Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, ovaj zakon je antisrpski, jer ne poštuje tradicionalne moralne vrednosti i shvatanja građana Srbije i kanone SPC, kao i svih drugih verskih zajednica u Srbiji.
Ovaj zakon skreće pažnju sa gorućeg problema države Srbije, skreće pažnju sa bele kuge ili pada nataliteta, i na taj način država Srbija polako ali sigurno izumire. Ovaj zakon je skandalozan, jer davanjem prava jednima, krše se prava drugih. Ovaj zakon podstiče diskriminaciju, netoleranciju i plašim se, nažalost, da ne izaziva veću mržnju, zlo i nasilje.
Kao što smo već čuli, ovaj zakon je zasnovan na Ustavu. Član 1. Ustava Republike Srbije reguliše ravnopravnost svih građana Srbije i time zabranjuje diskriminaciju. Mislim da je najvažniji član 21. Ustava Republike Srbije, gde se zabranjuje diskriminacija i utvrđuju se da su prava pred Ustavom svih građana jednaka. Član 76. Ustava Republike Srbije se odnosi na zabranu diskriminacija nacionalnih manjina.
Pitala bih ministra, zbog čega je onda neophodno bilo donositi krovni zakon, kako ga vladajuća koalicija i vi nazivate, po hitnom postupku, kad u Republici Srbiji, pored Ustava i članova koje sam već nabrojala koji zabranjuju diskriminaciju, postoji i nacionalno zakonodavstvo, uglavnom sa međunarodnim standardima čiji su osnov potvrđene međunarodne konvencije?
Zbog čega je ovaj zakon toliko važan, kada mislim da u Srbiji u današnjoj situaciji postoje mnogo veći i važniji zakoni? Želela bih da navedete neke kriterijume zbog čega je ovaj zakon važan, a ne samo ono što smo pročitali u obrazloženju koje stoji u Predlogu zakona.
Veoma su opasne tendencije koje su u ovom zakonu očigledne, a usmerene su na razbijanje porodice. Opstanak našeg društva i države je moguć samo ako opstane zdrava porodica, koju nije najela ili zahvatila erozija morala. Iz ljudskog telesnog sklopa očigledno je da je osnovna funkcija polnosti produženje vrste. Svi zakoni moraju biti u skladu sa moralom, etikom, pa i ovaj zakon. Neprihvatljivo je transeksualizam stavljati u isti rang sa nacionalnim, polnim, verskim diskriminacijama, kao ozbiljnim društvenim problemima.
Predloženi zakon predstavlja diskriminaciju i unošenja kriterijuma individualnosti nad opštim dobrima. Srpska radikalna stranka je saglasna sa zahtevima verskih zajednica. Biblija osuđuje homoseksualnost kao greh.
Kao lekar i kao neuropsihijatar ne slažem se sa koleginicom koja je govorila o homoseksualnosti onako pomalo, rekla bih, euforično, ali ne bih htela da diskutujem o tom problemu sa njom. Rekla je mnoge neistine, ali ima pravo da ima svoje mišljenje o tom problemu. Odbojnost je prirodna ljudska reakcija na ideju da se homoseksualnost proglasi normalnom pojavom. Ljudi imaju odbojnost prema agresivnom propagandnom stavu, čak i oni koji nemaju ništa protiv gej populacije.
Ljude ne treba prisiljavati i ubeđivati da to nije problem i devijacija, nego da je to normalno stanje stvari. Homoseksualnost nikada ne ide sama sa sobom. Homoseksualnost prate i druge polne devijacije, kao što je pedofilija, sadomazohizam, tako da ova pojava na neki način ugrožava stanovništvo Srbije.
Srpska radikalna stranka nije homofobična, ali ne prihvatamo da nas neko ubeđuje da je to normalno, kao što ne voli ni većina građana.
Takođe, smatramo da je javno pokazivanje homoseksualnosti nemoralno i vređa moral građana Srbije.
Ono što bih na kraju želela da kažem, a to je da pozovem vladajuću koaliciju da borba protiv diskriminacije počne iz ovog parlamenta, naročito borba protiv diskriminacije političkih partija koje su u opoziciji.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš, posle nje narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Gospođo Čomić, samo bih vas zamolila da mi kažete koliko vremena na raspolaganju još ima poslanička grupa.
(Predsedavajuća: Zaustavila sam vam vreme. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je devet minuta i 10 sekundi. Izvolite iz početka.)
Onda ću se zaista potruditi, s obzirom da i gospođa Pop-Lazić jeste na spisku, da vrlo brzo i kratko, u nekom vremenu koje je podnošljivo za kolege iz vladajuće većine, eventualno dva minuta, zaista eventualno dodam poneku boju ovoj temi koja se tiče zabrane diskriminacije.
Stav SRS naravno jeste sloboda, jesu prava, jeste pravna država i jeste odgovornost. Ukoliko odgovornosti nema, onda se slobode najčešće zloupotrebljavaju.
Međutim, ono što nama jeste izvesna nedoumica, drago mi je, gospodine ministre, da ste prisutni, pretpostavljam da ćete odgovoriti zapravo na ovu moju nedoumicu, zašto je konkretno DS čekala devet godina da stavi na agendu zakon o borbi protiv diskriminacije, s obzirom da ste vrlo važan partner u vršenju vlasti od 5. oktobra 2000. godine.
Mi smo ovde, gospođa Čomić to može da potvrdi, više puta kao poslanička grupa tražili i inicirali, posle početne zbunjenosti, da se između svih ostalih odbora, mislimo da je to vrlo važan, ako ne jedan od najznačajnijih odbora, formira odbor za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Ukoliko ne grešim, gospođa Čomić će da me ispravi, mislim da taj odbor nikada nije bio formiran od petooktobarskih promena naovamo, što je zaprepašćujuće.
Zaista, moram da nagovestim zbog srpske javnosti da će SRS, zbog stanja ljudskih prava u Srbiji 2008/2009, pretpostavljam i svih narednih godina, da inicira formiranje pododbora ili eventualno grupe u okviru određenog odbora, recimo Odbora za rodnu ravnopravnost, koji bi se bavio baš zaštitom ljudskih i manjinskih prava.
Zašto mi o ovome pričamo? Najčešće kada govorimo o svojoj ideološkoj osnovi, a tiče se velike Srbije koja obuhvata one prostore sa kojih su Srbi prognani, samo da vas podsetim, Srbi su etnički očišćeni sa teritorije Republike Srpske Krajine. Tokom dve akcije, "Bljesak" i "Oluja", negde oko 400.000 Srba je proterano. Nevino postradalih Srba u periodu ratova 1992-1995. na teritoriji Srebrenice - 6.387.
Dakle, Srbi jesu diskriminisan narod na nekadašnjim jugoslovenskim prostorima. Nama, kao državi sukcesoru, ostalo je da se bavimo zaštitom tog prava većinskog naroda ovde, a poseban odnos prema Srbima na teritoriji Kosova i Metohije.
S druge strane, ono što je takođe vrlo važan i značajan problem koji ćemo mi, nadam se, otvoriti ovde kao temu jeste diskriminacija u ekonomskoj sferi, odnosno trgovinskim sporazumima i trgovinskim odnosima u okviru Cefte. Mi imamo frapantne podatke u odnosima bilateralnim između Srbije i Hrvatske i tu očekujemo da će nadležna ministarstva da, u skladu ovog trenda borbe protiv diskriminacije, zaista zaštite srpske nacionalne interese.
Ono što je takođe važno jeste diskriminacija koja se oseća u srpskom društvu posle tzv. demokratskih promena, a jeste u onom delu kada je reč o ostvarivanju radnopravnih odnosa, srpsko društvo je u većini politizovano. Ono što je ispred svakog prava koje garantuje Zakon o radu jeste pripadnost političkoj stranci. To su, dakle, samo nekakve teme u ovom kratkom vremenskom intervalu o kojima valja razmišljati. Odgovore na pitanje i dileme nadam se da ću čuti vrlo brzo.
To što mi sada, 2009. godine, dakle devet godina posle 5. oktobra 2000. godine, govorimo o zabrani diskriminacije je odnos vladajuće većine prema diskriminaciji. To što narod u Srbiji, koji redovno ostaje bez posla i ne može nigde da ostvari prava jer institucije suštinski ne funkcionišu, i prema izveštaju Saveta Evrope, ljudska prava u Srbiji su na vrlo niskom nivou, zakoni postoje, ali se ne sprovode.
Svedoči takođe odnos vladajuće većine, na prvom mestu DS, što Skupština Srbije, kao najviše zakonodavno telo, nema od 2000. godine odbor za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Hvala vam na strpljenju. Nadam se da ćete mi odgovoriti na ove dileme i eventualna pitanja.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je četiri minuta i 20 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, nakon ove rasprave koja se bliži kraju, a poslanici SRS dali su sve od sebe da javnosti i vama prenesu stav naše stranke po pitanju ovog zakona koji, moramo da priznamo, tretira samo određene vidove diskriminacije, a neke koji su možda čak i važnije gura u zapećak ili ih čak i ne spominje.
Pošto nemam mnogo vremena, samo ću navesti neke vidove diskriminacija čiji smo svedoci, a možda i učesnici, da bismo skoncentrisali naše snage da to nekako prevaziđemo, jer stav naše stranke je borba protiv bilo kakve diskriminacije.
Govoriću o političkoj diskriminaciji. Ovaj zakon se u jednom svom članu, u članu 25, na neki način osvrće na zabranu diskriminacije zbog političkog ubeđenja, sem kada je to neophodno da se reaguje, ukoliko to političko ubeđenje u svom programu ima fašističke, nacističke i rasističke poglede ili neke aktivnosti, što nije svojstveno našim političkim strankama, barem ne ovim bitnim koje utiču u političkom životu, a ni uopšte istorijski svojstveno našoj političkoj sceni.
Pozabavila bih se pre svega diskriminacijom narodnih poslanika, a dokaza za to imate koliko god hoćete. O diskriminaciji žena ovde takođe, evo u našoj kući ovde, u parlamentu, odredio se Odbor za ravnopravnost polova, i bez ovog zakona zadovoljna sam ovom odlukom koju je Odbor doneo i pročitaću kako glasi.
Dakle, ta odluka kaže - osuđuje se neprimerno postupanje i istupanje narodnog poslanika Tomislava Nikolića na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, dana 13. februara 2009. godine, u obraćanju narodnoj poslanici Gordani Pop-Lazić, koje predstavlja kršenje ljudskih prava u oblasti ravnopravnosti polova.
Odbor za ravnopravnost polova upućuje apel svim narodnim poslanicima da se u svojim istupanjima jedni drugima obraćaju dostojanstveno i sa uvažavanjem. Dakle, postigli smo efekat i bez ovog zakona, parlament je pokazao, ili članovi odbora, da je dorastao situaciji.
Govorila bih o diskriminaciji građana u odnosu na to na kom delu teritorije žive. Spomenula bih građane na KiM koji su diskriminisani, nemaju osnovne, elementarne uslove za život, struju, vodu, danima. Niko ne preduzima ništa po tom pitanju. Dakle, da li i kako ćemo mi njih ovim zakonom zaštiti? Ovim zakonom, naravno, nećemo moći.
Diskriminacija po osnovu prava na rad. Koliki je broj nezaposlenih? Kažu 750.000, s tim što po 10.000, prema zvaničnim podacima, svakodnevno ostaje bez posla. Firme koje već imaju sklopljene ugovore da mogu izvezu svoju robu u ovim teškim uslovima i mogu da nam donesu 50 miliona evra, kao recimo "Sloboda" Čačak ili "Oružari" u Kragujevcu, ne mogu da izvezu svoju robu zato što ne mogu da dobiju izvozne dozvole.
Neću da govorim o aparthejdu, genocidu, etničkom čišćenju, to je katastrofa da se našlo uopšte u ovom zakonu, jer to nije primereno uopšte našoj državi.
Politička diskriminacija od strane medija. Da li je neko izvršio analizu, da li će neko izvršiti analizu koliko, recimo, prostora imaju neke novostvorene političke partije ili nevladin sektor u odnosu na zvanične državne organe, da ne govorimo o političkim partijama koje su osvojile ovoliki broj glasova i koje imaju toliko građana iza sebe? Niko o tome ne vodi računa. Možemo da održimo skup sa 5.000 ljudi, recimo, u zatvorenom prostoru (Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je iskorišćeno.) završavam, zahvaljujem, i to neće zabeležiti ni jedan medij, ali skup od 40 ljudi neke novostvorene partije biće zabeležen u svim elektronskim medijima. To je diskriminacija.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih narodnih poslanika za reč, a pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam        da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine? Ne.
Ako ne, zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na 2. i 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ODLUKE O IZBORU PREDSEDNIKA NACIONALNOG PROSVETNOG SAVETA I PREDSEDNIKA SAVETA NARODNE BANKE SRBIJE (zajednički jedinstveni pretres)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima odluka iz dnevnog reda po tačkama 2. i 3, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 169. stav 3, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa G17 Plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanik Vladan Batić, koji nije član nijedne poslaničke grupe, ima pravo da govori jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, ako to već nisu učinile, kako bismo mogli da obavimo raspravu po prijavama narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju: poslaničku grupu SRS narodni poslanik Paja Momčilov i poslaničku grupu DSS narodni poslanik Zoran Šami.
Saglasno članu 163. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu odluke o izboru predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, koji je podnela narodni poslanik Nada Kolundžija, i Predlogu odluke o izboru predsednika Saveta Narodne banke Srbije, koji je podneo Odbor za finansije.
Da li predlagač, narodni poslanik Nada Kolundžija želi reč? Ne.
Da li predstavnica predlagača, narodni poslanik Branka Ljiljak, zamenik predsednika Odbora za finansije, želi reč? Ne.
Da li predsednici ili predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Da.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS, a posle njega narodni poslanik Zoran Šami.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo da krenemo od samog početka.
Mi danas, u okviru ove Druge sednice Prvog zasedanja imamo raspravu o tri tačke dnevnog reda, i to - Predlog odluke o izboru predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, koji je podnela narodna poslanica Nada Kolundžija, i imamo Predlog odluke o izboru predsednika Saveta Narodne banke Srbije, koji je podneo Odbor za finansije. Imamo objedinjenu raspravu, a sada vidite koliko je predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta i predsednik Saveta Narodne banke ista tematika - zaključite i sami.
Mi sada lepo možemo, kada je to potrebno skupštinskoj većini, da stavimo u džak babe i žabe i onda da vodimo objedinjenu raspravu. No, bože moj, može se i tako. Samo ukratko da se osvrnem na predlog povodom, je li tako, odluke o izboru predsednika Saveta Narodne banke Srbije.
Savet Narodne banke Srbije je dobio svojih pet novih članova u septembru prošle godine, kao što je većini vama verovatno znano. Verovatno je većini vama znano da je guverner Narodne banke, neko je danas njega ovde u raspravi prepodnevnoj spominjao - čovek je sumnjivih stručnih sposobnosti, bivši činovnik Dojče banke. Isto tako, većini od vas, bar nama srpskim radikalima, potpuno je jasno da je taj gospodin eksponent, je li tako, međunarodnih finansijskih centara moći koji treba da kontrolišu situaciju u našoj Srbiji.
Mi smo dobili kao predlog od Odbora za finansije da izaberemo za predsednika Saveta NBS Dejana Šoškića, vanrednog profesora ekonomskog fakulteta u Beogradu. Ne bih se bavio posebno biografijom ovog vanrednog profesora Dejana Šoškića.
Međutim, interesantne su dve-tri činjenice koje padaju odmah u oči. Relativno je mlad čovek, ima 42 godine, fulbrajtovac je. Ima biografiju, prema mišljenju DOS-ovaca, dosta bogatu. Tu se vidi da se dosta usavršavao u SAD, da ne nabrajam gde i kako. Onog koga to interesuje može to da vidi. Mi, naravno, poslanici nismo dobili ovu biografiju. Ko želi da se upozna sa kandidatom za koga treba da glasamo, mora lično da se potrudi da dođe do toga. Zašto nam to nije dostupno ne znam?
No, da se ne bavim više ovim predlogom, interesantniji mi je izbor za predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta za obrazovanje. Vi ste u toku par ovih dana raspravljali na temu ovog odbora. Vi ste obavili izbore. Izabran je 21 novi član. Videli smo, gledali smo, glasali ste mimo Poslovnika, po 35 sekundi. Videli smo da ste i ponavljali glasanje. No, videli su to i građani i to je ono što vi sigurno ne možete da izbegnete. Sud javnosti će u svakom slučaju da vam bude onaj glavni presuditelj - time se neću baviti.
Mi smo videli da je razrešen bivši predsednik ovog tela i to je dr Aleksandar Jovanović, i videli smo takođe, da je kao kolateralna šteta, ovde postradao i akademik Miloš Đurić, jedan istaknuti naučni radnik. Sigurno zbog paralize koja je postojala u radu ovog tela nije dobro da najumnije glave snose konsekvence i posledice.
Šta je nama gospođa Nada Kolundžija predložila? Predložila nam je dr Desanku Radulović, profesorku, sa bogatom stručnom biografijom. Mora se kazati, ona ima zaista i akademsku bogatu karijeru, ima stručnu bogatu karijeru. Mora se priznati da je i društveno bila angažovana na poslovima koje sigurno treba da obavlja i ovaj savet. Hajde da se malo pozabavimo samim Savetom.
Vidite da Nacionalni savet broji 42 člana. Biraju se polovina njih na šest godina. Imaju mandat duži i od nas poslanika, duži od Vlade? Dalje, interesantno je da bi polovina, prema zakonskim normama, trebalo da budu istaknuti stručnjaci, a druga polovina ne moraju - a šta treba da budu, opet nije sasvim jasno.
Ono što je njihova sigurna funkcija, nedvosmislena i najvažnija funkcija, to su dve - donosi pravce u razvoju obrazovanja i vaspitanja u Srbiji i donosi nastavne planove i programe za nivo obrazovanja za koji su predviđeni.
Odmah da kažemo, većina to zna, ovaj nacionalni savet je zadužen za predškolsko, osnovno i srednješkolsko obrazovanje. Postoji poseban savet za univerzitetsko obrazovanje. Ono što je interesantno, ovo telo bi trebalo da ima javan rad.
Pitam vas - gde ste mogli da se informišete o radu ovog nacionalnog saveta? Ako ga biramo mi kao Skupština, verovatno bi na sajtu trebalo da vidimo i da se informišemo o onome što oni rade i kakve odluke donose. Na Skupštini toga nema.
Odete na sajt Vlade Srbije, potražite tamo gde su materijali u vezi sa radom ovog tela, nema ni tamo. Ako ste pratili štampu, ne sada u zadnje vreme, nego ranije, nećete ni u sredstvima javnog informisanja moći bilo šta da pročitate o radu ovog saveta. Zašto?
Vidite, taj savet koji ima 42 člana od svog osnivanja, a to je bio maj 2005. godine, uspeo je da se dvadesetak puta sastane. Imao je obavezu da svake godine Skupštini daje izveštaj o svom radu, što nije ispunjavao. Godine 2006. je uputio izveštaj i 2009. godine na traženje Odbora za obrazovanje, našeg skupštinskog, dostavio je izveštaj koji je Odbor odbio.
Šta je problem? Problem što u ovom zadnjem izveštaju su članovi ovog nacionalnog saveta izrekli jednu istinu, s kojom se i ja slažem, da je katastrofalna situacija u obrazovnom sistemu države Srbije. Međutim, nisu bili samokritični i nisu preuzeli deo svoje odgovornosti zašto je ta situacija takva.
To telo je plaćeno telo, članovi dobijaju 40.000 nadoknadu, a predsednik 50.000 nadoknadu i oni su koštali pojedinačno svaki 1.700.000 ovu državu, budžetska sredstva su odvajana za njih. Ukupno je država potrošila na njih i njihove aktivnosti 73 miliona, a oni nijedan relevantan dokument iz svoje nadležnosti nisu doneli, a proglasili su se nenadležnim za donošenje strategije obrazovanja u državi Srbiji, opšte strategiji koja nedostaje, a za koju su oni bili odgovorni i te kako da je mi dobijemo.
Ko nadgleda sistem obrazovanja predškolskog, osnovnog i srednješkolskog? Da vidimo kako on otprilike izgleda. Negde oko 1.100.000 dece obuhvaćeno je ovim sistemom, a imamo 1.873 predškolske ustanove sa 18.000 zaposlenih, oko 3.500 redovnih osnovnih škola, 240 specijalnih škola i 16 škola za odrasle, 47.000 nastavnika, nešto više, a srednjih škola imamo 548. Da ne razvrstavam koje su one vrste, imamo, što je interesantno, jedan mali broj privatnih škola.
Zadnjih dana mogli ste u medijima da pročitate da je Sindikat prosvete, jedan od sindikata reprezentativnih, izašao sa podatkom da u sistemu postoji 17.000 viška zaposlenih i da je to nešto što je neodrživo i neprihvatljivo za sistem. Ministar za prosvetu se složio s tim, sa konkretnom brojkom, i rekao je, opet što je zabeležila štampa naša, da neće biti otpuštanja u tom sistemu i da će se pronaći modusi i načini da svi zaposleni ostanu u sistemu.
I pored ovakve mreže razgranate, Srbija ima 1.400.000 nepismenih, samo 6,5% ima visokoškolsko obrazovanje. Zašto je to važno, probaću kasnije da kažem.
Pogledajmo samo Ministarstvo. U Ministarstvu radi preko 500 zaposlenih. Isto Ministarstvo ima dva državna sekretara, sedam pomoćnika i dva savetnika. O čitavom sistemu trebalo bi da brinu i sledeće institucije: Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja sa četiri organizacione jedinice, Centar za strateški razvoj, Centar za razvoj programa i udžbenika, Centar za profesionalni razvoj zaposlenih i Centar za stručno i umetničko obrazovanje.
Znači, postoje institucije u zemlji Srbiji koje bi mogle da odrade ove poslove koji nisu urađeni, a tiču se prosvetnog sistema, prvenstveno mislim na strategiju obrazovanja u državi Srbiji.
Dosovski sistem vladavine šta podrazumeva? On podrazumeva uvećavanje broja zaposlenih u državnoj administraciji. Samo da vas podsetim, u vreme Vlade Mirka Marjanovića, koja je kritikovana zbog najvećeg broja ministara, bilo ih 35, sadašnja Vlada ima 26. Ukupan broj funkcionera je bio 70 do 150, zavisno od vremenskog intervala, a danas imate, ako gledamo te funkcionere, a to su pomoćnici, državni sekretari i savetnici, 232 funkcionera. Ako gledate čitavu administraciju koja opslužuje ministarstva i Vladu, onda od 8.000 zaposlenih u 2000. godini imate danas 28.000.
Zašto ovo govorim? Više od 28.000 ljudi primaju plate iz budžeta. Znate li koliko primaju? Primaju 10% bruto nacionalnog dohotka. Ono što je interesantno, ova administracija je formirana na partijskoj pripadnosti i solidarnosti. Poznato je da stručne kvalifikacije ovde nisu odlučujuće, nego pripadnost određenoj partiji. To je naša realnost s kojom treba da se suočimo.
Često kažete da ste vi evropejci i da želite u EU. Vi obmanjujete narod, građane Srbije. Vi niste evropejci, vi fingirate evropski put, vi se rugate vašim postupanjem, sledeći taj put, a ja ću to pokušati i da dokažem.
Evropski prostor je, ako gledamo kroz odluke Saveta Evrope, 2000. godine doneo jedan dokument, Lisabonski dokument, u kome se odredio jasno i precizno šta želi do 2020. godine da postigne.
Rekao je - cilj je do 2010. godine da Evropa postane vodeća ekonomska sila u svetu koja će omogućiti održiv razvoj i socijalnu koheziju. Kako? Primenom i implementacijom znanja.
Mi sigurno znamo da je 21. vek proglašen vekom znanja i sigurno ćemo se složiti šta je ono specifično u 21. veku, pa specifična je ta globalizacija. Naravno, mi kritikujemo njene loše aspekte i uvek smo spremni da ukažemo na njih. Imamo informacione i komunikacione tehnologije koje su se naglo razvile, imamo menadžment znanja i naročito je važno u svemu tome da vidimo kako to Evropa zamišlja da ostvari ove ciljeve da ona bude planetarni vodeći ekonomski subjekat, uz pomoć znanja.
Ona kaže ovako - mora se prvo poboljšati kvalitet obrazovanja na svim nivoima, da treba omogućiti lak pristup svim društvenim slojevima tom obrazovanju i naravno govori o otvaranju svih sistema prema svetu.
Smatra se da će u 2010. godini, po toj lisabonskoj agendi, skoro 50% novih radnih mesta zahtevati tercijalni nivo obrazovanja, a mi imamo 6,5% ljudi sa visokom stručnom spremom. Smatra se da će skoro 40% zahtevati srednje obrazovanje, a tamo će za oko 10% biti dovoljna i osnovna škola. Da li naš sistem može da odgovori ovim prognozama i ovim izazovima koji stoje pred razvijenim evropskim zemljama, pitam vas.
Kod osnovnog obrazovanja Evropa je jasno definisala sedam ciljeva. Moraju se doneti smernice za formiranje referentnih indikatora, moraju se doneti akcioni planovi i moraju se pratiti izvršenja.
Pitam vas u zemlji Srbiji, gde su indikatori, pokazatelji sistema obrazovanja? Gde možemo da ih vidimo? Gde je akcioni plan kojim će da se postigne cilj? Gde je provera i evaluacija onoga što je postignuto?
Gospodo poslanici, to je Evropa. Vi ovo sve ne radite, samo pričate, samo pevate jednu pesmu koja postaje već otrcana i skoro neverovatna. Dajte indikatore, dajte akciju i dajte evaluaciju.
Koji su to principi? Prvo decentralizacija, autonomija obrazovnih ustanova i jačanje odgovornosti prema roditeljima i prema deci koja su u sistemu. Obezbeđivanje nastavnicima od 20-100 sati kontinuirane edukacije u toku jedne godine, to kaže Evropa. Gde su vaših 100 sati kontinuirane edukacije nastavnika i nastavnog osoblja?
Osiguravanje kvaliteta je druga stvar, koja se obezbeđuje samokontrolom same ustanove i spoljašnjom kontrolom kroz testove i ispitivanja.
Gde su vaši testovi ispitivanja? Gde su vaše metode samokontrole? To je Evropa. Ovo što radite, što samo pričate o Evropi, to je zabušavanje i to je ruganje kako Evropi, tako i građanima Srbije.
Osiguravanje kvaliteta sa 16 indikatora se prati u četiri oblasti. Prvo se gledaju dostignuća u matematici, maternjem jeziku, opštim naukama, informacionim tehnologijama, stranim jezicima, gleda se uspeh i prelaznost u viši nivo, analizira se učešće zainteresovanih grupa roditelja, koje treba da budu glavne u analizi rezultata i onoga što se postiže u školama. Gde su naši roditelji uključeni po vama, u koja tela? Gde mogu da kažu šta misle? Postoje saveti pri školama, a govorim za više nivoe. Opremljenost i struktura obrazovnih ustanova. Gde možemo da vidimo kakva je opremljenost naših ustanova? Gde možemo da vidimo strukturu?
Gospodo, to je Evropa, nije ovo što nam ne date da govorimo. Ne date nam da govorimo upravo da ne bi ovo iznosili, da vas ne bi demaskirali pred građanima Srbije, i to je razlog vaše tiranije većinske, i to je razlog donošenja restriktivnog Poslovnika kog zloupotrebljavate i sami.

Narodni poslaniče, 20 minuta je isteklo, vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, na prošloj sednici smo imali tačku dnevnog reda – Izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta i, kao neki prirodni nastavak tog posla, na ovoj sednici imamo izbor predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. Na prošloj sednici sam izneo stavove DSS u vezi sa izborom Nacionalnog prosvetnog saveta i danas se verovatno ne bi ni oglašavali da ono što se dešavalo juče prilikom glasanja za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, meni bar lično, a i mnogim mojim kolegama, nije ostavilo veoma gorak ukus u ustima.
Pre svega, neću sad da lamentiram o tome koliko je Nacionalni prosvetni savet, bar onako kako je zamišljeno u zakonu, jedna veoma važna državna institucija, institucija koja treba da bude sve drugo samo ne politička, koja treba da bude, pre svega, visokostručna, a zatim i da predstavlja i na neki način reprezentuje savest ovog društva u jednoj tako važnoj sferi kao što je obrazovanje.
Nažalost, bojim se da i ona tačka dnevnog reda na prošloj sednici, a i ova tačka dnevnog reda na ovoj sednici, ima potpuno pogrešan naslov. Dragi prijatelji, ovo nije izbor Nacionalnog prosvetnog saveta, ovo je izbor prosvetnog saveta vladajuće većine.
Nažalost, juče smo izabrali 23, neću da kažem, časnih ljudi, među njima ima i onih sa veoma lepim biografijama, ali smo ih nažalost birali ne zbog tih biografija nego zbog, da kažem, stranačke podobnosti vladajuće većine. To je bilo potpuno jasno.
Da ste, osim toga, bar to uradili sa nekim stilom, to bih i razumeo, ali ste se tu naganjali i potpuno protivposlovnički ponavljali glasanja, gde je jedini razlog za ponavljanje glasanja to što neko ko je trebalo da bude izabran nije dobio u prvi mah dovoljno glasova, bilo je to i kod izbora u nekim drugim kategorijama, po nekim drugim tačkama.
Pri tome, ponižavajući u krajnjoj liniji upravo te koji su izabrani, a da ne kažem da je jučerašnji postupak u Skupštini sasvim morao da uvredi mnoge časne i veoma kvalitetne ljude, koji ne da nisu izabrani, nego nisu dobili priliku da bilo ko za njih glasa.
Podsetiću vas – ovde je u vreme glasanja sedela samo vladajuća većina. Niko drugi razuman nije mogao da ostane da sedi nakon cirkusa koji se desio kod izbora gospođe Sonje Liht.
Hoću da kažem da ovo što smo juče radili ne valja ništa. Ne valja ništa ne zato što ne valja mojoj stranci ili nekoj drugoj stranci, ili što valja nekoj trećoj stranci, nego ne valja ništa što to za zemlju Srbiju i njenu prosvetu ništa dobro nije.
Uvodeći praksu da biramo kandidate vladajuće većine u tela kakvo je Nacionalni prosvetni savet, a takvih tela ima još, srećom, u ovoj državi, mi zapravo uvodimo praksu da će svaka sledeća skupštinska većina, bez obzira ko je činio, verovatno nažalost raditi to isto.
Tako ćemo imati praksu da će svaka sledeća skupštinska većina smenjivati aktuelnog predsednika nekog prosvetnog saveta, pa birati nekog novog itd.
Doduše, trenutno rizikujem da mi predsedavajuća, verovatno s pravom, zameri da zapravo ne govorim o tački dnevnog reda, jer na tački dnevnog reda je izbor predsednika tog i takvog prosvetnog saveta. Odmah da vam kažem, namerno to ne činim, jer celokupan postupak koji je sproveden u ovoj sali, iako, već sam vam rekao, bilo je načina i uzalud sam, nažalost, pokušavao na Odboru za prosvetu da uvedem taj način da razgovaramo o kandidatima, da dođemo do nekog konsenzusa.
Čitajući njihove biografije, veoma dobrih kandidata je bilo. Neki od njih su izabrani, ali nažalost mnogi od njih nisu izabrani. To je šteta, neću da kažem za ovu ili onu stranku, to nije važno, to je, naravno, šteta za zemlju Srbiju.
Meni i DSS preostaje jedino da se nadamo da će doći neka bolja i razumnija vremena, da će se Srbija i u ovoj, a i u drugim oblastima dozvati pameti i da ćemo jednog dana dobiti prave naslednike Dositeja Obradovića.
Ovo nisu naslednici Dositeja Obradovića. Uzgred budi rečeno, ni predloženi kandidat to svakako nije.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćeni predlagač.