Gospodin ministar Čiplić želi reč.

Poštovane poslanice, poštovani poslanici, ono što je veoma bitno jeste da se čujemo i da saslušamo jedan drugog šta govorimo. Nekoliko puta sam za ovom govornicom rekao da ovaj zakon je igrom slučaja uslov za beli šengen, ali da Republika Srbija, na osnovu onoga što je njen unutrašnji pravni poredak, duguje građanima Srbije ovaj zakon.
Možda nisam bio dovoljno jasan. Sada kažem da ovaj zakon, bez obzira što je uslov za beli šengen, jeste dug koji Republika Srbija već šest godina duguje, koliko se ovaj zakon radi, građanima Srbija. Ova vlada taj dug vraća. Šest godina traje neformalna rasprava, javna rasprava o ovom zakonu. Ponavljam, možemo se mi saglasiti oko rešenja ili ne, možemo se mi saglasiti sa argumentacijom Vlade ili ne, ali ta argumentacija stoji.
Takođe sam rekao da ovaj krovni zakon ne sprečava i ne isključuje donošenje posebnih antidiskriminacionih zakona za pojedine ugrožene kategorije lica. Veoma je bitno da znamo sledeću stvar.
Kako se javna rasprava organizuje? Javna rasprava se organizuje javnim pozivom. Ministarstvo vera, ne ovo, nego i prethodno, dalo je svoje mišljenje na jednu verziju koja je vrlo slična ovom zakonu. Štaviše, prvobitna verzija ovog zakona, kada je poslata pred Vladu imala je upravo onu formu koju je upravo Ministarstvo vera tražilo.
Mi možemo pokušavati da nađemo što veći kompromis, da angažujemo što veći mogući broj stručnjaka, da što više zainteresovanih grupa uključimo u pisanje zakona, ali nama je cilj da ovaj zakon donesemo. Vlada je jedanput morala da preseče šestogodišnju raspravu o zakonu o zabrani diskriminacije. Mi smo sada to uradili i presekli smo.
Ponavljam, čak i onog trenutka kada je zakon već bio poslat u skupštinsku proceduru, uvažavajući crkve i tradicionalne verske zajednice, mi smo ga povukli, pre deset dana, bez obzira što je formalno javna rasprava završena i što javna rasprava traje šest godina, odnosno povukli, uvažavajući upravo i njihov status i njihov položaj.
Opet ponavljam, član 18, ovako kako zvuči je usaglašen kompromisno sa njihovim željama, znači bukvalno tako važi. Pri tome, svakako da je bitno evropsko iskustvo i evropska praksa. Većina država, juče sam pročitao, ima ovu vrstu zakona.
Ono što mi je juče promaklo, mojom greškom, jeste da navedem i Grčku. Grčka ima zabranu diskriminacije po seksualnom opredeljenju u Zakonu o radu iz 2005. godine. Dakle, veoma mi je bitno da čujem šta narodni poslanici govore i veoma bih voleo da i poslanici čuju šta ja kažem. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.

Reč ima narodni poslanik gospođa Jelena Trivan. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, drage kolege poslanici, veliko mi je zadovoljstvo, o mnogim sam zakonima govorila za ovom govornicom, ali mi je zaista verovatno najveće zadovoljstvo što imam priliku da govorim o zakonu protiv diskriminacije i zato što se Srbija nalazi na pragu da posle šest godina ovaj zakon i usvoji.
S druge strane, jako mi je krivo i lično što je ovaj zakon na ovaj način upotrebljen i zloupotrebljen i što se danas ne govori o onome, danima se već ne govori o onome što je istinski njegov sadržaj.
Razvoj društva zapravo pokazuje kakav odnos imamo prema manjinskim i ugroženim grupama i kako se odnosimo prema onima kojima je potrebna zaštita. Istorija čovečanstva je istorija razvitka svesti, razvitka demokratije i razvitka odnosa prema slobodi. To je istorija osvajanja slobode.
Pre stotinu godina naši preci, naše žene prvo nisu mogle da zamisle da rade u fabrici, a kamoli da glasaju ili učestvuju u vladi. Danas se naš glas ravnopravno čuje. Žene u pojedinim islamskim zemljama danas ne mogu da zamisle ni da izađu na ulicu bez pratnje muškarca, a kamoli da se nađu na mestu na kome ja stojim. Duboko verujem da će za 50 godina to biti normalno, jer kao što rekoh, istorija jeste osvajanje slobode.
Kao što je pre neku godinu kod nas bilo nemoguće da govorite politički drugačije a da za to ne budete grubo sankcionisani ili pretučeni ili da vas vaše rođeno dete prijavi jer je bilo normalno reći u ovoj zemlji - ja sam te rodio, ja ću i da te ubijem. Za 50 godina mnoge stvari koje danas vidimo kao normalne, verujte, biće nemoguće. Mi smo ovde da takvu situaciju i takve prilike kreiramo.
Zato ovaj zakon i odnos koji u ovom trenutku prema njemu imamo govori o tome koliko smo spremni da prihvatimo sve ljude istinski kao jednake i nama ravne i koliko su predrasude u nama zaista duboko ukorenjene.
Ono što je stvarno pitanje je pitanje da li priča o homoseksualcima, koji su, moram priznati, najmanje važni u kontekstu važnosti ovog zakona, jeste zapravo izgovor da ne pokažemo kolike predrasude imamo prema nekim drugim grupama i koliko smo istinski nespremni da prihvatimo da su nam svi ljudi jednaki.
Deklarativno će ovde svako reći da nema nikakav problem sa Romima, verovatno će biti toliko milosrdan da im na pešačkom prelazu udeli pet dinara, ali radeći u Ministarstvu za ljudska prava sam videla da su svi vrlo spremni da ispišu svoju decu iz svakog odeljenja gde ima nekoliko Roma kako im deca ne bi dobila vaške. Među njima su bile i moje kolege poslanici. Vrlo smo spremni da deklarativno govorimo o pravima svih, kako su svi jednaki i mi sa time nemamo nikakav problem, ali imamo veoma veliki problem da nas neki Rom privede kao policajac ili da zauzme naše radno mesto. O drugim manjinama da i ne govorim.
Kada govorite, pogledajte jezik javne reči u medijima naših političkih poslenika. Hiljadu puta ćete čuti reč kako smo mi vrlo liberalni i svima dajemo slobode. Ko smo mi da dajemo? Zar nisu ljudi pripadnici druge vere, druge nacije, drugačiji od nas građani kao i mi koji uzimaju onoliko koliko im pripada? Ko smo mi to od Boga dati da im dajemo i time dokazujemo svoju veličinu? Pripazite kada to izgovarate koliko to govori o nama koliko smo nespremni da prihvatimo koncept jednakosti.
Kao što i odnos prema ovom zakonu pokazuje da mi ovde glasamo za mnoge zakone a da nismo spremni da ih suštinski prihvatimo, jer odnos prema ovom zakonu pokazuje da mi zapravo nismo prihvatili Ustav, koga volimo da pominjemo i da se busamo u naše grudi kako smo svi jednoglasno za njega glasali. Upravo taj Ustav u članu 21. garantuje jednakost i upravo taj Ustav u članu 1. kaže da je ovo država zasnovana na ljudskim i manjinskim pravima, građanskim slobodama i evropskim principima i vrednostima. Kada glasamo o zakonima koji očitavaju takve principe i vrednosti, mi pokazujemo niti da ih razumemo, niti da ih prihvatamo, niti da smo im privrženi.
Takođe, kada se ponašamo ovako prema ovom zakonu, sopstveni pravni sistem, zato što ovaj zakon ne uvodi nikakav novi osnov diskriminacije, osim po precima, koji već nije uveden u drugim zakonima, a mi smo ovde glasali za Zakon o pravima deteta, Porodični zakon, Zakon o informisanju, Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i hiljade drugih zakona koji sve ove vrste diskriminacija već popisuju i već o njima govore. Ništa se spektakularno i novo ovim zakonom nije dogodilo, osim što su mnogi dobili političku platformu da pokažu šta su njihova intimna i duboka uverenja, to je prosto i dobro, ali nije lekovito. Nije lekovito za ovo društvo, jer je ovo društvo pre tri godine bilo mnogo zrelije i očigledno ide unazad.
Kada smo donosili Zakon o nacionalnim manjinama, za njega smo glasali jednoglasno, svesni da je nedemokratski, neljudski i prosto nemoguće da u 21. veku svi ne budemo za princip poštovanja manjina. Zato je neverovatno da danas ovaj zakon izaziva ove polemike, umesto da bude mogućnost svima nama da pokažemo koliko smo kao demokratsko društvo uznapredovali.
Ono što je začuđujuće, takođe, to je što smo u ovom zakonu prosto imali, jedva da smo imali prilike, osim od ministra, da čujemo sadržinu zakona. Koji su to novi instituti koje ovaj zakon donosi? Šta nam donosi uvođenje instituta Poverenika? Šta je to novo što ovaj zakon donosi?
To su svega tri stvari o kojima niko ne govori. Ono o čemu su svi ovde govorili je već uvedeno nekim drugim zakonima. Imali smo prilike u prethodnim godinama da o tome govorimo. Nemojmo zavaravati javnost da će sada neki dobiti prava koja već nemaju, bilo Ustavom ili nekim drugim zakonom.
Ovim zakonom dobijamo opštu definiciju diskriminacije, dobijamo objašnjenje pojedinih akata diskriminacije i dobijamo jasan i precizan popis i opis načina sankcionisanja diskriminacije.
Tu se slažem sa kolegama koji su prethodno govorili zašto nismo govorili o nekim drugim grupama, o kojima bi trebalo danas da progovorimo i kojima ovaj zakon pruža šanse da budu zaista jednakopravni.
Prvo, da govorimo o nečemu novom što ovaj zakon donosi, a to je mogućnost da bude zaštićen onaj koji se pobuni protiv diskriminacije. Danas ljudi bivaju diskriminisani na radnom mestu, na ulici, u javnom prevozu, na bazenu na koji ih ne primaju da se kupaju, a da o tome ne smeju ni da govore ili da ništa ne smeju da preduzmu zato što se plaše, zato što će u tom slučaju biti još grublje sankcionisani. To ovaj zakon zabranjuje.
Ovaj zakon definiše govor mržnje sa kojim su počeli ratovi u ovoj zemlji. Ovaj zakon definiše teške oblike diskriminacije i ja tu potpuno pozdravljam mogućnost da postoje najteži oblici diskriminacije, a teški su posebno stoga što ih vrši država, odnosno institucije sa javnim ovlašćenjima koje ne smeju da ne znaju zakone i koje ne smeju da tretiraju drugačije građane i zato što su teški oblici diskriminacije onda kada se diskriminacija vrši preko medija i sredstava javnog informisanja.
To je važno reći, jer to uvodi jedan red i drugačiji odnos, ukoliko budemo među svima nama i među političkim neistomišljenicima i među nama koji smo verski, nacionalno različiti i među onima koji imaju neke druge osobenosti, to uvodi red i zato o tome treba danas da govorimo.
Šta je to što ovaj zakon donosi građanima koji su brojni, a pričamo npr. o ženama, ne pričamo o deci? Koliko vas je svedočilo na roditeljskim sastancima da su neka deca diskriminisana zbog svog socijalnog porekla? Ovaj zakon u članu 22. to zabranjuje, to diskriminiše i to vredi reći ljudima.
Da se vratim ponovo na početak odakle sam krenula, istorija čovečanstva je istorija osvajanja slobode. Nekada su se u ovoj zemlji stari ljudi ubijali da ne bi oduzimali hranu mlađima. To se zvalo lapot.
Danas, zahvaljujući napretku civilizacije i ovim zakonima, nadam se da se više neće dešavati da najveće žrtve upravo budu stari jer niko ne želi da im da šansu da rade, zato što niko ne želi da im da šansu da žive. I o tome govori ovaj zakon, a ne o onima koji se najviše ovde pominju, a kojima je mnogo manje nego nekim drugima potrebna naša zaštita. Hvala.

Reč ima gospodin Nikola Žutić. Izvolite.

Poštovani poslanici, gospodine ministre, prvo bih se osvrnuo na član 24. koji reguliše diskriminaciju nacionalnih manjina.
Poznat je tolerantan stav srpske države i naroda prema nacionalnim manjinama. Nacionalne manjine se nesmetano razvijaju, pa i umnožavaju. Njihova status je zaštićen prema najvišim evropskim standardima.
Kroz istoriju su od Srba stvarane nove nacionalne formacije, od kojih se posle stvaranja novih država u Srbiji stvarane i nacionalne manjine, kao što su danas hrvatska, slovenačka, muslimanska ili bošnjačka nacionalna manjina.
Treba istaći i činjenicu da su Srbi sačuvali stare nacionalne i verske manjine upravo zbog liberalne verske politike Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, SPC i Srba uopšte.
Međutim, u drugim novonastalim državama iz okoliša, naročito u Sloveniji i Hrvatskoj, drugi narodi osmim datog novostvorenog državnog i političkog naroda, skoro su nestali zbog prozelitske politike crkava, politike nacionalne asimilacije srpskog i drugih naroda, zbog politike ratnog terora progona Srba.
Slovenija je, na primer, maltene očišćena od Srba, Roma ali i Mađara. Srbi su izbrisani iz državnog spiska naroda u Sloveniji. Pošto su manjine zaštićene, ponekad i prezaštićene, zbog izuzetnog javnog uticaja pojedinaca iz redova verskih nacionalnih manjina, predlažem da se donese zakon o zaštiti srpsko-pravoslavne nacionalne većine od neoliberalnih ideoloških grupacija, a to su vladajuće i nevladajuće političke stranke, strane nevladine organizacije koje diskriminišu većinski narod lažima o srpskom hegemonizmu, velikosrpskoj politici, srpskom fašizmu itd.
Uticajni pojedinci srpskog i nesrpskog porekla, svojim agresivnim vokabularom u medijima, upravo izazivaju i vređaju pripadnike većinskog naroda, ponižavajući njegovu istoriju, državne institucije i dr. Sami mediji takmiče se u srozavanju srpskog nacionalnog i istorijskog ugleda.
Smatram da hitno treba zaštiti tradicionalne, kulturne i verske vrednosti od antievropskih i neoliberalnih ideja. Neoliberalna ideologija ide upravo u antievropskom pravcu negiranja suštinskih evropskih, moralnih, nacionalnih, kulturnih i verskih vrednosti. Razara tradicionalne crkve i verske organizacije, organizuje sekte, razara tradicionalne narode iz kojih stvara nove euronacije, stvara svu kulturu tobožnjeg avangardnog modernističkog novoevropskog značaja.
Član 21. ovog zakona, koji je uzburkao javnost, donekle je ublažen posle protesta klasičnih crkava i verskih zajednica. Naime, brisana je odrednica o rodnom identitetu, a ostala je odrednica o slobodnoj seksualnoj orijentaciji.
Gospodo poslanici, crkve i verske zajednice, i pored svojih antagonističkih verskih dogmi, ovaj put su se solidarisali.
Svedoci smo stanja da zbog agresivnog nastupa ateističkih i neoliberalnih grupacija dolazi do određenog ekumenskog zbližavanja, inače ekstremno suprotstavljenih crkava, kakve su na primer SPC i Rimokatolička crkva.
U borbi za zajednički opstanak, njihove tradicionalne verske nacionalne i političke doktrine koje su kroz istoriju bile suprotstavljene zbog vatikanske prozelitske politike vekovnog prebrojavanja pravoslavnih Srba i stvaranja Hrvata, nastoje se ekumenski zbližiti, bar određene frakcije u SPC. Poznato je da su te frakcije boravile u Raveni 2007. godine i pregovarale sa vatikanskim predstavnicima oko budućeg ekumenizma.
Srpska pravoslavna crkva je kroz istoriju, kao i jevrejska Mojsijeva vjera, dijelila sudbinu svog naroda. U mirnim vremenima bila je nevidljiva, dok se budila u vremenima golog opstanka srpskog naroda, kao što je to bilo 1937. godine, Konkordatska kriza, 1941. godine, 1991. godine i 1999. godine, a i danas povodom donošenja ovog zakona o diskriminaciji.
Država naprosto treba da štiti tradicionalni položaj srpske crkve u srpskoj državi, kakav je bio tokom 19. i 20. vijeka. Niko od nas se ne zalaže za teokratski odnos države i crkve, odnosno za stvaranje srednjevjekovne crkvene države.
Državotvorci u Kneževini, odnosno Kraljevini Srbiji, SPC odredili su poziciju državne crkve, prema brojnosti srpskog stanovništva koja je u vreme Kraljevine Srbije iznosila preko 90%.
U Kraljevini Jugoslaviji crkve i verske organizacije bile su u poziciji javnopravne korporacije, odnosno jugoslavenska država je bila u obavezi da preko svojih resora vrši nadzor i kontrolu nad organizacijom i radom crkava i materijalno ih subvencioniše.
Današnji aktuelni pravni položaj crkava i verskih zajednica vrlo je sličan nekadašnjoj poziciji u liberalnoj Kraljevini Jugoslaviji. Naime, crve faktički nisu odvojene od države, kako to piše u Ustavu. Taj odnos je ipak malo suptilniji nego što nam se čini.
Gospodo narodni poslanici, pod svodovima ovog socrealističkog zdanja moglo se čuti od pozicije i opozicije da je crkva odvojena od države. Kao što sam rekao, to nije tačno. Ovaj naš u nekim dijelovima nedorečeni Ustav to navodi, ali ostavlja mogućnost da država upravno komunicira sa crkvama preko Ministarstva vera. Zakon o crkvama i verskim organizacijama predviđa osnivanje Ministarstva vera, odvajanje crkve od države.
Dakle, ako su crkve u Republici Srbiji u poziciji javnopravne korporacije, odnosno ako su upravno povezane s državom, onda država mora ozbiljno razmotriti mišljenje crkve i zato je po meni intervencija crkava u ovom slučaju bila u potpunosti opravdana.
U ovom zakonu provejava tendencija izražene radikalne neoliberalne vjerske politike njegovih tvoraca. Zato ovaj zakon, naročito član 21, javno kritikuju predstavnici crkava. Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar se obara na zakon i optužuje ga da diskriminiše judeohrišćansku tradiciju. Crkve su, uz pravdanje da nisu bile pozivane na javnu raspravu, kao razlog za svoje nezadovoljstvo, navodile i neprecizne formulacije koje bi mogle da ugroze slobodu ispovijedanja njihove vjere, kao i mogućnost da ovakav tekst na mala vrata uvodi prava kojima se vrijeđaju javni moral i osnovni etički odnos objektivne vrednosti.
Nadbiskup Hočevar upozorava da bi donošenje ovakvog zakona crkve mogle doći u poziciju da im se sudi ako bi, na primer, zabranile homoseksualcima da budu svećenici, iako bi odbile da venčaju istopolni par.
U poslednje vreme medijski je vrlo zastupljen bivši dekan i profesor Pravnog fakulteta Union Vladimir Vodinelić, koji podučava srpsku državu i crkvu, a i ostale tradicionalne crkve, kakvu vjersku politiku treba da promoviše država. Profesor dr Vodinelić prepotentno kritikuje i vlast i crkve zbog povlačenja ovog zakona. Navodi ih kao gubitnike, a kao dobitnika navodi javnost koja se zbog, citiram, nezakonitog povlačenja zakona uvjerila da su crkve i vlast u ovoj zemlji nesolidne kao institucije. Čini mi se da je Vodinelić vjerovatno i radio na ovom zakonu, kao i na drugim zakonima o zaštiti ljudskih prava.
Po profesoru Vodineliću, najveći su gubitnici homoseksualci i transseksualci, ''jer gube još dio nade da ubuduće neće biti građani drugog reda''.
Pa, zašto bi homoseksualci postali građani drugog reda? I bez ovog zakona oni nisu građani drugog reda, oni kao i heteroseksualci mogu da ispoljavaju svoje nacionalne ili antinacionalne osećaje, imaju pravo na rad ili nerad, imaju pravo na školovanje, usavršavanje, imaju pravo na osobeno kulturno ispoljavanje.
Homoseksualci su, da ne zaboravimo, često visoko obrazovani pojedinci, uspešni u svom poslu, ali problem nastaje kada određene nevladine organizacije i političke stranke neoliberalnog ideološkog usmerenja počnu koristiti homoseksualce za ostvarenje svog političkog cilja, ostvarenje njihovog ideološkog cilja, a to je uništavanje nacije i tradicije. Zato se forsiraju javne manifestacije i marševi homoseksualca.
Čemu to javno manifestiranje? Pa seksualnost heteroseksualca, transseksualaca i homoseksualaca, koliko nam je poznato, traži intimu, spontanost, zatvorenost.
Homoseksualci, kao i heteroseksualci, imaju različita vjerska, nacionalna, ideološka i politička uverenja. I jedni su poštovaoci različitih vjerskih, političkih i ideoloških opcija. Ima ih državotvornih homoseksualca, nacionalnih i antinacionalnih, mondijalnih, klerikalnih i sekularnih, vjernika i nevernika, ali koji ne idu na gej parade.
Suština je u tome da neoliberalne nevladine organizacije hoće transseksualce i homoseksualce podvesti pod jedan ideološki politički kišobran, što je vid prisile i diskriminacije prema onim homoseksualcima koji neće da se pridruže njihovim organizacijama.
Zašto svi homoseksualci moraju biti pod skutima antisrpskih nevladinih organizacija, koje vrše političko organizovanje istih? Sve te antisrpske nevladine organizacije se povezuju i u horu ističu diskriminaciju koju sprovodi Vlada, crkve i fašistički velikosrbi.
Pošto mi vreme ističe, neću da pominjem direktno koje su to organizacije, samo bih pomenuo organizacije Labris, Udruženje za promociju ljudskih prava seksualno različitih Pride. Zatim, sa njima zajedno nastupaju "Žene u crnom", Feministička grupa 94. Oni nam svi zajedno otkrivaju da se Srbija nalazi u dubokoj krizi, političkoj i socijalnoj, iz koje će teško pronaći izlaz ukoliko se ne oslobodi ratnohuškačkog nasleđa i ne isporuči ratne zločince Haškom tribunalu. Vidite dokle ide ta grupacija, ta formacija koja se, tobož, zalaže samo za seksualna prava.
Na kraju, SRS će glasati protiv ovog zakona koji, kao što sam rekao, poništava tradicionalne srpske, ali i evropske moralne vrednosti, tradiciju, etiku, a može se reći i estetiku.

Vašoj poslaničkoj grupi je ostalo još 40 minuta. Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić. Poslaničkoj grupi LDP je ostalo pet minuta.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, bez sumnje je reč o najvažnijem zakonu koji Skupština u ovom sazivu usvaja. To pokazuje i ponašanje svih poslaničkih grupa i pokazuje žestina s kojom se polemike vode. Mnogo je stvari koje se mogu reći o ovom zakonu, ali većinu smo već čuli, tako da mi dopustite da dam jedan novi ugao oko najvažnijih pitanja koja su se otvorila.
Naime, sigurno da je najspornije pitanje prava iskazivanja seksualne opredeljenosti. Koliko god želeli da to zanemarimo, diskusija pokazuje da je to i najbolnije pitanje u ovom trenutku, bar u ovom parlamentu.
Pored mnogo stvari koje su moje kolege prethodno rekle, u kojima jasno izražavamo stav LDP da je to što neko pokazuje ljubav dozvoljeno i da mislimo da to ni na koji način ne treba sprečavati, dozvolite mi da upotrebim još jedan argument koji se ovako čuo, a mislim da je jako važan, iz čega ću nešto drugo reći.
Naime, član 20. Ustava, protiv koga je jedino u ovom sazivu LDP bila, kaže da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati. Sa time ćete se svi složiti.
Zakon o javnom informisanju, 22. april 2003. godine, "zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija, mišljenja zbog pripadanja nekoj rasi, veri, naciji ili zbog njihove seksualne opredeljenosti". Vlada Vojislava Koštunice, ministar iz stranke Vojislava Koštunice, 15. mart 2005. godine, Zakon o radu, član 1: "Zabranjena je posredna i neposredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, s obzirom na pol, rođenje itd."... seksualno opredeljenje".
Avgust 30, Zakon o visokom obrazovanju, premijer Vojislav Koštunica, ministar iz stranke Vojislava Koštunice, "pravo na visoko obrazovanje imaju sva lica uz prethodno stečeno srednje obrazovanje, bez obzira na rasu, boju, seksualnu orijentaciju", itd.
To je pravo već dostignuto i ovde govorimo o krovnom zakonu koji samo uopštava sve pojedinačne diskriminacije i uvodi alate kako bi se ta diskriminacija sprečavala, odnosno kažnjavala.
Ono što sam hteo da kažem, to je da je odnos prema ovom zakonu i ono o čemu se već govori - lažno je podmetnuta tema prava homoseksualaca. Suština je u tome da ovo jeste evropski zakon i prvi politički evropski zakon koji se u ovom parlamentu usvaja. Odnos prema ovom zakonu je odnos prema procesu evropskih integracija.
Ako tako pogledamo, biće nam jasno zašto, kako i ko ovaj zakon napada. Naravno, duboko sam siguran da će ovaj zakon biti usvojen i nemam nikakve sumnje oko toga, a i vreme je da ovaj zakon bude usvojen.
Ono što je mnogo važnije u ovom trenutku da kažem, to je da su u pravu kolege iz SRS, i način na koji će ovaj zakon biti usvojen će duboko odrediti način na koji će on biti sprovođen. Otuda smo mi predložili da se ne sme prilikom usvajanja zakona protiv diskriminacije nijednom poslaniku uskratiti pravo da odbrani svoj amandman na način na koji misli da treba.
Najmanje se slaže, od svih poslaničkih grupa, poslanička grupa LDP sa stavovima SRS, ali ako se njima sada oduzme pravo da odbrane ili da se potrude da objasne svaki svoj amandman, senka na ovaj zakon će biti bačena tako da njegovo sprovođenje neće biti moguće.
Zbog toga još jedanput molim većinu da usvoji naš predlog, zakaže konsultacije i da se šefovi poslaničkih grupa dogovori o načinu na koji će biti omogućena rasprava, koja će omogućiti svima nama da pokažemo da borba protiv diskriminacije počinje iz ovog parlamenta, a da će se iz ovog parlamenta dalje proširiti na celo naše društvo, za šta mislim da je deklarativno, ako ne iskreno, cilj svakog od poslanika ili je bio u dosadašnjoj raspravi.

Reč ima narodni poslanik Oto Kišmarton.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, SNS je protiv svakog oblika diskriminacije, jer smo mi jedna moderna i tolerantna stranka.
U Srbiji nema mesta diskriminaciji građana, nije poželjna ni pozitivna diskriminacija, jer favorizovanje jedne grupe može dovesti do odbojnosti građana prema toj grupi, izazivanje mržnje prema toj grupi građana.
Predlog za donošenje zakona protiv diskriminacije je usklađivanje naših pravnih propisa sa međunarodnim standardom, što je u redu.
Usvajanje ovog zakona je jedan od uslova koje EU postavlja pred nas za bezvizni režim. I to je u redu. Treba omogućiti našim građanima da bez viza putuju, ali zakon treba tako skrojiti da odgovara svim građanima, tj. da svi građani imaju koristi od ovog zakona, i oni koji nemaju para za putovanje u evropske zemlje.
Ovih dana se mnogo prašine diglo oko zakona o zabrani diskriminacije. Dat je zakon Skupštini na usvajanje, pa je povučen i ponovo je vraćen, i sada raspravljamo o tom zakonu. Međutim, kada se ovaj zakon bude usvojio neće se mnogo toga promeniti u Srbiji, jer mi i sada imamo Ustav Srbije po kome se i sada zabranjuje svaki oblik diskriminacije.
Po Ustavu, svi građani su jednaki, svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu.
Ustav Srbije zabranjuje svaki oblik posredne ili neposredne diskriminacije po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, političkog i drugog uverenja, fizičkog ili drugog invaliditeta, starosne dobi, po osnovu imovinskog stanja, kulture, jezika itd.
Pored Ustava i zakona, postoje društvene norme, pravila ponašanja i vaspitanja. Mi smo od naših predaka naučili da poštujemo druge ljude, bez obzira na njihov jezik, veru, nacionalnost, boju kože, pola, zdravstvenog ili materijalnog stanja. Naučili smo da živimo zajedno i da budemo tolerantni.
Srbija je jedina od najmešovitijih sredina u pogledu etničkog porekla građana, kulture, vere, jezika, nacionalne pripadnosti. Narod na ovim prostorima nema tradiciju istrebljivanja drugih naroda. Mi nemamo naviku držanja robova, nismo imali kolonije koje bi iskorišćavali.
Narod ovih prostora, dakle, svi mi bez obzira na veru i nacionalnost nemamo taj gen, gen netolerancije i mržnje prema čoveku. Kod nas taj gen ne postoji. Možemo biti primer Evropi i šire za poštovanje ljudi i toleranciju.
Sa velikom sigurnosti mogu reći, ukoliko se desi problem diskriminacije prema nekoj grupi ili pojedincu iz te grupe ili prema pripadniku neke nacionalne manjine, taj problem nije uslovljen pripadnošću toj grupi ili nacionalnoj manjini, nego ukupnim društveno-ekonomskim stanjem koje pogađa sve naše građane.
Ovim zakonom se želi uvesti poverenik za zaštitu ravnopravnosti, sa čitavom administracijom, koja će u startu brojati preko 30 novih službenika na teret budžeta Republike Srbije, a budžet je već sada preopterećen brojnim pomoćnicima, zamenicima i savetnicima.
Posao poverenika bi mogao obavljati i zaštitnik građana ili neki skupštinski odbor. SNS je podnela nekoliko amandmana na ovaj zakon, kako bi se zakon popravio, postao prihvatljiv za sve narodne poslanike i na taj način bi SNS, odnosno poslanička grupa Napred Srbijo, glasala za ovaj zakon.
Na kraju Predloga ovog zakona nalaze se kaznene odredbe koje su, po meni, veoma blage. Ako se ima u vidu šteta koju diskriminacija može naneti građanima Srbije i Srbiji, ove kaznene odredbe su blage. Da završim jednom rečenicom o toleranciji koju mi je otac rekao - svaki čovek vredi barem onoliko koliko i ti, a možda čak i više. Hvala.