Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o ovom zakonu koristimo sintagmu da je to krovni zakon. Pre bih rekao da je to bazični zakon koji reguliše jedno od centralnih pitanja našeg društva, pitanje ljudskih prava. Podsetiću da je dvadeseti vek, nakon svršetka totalitarnih režima, u središte ljudske civilizacije, mogu slobodno reći, kao prioritet postavio ljudska prava. Bez obzira što se prioriteti na međunarodnom planu s vremena na vreme menjaju, u jednom trenutku je to ekologija, u drugom su to energenti, ljudska prava ostaju u svakom slučaju prioritet UN i svih relevantnih međunarodnih organizacija, i zbog toga je potrebno, između ostalog, da ovu temu otvorimo, da je normativno zaokružimo i da na osnovu ovog zakona imamo jednu široku afirmativnu, ne samo državnu, nego i društvenu akciju.
Samo ću ukratko da podsetim da se ovaj zakon temelji ne samo na odredbama Ustava Republike Srbije, već i na relevantnim međunarodnim dokumentima, a pre svega na Povelji UN, Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, Paktu o građanskim i političkim pravima, Paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodnoj konvenciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije itd, kao i na relevantnim dokumentima Saveta Evrope i drugih evropskih institucija.
Mi kao društvo još uvek, mogu slobodno reći, određeni segmenti našeg društva promovišu određene vrednosti koje sigurno nisu ni na kursu ovih dokumenata, niti jednog opšteg trenda u svim zemljama i u okruženju i u Evropi uopšte.
Tradicionalizam i konformizam su odlike nekih društava koja su statična, koja nemaju nameru da se menjaju. Obično takva društva tumaraju istorijski, socijalno i kulturno.
Mi kao društvo koje pretenduje da bude deo porodice evropskih nacija, što je, mogu slobodno reći, u tradiciji političkih sistema koji su postojali i pre nas u Srbiji, svakako moramo da ovakav jedan važan dokument, koji predstavlja na određeni način i Povelju o ljudskim pravima, mada je formalno-pravno ovo zakon o zaštiti diskriminacije, usvojiti.
Meni je žao što ne možemo postići jedan veći konsenzus kao predstavnici građana, nas 250 poslanika, ali u svakom slučaju jedna afirmativna akcija koju moramo da pokrenemo u pogledu zaštite ljudskih prava je neophodna. Prioritet i polazište i ishodište, to je centralno mesto aktivne politike koju treba da imaju institucije sistema. Dakle, nije dovoljno samo zakonodavno-pravni, odnosno normativni okvir, a to je ovaj zakon koji treba da usvojimo, potrebno je, da kažem, nakon ovog zakona i usvajanje niza drugih zakona.
Disperzivno je naše zakonodavstvo u pogledu zaštite od diskriminacije i da kažem fragmentizovano. Već smo čuli i svi vi znate da određene oblike ovih normi imamo i u Zakonu o radu, u Zakonu o zaštiti osoba sa invaliditetom, u Zakonu o položaju nacionalnih zajednica, pojedinim zakonima iz oblasti osnovnog i srednjeg vaspitanja, ali u svakom slučaju jedan okvir, a to je ovaj zakon, treba da postoji.
Demokratska politička kultura, u čijem sedištu su ljudska prava su, dakle, naš prioritet. S jedne strane možemo da ostavimo stari status kvo i da određeni trendovi koji se oličavaju u ksenofobiji, u robovanju dogmama, u određenoj vrsti socijalnog i političkog autizma, da to egzistira i da se razvije i modifikuje. S druge strane, imamo mogućnosti, imamo obavezu da donesemo jedan propis koji će zabranom diskriminacije upravo promovisati ljudska prava.
Ljudska prava su širok pojam. To nisu samo manjinska prava, prava etničkih zajednica, to su i prava žena, to su prava osoba sa invaliditetom, to su prava osoba koje su drugačije od nas.
Demokratija nije samo poštovanje volje većine, demokratija je i uvažavanje manjine, bilo ona politička, sociološka, seksualna manjina ili bilo koja druga.
Zbog toga poslanička grupa ZES snažno podržava ovakav jedan projekat. On je neophodan našem pravnom sistemu, on je jedan korak ne samo ka normativnom približavanju standardima EU, što je takođe od važnog interesa, ali mislim da to nije na prvom mestu značajno.
Uvek govorimo da je ovo i poslednji u nizu zakona koji su potrebni za belu šengen listu, ali nije to od primarnog značaja, od primarnog značaja je stvoriti jedan zakonodavni okvir u kojem će ljudska prava biti podignuta na jedan univerzalni nivo, jedan nivo relikvije, slobodno mogu da kažem, na kojem ćemo mi dalje da izgrađujemo naš pravni sistem.
Zbog toga pozivam sve narodne poslanike, i one poslaničke grupe koje su u toku rasprave u načelu kritikovale pojedine odredbe ovog zakona, da aktivno učestvujemo i dalje raspravi po amandmanima i da dođemo do najboljih rešenja.
Dakle, zakon o zabrani diskriminacije je jedan, mogu slobodno da kažem, od najvažnijih zakona u pravnom poretku Republike Srbije. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić, posle njega narodna poslanica Vesna Marjanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, prvo moram da razočaram predstavnike koji podržavaju ovaj zakon, jer njihovo pozivanje na zapadne tekovine nije adekvatno, pre svega zato što je najmodernija tendencija na zapadu uskraćivanje ljudskih prava, pre svega kroz tzv. antiterorističko zakonodavstvo.
Mogu da navedem primer Gvantanama, mogu da navedem primer istraga koje su vođene u Evropskom parlamentu, koje se tiču tajnih zatvora Cije, koji su ustanovili, pre nego što su prekinuti, a da nisu završene do kraja, da su kidnapovani građani država članica EU i odvođeni u nepoznatom pravcu, između ostalog u Gvantanamo i na druga mesta.
Čak je jedan engleski mislilac izjavio da najnovijim antiterorističkim zakonodavstvom u Velikoj Britaniji ukida se Habeas Corpus Act i Magna Charta libertatum. Magna Charta libertatum je dokument sa početka 13. veka, iz 1215. godine. Kao što znate, u svom common law sistemu Englezi se često pozivaju na njega.
Dakle, to je prvo što sam hteo da istaknem.
Druga stvar, koja je po meni veoma bitna, a vezana je za gospodina ministra, koji je danas tu sa nama, mislim da je gospodin ministar Svetozar Čiplić svojevremeno prisustvovao dodeli nagrade za borbu protiv diskriminacije za 2008. godinu, koja je dodeljena izvesnom Dinku Gruhonjiću, koji se javno zalagao za nezavisnu Vojvodinu i borbu protiv "srpskog zla". Ovde se otvoreno postavlja pitanje da li taj čovek poziva na nacionalnu i versku mržnju. Umesto toga, on je dobio nagradu Vlade Srbije.
Ministar Čiplić je, takođe, iste 2008. godine pohvalio i nagradio "Žene u crnom", koje su u svom saopštenju, recimo od 25. septembra 2000. godine, optužile Srbiju za agresiju na BiH. Mogu sada da pitam gospodina ministra da li on zna kojim aktima organizacije UN je definisana agresija kao pojam. U pitanju je jedna rezolucija.
"Žene u crnom" su 13. septembra optužile Srbiju, kao državu, za organizaciju zločina. One dobijaju nagradu, dobijaju pomoć države Srbije. Ista organizacija je 4. avgusta, povodom godišnjice zločinačke "Oluje", umesto Tuđmanovog režima, optužila za taj zločin Miloševićev režim i njegove krajiške satelite, kao i srpsku intelektualnu elitu. Takve ljude je pohvalilo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.
Dakle, oni su istrebljenje srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini, koja je bila UNPA zona (United Nations protect aider), zona pod zaštitom UN, optužili da su sami krivi zato što su etnički očišćeni, zato što su preživeli genocid. Nije teško dokazati dolus specialis, nadam se da ministar zna o čemu govorim, citiram jedan deo Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine.
Šta dalje rade "Žene u crnom"? Njihova predstavnica Staša Zajović, koju je pohvalio gospodin ministar, izjavljuje sledeće, a ovo bi morao da čuje i Slađan Mijaljević: "Pravoslavni hrišćani smeju ubijati one koji nisu Srbi. Zapovest "ne ubij" odnosi se isključivo na Srbe, a ne na druge". Zamislite ovakvu morbidnost. Znači, osoba koja daje ovakve besmislene, idiotske izjave, dobija pohvalu od Ministarstva za ljudska i manjinska prava.
Gospodine ministre, bilo bi bolje da povedete računa kako se troše budžetska sredstva kroz Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i da li dobijate račune od svih korisnika budžetskih sredstava, koji dobijaju sredstva preko Ministarstva za ljudska i manjinska prava.
Kada je u pitanju praksa u SAD vezana za homoseksualne brakove i uopšte homoseksualizam, da istaknem par najnovijih detalja. Vezano je za član 21. zakona, 4. novembra 2008. godine, na istim onim izborima na kojima se birao predsednik SAD, građani saveznih država Arizone, Kalifornije i Floride izglasali su ustavne amandmane kojima su zabranili homoseksualne brakove.
Kampanju u Kaliforniji, snažnom uporištu homoseksualizma, pokrenula je skromna porodica Paterson, isprovocirana agresivnom homoseksualnom propagandom. Homoseksualni lobi je čak tražio da se iz bukvara i udžbenika izbace pojmovi kao što su "majka i otac", "mama i tata" i da se umesto njih isključivo koriste nazovikorektniji pojmovi "partner" ili "partneri".
Verovatno nam je poznato da u tzv. gej marševima, marševima ponosa, gej lobisti nose slike hrišćanskih svetinja, ispod kojih pišu da su ovi ili oni svetitelji homoseksualci, a ove ili one svetiteljke lezbijke. To će i nama da se dešava, gospodo, to je iskustvo iz Amerike.
Iako Demokratska stranka SAD prednjači u zaštiti homoseksualnih prava, Obamini birači su zauzeli stav da je homoseksualizam zabava bogataša.
I zaista, prema istraživanjima iz SAD, prosečan dohodak homoseksualnog domaćinstva iznosi 55.000 dolara, a prosečnog heteroseksualnog domaćinstva 36.000 dolara. Prava pozadina ove priče je da je to jedna velika industrija.
Procenjuje se da je ukupna kupovna moć homoseksualaca u SAD 600 milijardi dolara, a u Velikoj Britaniji 25 milijardi. Samo na putovanja homoseksualaca, homoseksualne zajednice koju oni organizuju u SAD, godišnje se potroše 54 milijarde dolara. Zbog svega toga homoseksualci imaju snažan uticaj na kongres, ali i holivudsku industriju.
Dame i gospodo narodni poslanici, Nikola Tesla je davno rekao: "Ako želite da porobite jedan narod, dovoljno je samo da mu zamenite paradigmu". Ovaj zakon predstavlja propagiranje jedne nove ideologije, new age ideologije. Ovaj zakon predstavlja promociju kvazihomoseksualizma i kvazitranseksualizma. Ovaj zakon brane najnestručniji ljudi.
Državni sekretar Ministarstva za ljudska i manjinska prava je, gostujući u emisiji "Utisak nedelje", mrtav hladan izjavio da je u SPC nemoguće zaključiti brak između rimokatoličkog bračnog druga i pravoslavnog bračnog druga, ukoliko rimokatolički bračni drug ne pređe u pravoslavlje. To je idiotizam svoje vrste.
Onaj ko je bacio pogled na knjigu iz veronauke u osnovnoj školi zna da SPC ne traži od rimokatolika da pređu u pravoslavlje da bi se zaključio brak u pravoslavnoj crkvi. Eto koliko ste vi informisani i eto koliko ste vi uopšte i konsultovali ministra vera. Dakle, to je prvi dokaz nestručnosti.
Dalje, vi mešate homoseksualce i transseksualce braneći ovaj zakon. Da li vi uopšte znate koja je razlika između homoseksualaca i transeksualaca?
Transeksualci su po svojoj prirodi heteroseksualci. Upravo zbog toga oni teže promeni pola, zato što su im homoseksualni odnosi nepodnošljivi.
Dalje, niste uopšte naveli da mi imamo izuzetne stručnjake kada je u pitanju transeksualizam, i među psiholozima, i među endokrinolozima, i među hirurzima, da je naučnom metodom dokazano šta je to transeksualizam, ali šta je to kvazitranseksualizam, šta je to kvazihomoseksusalizam. Nauka je to dokazala. Postoje određeni prenatalni poremećaji, ali procena takvih ljudi je gotovo zanemarljiv, do 2%. Ovi ostali su tzv. kvazitranseksualci, kvazihomoseksualci, homoseksualci iz pomodarstva.
Novi dokaz nestručnosti je famozni član 13. Predloga zakona. Ljudi božiji, vi ste kao teške oblike diskriminacije predvideli zločin genocida, etničko čišćenje i aparthejd. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida je donesena 1948. godine. Šta mislite zašto, gospodine ministre?
Zato što su svetske nacije ili ta koalicija UN, koja je formirana 1942. godine kao antifašistička koalicija, shvatile šta je zločin genocida. Shvatile su kolike nacije, kolike države on pogađa, shvatile su njegovu pogubnost. On nije najteži zločin. Najteži zločin je zločin koji režim Borisa Tadića nikada neće pomenuti, a to je zločin protiv mira, jer iz njega proizilaze svi drugi zločini, ali je jedan od najtežih, drugi po redu.
Dakle, oni su se sastali, napravili su tu konvenciju, upravo da bi na međunarodnom nivou, na najvišem mogućem nivou predvideli genocid i njegovo kažnjavanje kao najteži vid krivičnog dela.
Vi ovo predviđate kao teški oblik diskriminacije, nema nikakvog osnova, vi predviđate prekršajno kažnjavanje, vi ovim kršite ljudska prava, vi ovim kršite Konvenciju o genocidu koju smo potpisali 1948. godine.
Vi ste ovde uvrstili zločin aparthejd. Da li znate šta je aparthejd uopšte? Kolega Martinović je pričao da je vezan za Južnu Afriku, za nasilje koje je sprovodila bela manjina nad crnačkom većinom. Da li znate koja je to vrsta zločina? Ne znate.
Aparthejd je zločin protiv čovečnosti, Konvencijom o kažnjavanju i sprečavanju zločina aparthejda UN su svrstale aparthejd u zločin protiv čovečnosti. Kao što znate, našim krivičnim zakonodavstvom i genocid i aparthejd su predviđeni kao krivično delo.
Takođe, podsetio bih vas da je naša država osnivač UN, potpisala je i Konvenciju o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije koja je doneta 1965. godine. Mi smo je ratifikovali još 1967. godine, davno.
Kada govorimo o članu 21. moram da vas podsetim da prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti ICD 9, to je starija verzija, da ne bude zabune, neću sakrivati podatke, homoseksualizam je definisan kao poremećaj, pa ako uzmete engleski medicinski rečnik videćete da između poremećaja i bolesti nema neke razlike.
Po najnovijoj klasifikaciji iz 2008. godine ICD 10 ,homoseksualizam je izostavljen, nije naveden kao poremećaj, a svima je jasno da je homoseksualni lobi odradio svoje.
Sada dolazimo do nekog vrhunca, vi napadate SPC. SPC krši ljudska prava, krši ovo, krši ono. Ljudi, SPC još u 13. veku svojim Zakonopravilom, Zakonopravilom Svetog Save je uvela ombudsmana. Da li ste vi svesni toga?
Poseban vid, poseban red sveštenika, tzv. mrsnici su imali obavezu prema Zakonopravilu Svetog Save da zastupaju pred vlastima, pred državnim vlastima siromašne i ugnjetene ljude. Imali su obavezu da ih štite od nasilja bogatih, od nasilja moćnih, od nasilja aristokratije, to je tekovina našeg pravoslavlja, to je tekovina SPC.
Zakonopravilo se uzgred zove u ruskom narodu Krmčija, zato što upravlja, rukovodi državom. Prvi elementi ustavnosti se tu pojavljuju, a kasnije se potvrđuju Dušanovim zakonikom. Dušanov zakonik, koji garantuje sudijama pravo da sude slobodno. Vi ste to ukinuli Zakonom o sudijama, predvideli ste reizbor, i to uz obrazloženje da je sudstvo neefikasno, da ne hapsi narkodilere.
Kako da hapsi narkodilere kada je najveći narkodiler vaš zaštićeni svedok. Kako je uopšte to moguće, kada može da radi šta god hoće i ima policijsku pratnju, na direktnoj vezi je sa kolumbijskom mafijom.
Vi ne dozvoljavate sudstvu da odradi svoj posao. Uostalom, ko je politička grana vlasti, izvršna vlast da procenjuje rad sudske grane vlasti. Po pravnoj teoriji samo stručnjaci mogu da procenjuju rad sudije, samo sudije mogu da procenjuju rad sudija. Ko ste vi ljudi? Ko je izvršna vlast, ne možete da se mešate u rad sudske grane vlasti.
Izvršna i zakonodavna grana vlasti su političke grane vlasti. Sudska grana vlasti je jedina stručna grana vlasti. Ne možete da se mešate u rad sudija. Mešajući se u rad sudija, zakonodavnog tela, vi stavljate pod kontrolu zakonodavnu i sudsku granu vlasti. Stvarate izopačenu vlast, uvodite totalitarizam. Vašu ideologiju, između ostalog i ovu, promovišete svuda. Ne obraćate pažnju o diskriminaciji žena.
Govorite o homofobiji. Šta je sa mržnjom prema ženama? Vi govorite o pravima homoseksualaca. Pogledajte ovo, koliko se žena vratilo sa porodiljskog odsustva i dobilo otkaz. Recimo, u "Delta holdingu", koliko je žena dobilo otkaz.
Desilo se da je jednoj ženi usred Beograda bandera pala na leđa, a ona je u naručju držala tek rođeno dete. Sreća je bila, pale su u blato, pa su preživele. Telekom, na čijem je čelu DS, da ne navodim ime tog čoveka, nije hteo da plati odštetu. Umalo nije poginula majka koja je u naručju držala dete. Eto, tako vi štitite prava žena.
Imate pravo da štitite žene od diskriminacije po Zakonu o radu. Nemojte da izmišljate da vam treba novi zakon da bi štitili prava žena. Na održavanje trudnoće idu žene čija je trudnoća rizična. Uveli ste da dobijaju za održavanje trudnoće 65% od plate, Đilas je sada to popravio u Beogradu, mada je bilo najavljeno za polovinu prošle godine. On je početkom ove godine to uradio. Šta je sa ostalim delom Srbije?
Koliko je ljudi zaposleno po ugovoru o delu, za poslove za koje firma ima stalnu potrebu? Zašto inspekcija ne radi svoj posao? Inspekcija ne sme da uđe u velike firme. Plašite se Miškovića, plašite se Beka, plašite se i Benk of Amerika. To je jedna agrikulturna banka, tako je zovem, koja je kupila Meri Linč. Meri Linč ima 25% učešća u jednoj našoj firmi. Da li znate kako se ti Amerikanci ophode prema zaposlenima u toj firmi? Psuju ih, uskraćuju im sva prava, nemaju pravo da pisnu, nemaju pravo da odu na odmor. Prekovremene sate im niko ne računa. Da li ste vi poveli računa o tome? Balkan investments je u pitanju.
Specijalni sud za ratne zločine, izvor diskriminacije i rasizma. Doskoro isključivo je progonio Srbe, to je normalno za vas, isključivo Srbe. Izađe Vladimir Vukčević i kaže, nismo identifikovali zločince koji su počinili zločine nad Srbima. A na sajtu Vlade Srbije stoji Bela knjiga, još 2003. godine objavljena, u kojoj su identifikovani svi izvršioci tih zločina o kojima on priča. Tek sada pod pritiskom medija on pokreće neke istrage za zločine nad Srbima, iako znamo da su Srbi najviše stradali. Da ne govorim primer male Aleksandre Zec, dvanaestogodišnje devojčice koja je prva ubijena u Zagrebu, svirepo ubijena sa majkom i ocem, 1991. godine usred Zagreba.
O torturi bi pričao u Bondstilu, jer su se tu najverovatnije obavljale operacije vađenja organa, nemam vremena, želim mojim kolegama da ostavim mogućnost da i oni govore. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov, a posle nje narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, pred nama se nalazi zakon koji je zapravo mera demokratičnosti Republike Srbije i mera demokratičnosti društva u kome danas živimo. Time se potvrđuju temelji ljudskih prava zasnovanih, pre svega, na ravnopravnosti koja jeste osnov modernih demokratskih društava, modernih demokratskih tekovina i koji je zapravo temelj slobode svakog pojedinca koji živi u Republici Srbiji.
Mislim da vreme koje smo ostavili za sobom, a to je vreme devedesetih godina, najbolje govori o tome šta sve mržnja i diskriminacija mogu da proizvedu u našem društvu. Mislim da nam je to vreme pokazalo šta se može desiti kada govor mržnje nije sankcionisan, kada je mržnja jedna od legitimnih sredstava i političke borbe i svake druge bore koja, na kraju, dovedu do drugačijih obračuna.
Netrpeljivost i mržnja su najveći protivnici demokratije, kako u Republici Srbiji, tako i svuda drugde u modernom razvijenom svetu. Ovaj zakon zato ne sme da bude pretnja nikom. On može biti samo potvrda da ova država i svi mi nameravamo da stanemo iza svakoga ko je različit.
Ovo je zapravo prilika i Republici Srbiji i nama, kao akterima političkog života, da pokažemo da smo položili ispit, da pokažemo da je ova današnja Republika Srbija drugačija od one Republike Srbije, u kojoj je svakome ko je različit to predstavljalo pretnju po njegova prava, pa čak i po njegov život.
Nećemo govoriti da je ovaj zakon uslov za stavljanje Srbije na belu šengensku listu, zato što to nije poenta ovog zakona. Poenta ovog zakona je da jasno i nedvosmisleno stanemo iza svakog od ovih principa koji su zacrtani u ovom zakonu i da pokažemo svakom pojedincu da država i sistem stoje iza njega, bez obzira na svako njegovo lično svojstvo.
Tek onda ćemo moći sa ponosom da kažemo da zato donosimo taj zakon i da zato što ovo društvo štiti ljudska prava i poštuje različitosti, da ovo društvo zbog toga jeste demokratsko i da zato idemo u EU, jer tamo pripadamo. Proces treba da bude obrnut. Ne treba da usvajamo zakon zbog EU, nego treba da idemo u EU zato što ovo društvo tamo pripada, zato što je demokratsko.
Suviše je važan ovaj zakon da bismo ga pravdali stavljanjem na belu šengensku listu. Naravno da naši građani treba da putuju, naravno da treba da mogu da pod lakšim okolnostima izađu iz zemlje, ali isto tako, kada odu u Evropu, oni treba da pokažu da mi jesmo deo te Evrope i to ne samo po papiru, nego po principima koje u ovoj državi negujemo.
Nažalost, u Republici Srbiji i u našoj javnosti je ovih dana dopušteno da se ovaj zakon predstavi na način koji ne dolikuje ozbiljnoj demokratskoj državi. Dopušteno je da se određenim grupacijama, čija se diskriminacija zabranjuje u ovom zakonu, daje veći značaj u odnosu na druge.
Zbog toga nam je potreban ovaj zakon, zbog toga što u ovoj skupštini se u proteklim danima čulo toliko govora mržnje, zbog toga što se čulo toliko kvazinaučnih, kvaziteoloških i kvazimedicinskih argumenata da to ne priliči nijednom ozbiljnom društvu i nijednom ozbiljnom parlamentu.
Ovaj zakon ne bi bio potreban da diskriminacije nema i da se zakoni primenjuju za sve na isti način, ali, nažalost, to nije slučaj. Zbog toga ću još jednom potvrditi da je ovaj zakon potrebniji od svih drugih.
Mislim da smo čak dopustili da se diskriminatorima pravdamo i da im objašnjavamo da oni neće odgovarati po ovom zakonu. E, pa nažalost, hoće. Po ovoj logici bi trebalo kriminalcima koji se plaše od čega će živeti ako im se oduzme imovina koju su stekli na nezakonit način, da im se pravdamo i da im objašnjavamo da se to neće odnositi na njih. E, pa hoće.
Suština ovog zakona je zapravo ravnopravnost i suština ovog zakona je stvaranje sistema koji će omogućiti efikasnu zaštitu onih čija prava su ugrožena, jer pojedinci ili grupe stavljaju sebe iznad Ustava ove zemlje i iznad zakona ove zemlje. Prekinuće se praksa izvinjenja. To je kategorija koja je potrebna, ali nedovoljna, da se diskriminator oslobodi krivice. Kada usvojimo ovaj zakon više neće biti dovoljno da se neko izvini zbog toga što je kršio zakon, što je kršio Ustav, nego će zbog toga morati i da odgovara.
Ovaj zakon jeste u skladu sa obavezama koje smo sami preduzeli, ali je pre svega u skladu sa moralnim obavezama koje, kao politički akteri u ovoj zemlji, imamo prema građanima ove zemlje i obaveze da zaštitimo svakog pojedinca, bez obzira na lična svojstva koja su definisana ovim zakonom.
Ovih dana su se mogli čuti argumenti onih koji se pozivaju na verske zajednice. Međutim, uz dužno poštovanje crkava, svako ko se poziva na verske zajednice i na broj vernika koje one imaju, treba da zna da mnogi vernici koji su deo tih verskih zajednica su veoma daleko od stavova koje pojedinci danas pokušavaju da propagiraju u ime svih nas.
Uostalom, mnogi pripadnici samih tih verskih zajednica su veoma često žrtve diskriminacije. Zar treba spominjati da ispred džamije u Beogradu i dan danas stoji ''marica'' svaki put kada se tamo obavlja nekakva verska služba. Svako ko je protiv ovog zakona treba da razmisli da li će i on jednom u životu doći u situaciju da bude u manjini, da bude diskriminisan. Ako ništa drugo, bar će svi potpasti pod odredbe član 23. kojim se zabranjuje diskriminacija starih osoba i tada će shvatiti potrebu za ovim zakonom.
Pravdanje koje se pojavljuje u ovim amandmanima koji su podneti, koji se uglavnom svode na to da još nije vreme da se takav zakon donese zbog toga što su u mnogim neki od odredbi koje će ovim zakonom biti regulisane, neprihvatljive. Ti argumenti su slični argumentima da još nije bilo vreme da se ženama u Avganistanu obezbedi i omogući da idu u bolnicu kada su bolesne ili da prestanu da im se odsecaju šake ako nalakiraju nokte na rukama, zbog toga što talibanska zajednica to u tom momentu nije shvatila.
Ovaj zakon je zato pripreman u skladu sa najvišim aktima. Postojale su javne debate, dobio je pozitivno mišljenje svih nadležnih ministarstava i odbora, civilnog društva, stručnjaka i mislim da svako od poslanika ko je protiv ovog zakona je zapravo protiv principa ravnopravnosti, jeste za kršenje ljudskih prava i propagira mržnju, baca prašinu u oči i bori se za sistem vrednosti koji nam je, nažalost, u nasleđe ostavio režim 90-ih. Sve manje od ovog zakona bilo bi biranje, koga ćemo da diskriminišemo. Hvala.

Povreda Poslovnika. Ministar je tražio reč, ali povredu Poslovnika traži narodni poslanik Sulejman Spaho. Imate prednost, nakon što je završio prethodni govornik. Poslovnik vam obezbeđuje prednost. Završila je narodna poslanica Aleksandra Jerkov, a vi želite da govorite o povredi Poslovnika i dobijate reč na osnovu člana 100. stav 1.

Pozivam se na član 104. Dotična govornica je iznela neistinu zato što je rekla da se pred beogradskom džamijom, kada se vrše obredi, da stoji marica i policija. Nije istina.
Kao Srbin muslimanske veroispovesti tvrdim za ovom govornicom da su odnosi između muslimana u Beogradu i Srba odlični, odlična je saradnja, čak i pravoslavna crkva i islamska zajednica sarađuju dobro. Nije istina. Onaj ko prihvata neku svoju soluciju, a za ovom govornicom iznosi nešto što nije istina, posebno što se tiče verskih zajednica, morate, gospođo predsednice, da osudite to.

Narodni poslaniče, nije prekršen član 104. i dobili ste reč tako da ste zloupotrebili pravo da dobijete reč. Pravo svakog narodnog poslanika je da na svoj način, sa argumentacijom koju smatra dobrom za svoje izlaganje, da je koristi dok brani svoj stav za govornicom Narodne skupštine.
Nemate pravo da vi govorite o tome šta je stav drugog narodnog poslanika. Vrlo pažljivo slušamo jedni druge. Narodni poslaniče, molim vas da ne dobacujete. Izrekli ste vrlo važnu povredu koja ne postoji. Zloupotrebom Poslovnika ste dobili reč.
Ne možemo jedni drugima da osporavamo pravo da činjenice, onakve kakve znamo, iznosimo, jer onda većina poslanika u ovoj skupštini ne bi govorila ni dva minuta. Pravo na slobodnu reč i slobodnu interpretaciju je neprikosnoveno.
Reč ima ministar za ljudska i manjinska prava, gospodin Svetozar Čiplić.

Poštovano predsedništvo, uvažene poslanice, uvaženi poslanici, ono što je meni bitno je da se debata ovde vodi. Moram da od svega i mnogo toga rečenog izaberem ono što se tiče zakona, na to sam ovlašćen i to mi je ideja da odgovaram.
Napadanje SPC, za to sam prvi put čuo to ovde, a vezano za zakon o zabrani diskriminacije, napadanje na SPC od strane državnih organa. To naprosto nije tačno, kao što nije ni tačno da su državni organi Republike Srbije bili u sukobu sa SPC ili bilo kojom drugom crkvom ili verskom zajednicom, u kojoj se intervenisalo i zbog kojih je Vlada pre deset dana povukla zakon. To je dokaz da nismo u sukobu, to je dokaz, kao i ovi članovi ovde koji su prerađeni, da smo imali ideju da dođemo do kompromisa i do konsenzusa.
Nama je, bez obzira što smo trpeli u javnosti kao Vlada kritiku zbog toga, bilo izuzetno važno da taj konsenzus i taj kompromis postignemo, kao što nam je bilo važno da posle šest godina ovaj zakon uđe u proceduru i kao što verujemo da će ovaj zakon biti donet.
Ne bih voleo da, oko notornih stvari koje znate i vi i mi, na bilo koji način dolazimo do sukoba. Ono oko čega bih voleo da se sukobljavamo ili suočavamo, vezano je za pravna rešenja. Princip je da, ako nešto citirate, citirate tačno, dakle, da pročitate.
Ovo ministarstvo nije dodeljivalo nagrade za borbu protiv diskriminacije, nego sam uručivao nagrade koje su vezane za antidiskriminacionu nagradu koju je finansirao i organizovao neko drugi.
Grupa nevladinih organizacija tradicionalno dodeljuju nagrade za borbu protiv diskriminacije. Vlada Republike Srbije ni jedan jedni dinar nije dala za ovu nagradu ni ove godine, kao ni prethodnih godina. Poenta je da citat mora da bude citat. Dakle, da bude doslovno pročitan.
Eksperti jesu konsultovani, i ako tako možemo da kažemo, jesu korišćeni za izradu ovog zakona o zabrani diskriminacije, ne samo vezano za član 21, nego vezano za sve članove, što pravni, što eksperti koji znaju šta je rad i socijalna politika. Nemojte zaboraviti, ovaj zakon kao predlagači dele i ovo ministarstvo i Ministarstvo rada i socijalne politike.
Dakle, široko je postavljena i ekspertska, i politička, i resorna, dakle upravna osnova, i ono što je najvažnije kada razgovaramo je, i tu ću napraviti sada samo izuzetak oko sudova i sudske vlasti, da ulazimo u pravno objašnjavanje i razjašnjavanje, sudska vlast koja pruža i koja je najznačajnija za zaštitu ljudskih sloboda i prava, bez obzira na sve, jeste politička. To je stara teorijska i teoretska rasprava, ali sve do onog momenta dok parlament zakonom uređuje organizaciju i postupanje sudske vlasti, do tada će biti i politička. To je notorno ustavno pravo.
Otuda završavam na kraju sa još jednim podatkom, kad kažem citirati znači do kraja sve kazati, 1970. godine Svetska zdravstvena organizacija je skinula homoseksualizam sa lista bolesti. Hvala vam.

Narodni poslanik Boris Aleksić traži pravo na repliku. Nemate pravo na repliku i nema osnova da dobijete pravo na repliku.
Narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević ima reč, posle nje narodna poslanica Marina Raguš.