Zahvaljujem gospođi Vučković.

Reč ima narodni poslanik, gospođa Marina Toman.

Dame i gospodo, pred nama se nalazi, kako tvrdi Vlada, izuzetno važan zakon. Međutim, ako se sagleda kako se Vlada ophodila prema tematici koju obuhvata ovaj zakon stiče se drugi utisak.
Ministre, ne možete jedan zakon da predstavljate kao izraz dobre volje i stvar kompromisa, kako ste rekli. Kažete - ovaj zakon država Srbija duguje svojim građanima. Zar država taj dug vraća građanima Srbije tako što ovim zakonom propisuje da se genocid i etničko čišćenje prekršajno kažnjavaju?
Iako se na zakonu, prema izjavama nadležnih, više godina radilo, Predlog sadrži niz propusta na koje moramo da ukažemo i upravo zbog tih propusta, odnosno zbog njegove važnosti u obliku u kojem se danas nalazi pred nama, ne možemo da ga prihvatimo, iako je, još jednom da istaknem, SRS ideološki i programski protiv diskriminacije.
Osvrnuću se samo na neke njegove mane. Prvo, tužno je što antidiskriminatorski zakon mora da bude jedan od uslovljavajućih zahteva za ulazak Srbije u EU. Da nije tako, pitam vas da li biste o njemu uopšte razmišljali? Dame i gospodo, ako se zakoni usvajaju reda radi, a ne zbog njihovog sadržaja, zbog njihove primene u praksi, onda mora da se postavi pitanje - kakva je svrha ovog zakona? Da li je suština, odnosno prioritet njegovo usvajanje, a ne njegov sadržaj, njegove odredbe i ono što sledi nakon toga, odnosno njegova primena u praksi?
Ukoliko se stvari na taj način pojednostave, ukoliko Vlada do sada nije shvatila da se ljudska prava i slobode, jednakost i ravnopravnost moraju poštovati, ne samo zbog toga da bi pokazala da je dosledna svom tzv. evropskom putu, onda kao društvo moramo da istaknemo da imamo velikih problema.
Zakon predviđa uspostavljanje institucije poverenika za zaštitu ravnopravnosti. U trenutku kada nam preti recesija, vrlo je neprimereno povećavati državnu administraciju. S druge strane, to je u koliziji sa izjavama pojedinih ministara, recimo ministra Markovića, koji je najavio smanjenje državne administracije za 8.000 ljudi.
Takođe, ako se analizira dosadašnja praksa, odnosno tempo uspostavljanja ovih tzv. samostalnih državnih organa, to će se odužiti. Prisetimo se samo Državne revizorske institucije i njenog putešestvija ili pak poštovanje institucije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja.
Kako to izgleda u praksi možda najbolje ilustruju reči Rodoljuba Šabića: "Za spremnost Vlade da nezavisnim pomogne u radu suvišno je trošiti reči. Opšte je poznato, godinama je daleko ispod i potrebno mogućeg nivoa". Ako se sagledaju ove činjenice, onda je sva dalja priča na ovu temu bespredmetna i suvišna.
Zaštitom ravnopravnosti, pre svega, treba da se bave pravosudni organi, a takođe i zaštitnik građana, institucija koja već postoji.
Član 16. koji reguliše diskriminaciju u oblasti rada, stav 3, nedorečen je i stvara prostor za manipulaciju. Naime, stav 3. navodi šta se ne smatra diskriminacijom, odnosno da pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva licu ili grupi nije diskriminacija, ako je svrha koja se time želi postići opravdana i ako se time preduzimaju mere zaštite prema pojedinim kategorijama lica.
Navodi se da su to žene, trudnice, porodilje, roditelji, maloletnici, osobe sa invaliditetom i drugi. Ko su ti drugi? Zašto i oni nisu taksativno mogli da se nabroje? Ko će da određuje ko su ta druga lica, takođe, ko će da određuje kada je svrha opravdana?
Ministre, takođe, ako možete da pojasnite kako će da se reguliše zaštita od diskriminacije kada je u pitanju nezaposlenost? Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", osim člana 28. do člana 40, koji počinju da se primenjuju 1. januara 2010. godine, a usvaja se po hitnom postupku. Kakav apsurd.
Zakon će da se krši već od prvog dana i to od strane nadležnih državnih organa. Ukoliko tvrdite suprotno, dužni ste da nam pojasnite kako će da se ispoštuje član 17. stav 2, da svako ima jednak pristup objektima u javnoj upotrebi.
Kako će ova odredba da se ispoštuje kada su u pitanju osobe sa invaliditetom? Nikako. Oni u ovom trenutku, ponašanjem nadležnih državnih organa, nažalost su građani drugog reda, na papiru možda ne, ali u praksi sigurno da. To je naša surova realnost. To je ta razlika, zakoni se usvajaju, ali ne primenjuju se u praksi.
Ovaj zakon kršiće se isto kao što se krši i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji članom 4. nalaže da su organi javne vlasti dužni da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacije i koji takođe sadrži pomenutu odredbu kao i ovaj zakon koji je pred nama.
Dame i gospodo, da vas podsetim, pomenuti zakon je usvojen još 2006. godine. Kada su u pitanju nacionalne manjine, zakonom je zabranjena njihova diskriminacija na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika. Način ostvarenja i zaštita regulišu se posebnim zakonima.
Zakon o zaštiti nacionalnih manjina usvojen je 2002. godine, a od tada su se mnoge okolnosti promenile. Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina još uvek nije usvojen.
Sporan je takođe i član 45. stav 1, koji uskraćuje pravo tuženom da dokazuje da nije kriv, čime se krše ne samo njegova procesna, već i ljudska prava, zagarantovana, između ostalog, i Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Da apsurd bude veći, u razlozima za donošenje ovog zakona navodi se poštovanje međunarodnih standarda, preuzetih ratifikacijom ugovora, među kojima su i pomenuti dokumenti Saveta Evrope, a među njima i pomenuta konvencija. Moje kolege pravnici će, sigurna sam, više govoriti o tome kada dođu na red amandmani. Ovo su samo neke sporne odredbe, a ima ih mnogo.
Na kraju, da još jednom istaknem, dogod se zakoni donose reda radi, a ne zbog njihove primene u praksi, dogod se njihovoj izradi ne pristupi mnogo ozbiljnije, dogod se neke njegove odredbe po automatizmu prepisuju iz zakona koji se primenjuju u drugim zemljama, a ne uvažavaju specifičnosti našeg društva i države i dalje ćemo biti društvo u kome za pripadnike marginalizovanih grupa ljudska prava i dalje predstavljaju samo neostvaren san.
I dalje će biti prisutan teror većine nad manjinom. I dalje će se u Srbiji ljudi deliti na podobne i nepodobne, na retrogradne, nazadne i napredne snage.
Da zaključim, SRS je ideološki i programski protiv diskriminacije, ali zakon u ovom obliku u kom se danas nalazi pred nama, koji je pun kontradiktornosti i propusta, za nas je neprihvatljiv.

Zahvaljujem. SRS je ostao još 31 minut.

Sada ćemo napraviti pauzu do 15.00 časova.

(Posle pauze – 15.00)

Dame i gospodo poslanici, nastavljamo raspravu u načelu u popodnevnom delu sednice, a po redosledu narodnih poslanika prijavljenih za raspravu u načelu.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica. Posle njega narodna poslanica Snežana Sedlar-Kenig.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona koji naravno nije, kao i mnogi drugi, ostavio ravnodušnu  javnost Srbije. Čak bi se moglo reći da je u preteranoj meri izazvao uzburkavanje u pogledu podele stavova o tome - šta u svojim segmentima zakon nosi kao poruku. Njemu je, u javnoj raspravi koja je bila u nekakvom finišu, prethodio nemili događaj u "Sava centru", kasnije u Kragujevcu, i uglavnom se sve svodi na konstataciju da samo jedan određeni segment zakona - razmatranje prava i liberalizacije odnosa prema slobodi izražavanja seksualnog opredeljenja je bio najverovatnije i najčešće razlog za postavljanje podela u javnosti Srbije.        
Ako bi se tako gledalo, onda bi bilo pitanje koliko komfornu većinu zaista ima vladajuća većina da donese takav zakon, kada smo svedoci da se javnost doista jako polarizovala, da su svi mediji o tome pisali, da se o tome dosta govorilo i da se konačno, ako hoćemo, i nekakve druge strane zakona izvlačile u prvi plan - šta bi bilo, kada bi se zakon odista doslovno primenjivao na svaku moguću situaciju, koju bi neko pokazao u pogledu znakova netrpeljivosti prema određenoj anomaliji koja se mora kao takvom prikazati.
Učinjeni su veliki napori od strane stručne javnosti da pokaže da nije reč o nekim jezgrovitim psihijatrijskim poremećajima, da je reč daleko od toga da se radi o obolelim osobama, da je reč da se ne radi o oboljenju, nego konačno o jednoj promeni navika, o jednoj drugačijoj orijentaciji, odnosno nešto što je nekada bilo definisano kao kvalitativni poremećaj nagona.
Već je i sa ove govornice izneta konstatacija i bojazan da su možda trendovi novog svetskog poretka, a unazad gledano, decenijama unazad polako i polako menjali svoj odnos prema toj društvenoj pojavi i polako je svodili na nivo jednog drugačijeg ponašanja na nivo nekakve prihvatljivosti, koju treba predočiti i građanima Srbije i da se tolerantno prema tome odnose.
Zaista, ako hoćete da nešto prikažete kao stvar tolerancije, onda ga ne treba ni tako strogo zakonom regulisati, jer ako je stvar tolerancije, onda je nemoguće, ako neko iskaže, mora se reći da je mnogo ljudi koji sa takvim tolerantnim stavom ne mogu, makar u početku, da ga prihvate, onda kako će neko biti tako enormno i drastično kažnjen - ako pokaže neku vrstu, neki vid netolerancije? Kako će se to netolerancija shvatiti?
Da li će poverenik, koji se tu bude javio kao osoba koja ima pravo da štiti one koji smatraju da su im prava ugrožena, u odnosu na one koji ta prava ugrožavaju, da li će to ceniti i na koji način? Kada će se osoba obratiti sudu? Da li će sud doneti pravo na materijalnu štetu, odnosno na materijalnu nadoknadu štete koja je pri tome pričinjena - to su sve pitanja koja će se u razradi zakona morati da budu jednoga časa otvorena i da se o tome zna?
Dakle, mi sa jednom velikom rezervom, ako se ne prihvati izmena zakona po amandmanima koje smo podneli, možemo da se upustimo u raspravu i reći - da je ovo jedno krajnje demokratsko pitanje, odnosno upravo nedostajuće demokratsko pitanje koje nije rešeno, da bismo došli na korak bliže do ulaska u Evropu. Naravno, u Srbiji imamo mnogo ozbiljnije probleme u ovom času nego što nam je neko predočio - da je ovo ključni i jedini nedostajući zakon da nam svima bude bolje. Moramo biti svesni i činjenice da stroga implikacija zakona dovodi, recimo direktora škole, u jedan vrlo nepovoljan položaj.
Šta ako neka od organizacija ili verskih sekti ili nekakva organizacija homoseksualnog udruženja zatraži da drži radionice ili da drži, recimo, predavanja u đačkom parlamentu ili, recimo, vidite profesore koji će, držeći se za ruku, muško s muškim, žensko s ženskim, dolaziti na predavanja, privatno se družiti? Sada okuraženi, oni prijave da jesu to što jesu, jer ih zakon štiti. Kako će se to u pedagoškom, vaspitnom smislu odnositi na obrazovne institucije, recimo na institucije koje su zatvorenog tipa - popravni domovi, razni, recimo, šta znam, internati itd? Svuda gde je bilo prilike za situaciono ispoljavanje različitih abnormalnosti, hoće li one time biti podstaknute?
Kako, u članu u kome se govori o nastupanju, jednakom pravu zauzimanja javnih površina, ako želi neka grupa, recimo, navijača da izađe istog dana kada i gej parada? Sa policijom, može biti tampon zona. Hoće li neko doći, odnosno neka nevladina organizacija, politički ostrašćena, pa da podrži, da podnese prijavu - jedni protiv drugih, već možemo da slutimo koga protiv koga i kako će to u praktičnoj implementaciji zakona ići?
Mi naravno postavljamo i druga pitanja zato što su mnoga prava ugrožena, čak recimo prava sasvim regularnih grupacija - pravo u obrazovanju. Uzmite, recimo, problem sa Ranilugom, gde studenti srpskog jezika i književnosti nisu u stanju da nastave školovanje na trećoj i četvrtoj godini studija, jer njihov dekan, gospodin Maliković, koji je dobio odobrenje od ministra prosvete da nastavi sa započetim studijskim programom, da overi ispite, da pruži đacima šansu da nastave, izgubili su to pravo. Ušli su u drugi semestar, ovo je letnji semestar, bez prava da dobiju studentske kredite, bez prava da nastave studije, bez prava da im se overi semestar - to su ozbiljni problemi.
Ovo što se sada nalazi pred nama, ovakav predlog zakona, sa svom javnom raspravom koja je prethodila bacaju u zapećak druge probleme, pa se nekada javnost opravdano pita - nije li to možda pozadina, one onako medijski bogato prezentovane problematike, koja će sve ovo fokusirati samo na jedno.

Gospodine poslaniče, vreme vaše poslaničke grupe je isteklo.

Zahvaljujem, budući da nisam znao tačno koliko je vremena ostalo. Ostalo ćemo izneti u toku diskusije oko amandmana.

Reč ima narodna poslanica Snežana Sedlar-Kenig.
Vreme na raspolaganju poslaničke grupe G 17 plus je pet minuta. Posle nje narodni poslanik Milan Stanimirović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije, po mom dubokom mišljenju, predstavlja dobar pravni dokument koji će imati izuzetan značaj za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i sloboda građana u Republici Srbiji.
Već sama reč "diskriminacija" potiče iz latinske reči "diskriminare", što znači - razlučiti, odvojiti, stvoriti pravnu nejednakost, odvojiti nekog zbog različitosti. Potrebno je istorijski sagledati diskriminaciju, povezati je sa prošlošću i to ne tako davnom prošlošću.
U najrazvijenijim zemljama sveta, na primer u SAD itd, kod kojih je do pre 20, 30, 40 godina diskriminacija bila apsolutno dozvoljena i takvo ponašanje se smatralo kao nešto što je normalno. Građanin, koji je po rasi, polu, invaliditetu ili nekom drugom ličnom svojstvu bio u podređenom položaju, znači, to je bilo tako zato što je to tako, zato što je to legislativa tih zemalja dozvoljavala.
Danas smo svedoci, u 21. veku, da je za svega 20-30 godina urađeno toliko u pravnoj regulativi ovih razvijenih zemalja da je jednostavno moralni imperativ zabraniti diskriminaciju svuda, apsolutno, u svetu.
Osvrnula bih se na ustavni osnov donošenja ovog zakona, koji je ministar zaista dobro obrazložio, znači članovi 1, 21. i 76. našeg Ustava su ti koji su u svakom slučaju osnov za donošenje ovog zakona. Moram da priznam da je možda napravljen obrnut redosled donošenja zakona koji se tiču diskriminacije.
Inače, izuzetno dobar Zakon o zaštiti prava invalida, zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, donet 2006. godine, koji je i sa aspekta moderne pravne nauke Evrope pohvaljen, smatra se kao jedan od najboljih u Evropi, izuzetno dobro je rešio pitanje invalida.
Po mojim saznanjima, i dalje se radi u toj oblasti. Trenutno se radi na standardizaciji znakovnih izraza osoba za gluve i uskoro će se doneti zakon o upotrebi znakovnog jezika gluvih osoba. Isto tako, znam da se radi na donošenju jednog propisa koji se odnosi na upotrebi pasa vodiča za slepe osobe. U svakom slučaju, ovaj zakon kao krovni zakon je potreban i zbog toga što je u domaćem zakonodavstvu na parcijalan način u različitim oblastima koji se tiču diskriminacije regulisano, ali zaista sasvim selektivno i segmentivno, pitanje diskriminacija osoba sa određenim ličnim svojstvima. Po meni, zakon ima, pre svega, dva cilja. Prvi je opšti, da utvrdi šta je to što je diskriminaciono ponašanje, šta je ono što se ne sme činiti, šta je zabranjeno činiti, a takođe i da popiše posebne oblike diskriminacionog ponašanja.
Drugi cilj ovog zakona je, pre svega, da omogući efikasne pravne mehanizme za zaštitu žrtava diskriminacije.
Znači, on nedvosmisleno stavlja do znanja beneficijarima zakona, odnosno žrtvama diskriminacije sve ono što oni mogu da upotrebe u postupku zaštite svojih prava, isto tako i adresatima, odnosno organima koji će primenjivati ovaj zakon, kao što su sudovi i ostale javne ustanove, šta smeju i šta treba da urade da bi zaštitili žrtve diskriminacije.
Posebni oblici diskriminacije koji su navedeni, posebno bih se osvrnulo, mada mi vreme ne dozvoljava, na ono što je jako bitno po meni u ovom zakonu, a to je ograničavanje nečijeg prava s obzirom na starosnu dob, odnosno na pravo na zapošljavanje osoba starijih od 45, odnosno 50 godina. Mogu da kažem da među njima izuzetnih stručnjaka. Njihovi CV su veoma bogati i nisu oni ti koji ne shvataju princip doživotnog učenja.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)

Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, posle njega narodni poslanik Boris Aleksić.