ako pratite medije ili štampu, vi ste svedoci da se mesec dana govori samo o ovom zakonu. Bilo bi dobro da se govori o drugim diskriminisanim grupama, ali se sada govori samo o jednoj zato što se ona smatra diskriminisanom, ali je i najbolje organizovana, očigledno i najglasnija.
Dakle, trebalo bi progovoriti o tome - da se gube radna mesta, da standard građana je iz dana u dan sve lošiji. Moralo bi se govoriti više o tome kakav je položaj srpskog stanovništva na KiM. Da li je to diskriminacija kada naši građani, građani Srbije nemaju struju, dakle osnovne uslove za život, samo zato što su neke tamo kosovske institucije odlučile da im ukinu struju? Dakle, ti naši građani nemaju pravo na osnovne potrebe.
Zatim, moralo bi se više govoriti i o tome šta su nam poručili naši prijatelji iz EU. Znamo da je u toku predizborna kampanja za Evropski parlament. Vrlo je glasna i jasna poruka iz predizbornih kampanja, recimo u Nemačkoj, gde imate da CDU svojim građanima obećava da više neće biti proširivanja. Kaže se da će možda jedino uspeti Hrvatska da postane članica EU, a za Srbiju i ostale zemlje zapadnog Balkana, kažem nažalost, očigledno više nema mesta. Znate, EU je još uvek umorna od proširenja.
Naša Vlada bi morala da se pozabavi ozbiljnije tim pitanjem, ili su gluvi, ili ne žele da čuju, ili hoće da svi mi živimo u nekom virtuelnom svetu obećanja, gde se i dalje govori o EU, a ne pravimo plan B. Znate, i ozbiljan čovek i ozbiljna porodica ima jedan plan, ali uvek morate da vodite računa da se taj plan možda neće ispuniti, pa morate da imate i plan B, i plan C. Znači, tako se ponašaju ozbiljne države i da kažemo ozbiljne vlade. O tome se jako malo govori. Ne znam da li oni uopšte razmišljaju šta će biti sa Srbijom za godinu-dve.
Ministar Čiplić, par puta sam čula u gostovanjima na TV-u, kaže da ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije, pa to ispada najvažniji razlog - da je to jedan od uslova da Srbija dođe na belu šengen listu.
Mnogo bih više volela da i gospodin Čiplić i ostali ministri u Vladi Srbije kažu - ne, dragi građani, nama je ovaj krovni antidiskriminacioni zakon, potreban zato što u Srbiji u 21. veku ima još pojava diskriminacije. Dobro se zna i poznato je da po svim istraživanjima - ko su najugroženije grupe u Srbiji. Zna se da najveću diskriminaciju trpe i dan-danas pripadnici romske nacionalne manjine.
Veoma su i dalje diskriminisani, znači nismo im obezbedili uslove i osnovna ljudska prava - invalidi, odnosno osobe sa invaliditetom. Takođe su i žene i dalje veoma diskriminisane. Dakle, to su argumenti kojima je trebalo ići i ubeđivati i poslanike i građane. Ne možete samo da frljnete rečenicu - znate, ovo je naš uslov za beli šengen.
Šta i kada mi završimo i kada usvojimo sve zakone koji su na toj tzv. šengen listi? Mi smo, mislim, uglavnom usvojili, možda imamo još određeni broj zakona, ali i to ćemo završiti za mesec-dva. Kako će Vlada Srbije odgovoriti na pitanje - dobro, gospodo iz Srbije, a gde su vam granice i ko su vam građani? Da li ćete vi obezbediti da 130.000 Srba koji žive u srpskoj Pokrajini na KiM putuju bez viza? Kako ćete odgovoriti na to pitanje, a to je sledeće.
Dakle, kada završimo ove zakonodavne aktivnosti, vi imate još mnogo veoma teških pitanja na koja treba odgovoriti. Nadam se da niste Kosmet prodali za beli šengen, zato što su vrata EU i za vas zatvorena.