Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Izvinite, nije obeleženo da je već govorila gospođa Tabaković.

Gospodin Željko Ivanji. Molim vas da se prijavite, da bih mogla da vam uključim mikrofon.

Zahvaljujem. Uvažena predsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o privrednim komorama u Srbiji, ne mogu da ne prokomentarišem navode pisama sa kojima smo zatrpani ovih dana, pisama koja su upućena od strane komora, kako Republičke komore, tako i regionalnih komora. Vidim da te komore, kako kažu, u celosti odbijaju ovaj predlog za izmenu i dopunu Zakona. U obrazloženju, u prvom članu stoji da je komorski sistem asocijacija privrede, koji normalno funkcioniše regulisanjem zakona koji je prethodno privreda prihvatila na javnoj raspravi. Normalno je da normalno funkcionišete kada imate članarinu koja vam u budžet stiže redovno, a da vi tim članovima za uzvrat ne dajete ništa, članarinu koja je obavezna za te članove.
Ukoliko pomnožimo 72 dinara sa brojem zaposlenih u privrednim društvima u Srbiji, dobićemo iznos koji komora naplaćuje putem obavezne članarine, Komora Republike Srbije koja u ovom trenutku zapošljava 350 lica, takođe, i regionalne komore naplaćuju članarinu. Pored Privredne komore Srbije figurira još 19 komorskih pravnih lica, Privredna komore Vojvodine, Novog Sada, Beograda i 16 regionalnih komora. Podsetiću i narodne poslanike da je prosečna zarada u decembru prošle godine u Privrednoj komori Srbije iznosila 66.214 dinara.
Često pominjani komorski sistem Austrije ima 4.670 zaposlenih. Tu je obavezno članstvo, ali ne treba zaboraviti ni da je privreda Austrije u 2007. godini ostvarila iznos od 114,7 milijardi evra, po tome je sedma na svetu. Bruto nacionalni dohodak po stanovniku je 31.000 evra, po tome je trinaesta na svetu. Imaju preko 120 miliona noćenja stranih turista. Dakle, radi se o jednoj vrhunskoj privredi.
Ukoliko bi Privredna komora Srbije mogla da obezbedi privredi ovakav uspon, ja bih uvek dozvolio i bio bih za obaveznu članarinu. Niko ne želi da gasi komoru, ali prema izvorima iz malih i srednjih preduzeća njima su potrebne institucije koje bi ih okupile i štitile njihove interese. Naravno da to moraju i mogu biti komore, ali komore koje su zasnovane na dobrovoljnom principu udruživanja, zasnovane na principima čistog računa, transparentnih troškova, reprezentnih snaga udruživanja koji polažu račune svojim članovima.
Kako to izgleda danas? Mala i srednja preduzeća imaju obavezu plaćanja članarine regionalnoj ili Republičkoj komori, ali u njima ne ostvaruju pravo glasa. Organe upravljanja u komorama predlažu uglavnom stari članovi tih istih tela, uz dodatak ponekog novog, ali "podobnog člana". Za verifikaciju su nadležne skupštine čije članove, takođe, biraju organi upravljanja.
Komorski sistem još uvek nije demokratizovan i on je sa retrogradnim sistemom upravljanja, sa ljudima koje je vreme pregazilo, ali ljudima koji su još uvek ubeđeni da zastupaju interese privrede. Tako su mala i srednja preduzeća osuđena na sporadičan, isključivo pojedinačan nastup prema državi, a ukoliko bilo ko tvrdi da je Privredna komora Republike Srbije zastupala interese upravo motora naše privrede, a to su mala i srednja preduzeća, neka se obrati njima za mišljenje.
U svakom slučaju, ovim izmenama i dopunama će Komora Republike Srbije moći da dokaže svoje pozicije i sopstvenu održivost. Gest dobre volje zakonodavca je primena ovog zakona, koja počinje od 2013. godine, ali podsećam poslanike da će do 2013. godine Privredna komora Srbije moći godišnje da zaradi još po sedam miliona evra godišnje članarine, koliko sada zarađuje, i još po koji milion od zarade putem projekata koje Komora naplaćuje od članova koji joj plaćaju članarinu. To je nedopustivo.
Nedopustivo je da vi za uzvrat ne dobijate ništa, a da vam Komora naplaćuje projekte koje nudi vašim preduzećima. Znam za slučajeve da u javnim preduzećima postoje projekti koje Komora naplaćuje i da su iznosi kojima se barata "stotinak" hiljada evra.
Radi se o jednom ušuškanom sistemu u kojem prijatelji sami sebi dodeljuju pozicije i funkcije i odlučuju u ime većine koja samo treba da plati članarinu, da se ne brine, jer tamo sede Mele, Jaza, sedi kompanija.
Ne mogu da ne evociram uspomene na 2000. godinu i period posle 2000. godine, kada sam zastupao, takođe, ovu tezu koja se sada pominje u ovom zakonu, sistem dobrovoljne članarine i slobode udruživanja. Čak sam tada imao ideju da bi registracija privrednih subjekata trebalo da bude u privrednim komorama, a nikako u trgovinskom sudu za koji se pokazalo da je leglo korupcije i da upravo na taj način ostvaruje i prihode. Pojedine sudije koje su vršile upis u registar ostvaruju nedopuštene prihode i danas su u zatvorima ili je u toku krivični postupak.
Dakle, imao sam ideju da registracija bude tu, napravljen je novi model registracije koji je dobar, registracija je brza i pri Agenciji za registraciju privrednih subjekata. Sećam se i šta se dogodilo prilikom spajanja tadašnje Komore Jugoslavije sa Komorom Republike Srbije, kada je bilo opšte čerupanje oko toga ko će da bude Komora Srbije, da li tadašnja Komora Jugoslavije ili Komora Srbije i šta će biti sa sredstvima te Komore Jugoslavije. Pobedila je Privredna komora Srbije, ona, koja je i tada bila privredna komora i ona je preuzela sva sredstva od Privredne komore Jugoslavije. Sećam se te borbe. To je bila borba za pozicije onih kojima je bilo stalo samo do sopstvenih interesa, a ne do interesa članova privredne komore.
Da sam na poziciji menadžera u privrednoj komori, obradovao bih se ovim izmenama i dopunama zato što bi mi dale mogućnost da potvrdim svoj menadžerski kapacitet, da se okušam sa konkurencijom i da potvrdim svoju poziciju među članovima komore koji, ukoliko su zadovoljni sa dosadašnjim radom komore, neće menjati komoru kojoj pripadaju, kojoj plaćaju članarinu i kojoj će uredno nastaviti da plaćaju članarinu.
Postoji još puno stvari koje zakonski treba urediti, postupajući po interesima prvenstveno uvek apostrofiram mala i srednja preduzeća, ali i interesima individualnih poljoprivrednih proizvođača koji vape za zakonom o zadružnom udruživanju, dakle, za novim konceptom zadrugarstva, jer je ovaj trenutni stari i retrogradni sistem, kao što je i sistem organizovanja privrednih komora.
Komora mora da definiše interese njenih članova, pa čak i da kreira proizvodni asortiman neophodan kako proizvođačima okupljenim u preduzećima, investitorima kojih će u Srbiji biti sve više i više nakon prestanka svetske ekonomske krize. To je neminovnost.
Mi danas nemamo proizvodnju koja bi mogla da opsluži kompletnu izradu jednog ''punta'', mislim na delove koji se ugrađuju u automobil. Naš interes jeste da se svi delovi ovog automobila proizvode u Srbiji, kao što je interes italijanskog investitora i novog vlasnika, takođe, isti, iz prostog razloga što, ukoliko imate delove ovde, to smanjuje troškove finalnog proizvoda. To je ekonomski interes zato što je to za njega jeftinije. Nije to rezultat ljubavi, ekonomske ljubavi, koji je patent naših ekonomskih odnosa najčešće sa Ruskom Federacijom. Komora se tim nije bavila, svakako da nije, zato što se bavila svojim predstavništvima, svojim zaposlenima i izradom projekata koji najčešće nikome nisu služili.
Proizvođači će se sami organizovati sigurno u klastere, napraviti komoru sigurno regionalnog karaktera, ne zato što im je to neko rekao ili zato što oni plaćaju članarinu, zato što treba izabrati Lazu ili Neleta, već zato što to nalaže zdrav razum, zato što to nalaže ekonomski interes koji će posredno uticati na novo zapošljavanje, na ostanak ljudi u svojim mestima, na podizanje kapaciteta lokalne samouprave. Država je tu da okvir da, a ne da nalaže namete i da omlitavi jednu instituciju koja tek treba da se dokaže nakon 150 godina postojanja. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku prof. dr Dragoljubu Mićunoviću. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana ministarko, kolege poslanici, veliko mi je zadovoljstvo učestvovati u ovoj debati u kojoj se čuju različiti argumenti.  Iako nisam privrednik, ali imao sam prilike da posmatram život društveni pa i privredni, pa se usuđujem da nešto o ovome i kažem. Postoji još jedna stvar koja me nagoni da uzmem reč, da citiram starog filozofa Dekarta koji je rekao o pravilima metoda – ''prihvatam za istinito samo ono što se mom umu ukaže kao jasno i razgovetno''.
Iz ove debate ponešto mi je jasno, mnogo štošta mi nije jasno. Želim zato da vam postavim, gospođo ministarka, i neka pitanja, kako bi i meni bilo jasno onako kako je mnogima koji su govorili to bilo jasno. Naravno, kao narodni poslanik, nastojim da čuvam integritet i da glasam za ono za šta sam uveren. Molio bih vas da me uverite da za ovo treba da glasam, ne samo na osnovu lojalnosti prema Vladi ili autoritetu bili kog autora, nego i na osnovu argumenata. Očigledno, i jedna i druga strana može da ponudi argumente. Hajde da ih sada suočimo pa da vidimo na kraju šta nam ne valja a šta nam valja činiti.
Ovde ima mnogo onih koji su dobili 50 pisama, akata, i nije tačno da su sva ista, gde su pisana to ne znam, ali imaju pečate raznih regionalnih, gradskih i drugih privrednih komora. Za mene to ne znači diskvalifikaciju što su njihovi argumenti slični ili isti. Naprotiv, to pojačava argumentaciju i govori da ljudi iz raznih krajeva, iz različitih privrednih komora uočavaju neke iste stvari. Sa druge strane, čuo sam od vas da imate, takođe, primedbe od mnogih i želje raznih drugih privrednih subjekata da se menja Zakon o privrednim komorama, ali njihova imena nismo čuli, a ova ovde imamo napismeno i znamo koja su.
U meni se sada pojavljuju razna pitanja. Jedan od bitnih argumenata koji je ovde pomenut bio je da se ovim obezbeđuje ravnopravnost svih privrednih subjekata u zemlji. Ne sumnjam da će se odmah naći jedna privredna komora koja će imati 50 članova i na tome će ostati i da se one druge možda neće ni pojavljivati. Ali, to da 50 komora koje mogu predstavljati 50 najbogatijih privrednika, da će se tu obogatiti naš privredni život, tu mi se javljaju izvesne sumnje. Stvar nije od juče. Ta polemika postoji u svim privredama i društvima odavno.
Pre 40 godina sam slušao u jednoj debati u Italiji kako ono što je dobro za ''Fijat'', to je dobro i za Italiju, prema tome, gledajte samo interese ''Fijata'' i sigurno nećete pogrešiti. Čuo sam onda neke pametne ljude koji su rekli obrnuto, ono što je dobro za Italiju biće dobro i za ''Fijat''.
Ne treba mnogo mašte da vidimo ko je bio protiv komore kada se nedavno birao i predsednik pre godinu dana, a možda i dve. Želeli su da preuzmu komoru mnogi uticajni ljudi, tada im to nije pošlo za rukom, ali da li je to onda razlog da se ide u drugu krajnost? Ovim ne želim da branim sistem privrednih komora koji se, kao i svi drugi veliki sistemi, vrlo brzo birokratizuje, vrlo brzo prestaje da bude efikasan, pojavljuju se mnoge negativne pojave i mogu se pojavljivati posebni interesi, naročito kod predstavništava, itd. Sve to postoji.
Isto tako, ovo pitanje članarina treba dovesti do nekog nivoa koji ne bi morao da bude samo u skladu sa uslugama, nego i u skladu sa opštim našim ekonomskim i finansijskim mogućnostima. To sigurno, takođe, treba menjati.
Ali, pojavljuje se sada problem. Mi donosimo jedan zakon, gde ima preko 100 hiljada članova, ne znam koliko tačno članova ima Privredna komora, a da nismo sa njima stupili u jasan dijalog pre nego što smo došli do ovog zakona.
Vlada je nedavno povukla jedan zakon, posle toga tvrdeći – vratiće ga sa malom izmenom, da je to dobro, jer je htela da čuje sve faktore društva i da to nije loše. Ne bi bilo loše da ova vlada, ako je već pravila takav presedan, i ovoj stvari razmisli ili da razmisli o brojnim amandmanima koji su ovde izloženi.
Ne bi bilo dobro da samo na osnovu činjenice da je ovo vlada poslala po hitnom postupku i to su mnogi govorili, da to stupa na snagu 2013. godine, a sada je hitni postupak, ako mi je išta u ovoj stvari sumnjivo i nejasno upravo je ta konstatacija o čemu je i zašto je bila neophodna hitnost.
Sada, mi treba da se o tome izjašnjavamo. Nemam nameru niti obaveštenja sva o predmetu ovoga zakona o kome raspravljamo. Želeo sam samo da vas pitam da mi objasnite zašto mi, jer predstavljam ovde ovu koaliciju Za evropsku Srbiju, i naš je zadatak da se za sve naše zakone saobrazimo evropskim zakonima. U tom smislu, ovo bi morao biti evropski zakon.
Zašto onda taj zakon nije evropski? Dakle, moramo objasniti zašto odustajemo od komornog sistema, ako njega prihvataju sve industrijski razvijene zemlje. Moj kolega i prijatelj Ivanji je malopre pomenuo Austriju. Lepo bi bilo da smo mi bogati kao Austrija, ali nije kriva baš komora što mi nemamo taj bruto produkt koji ima Austrija.
Postavlja se pitanje, ako već želimo da budemo bogati kao Austrija ili žalimo što nismo, zašto onda nismo prihvatili njihov sistem uređenja komora nego idemo sa drugim konceptom?
Sećam se, pre 15 godina sam išao sa Đinđićem u posetu nemačkoj Privrednoj komori. Moram priznati da je to za mene bilo užasno iznenađenje, preko 2.000 članova, to je radilo kao sat, to je bilo ono stvarno životno bilo privrede Nemačke. Nisam video da je bio problem što se negde stiču sve informacije koje onda oni mogu međusobno da dele i koje mogu da utiču i na ravnomerni razvoj Nemačke. Jedan od vođa ili tvorca čuda nemačkog Erhard, upravo je na tome zasnovao svoje privredne reforme.
Mi imamo dva koncepta danas u svetu i oko toga se lome koplja. Na jednoj strani imamo liberalni ili neoliberalni, po kome će nevidljiva ruka tržišta rešiti ove probleme. Dajmo, neka nas vuku ti motori privrednog razvoja, velike korporacije koje se nisu baš mnogo proslavile u celoj ovoj svetskoj krizi. Za male zemlje kao što smo mi akcenat mora biti, to smo čuli, mislim da je gospodin Ivanji o tome govorio, to su mala i srednja preduzeća, mala zemlja, ali da ona budu zaštićena. Neće velike korporacije štititi male privrednike.
Pitajmo mnoge trgovinske lance kako se oni odnose prema svojim nabavljačima i proizvođačima, šta znače odlaganja na po pet, šest meseci itd, da li to onda guši te privredne subjekte ili ih ne guši, pa da onda vidimo ko je taj ko stvarno pokreće i dinamizuje život.
Sa druge strane, hoću da pohvalim, takođe, akcije koje dolaze sa željom da se investira sa investicionim fondovima, da se ulaže itd. Te dve stvari su onda protivrečne u želji da se ostvari kompletni cilj.
Mislim da treba ozbiljno da razmislite o amandmanima. Molio bih vas da me ubedite zašto komorni sistem treba da srušimo. Nije to samo pitanje tradicije. Nisam tradicionalista, to je poznato, ali bio sam nedavno na proslavi 150 godina privredne komore, nisam video neke reči koje bi bile tako duboko skeptične na postojanje same privredne komore.
Bojim se da ovakvim zakonom, pre nego što smo obavili temeljnu raspravu i dijalog sa svim privrednim subjektima koji predstavljaju komore sada, ulazimo u neizvesnost šta će se dogoditi na tom celom privrednom polju. Bilo bi dobro da smo taj dijalog ostvarili, bilo bi dobro da smo ga ostvarili i u poslaničkim grupama, pa da je onda došao ministar da nas uveri zašto treba da glasamo za taj zakon. Ne spadam u one, a i drugi ljudi imaju taj problem da bi želeli da budu uvereni da je nešto ispravno, jer nisam samo ja dobio ovo, dobili su svi predsednici odbora ove papire sa tim argumentima i mnoge druge dodatne podatke.
Bilo bi dobro da smo o ovome temeljno razgovarali i sigurno da svi želimo da dođemo do najboljih rešenja, sigurno je da moramo imati novi zakon o komorama, ali onda da napravimo na jedan temeljan način, sa ostalima, koji bi onda mogao biti primenjivan već sutra, a ne kroz četiri godine.
Sve u svemu, imam velike nedoumice oko ovog zakona i bio bih vam vrlo zahvalan ako možete da me uverite bar oko ovih ključnih stvari koje se tiču komornog sistema i hitnoće ovog zakona. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine profesore. Nije bilo elemenata za repliku, nije bilo uvredljivih sadržaja. Pomenut je po imenu, ali ne u kontekstu uvrede. Dobijam sugestiju da je pogrešno protumačen stav. Izvolite.

Hteo sam samo da pojasnim moje izlaganje u jednoj rečenici.
Dakle, mala i srednja preduzeća će odlučiti, ovim izmenama i dopunama, ko će ih štititi. Moj stav je da ovaj komorski sistem ne funkcioniše, a upravo pravo na zaštitu tih malih i srednjih preduzeća i njihovo pravo da se slobodno udružuju garantuje i Ustav naše države.

Gospođa Nataša Mićić ima reč. Imate još pet minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, lepo je što ste vi sa nama, ali to ne opravdava odsustvo gospodina Mlađana Dinkića, za koga ne smatram da je neki veći ekspert od vas, jer je dovoljno i taj pojam devastiran u ovoj zemlji, nego mislim da je on najodgovorniji za set ovih zakona, pa se pitam šta je to bilo preče i važnije danas nego da se ministar nađe ovde sa nama u Parlamentu.
Imala sam sreću da prof. Mićunović govori pre mene i to je jedan dokaz da ovim šturim i nepreciznim zakonom, bez dovoljno podataka, bez ikakve analize, komparativne ili bilo koje druge vrste, čak i poslanici vladajuće većine, i to jedan iskusan političar gospodin Mićunović, kao član poslaničke većine, doveden je u dilemu da li da podrži ovaj zakon.
To je ono što je moja osnovna zamerka ovom setu zakona, a to je da mi nemamo ovde dovoljno podataka, nemamo nikakve kredibilne analize koje bi nas uverile u to da se zaista ovim paketom zakona vrše neke reforme u tom realnom sektoru.
To što se usvaja po hitnom postupku zakon koji će se primenjivati tek od 1. januara 2013. godine, zapravo, govorim o vašem odnosu prema Parlamentu, ali i o društvu ukupno, jer u današnje vreme, u vreme nerešenih državnih pitanja, u vreme ekonomske krize, u vreme unutrašnje krize, pored te ekonomske krize koju imamo, neprekidno devastiranje institucija, mi usvajamo neki zakon koji će se primenjivati tek 2013. godine.
Moje pitanje glasi: Šta će biti sa imovinom privrednih komora, centralne i ovih regionalnih, do te 2013. godine i zašto je neophodno četiri godine da se prijavljuju za konkurenciju koju im ovaj zakon omogućava?
Međutim, više bih se zadržala na ovom drugom zakonu, zakonu o Fondu za razvoj. Takođe, ista primedba. Zapravo, mi raspravljamo ovde o jednoj mački u džaku. Mi nemamo nikakve konkretne rezultate. Zašto nikada nije dostavljen izveštaj Narodnoj skupštini ili javnosti, medijima, svejedno, o poslovanju Fonda za razvoj? Mislim da on deluje po partijskim direktivama i verujem da će se složiti svi poslanici ovde da su to neki odokativni kriterijumi kojima vi dajete mogućnost da neki privredni subjekti ostvare kredite i da taj fond posluje, na neki način, i u sivoj zoni.
Recimo, uspela sam sa teškom mukom da nađem izveštaj za 2007. godinu, revizorske institucije koju ste vi angažovali, dakle, Fond za razvoj, koja je ocenila kao nezakonito poslovanje Fonda, odnosno uzdržala se od mišljenja, navodeći da, na prvom mestu, Fond nije izvršio obelodanjivanje informacija o finansijskim sredstvima i obavezama, kao ni obelodanjivanje ciljeva i politike upravljanja rizicima, zatim, otpis obaveza i priznavanje prihoda nisu u skladu sa odgovarajućom dokumentacijom, kako Fond ne poseduje odgovarajuću dokumentaciju, dalje, da ne postoje komisioni ugovori, a osnovni način delovanja tog fonda jeste putem komisionih fondova, pa se pitam, kako mi, nakon izveštaja koji je negativan, danas ovde raspravljamo o jednom zakonu kojim mi Fondu dajemo još veće nadležnosti.
Dakle, stavljamo mu Garancijski fond i nije dovoljno da se raspodeljuju sredstva, nego da taj isti fond daje i garancije, ukidamo nadzorni odbor, a pri tom će predsednik upravnog odbora ponovo biti ministar za ekonomiju i razvoj, a nadzor će vršiti Ministarstvo za ekonomiju i razvoj.
Postavlja se veliko pitanje celishodnosti uopšte i raspolaganja tim sredstvima. U samom obrazloženju zakona, u jednoj rečenici, gde govorite o određivanju problema koje bi trebalo ovaj zakon da reši, naveli ste da je posledica navedenih problema neracionalno korišćenje sredstava iz budžeta Republike Srbije. Nama, poslanicima, prosto se duguje odgovor na pitanje, ko je odgovoran za neracionalno korišćenje budžetskim sredstvima.
Sve ovo što sam iznela zapravo ukazuje na stav Liberalno demokratske partije da mi ne možemo glasati za ovaj set zakona. Pored toga smo prethodno, a pošto je ministarka za Nacionalni investicioni plan i članica Odbora za Nacionalni investicioni plan, mi smo ukazivali da je i to jedan kvazibudžetski sistem, taj Nacionalni investicioni plan, pa se sredstva raspoređuju, takođe, odokativno…
(Predsednik: Vreme, gospođo Mićić.)
Završavam u jednoj rečenici. Dešava se da jedna mesna zajednica u gradu odakle ja dolazim, Užicu, MZ Mokra Gora dobije dva i po puta više sredstava, 244 miliona je dobio Emir Kusturica za Park prirode, dok, recimo, Priboj koji bi trebalo da bude nerazvijena opština, u poslednje tri godine nije dobio ništa. Emir Kusturica dobije više od jednog Vranja, dobije dva i po puta više od Užica i dobije 244 miliona više nego Priboj.

Gospođa ministar, želi da se obrati. Izvolite, gospođo Kalanović.

Samo nešto da kažem o primedbama koje ste ponavljali. Prosto, u ovom trenutku po pitanju nadzora u Fondu za razvoj, želim da kažem, na neki način da usmerim dalju diskusiju, šta znači nadzorni odbor, šta znači nadzor, kako posluje uopšte Fond za razvoj. Čini mi se da danas u Srbiji nema kontrolisanije institucije od Fonda za razvoj. I bez obzira što se toliko puta kontroliše Fond za razvoj nema negativnih izveštaja revizora. Fond za razvoj predstavlja jednu instituciju koja jeste primer dobrog rada i poslovanja u prethodnom periodu.
Žao mi je što danas pod pritiskom političke borbe i stranačke pripadnosti govorimo o nečemu što nije ono sa čim se srećemo na terenu. Gospodin Lapčević koji je u prethodnom mandatu Vlade često sa mnom prisustvovao na sastancima sa privrednicima nije slušao ove stvari o kojima danas priča. Želim da kažem koji su nivoi nadzora, predviđeni Zakonom o Fondu u Fondu za razvoj.
Najpre, unutrašnja revizija, po prvi put uvedena je u jednoj finansijskoj instituciji u članu 21. Spoljna revizija, gde je predviđen revizor ne međunarodni, nego sa međunarodnom reputacijom. I do sada su revizori sa domaćeg tržišta vršili reviziju. Iza toga, upravni odbor od kojih je samo jedan član ministar ekonomije i regionalnog razvoja, a mi imamo pored njega još predviđenih šest članova.
Znači, nema tu mogućnosti da predsednik upravnog odbora i svako onaj ko je jedanput bio na upravnom odboru, a ovde ima onih koji su bili na upravnom odboru, zna da se glasa jedan čovek – jedan glas. Nije moguće da predsednik upravnog odbora pokrene ili skrene diskusiju iz jednog pravca u drugi, iako nikad nema preglasavanja, jer su kriterijumi za dodelu kredita potpuno jasni. Ocene su potpuno definisane po svim standardima po kojima to rade i poslovne banke. Nema tu partijskih dodela kredita ili nepartijskih. To su bankarski kriterijumi po kojima se krediti u Fondu za razvoj odobravaju.
Sledeća institucija su: nadzor Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj u ovom trenutku, ali da podsetim, nadzor nad radom Fonda za razvoj su uvek imala ministarstva privrede i u prethodnom periodu gospodin Bubalo i, u prethodnom periodu, ministri koji su bili zaduženi za privredu. To je nešto što je praksa koja je preneta. Ne može nadzor nad Fondom za razvoj da vrši Ministarstvo za kulturu. To je potpuno logično. Dalje, ministar finansija, dobro ste me podsetili, jeste obavezan u upravnom odboru i otkako postoji Fond zamenik predsednika Upravnog odbora, tako da je uvek prisutan ministar finansija i jako dobro su inkorporirani u rad Fonda za razvoj. Iza toga, Upravni odbor upućuje Vladi izveštaj svakih šest meseci o poslovanju, a jedanput godišnje o obavljenoj reviziji. Iza toga, godišnji izveštaj Narodnoj skupštini. Takođe, Fond za razvoj podleže onoj kontroli kojoj podležu sve banke u Narodnoj banci Srbije.
Prosto želim da čujem koja je finansijska institucija u Srbiji podložna ovolikom broju kontrola kao što je to Fond za razvoj. Nema tu politike, nema tu nameštanja, nema tu korupcije. Žao mi je što u ovom trenutku ne mogu sve da vas uverim, ali možemo da napravimo ono što vi kažete, želeli biste da čujete prenos sa Vlade. Želela bih da čujete prenos sa Upravnog odbora Fonda za razvoj. Mislim da bi se razočarali svi oni koji u ovom trenutku diskutuju u ovom pravcu.