Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u kontekstu ove popodnevne skupštinske rasprave moja diskusija biće usmerena ka trećoj tački dnevnog reda, odnosno ka izboru novog predsednika Saveta Narodne banke Srbije ili tačnije prema onome što nas očekuje u oblasti ekonomske politike i očigledne nespremnosti Vlade RS da odgovori na izazove koje nam nameće globalna finansijska kriza.
Naime, i laiku je jasno da kabinet Mirka Cvetkovića, tačnije onaj njen ekonomski deo, šansu za spas Srbije vidi isključivo i jedino u saradnji sa MMF. U prilog tome i aktuelna situacija u vezi najnovijih pregovora o aranžmanu sa pomenutom institucijom.
Ovom prilikom bih želo da javnosti radi predočim nekoliko činjenica. Naime, MMF je još od svog osnivanja 1944. godine imao određenu ulogu u stabilizovanju deviznog kursa i platnog bilansa zemalja članica. Ova uloga je bila značajna u razdoblju od osnivanja MMF-a pa sve do kraja 60-tih godina.
MMF ostaje u okviru svog ranijeg i duboko ukorenjenog neoklasičnog modela ekonomske ravnoteže i posle raspada sistema fiksnih deviznih kurseva 1971. godine. Međutim, svet i ekonomska nauka su se od tada bitno promenili, a MMF je najvećim delom svoje aktivnosti čvrsto držao u okviru svog početnog i sada već prevaziđenog modela viđenja sveta i ekonomije. Ne samo što je postao nepotreban, već se istovremeno pretvorio, mogu i tako da kažem, u štetnu međunarodnu instituciju.
Ovo se možda najbolje ogleda u činjenici da MMF ne samo gotovo potpuno zaobiđen u svim bitnim tekućim međunarodnim raspravama u vezi sa planetarnom i najdubljom finansijskom krizom od Drugog svetskog rata, već je MMF istovremeno zaobiđen i zanemaren u svim bitnim akcijama ekonomske politike koje su se desile i koje su u toku navedene krize.
Inače, tokom globalne finansijske krize i sloma finansijskih tržišta u jesen 2008. godine MMF je bila skraćenica koja se retko kada čula tokom ozbiljnih rasprava o rešavanju krize i koja je bila potpuno odsutna prilikom akcija da se kriza olakša i reši, i pored slobodno raspoloživih 255 milijardi dolara u MMF, koje bi mogle odmah da se iskoriste za pružanje podrške zemljama u krizi.
Sada su krediti MMF svedeni na samo četiri milijarde dolara, a neto prihod od kamate je opao i profit se pretvorio u gubitak. Čak su one bogate i razvijenije zemlje namerno zaobišle MMF, stvorivši forum za finansijsku stabilnost posle finansijske krize u Aziji 1997-1998. godine. Navedeni forum je udruženje zakonodavaca i zvaničnika koji su zaduženi za ekonomsku politiku iz razvijenih zemalja.
Odlazak MMF-a je najočigledniji primer izraz kraha i neumeća u vođenju ekonomske politike sa kojim se nažalost suočava i država Srbija. Primera radi, Island je recimo prvo otišao u Moskvu i za malu zemlju uzeo veliki kredit od Rusije 5,43 milijarde dolara. Mađarska, koja je u sličnim finansijskim poteškoćama, pomoć je potražila, odnosno u pomoć je priskočila Evropska centralna banka sa pet milijardi evra, i to iako je Mađarska zemlja izvan zone evra, samo da ne mora da padne u kandže MMF-a i njegovog prevaziđenog modela odnosno viđenja ekonomije, čije posledice osećaju i ljudi i vlade u zemljama u kojima je imala svoje prste.
Bilo bi zanimljivo u ovom svetlu sagledati izjavu ministarke finansija Srbije koja je u vezi sa mogućim sklapanjem sporazuma sa ovom institucijom – sklapanjem tog programa Srbija će ubrzati proces pridruživanja EU. Ovde očigledno nešto nije u redu. Srbiji će po viđenju gospođe ministarke dobro doći sporazum sa MMF na putu ka EU, a Mađarsku u isto vreme EU spasava, koliko god to može, da ne dopadne šaka MMF.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta u ovom trenutku treba učiniti? Očigledno da je odlazak na vrata MMF odraz i potpunog poraza na ispitu ekonomske stručnosti i uspeha u vođenju privrede. Bilo je raznih predloga, čak i potpisivanje sporazuma sa MMF bez uzimanja kredita, ništa drugo do jedan podanički odnos, a zauzvrat se ništa značajnije neće dobiti.
Sadašnja Srbija, sa svojih oko devet miliona stanovnika, ima dug prema inostranstvu od skoro 30 milijardi dolara, i ovakav deficit je ishod već dugoročnog ekonomskog rada onih koji su zaduženi za ovu oblast našeg društva. Podsetiću vas da je budžet RS dizajniran upravo u konsultacijama sa MMF sredinom novembra prošle godine, a u skladu sa uslovom tadašnjeg koalicionog sporazuma o povećanju penzija za 10% i tadašnjim stanjem u svetskoj ekonomiji.
U međuvremenu su uslovi međunarodne ekonomije znatno pogoršani, ali i ekonomska kretanja u Srbiji. Iz dana u dan produbljivanje krize, pogotovo u narednim mesecima, može učiniti da predložene mere i proračune, odnosno revizije proračuna, pre svega kursa, cena, prihoda i potrošnje budžeta, mogu ići samo ka lošijim scenarijima.
Podsetiću vas da su osnovne primedbe poslaničke grupe SRS vezano za tada donet budžet bile, pre svega, precenjenost planiranih prihoda u rebalansu budžeta za 2008. godinu, koja utiče i na precenjenost prihoda u 2009. godini, zatim strukturne promene u kojima je sav porast rashoda baziran na rastu transfera penzionom fondu, dok su po odbitku ove pozicije svi ostali rashodi nominalno ostali isti, a realno su smanjeni za stopu inflacije u 2009. godini.
Ono što je možda najvažnije, što se u ovom trenutku najviše očitava, to je da se ne sadrže elementi koji bi poslužili kao amortizeri u prenošenju svetske ekonomske krize u Srbiju.
S obzirom da vreme polako ističe, na kraju bih rekao, čini mi se, kada je u pitanju ono što nas može očekivati nakon izbora i novog predsednika Saveta NBS, kao i ukupne ekonomske monetarne politike koja se vodi, to je da će država Srbija, iako se javnosti to predočava i na neki način upoređuje sa nekadašnjim reformama koje je sprovodio tadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković, čini mi se da će posledice biti iste, jer i one su tada prekinute nekakvom višom silom koja se ogledala u raspadu tadašnje SFRJ. Ovo što nam se sada dešava, očigledno da se alibi pronalazi u svetskoj ekonomskoj krizi.
Ako se ima u vidu da je finansijskim planom NBS za 2009. godinu ciljana stopa ukupne inflacije koja bi se kretala oko 9%, koja je projektovana, prosečna visina referentne kamatne stope od 18% na godišnjem nivou i eskontne stope od 8,5% na godišnjem nivou, kao i pretpostavke prosečnog kursa dinara prema evru u visini od 85 dinara za jedan evro i prema američkom dolaru u visini od 64 dinara za jedan dolar, očigledno je da ćemo biti svedoci toga da su i oni dežurni cinici, koji za istoriju, učiteljicu života, kažu kako nas ona uči, od nje nismo ništa naučili, i ovog puta, nažalost, biti ponovo u pravu. Zahvaljujem na pažnji.