Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić, posle njega narodni poslanik Željko Tomić.
Izvinjavam se, reč ima narodna poslanica Nataša Mićić, posle nje narodni poslanik Željko Tomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako je ovaj predlog zakona o zabrani diskriminacije značajan korak ka harmonizaciji našeg sa evropskim zakonodavstvom, iako on predstavlja uslov za stavljanje naše zemlje na belu šengensku listu, usvajanje i primena ovog zakona jeste, pre svega i na prvom mestu, unutrašnja potreba našeg društva.
Ta potreba podrazumeva da učinimo sve da bi ovo društvo bilo humanije, modernije, demokratičnije i zato je potrebno da stvaramo uslove i usvajamo norme koje će sprečavati da manjine u ovoj zemlji osećaju opasnost, da su diskriminisane, da usvajamo norme koje će sprečavati da pojedinci ili grupe zbog svojih ličnih svojstava budu prinuđene da ta lična svojstva prikrivaju, ili da privilegovana većina ispoljava nadmoć tako što će izražavati netrpeljivost, mržnju, pa i nasilje. To je ono što nije prirodno - mržnja, netrpeljivost i nasilje je ono što nas je do sada uništavalo.
Da bismo to postigli, nisu dovoljne opšte, načelne ustavne odredbe i svakako nije dovoljno da na početku trećeg milenijuma imamo ustavnu odredbu koja ukida ropstvo. Nama je potrebno ukidanje, oslobađanje od iracionalnih strahova, od ksenofobije, od homofobije, od rasizma, nacionalizma, mizoginije. Nama je potrebno podizanje svesti i odgovornosti da pomažemo drugima i različitima, bilo da se radi o licima sa invaliditetom, o starim ljudima ili o etničkim manjinama.
Zato je važno da ovaj zakon bude primenjen i za to je, kao i za sve zakone, pre svega odgovorna Vlada. Zato molim predstavnika Vlade, ministra za ljudska i manjinska prava, da učini sve da ovaj zakon ne ostane samo pravni standard, nego da se i vi, i Vlada i svi mi narodni poslanici potrudimo da primena ovog zakona bude moralni imperativ za sve.
Prilikom usvajanja samog zakona , za razliku od mnogih zakona koje smo ovde usvojili koji su bili protivurečni, konfuzni, neprimenjivi, nedovoljno precizni, za razliku od svih tih zakona zaista je ovo jedan ne samo od najvažnijih, nego od najboljih zakona koje smo u poslednjih šest godina imali priliku da usvojimo, jer je vrlo jasan, precizan i primenjiv, jasno je definisana i diskriminacija, i oblici, i slučajevi, i ustanovljen je mehanizam poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Takođe bih htela samo ukratko, ne umanjujući značaj diskriminacije manjina, da kao članica Odbora za rodnu ravnopravnost pomenem i jedinu diskriminaciju većine, to je diskriminacija nas žena. Ovaj zakon je takođe jako važan zato što je on krovni, bolje rečeno zakon temelj koji je potreban da bi se usvojio i zakon o rodnoj ravnopravnosti.
Da žene imaju specifična pitanja koja ih se tiču, govore razni podaci koji oslikavaju položaj žena u našem društvu. Između ostalog, to su podaci koji govore da žene teže dobijaju posao i obično su uslovljene porodičnim statusom. Zatim, one su oko 15% manje plaćene nego muškarci za isti posao. Samo 20% žena se od 2000. godine do danas nalazi na rukovodećim pozicijama. Isti taj procenat žena se nalazi u procesu političkog odlučivanja, a neznatan je procenat žena koje učestvuju u bezbednosti zemlje.
Kolika je ta nebriga o ženskim pravima, govori podatak da su mediji ukupno posvetili samo 15% prostora ženama, a u tih 15% se dobrim delom nalaze mizoginija, crna hronika i zabava. Ono što je najalarmantnije, nasilje kao najgori oblik diskriminacije, želim da ilustrujem podatkom da je 95% presuda za nasilje prema ženama, odnosno deci, svako peto dete je zlostavljano, završava se uslovnim sankcijama.
Zato mislim da je primena ovog zakona važna, da nisu dovoljna samo opšta ustavna načela, da nisu dovoljne samo crkvene dogme, jer koliko god da su pozitivne i dobre, one u istoriji nisu sprečile da dođe do ratova i zločina.
Zato pozivam sve da usvojimo ovaj zakon, da bismo ovo društvo upristojili i učinili ga humanijim i demokratičnijim. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić, a posle njega narodni poslanik Željko Ivanji.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, za predstavnika Vlade po pitanju zakona o zabrani diskriminacije, pored ovde prisutnog ministra za ljudska i manjinska prava, gospodina Svetozara Čiplića, određen je od strane Vlade i ministar za rad i socijalnu politiku, gospodin Rasim Ljajić, ali njega, nažalost, nema ovde. Bilo bi dobro da bude, pošto je on ministar za rad, a bojim se da su jedna od najdiskriminisanijih kategorija u Srbiji zaposleni.
Moram da podsetim na ona predizborna lažna obećanja od strane današnjih stranaka koje čine vladajuću koaliciju o 200 hiljada novih radnih mesta, pa se to sada nedavno pretvorilo u rečenicu predsednika Republike Borisa Tadića, da se Vlada Srbije bori za očuvanje radnih mesta. Novih radnih mesta, pogotovo 200 hiljada, ne može i neće biti.
Nažalost, ministar za rad, gospodin Ljajić, nije prisutan, da nam kaže koju reč više o tome, o diskriminaciji zaposlenih, o diskriminaciji radnika, a da ne podsećam koliko je hiljada ljudi u međuvremenu, za vreme ove nesposobne i neodgovorne vlasti, ostalo bez posla. O radnicima i zaposlenima toliko. Valjda će neki drugi ministar umeti nešto da kaže o tome, da ne govorim o premijeru koji se tim poslom i ne bavi.
Zato je danas i juče među nama ministar za ljudska i manjinska prava, ministar slučajnog ministarstva. Zašto govorim - slučajnog? Moram da podsetim kakav je odnos DS, kao stožera vladajuće koalicije, prema ljudskim i manjinskim pravima bio u onom samom početku, kada se donosio zakon o ministarstvima.
Podsetiću vas na amandman narodnog poslanika Marka Đurišića, koji je predložio da ovo ministarstvo ne bude u sastavu Vlade.
Tek na intervenciju nas iz DSS, poslanika SVM i još nekih drugih, ovo ministarstvo je zaživelo u ovoj vladi. Toliko o odgovornosti i osećaju za odgovornost u okviru same ove vlade.
Koliko je, pored ovoga, DSS posvećena ljudskim i manjinskim pravima i uopšte ovim pitanjima kojima se bavi ovaj današnji zakon o kojem danas govorimo, govore još neke činjenice - puna afirmacija nacionalnih saveta.
Nacionalni saveti su svoju punu afirmaciju doživeli za vreme vlade Vojislava Koštunice.
O Ustavu izlišno je govoriti, da je više od jedne trećine teksta Ustava posvećeno ljudskim i manjinskim pravima, pa kada su predsednici Ustavnog suda, recimo, Francuske i Španije, tada boravili u Srbiji, rekli su da to nigde u svetu ne postoji.
Čak su rekli u jednom momentu da je to prenormirano, da se previše prostora tome posvetilo. Toliko o našem odnosu ka ovim pitanjima, kao i prvi antidiskriminacioni zakon koji je donet za vreme vlade Vojislava Koštunice, Zakon o zaštiti lica sa invaliditetom.
Potpuna neozbiljnost ove vlade se ogleda u još jednoj stvari. Ovaj zakon je došao u skupštinsku proceduru, bio kao tačka dnevnog reda spojen sa Zakonom o matičnim knjigama, iako nemaju apsolutno nikakve veze, a onda nakon intervencije sedam crkava i verskih zajednica povučen, pa su nastale nekakve konsultacije o kojima mi kao narodni poslanici ne znamo ništa, pa su uvažene neke primedbe crkava, većina od njih nije, pa danas raspravljamo o ovom jednom jedinom zakonu, tzv. šengenskom zakonu, navodno poslednjem iz te grupe zakona. To govori, takođe, o ozbiljnosti ove Vlade.
Da li je ministar vera, gospodin Bogoljub Šijaković, učestvovao u tim razgovorima sa crkvenim verodostojnicima? Ne, tamo je bio gospodin Ljajić, tamo je bio gospodin Čiplić, ako se uvažava stav crkve, a uvažio se samo utoliko što su promenjene dve ili tri formulacije ovog zakona, ministar vera niti je učestvovao u izradi ovog zakona, niti je išao na konsultacije, pošto je Vlada procenila da treba obaviti razgovore sa crkvama i verskim zajednicama, ali ministra vera tamo nije bilo. Ko se sve ovde kojim poslom bavi, koji se ministar kojim poslom bavi?
Što se tiče stava crkve i crkava, treba da se istakne onako kako su oni naveli u svom saopštenju, da je stav crkve zasnovan na dvanaestom protokolu uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.
Crkva podseća, kad kažem crkva mislim na sve crkve potpisnice ovog saopštenja, ovih sedam crkava, da sve tri vere, islam, judaizam i hrišćanstvo, ne odobravaju homoseksualne veze. One imaju pravo da to kažu.
Ne znam koliko je poznato, pogotovo predstavnicima vladajuće koalicije, da u predlogu evropskog ustava koji još nije usvojen, ali sve proevropske snage se toplo nadaju da će biti usvojen, piše nedvosmisleno - da se Evropa zasniva na principima hrišćanske civilizacije. To piše u tekstu evropskog ustava.
Stoga mislim da je red bio da komunikacija između države i crkve bude bolja, da postoji i onda ne bismo dolazili u one groteskne situacije, kakva je bila povlačenje zakona, pa naknadno vraćanje na skupštinski pretres.
Citiraću nadbiskupa beogradskog Stanislava Hočevara, šta on zamera po svim ovim pitanjima: "Žao mi je da u čitavom našem društvu u Srbiji nije bilo javne diskusije o tome". To se direktno kosi sa onim što nam je ministar, gospodin Čiplić, ovde izneo juče i u nekoliko navrata u raznim medijskim nastupima.
On je javnu diskusiju i javnu raspravu o ovom zakonu predstavio tako što je vođena u četiri grada u Srbiji u roku od dva meseca. Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar kaže - da ne zna ni za jedan stav ni jednog filozofa, ideologa, antropologa, teologa ili bilo kog stručnjaka, koji bi svojoj vokaciji bio zainteresovan za ovakvu vrstu zakona, nije naišao ni na kakav stav.
Bojim se da je ta javna rasprava fingirana, instrumentalizovana, baš kao i javna rasprava o famoznom statutu AP Vojvodine, gde su samo partijski aktivisti dolazili da naprave dekor.
Dalje, uvodi se pojam rodnog identiteta. Na reakciju crkve izbrisan je iz dva člana, i iz obrazloženja, ali ostao je u članu 13. Ono što sam juče govorio ponoviću, šta je to rodni identitet, ta kategorija prvi put se pojavljuje u srpskom zakonodavstvu i ovo ministarstvo je bilo dužno i obavezno da nam da definiciju rodnog identiteta. To nije učinjeno. Moramo da znamo šta je to. To je, moja slobodna procena, danas kao muškarac od svojih 40 i kusur godina odlučujem da budem žensko, potplatim adekvatne doktore i predstavim vam se kao osoba muškog pola, ali ženskog roda, jer se odvajaju pol i rod. To možete videti u obrazloženju ovog zakona. To je prosto neverovatno. Definiciju ovog pojma nemamo.
Da kažem još nešto o crkvi. Crkva je pisala, crkva govori, odnosno propoveda, ali u suštini ne krši zakone, ne ometa određene skupove. Plašim se, ovde se sada koristi termin privilegovane većine, ali šta ako se manjina učini privilegovanom?
Imali ste konkretan primer, kao prosečni bioskopski gledalac i posetilac Festa sam bio u prilici da mi je prekinuta bioskopska predstava od strane gej aktivista, zbog ko zna kojih razloga, koji mene kao prosečnog bioskopskog gledaoca ne interesuje. Kršili su javni red i mir i nisu odgovarali. Da li je to privilegovana manjina?
Protiv sam svakog kršenja javnog reda i mira. Šta bi bilo kada bih otišao na nekakav performans nekakve gej skupine i pokušao da je prekidam na određeni način, iz protesta, iz određenih razloga? Šta bi tada bilo? Završio bih sigurno u zatvoru. Prosečan građanin Srbije bi završio u zatvoru.
Šta je bilo sa njima? Ne, oni su dobili publicitet u medijima, dobili su i ohrabrenje i od ministra i od državnog sekretara, time što su rekli, mi ćemo ići na gej parade, mi podržavamo itd. Šta je Srbija dočekala?
Usput, nije zgoreg podsetiti, Angela Merkel je pre neki dan rekla da od proširenja EU nema ništa. Da citiram - ministar spoljnih poslova Češke, Karel Švancerberg kaže - za sada nije postignut istinski napredak ka ukidanju viza za građane zapadnog Balkana, odnosno od šengena nema ništa.
Da li mislite da će ovaj zakon, donošenje ovog zakona, da jeste korak napred ka belom šengenu? Dokažite. Tvrdim vam da je ovo ponovo jedna velika laž, jedna velika obmana, jedna velika prevara, kao što su 200.000 novih radnih mesta, penzije 70% od prosečne zarade, toga se više niko ni ne seća, bitno je da PUPS sedi u Vladi i ćuti o svemu, da je Srbiji otet deo teritorije, da je Euleks ušao, bez rasprave u Skupštini i u Vladi, prošetao, ušetao na teritoriju Kosova.
Nema "Boinga" u "Utvi", nema "Mercedesa" u Srbiji, nema deonica od 1.000 evra, ali bitno je da povećavamo prava homoseksualcima, lezbijkama i transeksualcima i ne znam kome.
Srbiji krče creva, u Srbiji su prazni frižideri, a naši ministri će na gej parade. Sada je konačno pokazano i dokazano da ovoj vladi zaista ni Bog ne može pomoći, da je i Bog od njih digao ruke. Hvala vam.

Reč ima ministar za ljudska i manjinska prava, gospodin Svetozar Čiplić.

Poštovano predsedništvo, poštovane poslanice i poslanici, moja namera je da kada se bude raspravljalo o amandmanima konkretno uđemo u raspravu i razjašnjenje, pošto smatram da je rasprava o amandmanima zapravo rasprava o onom najdobronamernijem, a to je da se ako ima potrebe poboljša konkretno tekst zakona.
Moje javljanje zapravo sada ima želju da nekakve nedoumice ili dileme otkloni. Naprosto da rasprava ide u određenom pravcu kada je reč o činjenicama.
Činjenica jeste da je ministar Bogoljub Šijaković učestvovao u pregovorima. O tome svedočim ja, svedoči kolega Rasim Ljajić, svedočiće i on, kao što mogu da posvedoče i visoki crkveni velikodostojnici koji su učestvovali u tim razgovorima. Dakle, on jeste konsultovan i on jeste bio tamo.
Činjenica je da veliko nezadovoljstvo, odnosno da je veći deo nezadovoljstva koje su crkve i tradicionalne verske zajednice povodom ovog zakona imale otklonjene u neposrednom razgovoru, objašnjavanjem šta koja od za njih problematičnih odredaba znači. Mi smo tu vrstu razgovora vodili deset dana, s jedne strane na nivou eksperata, a na kraju, završno, u sastavu, što se Vlada Republike Srbije tiče, ponavljam, kolega Rasim Ljajić, kolega Bogoljub Šijaković i ja. Ako neko ima dilemu oko toga, u krajnjoj liniji bilo je i saopštenje Tanjuga, i saopštenje iz Srpske pravoslavne crkve, gde je sastanak održan.
Druga stvar, ponavljam, ovim zakonom se ne uvode prava. Ta prava već postoje, ona su samo na jedan specifičan način dodatno štite, gde se povreda tih prava, pored Krivičnog zakona, gde je zaštićeno, sada još dodatno štiti propisivanjem da je reč o diskriminaciji. To pravnici moraju da znaju i pošteno je da to i kažu, dodatna zaštita.
Napokon, razumem da je uvek uvođenje, i sam sam protiv toga, uvođenje novog organa, u ovom slučaju poverenika, postoji opasnost od povećanja administracije. Koncept je sledeći, kao što je bio i do sada, da se, poštujući Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima, najpre propiše interni konkurs, i u ovom slučaju nema nikakve bojazni da će doći do povećanja administracije, nego da će doći do preraspodele ljudi koji rade u državnoj administraciji.
Što se tiče Ministarstva za ljudska i manjinska prava, mi smo u pogledu broja zaposlenih ostali na bukvalno istom nivou koji je bio još u vreme dok je to bila služba za ljudska i manjinska prava. Nemamo ni jednog novog zaposlenog. Imamo ljude koje je Vlada imenovala kao pomoćnike ministra i kao državne sekretare. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji, a posle njega narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovanje principa jednakosti se danas shvata kao moralni imperativ organizovanog društva. Pravila o zabrani diskriminacije podrazumevaju svi međunarodni dokumenti o ljudskim pravima, kao i uostalom i ustavi gotovo svih zemalja sveta.
Načelu jednakosti posvećen je i član 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN iz 1948. godine, koji sadrži sledeće reči: sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.
Polazeći od ovih opštih principa, sveobuhvatan pravni režim zabrane diskriminacije trebalo bi da ispuni dva osnovna cilja: prvi da odredi šta je to diskriminacija, odnosno šta je to zabranjeno činiti, drugi je da ponudi povređenom efikasne mehanizme pravne zaštite od diskriminacije.
To je, dakle, u ovom zakonu sa poverenikom obezbeđeno, kao što je obezbeđeno i pravo svakog građanina ove zemlje da, u slučaju da se iscrpljena sva pravna sredstva pred domaćim pravosuđem, da se obrati Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, čiju smo nadležnost mi priznali, za razliku, na primer, od Rusije, koja još uvek taj protokol nije potpisala.
Ovo je zahtev civilizacije, ne samo Evropske unije, koja je uostalom nastala na hrišćanskim temeljima. Približno 30 zemalja Evrope donelo je zakon protiv diskriminacije ili zakone o ravnopravnosti, koji zabranjuju sve oblike diskriminacije.
Ostale države zabranjuju diskriminaciju svojim pojedinačnim zakonima. Jedine zemlje koje ne poznaju na primer slobodnu seksualnu orijentaciju su Rusija, Ukrajina, Turska i Kipar. Što se tiče registrovanih partnerstava istopolnih parova, ona su moguća u približno 20 zemalja Evrope.
Šteta što pred nama nemamo zakon o njegovoj prvobitnoj verziji, koji je bio podjednako dobar i podjednako sveobuhvatan, jer sada imamo jednu raspravu koja je, čini mi se, življa van ovog parlamenta. Šteta je što je Vlada naknadno aminovala naknadnu pamet i prolongirala donošenje zakona, koji je ovoj državi preko potreban.
Zašto je ovaj zakon ovoj državi preko potreban? Zato što je, na primer, grupi Roma bilo zabranjeno kupanje na bazenu od strane vlasnika tog bazena; zato što je, na primer, taksista odbio da preveze staricu koja se otežano kreće, sa argumentima da ne želi da gubi vreme na nju; zato što je ženi, pre nego što je zasnovala radni odnos, poslodavac usmeno preporučio da ne zatrudni u naredne dve godine; zato što je vlasnik jednog uglednog kluba u Beogradu zabranio pristup osobi sa invaliditetom, tvrdeći da će se ostali gosti nelagodno osećati u njenom prisustvu; zato što je homoseksualac ostao bez posla jer je on za njegovog direktora peder. Zato nam je potreban ovaj zakon i sve ovo što sam rekao se dogodilo u Srbiji.
Sedam dana naknadne promisli Vlade dovelo je Srbiju u zabludu i po ko zna koji put pokazalo da je ovde veoma lako prodati laž kao istinu i da se zapravo u ovom predloženom zakonu radi o gej brakovima, što svakako nije istina.
Ovih dana pažljivo slušam stavove verskih zajednica, društvenih grupa fudbalskih navijača koji poštuju, kako kažu, prirodu. Priroda nije lako shvatljiva kategorija, čije razumevanje zavisi od pristupa tom pojmu.
Dakle, dijalektika ili božja volja. Međutim, ko prirodu shvata na način da je prirodno da je žena u kuhinji, duševni bolesnici u ludačkoj košulji, homoseksualci premlaćeni, a stranci sumnjivi.
Nema ovde nikakvog gej lobija i nema ovde odbrane gej lobija. Ovde se brani pravo na različitost. Biti drugačiji je, dame i gospodo, pravo pojedinca, a obaveza većine je da različitost poštuje, toleriše i prihvata kao činjenicu. I ne samo to, nego i da mu posveti potrebnu pažnju.
Kako je samo lepa reč tolerancija. Biti tolerantan znači, za početak, priznati drugog. Hrišćanin sam pravoslavne vere i kao takav nisam gord, nisam sujetan, jer nijedna vera ne dopušta taj greh. Nisam ugrožen, za razliku od onih koji su zbog različitosti spaljivani na lomači.
Takođe, jedna društvena grupa je krajem tridesetih godina prošlog veka postala politička partija, a kasnije i vlast, koja je članom 175. nemačkog kaznenog zakona, tokom Drugog svetskog rata, u koncentracionim logorima ubila više od 50.000 homoseksualaca i pride više od 10 miliona različitih, po pitanju političkog stava, pripadnosti različitim verskim zajednicama, narodima i boji kože.
U analizi naše srpske stvarnosti, moramo poći od postulata države. To je, dakle, osnovni postulat da su svi ljudi jednaki pred zakonom i sa druge strane imamo postulat crkve koji kaže - svi ljudi su jednaki pred Bogom.
Gde mi u Srbiji imamo sudar svetovnog i duhovnog? Navešću poznat primer. Vladika Pahomije nije odgovarao zbog seksualnog zlostavljanja četvorice dečaka, a i Ilarion, nekadašnji starešina manastira Hopovo, nije odgovarao zbog navođenja dečaka na nedozvoljene polne radnje.
U procesnoj igri, toliko često viđenoj od strane Vrhovnog suda Srbije, nastupila je zastarelost, tako da se država nije opredelila prema teškim krivičnim delima pederastije.
Zašto prednost u rešavanju zemaljskih stvari dajemo državi? Zato što sankcija između ostalog ima i preventivan karakter, za razliku od sankcije laganog sagorevanja u paklu. Zašto država treba da uredi zabranu svakog oblika diskriminacije? Zato što ne želimo da živimo u paklu zato što smo različiti, a ipak samo ljudi koji su jednaki pred Bogom.
Relativizovanje tema oko kojih moramo da imamo konsenzus je nedopustivo, a do konsenzusa, trenutka pobede razuma, kojeg nije bilo ni kada je Hrist razapinjan na krst, taj simbol jednakosti, a rezultat pobede različitosti - biće i dalje onih koji će, baš kao i on, stati na čelo povređenih, uvređenih, usamljenih, ostavljenih i prognanih. Vrlo rado ću stati na čelo obespravljenih, bili oni homoseksualci, bili oni bolesni, duševni bolesnici, osobe sa invaliditetom (Predsednik: Gospodine Markoviću nemojte dobacivati sa mesta.) stari i nemoćni i svi ostali, koji su se požalili državi ili pomolili Bogu.
Biću protiv onih koji benigne teme, statuta Vojvodine, odnosno žele u javnosti da nametnu utisak da se radi o novom Kosovu, na isti način na koji zamenjuju teze - da se u zakonu o zabrani diskriminacije govori o gej brakovima.
Biću protiv onih čiji se glas čuje glasnije od bogougodnosti, glasnije od molitvi srpskog patrijarha gospodina Pavla, kojeg živog sahranjuju pre nego što je postao svetac. To vam govorim kao pravoslavni hrišćanin, ni homofobičan, ni klerofobičan, običan građanin, poštujući kanone, kao i zakone koje smo doneli i koje treba da donesemo, svi različiti, ali i svi jednaki, kao što glasi jedan od osnovnih motoa Saveta Evrope.

Zahvaljujem gospodinu Ivanjiju.

Ima reč gospodin Slađan Mijaljević iz SRS. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, i u načelnoj raspravi, pardon, u delu gde sam izdvojio mišljenje, kao i u načelnoj raspravi, pomenuo sam jednu grupu ili grupaciju ljudi i organizacija, koja se vrlo intenzivno pojavljuje na našim prostorima, na prostorima Balkana, Evrope, pa i širom sveta. Zaista, njihovo delovanje poprima oblik pandemije.
Mnoge zemlje, mnoge organizacije, poput EU, Saveta Evrope i raznih drugih organizacija donele su određena mišljenja. Međutim, ovde kod nas, u našoj državi, izvršna vlast, najviša vlast apsolutno ne prihvata određene pokrete, određene tendencije, određene radnje, određene totalitarnosti i destruktivnosti koje iza sebe ostavljaju ove organizacije.
O ovom zakonu govoriću samo o tri člana - o članu 18, članu 21. i članu 11, jer zaista je jako malo vremena govoriti o svemu onome što imamo da kažemo povodom ovog zakona.
Ovaj zakon o diskriminaciji, kao i Zakon o nevladinim organizacijama, ovde u samoj Skupštini izrodio je tri koncepta. Jedan koncept je predložila Vlada, drugi koncept se pojavljuje od strane jednog dela vladajuće koalicije i treći koncept, dosta oštar, ali jako dobar, pojavljuje se od strane opozicije.
To govori - da ako u jednoj skupštini imamo tri koncepta o jednom zakonu, zamislite koliko je koncepata van ove skupštine? To znači da nije urađena javna rasprava najbolje što se moglo da uradi i da je ministar morao očigledno da popusti pod raznim pritiscima i da udovolji mnogim željama. Onda dobijamo kontradiktorne zakone, zakone koji su kontradiktorni i u svojim članovima i u svojim stavovima.
Govoriću dobrim delom kroz određene primere i postaviti čak više pitanja nego odgovora ili će neka pitanja biti odgovori na neka prethodno postavljena pitanja - zaključite sami.
Kada sam govorio o Zakonu o nevladinim organizacijama, a govorio sam o organizacijama sektnog tipa, pominjao sam da Evropska unija, čak sam citirao određene članove, da je Evropska unija 29. februara 1996. godine donela prvu Rezoluciju kojom se štite ljudi, štite pojedinci, na slobodu veroispovesti i na maltretiranje od strane organizacija sektnog tipa.
Sada ću citirati jedan član iz druge Rezolucije EU, koja je doneta 4.9.2003. godine, gde kaže: Na plenarnoj sednici posvećenoj stanju osnovnih ljudskih prava, sloboda i mišljenja, svesti i religije, u članu 35. se zahteva - ponovo se stavlja do znanja zemljama članicama da se suprotstave opasnim pokretima sektnog karaktera, koji prete psihičkom ili fizičkom integritetu ličnosti i poziva ih da primenjuju članove svog krivičnog civilnog zakonodavstva u borbi protiv ilegalnih delovanja grupa sektnog karaktera.
Poznato je da izvršna vlast bukvalno zatvara oči nad ovim problemom. Određene institucije, određeni sekretarijati, centri za zaštitu socijalnog rada, parohijski domovi, policija, službe bezbednosti, duševne bolnice, da ih tako nazovem, ovaj problem jesu detektovale. Jesu ga detektovale i pokušavaju da probiju jedan kineski zid, koji se nalazi između Vlade i ovih službi koje sam sada, službi, sekretarijata i institucija koje sam sada nabrojao, da bi se napravila jedna strategija.
Međutim, ministarstva, poput ministarstva vera, zdravlja, prosvete, bezbednosti, pravde apsolutno odbijaju da se uključe, kao njihove kolege koje su to uradile maksimalno ozbiljno u EU - da se uključe u rešavanju ovog problema. Sada bih da krenem sa određenim pitanjima. Ovde kod nas dolazi i boravi mnogo ljudi, mnogo misionara raznih organizacija. Imali smo jednog gurua, koji se pojavio u novembru 2007. godine, ali pre njega je stiglo njegovo učenje. Njegovo učenje, a to smo čuli kroz njegove intervjue i njegove izjave, registrovano je u 170 zemalja sveta.
Ovo je jedna brošura - Umeće življenja, dahom do zdravlja i radosti. Radi se o jednoj pseudohinduističkoj organizaciji, pseudohinduističkom učenju, koja je deljena i sprovođena na Fakultetu političkih nauka kao antistres program. Naplaćivan je 4.000 dinara, mada se ovaj guru hvali kako je ta njegova organizacija humanitarnog karaktera i kako on radi sve besplatno.
Kada se krene od početka i dođe do kraja, završi se u kria jogi, znači jedna veroispovest hinduizma. Došao je guru i otkrio nam nešto, što smo mi pokušavali da prepoznamo - po nekim domovima za stare osobe, po, kako se to kaže, zavodima za sprovođenje određenih sankcija, odnosno zatvorima, gde se kroz pojedine psihološke radionice zatvorenici oslobađaju od preterane agresivnosti, od stresa i ostalih stvari.
Nešto nas je upućivalo, govorim o događajima od pre dve-tri godine, da se radi o dalekom Istoku. Dođe guru i šta nam otkrije, pazite ovo - čuveni guru, poznat po kombinaciji tehnike disanja i joge, kojom se postiže unutrašnji mir, u ponedeljak će se sresti sa predsednikom Skupštine Srbije, šefovima poslaničkih grupa i zamenicima ministara, radi dogovora oko veće implementacije programa njegove fondacije u domaće institucije. Tako mi prepoznajemo šta se ovde kod nas dešava i ko nam sve dolazi. Naravno, bili su neki ministri, neki nisu ni znali u šta su se upleli. Bili su na nekim izložbama, po ne znam, Narodnoj banci. Tamo su prisustvovali određenim hinduističkim molitvenim obredima koje je sprovodio ovaj guru.
Sledeće pitanje, sledeća organizacija koja postoji, vrlo je intenzivna. Srećemo je na našim vratima, po autobusima, po bolnicama, po pijacama i po školama.
Žali se direktor jedne osnovne škole na Zvezdari da ne može "Jehovine svedoke" da otera iz školskog dvorišta uz asistenciju policije. Stoje na trotoaru van školskog dvorišta i ne mogu da ih oteraju od dece. Pazite kakva je to organizacija, to je takva organizacija koju čak ni Ministarstvo vera nije moglo da upiše u registar verskih organizacija, ali oni postoje.
Ovo je posebna medicinska pomoć koju potpisuje svaki pripadnik "Jehovinih svedoka", pročitaću vam samo dva-tri stava i pokazati šta je to što nije dobro.
"Ja sam Jehovin svedok. Ni pod kojim okolnostima ne želim da primim transfuziju pune krvi eritrocita, leukocita, trombocita, niti plazme, čak ni u slučaju da zdravstveni radnici smatraju da je to neophodno da bih ostao živ. Ne pristajem da se moja krv uzme i čuva da bih je kasnije ponovo primio. Ne želim da mi se život produžava, ako je s medicinske tačke konstatovano da je moja situacija bezizlazna itd."
Zar ovo nije samoubistvo na odloženo vreme, ako nekome treba zbog operacije, saobraćajne nezgode, bilo čega? Imamo preko deset slučajeva u Srbiji u proteklih 20 godina gde su maloletne osobe izgubile život zato što njihovi roditelji nisu dozvolili da prime krv ili zato što se u njihovim knjižicama zdravstvenim upravo nalazilo ovo da oni to ne žele da prime.
Ovo je nekoliko otpusnih listi iz jedne naše poznate duševne bolnice, iz Laze Lazarevića, radi se o čoveku koji je proveo 26 godina u jednoj sekti koja se zove "transcendentalna meditacija", koja ima svoju političku partiju, koja je bila vrlo aktivna 90-ih godina, ali i danas postoji.
Znači, govorimo do sada o poremećaju zdravlja, a sada dolazimo do toga da imamo pred sobom oproštajna pisma petnaestogodišnjaka, pisana na salveti na kojoj je stilizovana crna ruža sa prednje strane.
Nju sam dobio od roditelja onoga dana kada je ovde u Skupštine Srbije izglasavan 2006. godine Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Zar nam to treba?
Kako sankcionišemo one ljude koji naprave ovakav zločin kakav je bio u Novim Banovcima? Mnogi su se dušebrižnici javili da brane onoga koji je ovo dete iskasapio motornom testerom u kadi. Rekli su da on nije pripadnik nikakve sekte, da nije pripadnik nekog učenja, da je mentalno poremećena osoba i tome slično. Ali, policajci koji su vršili uviđaj, sve dok nije došao njegov advokat, sa njim su sasvim normalno i fino razgovarali. On je njima pokazao preko 30 umišljajnih radnji da prikrije zločin koji je počinio, od sakrivanja oružja, komadanja tela i sličnih stvari.
Dolazimo do toga da mi se žali sud opštinski, potpisano naravno od strane predsednice suda, da ih uzmemo u zaštitu od određenih sektnih organizacija. Kažem, pa imate Ministarstvo pravde, Ministarstvo vera, kaže, dajte, molim vas, pa to tamo ne sme ni da se pomene.
Kod člana 11. dolazimo do toga da se bukvalno prozivaju određeni ljudi da neće smeti da govore informacije i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnim glasilima i drugim publikacijama, niti skupovima i mestima dostupnim javnosti.
Da li to znači da neće profesori, vaspitači, policajci i treneri i ostali ljudi moći edukativno da utiču na određene pojave u društvu, da će svaki od ovih marginalizovanih grupa moći da se žali na njih određenom povereniku?
Govorim o tome što se radi, a to su kolege pomenule, da oni uvek najavljuju dva-tri koraka unapred. Vi nam dajete anesteziju i kažete - to je samo za sada, to mora, to je Evropa itd. Međutim, sve ove grupe najavljuju po dva-tri koraka unapred, toga se mi plašimo, a koga je ujela zmija i guštera se plaši.