Zahvaljujem, gospodine Krpiću.

Dajem reč gospođi Jorgovanki Tabaković.

Govoriću u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo u načelu o zakonu koji reguliše pitanja zapošljavanja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, a koleginica Ljilja Miladinović će govoriti o sledećem zakonu.
Počeću jednim osnovnim pitanjem kojim i inače počinjem raspravu o svakom zakonu, a to je – šta nam se prikazuje da će biti efekti ovoga zakona, a šta se u stvari njime želelo postići?
Da zainteresujem slušaoce za ono o čemu ću govoriti, počeću od strane 24, obrazloženja samog zakona, gde se kaže da je cilj donošenja zakona koji treba da reguliše pitanja nezaposlenih za slučaj kada ne rade, unapređenje kvaliteta planiranja i sprovođenja aktivne politike zapošljavanja kroz institucionalizaciju nacionalnog akcionog plana itd, gde se pod tačkom 3. navodi da će se ostvariti uštede od najmanje milijardu i petsto miliona dinara na godišnjem nivou za obaveze po osnovu novčane naknade za nezaposlenost.
Taj isti efekat koji planira uštedu od milijardu i petsto miliona se u sledećem delu na istoj strani obrazloženja, na koga će i kako najverovatnije uticati rešenja u zakonu, ovako objašnjava: za kategoriju nezaposlenih korisnika novčane naknade koji čine manje od 10% ukupno registrovanih nezaposlenih, to je blago smanjenje finansijskih parametara naknade, i biće kompenzovano naglašenijim, privilegovanim pristupom aktivnim merama zapošljavanja, uvođenjem posebnog podsticaja za nalaženje posla pre isteka prava na novčanu nadoknadu, kao i smanjenjem i uklanjanjem kašnjenja u isplati naknade, što će im obezbediti stabilnost i blagovremenost prihoda tokom trajanja nezaposlenosti.
Kao neko ko je u svojoj porodici imao prilike da ima nezaposlene na tržištu rada, imala sam to "zadovoljstvo" da osetim i svu aktivnu politiku zapošljavanja, i sva kašnjenja u isplatama naknade, i svu pomoć koju država nudi nezaposlenima.
Postavljam osnovno pitanje koje mi daje pravo onoga ko je osetio mere ove službe pod ovakvim upravljanjem, a i nekoga ko je u prilici da umesto mnogih ovde javno pita – da li ovaj zakon razdvaja svojim rešenjima dve osnovne kategorije onih koji se vode kao nezaposleni, onih koji se slučajno nađu kao privremeno nezaposleni, kojima društvo, odnosno država pomaže tako što im daje određenu naknadu za to i onih koji su odlučili da ne rade?
Da li ovaj zakon razdvaja one koje nikakav fizički nedostatak, starosna dob ili bilo koje drugo objektivno ograničenje tretira nezaposlenim, od onih kojima nije nimalo prijatno što primaju ''socijalnu naknadu" za tu privremenu nezaposlenost koja treba da im omogući da prožive i koje ne treba da se stide, jer to ne daje njima nijedan državni činovnik iz svog privatnog džepa nego društvo obezbeđuje naknadu za to i taj osećaj da se osećaju krivim ili neprijatno što im država čini, pitam – da li je ovakvim rešenjima nadoknađen? I daje mi odgovor – ne, nije. Osnovno rešenje ovog zakona je da se smanjuje vreme u kojem se prima ta nadoknada i da se smanjuje iznos te naknade.
Odmah ću reći da mi kao društvo moramo svojoj ekonomskoj snazi da primerimo i naknade koje plaćamo nezaposlenima i ne mogu da kažem treba onima koji žele da rade, a za to im nije pružena prilika, odnosno nije im ponuđen dovoljan broj radnih mesta, da damo sve, a da oni sede i čekaju, ne preduzimajući nikakve korake da posao nađu. Ne, niti to treba, niti mi imamo ekonomsku snagu za to.
Odgovorno tvrdim da rešenja koja su u ovom zakonu data, nisu ni imala nameru da nađu pravu meru pomoći države koja je u ovakvoj situaciji, onima koji trenutno nemaju posla. Zašto to tvrdim? Zato što Nacionalna služba za zapošljavanje predstavlja način partijskog upravljanja jednom javnom institucijom, spuštenom do nivoa filijala. A da sam u pravu kada to govorim, govori i način kako se postavljaju, imenuju, biraju i kako funkcionišu filijale za nezaposlene.
Imala sam sreće i imam sreće, još uvek, da neki moji i meni bliski ljudi budu na tim zavodima. Hajde da na takav način pričamo. Danas su nezaposleni ljudi koji raspolažu, u velikom broju, a kažem velikom, jer vaši državni funkcioneri, kažem vaši jer ih vi postavljate, vama odgovaraju i cifre iznose na način da pokažu kako ta služba dobro radi. Oni kažu da ima 727.000 nezaposlenih, a od njih bi samo 400.000 radilo. Ovo je izjava gospodina Vladimira Ilića, da imamo dva miliona zaposlenih regularno i po njegovoj tvrdnji od 2003. godine taj broj se ne povećava. Da imamo 2.700.000 stvarno zaposlenih, jer je onih 0,7 miliona pomažućih članova koji u poljoprivredi nešto rade.
Da li je ovaj broj stvaran? Koliko on iznosi? Po kojoj metodologiji i po kojim kriterijumima? Ja to ne znam. Čak i vi ovim zakonom želite da ostvarite novu, pravu evidenciju, koja će, bojim se, kao i svaka do sada samo prikazati lepšu sliku, inače ne tako dobre stvarnosti. Stvarnost je da se na tržištu nezaposlenih nalazi veliki broj ljudi koji raspolažu veštinama i znanjima koja se danas ne cene, da imaju prevelik broj godina za ono što je u ovo moderno doba određeno kao poželjna granica, da imaju preko 30 godina, da jedan dobar deo njih ima fakultetske diplome, ali i znanja koja se danas ne cene, jer onaj ko mnogo zna i ko je spreman da postavlja pitanja svom poslodavcu nije poželjna radna snaga.
Poželjno je imati znanje stranog jezika, znati rad na računaru, imati ispod 30 godina i što manje pitati i biti, ono što kažu, dobar vojnik, bez imalo kreativnosti odgovarati na zahtev poslodavca. Takvi se traže, a ovi o kojima govorim, a to je veliki broj ljudi koji su ostali bez posla kada su likvidirane četiri velike banke, kada je veliki broj zaposlenih iz bivšeg SDK, pa Narodne banke ostalo bez posla, među njima ima ljudi koji su u Poreskoj upravi ostali bez posla i mnogo onih koji i dan-danas vode sudske sporove zbog nezakonito dobijenog otkaza.
Tu se nalaze i mladi ljudi koji diplomiraju sa izuzetno visokim prosekom, kažem, lično iskustvo mi daje pravo da tvrdim, jer je moja starija ćerka sa prosekom 9,.8 prilično dugo primala ovu zakasnelu naknadu za nezaposlenost.
Koliko se ceni znanje i iskustvo onih koji dođu da traže posao i koliko se razlikuje stepen znanja i način komunikacije onih koji ih dočekuju, svako ko me sada sluša imaće šta da kaže u prilog tome, zato što je G17, kao stranka koja drži ovu organizaciju, po dubini iskoristila, ovo je samo paradigma, ne jedan izuzetan slučaj, da zaposli svoje kadrove i da partijsku infrastrukturu kroz sistem Nacionalne službe za zapošljavanje do filijala zaposli na takav način da partijski kadrovi šefuju. Što imaju više ljudi pod sobom i to po mogućstvu bolje obrazovanih i kreativnijih, to se oni više cene, a onaj ko će stvarno da uradi posao u mnogim javnim ustanovama i preduzećima obično se angažuju po ugovorima o privremenom angažovanju, povremenim poslovima, oni koji zaista znaju nešto da urade, koji će biti plaćeni na najmanji mogući način i možda postoji neki izuzetak koji potvrđuje pravilo o kojem govorim.
Nažalost, mi smo prihvatajući najnegativnija iskustva iz okruženja dozvolili da novac kao naknada za rad u proizvodnji, pre svega, jeste ispravan motiv za neka postignuća, za dobijanje posla, ali mi smo ga u ovom društvu podigli na nivo neodmerene pohlepe, u kojem se mladi ljudi koji završavaju fakultete i svrstavaju u redove ispred ovog tržišta rada pitaju zašto su se školovali, ako se njihov rad i njihove diplome ne cene? Ako mi kažete da ćete ovo ispraviti i da ovaj zakon ima upravo to nastojanje, reći ću vam – sumnjam. Zato što smo pre dva, tri dana raspravljali o zakonu o Fondu za razvoj i o ukidanju, odnosno pripajanju Garancijskog fonda, gde je zvanično obrazloženje bilo – spajamo dve institucije u jednu, jer rade sličan posao i motiv nam je ušteda.
A kako izgleda ušteda ako u Garancijskom fondu radi 34 ljudi, a u Fondu za razvoj 50. Fond za razvoj kreditira najveći deo srpske privrede, potpuno besplatno za Vladu obavlja sve poslove po subvencijama koje uredbama gospodin Dinkić već godinama zove i priziva strane investitore, a onda ih tuži kada ne ulože, kao „Lema“ u Vranju, kao nebrojeno, neću sada da trošim vreme na to, biće prilike, o tome ćete podnositi izveštaj, znači, Fond za razvoj besplatno radi servisne usluge za subvencije koje uredbama dodeljujete umesto zakonom koji će propisati kriterijume, i taj fond za razvoj sada treba da primi 34 ljudi kojima je promet u Garancijskom fondu pokazao da su samo plate isplaćivane i da će na Fond za razvoj pasti 2,2 milijarde dinara garancija, garancija koje padaju na teret zato što su date pogrešnima ili loše odmerenim klijentima.
Pošto je do sada budžet bio mesto gde su se naplaćivale te takve garancije koje padnu na teret, a da vi ne biste podneli izveštaj ovim građanima i ovoj državi da vam je sada višak 34 ljudi tu zaposlenih, mladih uglavnom, čujem sa neke bankarske akademije, da ne umeju da rade posao, a znamo i čije partijske knjižice imaju, bez bilansa, bez popisa sredstava, bez izveštaja o neuspešnosti, o čemu govore ove 2,2 milijarde garancija koje će pasti na teret, vi nas dovodite u situaciju da ono što je potencijal Fonda, koji bi trebalo da bude uložen u privredu za otvaranje nekih novih radnih mesta ili za održavanje postojećih, bude usmeren na pokriće neuspešnih poteza koji su napravljeni u Garancijskom fondu.
To u Predlogu zakona ne piše. Normalno je, svako ko ima povoljnu poziciju od koje ima koristi razvija mehanizme njene odbrane, angažuje teoretičare, novinare, ministre i sve ostale da brane njegovu dobru poziciju, ali je neodbranjiva vaša teza da se ovim zakonskim rešenjima radi nešto u korist nezaposlenih.
Način na koji pokušavate da rešite problem ili da ga predstavite građanima, prosto je u ovom ekonomskom trenutku neizdrživ. Kad kažem – neizdrživ, mislim na to da se rast koji pokazuje neka privreda pre svega meri ne rastom, kako vi to nazivate procentima ili nekim apsolutnim iznosima, pa tekuće cene, pa ima inflacije, pa nema, već u broju novozaposlenih ljudi. Od 2003. godine on nije menjan, po izjavi vaših činovnika, i po tome koliko neko, ne statistikom koju vi predstavljate, nego svojim novčanikom sebi daje do znanja, ima svest o tome da ima bolji životni standard ili da postoji rast koji se zove – razvoj jedne države i razvoj jedne ekonomije vođen jednom dobrom i odgovornom Vladom.
Vi niste u stanju da pružite takve dokaze i kada se vama pruže dokazi, materijalni dokazi, poput jučerašnjeg časopisa „Juropien tajms“, o tome gde su se nameravano trošile i gde se troše državne pare, vi mislite da građani mogu baš sve da progutaju.
Prosto vas molim da, kada drugi put dođete u ovaj parlament, ne ostavljate nama na teretu da obrazlažemo efekte ovih zakona i to na način da u dva stava čitam da je tih 1,5 milijardu uštede blago smanjenje parametara naknade, jer ovaj narod je spreman da prihvati prava obrazloženja i istinu. Zaista, nije u redu da potcenjujete i ozbiljnost trenutka u kojem se nalazimo, jer su ciklična kretanja privrede i u bogato razvijenim zemljama stvar koja se dešava. Jedna Amerika ne beži od toga da rast nezaposlenosti jeste nešto sa čime se suočava u određenom trenutku. To za nas nije trenutak. To je za nas stanja koje je od 2000. godine do danas došlo do sledeće situacije – rast zaduženosti sa 10 milijardi dolara na 30, a bez ijednog novog radnog mesta.
To što govorite da će se na tržištu rada naći neki koji žele da promene posao, neki koji ga traže i neki koji su druga kategorija, studenti do 26 godine ili penzioneri, znate o čemu govori? Da vi zakonskim rešenjima koja imate, a to će biti jedno od prvih poslaničkih pitanja, jer građani to traže, ostavljate mogućnost da čak i u javnim preduzećima, u onima koje država finansira, postoje ljudi koji rade po određenim mehanizmima povremenih poslova, a istovremeno primaju penzije.
Da li vi znate koliko ljudi se buni zbog toga što im deca ne rade, a penzioneri rade? Mi takve slučajeve moramo da sankcionišemo, odnosno izuzmemo, jer mi nismo društvo koje ima snage i sme to sebi da dozvoli. Da je sva ova zaduženost o kojoj danas govorimo proizvela građenje neke infrastrukture ili uslova u kojima će uživati moja deca ili moja unučad ili mnoga, pa da kažemo – uživaće u nečemu, pa neka i vraćaju dugove koje im danas ostavljamo, to bi bilo logično i to je razumno. Ali se mi suočavamo sa tim danas da ne znamo gde su prihodi od privatizacije, da nemamo istražene i prikazane efekte kreditnih ulaganja, a da stojimo na istom broju zaposlenih i dan-danas.
Zaista mislim da bi priča o zaposlenima morala da bude vezana uz novu priču o ekonomskoj politici. I kada nam budete predstavili ekonomsku politiku koja će stvarati uslove za produktivna radna mesta u proizvodnji, možda ćemo moći da razgovaramo o podršci vašem zakonu. U ovom trenutku Srpska napredna stranka i Poslanički klub Napred, Srbijo ne može da podršku da ovom zakonu. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem., gospođo Tabaković. Gospođo ministar, izvolite, imate reč.

Gospođo Tabaković, slušala sam vas sa pažnjom i na svaku vašu rečenicu mogu da odgovorim argumentima, ali vaše rečenice zahvataju tako veliki broj tema i sa tako nedovoljno podataka koji su manipulisani u različitim pravcima, da ja u ovom trenutku hoću da vam dam odgovor samo na nekoliko.
Vaša teza da Nacionalna služba i G17 plus koriste državne institucije u svoje partijske svrhe je zlonamerna i protezana mnogo godina unazad. Želim da vas pitam – gde rade sinovi i očevi vaših partijskih šefova, da li su to možda institucije na čijem su čelu predstavnici koje je G17 plus predložio? Nikada, i slovima, nikada G17 plus nije pravio razliku između ljudi koji su partijski opredeljeni, nego između sposobnih i nesposobnih. Na čelu i na delegiranim funkcijama nalaze se ljudi koji su zbog svojih sposobnosti na ta mesta predloženi, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, takođe. Podaci koje vam je izneo gospodin Ilić su tačni podaci. To su podaci koji se prikupljaju preko Republičkog zavoda za statistiku, preko anketara, preko raznih drugih kanala i koji su apsolutno proverljivi i javno dostupni.
To su podaci od kojih mi ne bežimo, 720 hiljada koje vi pominjete i koji se razlikuju od ovih koje danas iznosim to su podaci mereni 31.12.2008. godine. Iznela sam vam podatke koji su mereni na kraju marta 2009. godine i koji, nažalost, pokazuju povećanje u broju nezaposlenih. Ali podaci o kojima vi pričate, da bi 400 hiljada ljudi na pitanje da li biste radili odgovara sa "da", a ostali odgovaraju sa "ne" jeste ono o čemu smo govorili, o stopi nezaposlenosti merene anketom radne snage. Dakle, postoje tačno utvrđene metodologije kako se dolazi do podataka ko u ovom trenutku nema primanja od svog rada i ko je spreman da u svakom trenutku radi.
Šta je to što vi želite u ovom zakonu da negirate? Želite da negirate težnju da se jednom aktivnom ulogom i aktivnom politikom Vlade, nadležnog ministarstva, Nacionalne službe za zapošljavanje, pokrajinskih službi za zapošljavanje, lokalnih zajednica pokrajine, pokrene jedna aktivna uloga u osmišljavanju mera za zapošljavanje i podizanju zaposlenosti u ovoj zemlji. Ako ste postavili pitanje da li postoje dve grupe ljudi, postoje dve grupe ljudi – oni koji žele aktivno da traže posao i oni koji ne žele aktivno da traže posao. Nažalost, postoji veći broj ljudi i onih koji primaju nadoknade o kojima vi pričate, a da su primili stimulativne otpremnine. Hajde da i te teme otvorimo.
Međutim, činjenica je da je Srbija u problemu, da ima veliki broj nezaposlenih i da Vlada i nadležno ministarstvo i Nacionalna služba za zapošljavanje mora da nađe sve metode da te ljude zaposli. Kolika je uloga nacionalnog akcionog plana zapošljavanja i individualnih akcionih planova za zapošljavanje govori jedan podatak, pri čemu sam ja, duboko potresena činjenicom da dva mlada lekara u Kragujevcu ne mogu da nađu posao, tražila od Nacionalne službe za zapošljavanje da li postoji raspisan konkurs na teritoriji Srbije za zapošljavanje lekara, 57 konkursa za zapošljavanje lekara opšte prakse je otvoreno u Srbiji.
Individualni akcioni plan bi značio pomoć Nacionalne službe za zapošljavanje tim ljudima i usmeravanje u tom pravcu. Sa druge strane, individualni akcioni plan bi im pomogao ako žele da se prekvalifikuju sa srednjom stručnom spremom u one koji žele da nađu zaposlenje zbog nekih njihovih razloga, zbog mogućih razloga da će sutra da otvore privatnu kliniku sa nekim od svojih ljudi. Individualni akcioni planovi pojedinaca i Nacionalne službe za zapošljavanje upravo služe da nađu najbolje puteve i metodologiju zapošljavanja ljudi koji žele da rade.
Govorili ste o tome da je ogroman broj ljudi sa visokim prosekom koji traži posao. Daću vam podatke, 9% ljudi sa završenim fakultetom čeka posao. Da li je to mnogo? Naravno da je mnogo. Ali, nije istina da većina ljudi koji imaju završene fakultete sedi u Nacionalnoj službi, jer je 91% onih koji, nažalost, nemaju završene fakultete.
Hajde na još jedno pitanje da odgovorim, a koje vi niste postavili. Agencije za zapošljavanje koje su pravna lica, koje nisu niti na teretu države, niti primaju bilo kakvu naknadu od države, zapošljavaju veliki broj ljudi koji imaju znanje i veštine o kojima vi pričate i najlakše zapošljavaju ljude sa fakultetima i najlakše ih zapošljavaju u Beogradu jer Beograd pruža najveće šanse.
Ali, ako ste dobronamerni, ako pažljivo čitate zakon, videćete da aktivne mere za zapošljavanje i aktivna politika daju nadu da će u Srbiji u narednom periodu biti manje nezaposlenih. (Aplauz.)

Zahvaljujem.

Gospođa Tabaković ocenjuje da nije dobro shvaćena, mada nemate pravo da replicirate ministru. Nemate pravo. Pravnici kojih ima puno, a koji sede u predsedništvu su me naučili da možete replicirati poslaniku, tako da možete kroz poslaničko pitanje ili neku drugu formu. Zahvaljujem.

Reč dobija narodna poslanica Jorgovanka Tabaković po Poslovniku.

Gospođo Đukić, povreda Poslovnika, član 113. Red na sednici koga se moraju pridržavati svi prvo se odnosi na komunikaciju i verbalni red. Tiče se nas poslanika, u redu. Ali, kada vam neko dođe u kuću, ministar, taj mora pre svega da poštuje red komunikacijski i u tom smislu vas molim da mi date pravo na repliku. Tiče se člana 113. reda kojeg se moraju pridržavati svi, a to je da ne budem tumačena na način koji nije istinit.
Molim vas da iskoristite vaše diskreciono pravo.

Izvolite, imate reč.

Gospođo kalanović, vi niste moja profesorka srpskog jezika, to je bila Duška Dančetović, na koju sam ponosna. Vaša sposobnost da pratite moje izlaganje je vaša stvar, ali i način da kažete da neko treba da bude srećan što negde radi, a vi mu to niste zabranili, dovoljno govori u prilog tome da mandat vlasti, ograničenost mandata i smenjivost vlasti govori o tome da je G17 predugo na vlasti.
O argumentima koje sam iznela neka cene oni koji slušaju i mene i vas, a moja dobronamernost je dobronamernost prema građanima, a prema vama ja sam odgovorna opozicija koja se samo činjenicama služi. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Reč ima gospođa Zlata Đerić. Samo vas molim da se ponovo prijavite kako bih vam dala reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto nisam uspela u prepodnevnom izlaganju da pomenem do kraja onaj najbitniji razlog za izdvajanje mišljenja, koristim ovo vreme da završim tu diskusiju.
Vreme opozicionim poslanicima, čini mi se, ponekad duplo brže teče nego pozicionim, to je naravno samo šala. Usput, da iskoristim, pošto sam poslanik iz Vojvodine, da kažem gospođi predsednici da ima pozdrav iz Banata i zamoljena je da nama poslanicima iz Vojvodine toleriše naš malo sporiji akcenat, pa da nam da malo više vremena. Prolazno vreme poslanika iz Vojvodine je malo sporije, vežbaćemo s Lalom, kojeg sam malopre pominjala.
Stala sam kod toga da je najnoviji, nažalost, srpski brend postao upravo promovisanje narodnih kuhinja, uzimanje izjava u udarnom terminu dnevnika od korisnika narodnih kuhinja i blagodeti koje one donose. Nažalost, narodne kuhinje su postale vrlo produktivni privredni subjekti. Otišlo se i korak dalje, u 21. veku mi otvaramo i prodavnice za siromašne. Kao i brojne šarene laže i ova je, kažu kupci, jedna od tih, jer tu se isto kupuje za pare, za novac. Samo, oni koji tu dolaze ne znaju gde da ga zarade. Dolaze samo oni koji ga imaju, da li ušteđenog ili još u nekim skromnim primanjima.
Svakog dan je sve više otkaza, novih investitora, investicija je slabo na vidiku. Onih 1.000 evra besplatnih akcija nema nigde. Mislim da su građani shvatili da je besplatan sir ostao još samo u mišolovci. Zakon o zapošljavanju, ovakav kakav jeste, treba da stvori, bojim se, još jedan privid ''Eldorada'' koji samo što nije osvanuo u Srbiji. Odakle nam pravo da ne verujemo, pitamo se mi. Možda zato što je sve više onih kojima je isključena struja, onih kojima svakodnevno šalju druge inkasante i onih koji sve više i češće šalju pisma Skupštini, tražeći pomoć za neke elementarne potrebe, najčešće za lečenje svojih najbližih. Onda ne čudi što Vlada vodi vrlo specifičnu kampanju protiv Parlamenta, koristeći sve raspoložive medije, ona na svakom koraku ističe kako je Parlament preglomazan i kako mnogo košta.
Najbolji parlament je, u stvari, onaj koji ima samo sliku, a nema ton. Možda bi bilo dobro kada bismo i glas naroda, koji se još jedino na ovom mestu i kroz ovaj parlament čuje, jer mi smo ipak izabrani od ovog naroda, mogli na neki način da utišamo, a i da im uši začepimo, jer ne bi onda čuli o onim velikim platama u javnim preduzećima, koje su i posle silnih smanjivanja ipak na tolikom nivou da koštaju kao osrednji poslanički klub u ovom istom parlamentu.
Vlada i nadalje samo Vlada. Ako narod nastavi da zapitkuje, a ne bude izvršavao onu svoju osnovnu ulogu – da glasa, mogao bi da doživi neku ''ibijevsku'' sudbinu, pa da mu bude ponuđeno da bude zamenjen za neki bolji, poslušniji ili bar izdržljiviji narod ili da ga ministarstvo zameni za neki upola manji. Volela bih da vidim i taj tender. Pitam se u kom bi ministarstvu bio.
Milim da smo mi polako i sigurno počeli da dobijamo ponovo jednu partijsku Srbiju sa prividno nepotrebnim institucijama, bar one koje imaju pridev "narodna" u svom nazivu.
Ova vlada je uspela da stvori još jedno neviđeno čudo, baš kao što je Andrić uspeo da stvori prividni realizam, mi smo uspeli ovde da vidimo na delu prividnu demokratiju i ona podseća na raspad starogrčke državnosti. Sve liči na državu, samo nema nikoga ko bi u to poverovao.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti je, u stvari, potreban i nužan, ali dorađen i prilagođen stvarnim mogućnostima Srbije. U ovom zakonu se operiše nemogućim kategorijama ili pojmovima koji spadaju u nemoguće ili bar licemernu kategoriju. Zalažemo se za afirmaciju rada i za to da se rad u Srbiji učini napokon isplativim.
Trenutni trend mera koje sprovodi Vlada, a koje će sprovesti i ovaj zakon, posebno će pogoditi jednu novu kategoriju stanovništva i kvalifikujem novi naziv za dalju raspravu, a to je ''radno otpisano'' stanovništvo. Čemu eufemizam o teže zapošljivim kategorijama? To su oni koji svakodnevno primaju otkaze, čija je starosna kategorija od 40 do 60 godina života, sa 20 i naviše godina radnog staža, koje niko više neće zaposliti.
Bez obzira koliko oni budu aktivno u tome učestvovali, minimalan broj njih, što su godine života veće, biće u prilici da stekne novo radno mesto ili novo zaposlenje. Moram da vam kažem da su to ljudi prilično istrošeni, pre svega emocionalno i radno, i vrlo im je teško da započinju od nule i vrlo je teško početi od nekih prekvalifikacija, koje su nužne, a za društvo vrlo skupe, jer prekvalifikacije zahtevaju, pre svega, da se konsultuje i Ministarstvo prosvete i da se neke stvari radi na duže staze, sa objektivnijim i tačnijim planiranjem. Takvo prekvalifikovanje radnog stanovništva nije moguće bez ozbiljnog uključenja Ministarstva prosvete. To zahteva timski rad unutar Vlade, unutar različitih političkih opcija, a to bar na prvi pogled izgleda nemoguće.
Ono što je u zakonu o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti novina, to je svakako aktivna politika zapošljavanja i nacionalni akcioni plan. Ostavljeno je mnogo toga individualnoj kreativnosti i individualnoj aktivnosti.
Ovde postoji nekoliko članova koji će osporiti sprovodljivost ovog zakona, koje će objektivne okolnosti osporiti. Prvo, član 59. koji govori o finansiranju aktivne politike zapošljavanja, budžet Republike Srbije, za koji znamo da bi trebalo realno da ga puni privreda Srbije, a privreda ovako osakaćena, ovako privatizovana, ovako osiromašena, teško da može da nosi samu sebe, ona nam najavljuje stalno nova i nova otpuštanja radi uštede.
Sredstva teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave su, takođe, nedostatna i znamo u kakvim problemima oni grcaju i da ne mogu da finansiraju ni osnovne delatnosti u ovom trenutku kojima servisiraju građane. Sva transferna sredstva prema njima ili kasne ili ne dolaze uopšte. U tački 4) doprinosi za slučaj nezaposlenosti, koji će, takođe, trpeti sve ostale restrikcije društva.
Tačke 3) i 5) u ovom članu govore o poklonima, donacijama, legatima, kreditima, kamatama i drugim sredstvima u skladu sa zakonom i drugim izvorima u skladu sa zakonom. To je nešto diskutabilno, što je poznato u Šumadiji pod nazivom "može da bidne, ne mora da znači".
Član 67. koji govori o onim nezaposlenima koji imaju pravo na novčanu naknadu, po meni je posebno problematičan u tački 3) koja kaže da će imati pravo na novčanu naknadu svi oni, po prestanku funkcije izabranih, imenovanih i postavljenih lica, ukoliko nisu ostvarili pravo na mirovanje radnog odnosa ili naknadnu platu, u skladu sa zakonom. Imenovana, izabrana i postavljena lica su ljudi iz sveta politike i to građanima mora biti jasno. Mislim da nije pošteno, jer to do sada nije bila praksa u mnogim slučajevima, da se svi mi u politici služimo ovim sredstvima koja u ovom trenutku, u ovim merama restrikcije, treba prepustiti, pre svega, građanima koji su u ovoj teškoj situaciji bez ikakve krivice.
Ono što mislim da provejava iz člana 67. tačka 3), to je nagoveštaj da bi moglo skoro 5.000 raznih partijskih službenika, zaposlenih po raznim javnim preduzećima, ustanovama, institucijama ili državnim organima, da ostanu bez posla silom ovih novih restrikcija, pa da se ipak to premosti. Mislim da svako ko je ušao u politiku, da je pre svega ušao sa jednom ozbiljnom biografijom, radnom, životnom i ličnom i da se preporučio građanima da se bavi rešavanjem njihovih problema, pa bi, pre svega, za primer i za dalje bavljenje politikom morao prvo da reši svoj problem, pre svega radni. Očekujem da ti ljudi imaju te vrste kvalifikacija, jer su već negde kao partijski stručnjaci zaposleni po tom osnovu.
– Nije dobro da profesija ''političar'' dobije na ovoj vrsti atraktivnosti.
Član 69, kaže da će posebno visina naknade biti problematična zbog nedostatka sredstava, mada se ona ovim zakonom umanjuje, ali se broj korisnika i broj onih koji stiču pravo dramatično uvećava. Mi smo svedoci toga svakog dana, ma koliko koristili eufemizme za ono što se događa, ma koliko pokušavali da te kategorije drugačije imenujemo, činjenica je da Srbija ulazi u ozbiljnu dubiozu, ekonomsku, privrednu i svaku drugu.
Dakle, nije rešenje ni da ovaj parlament zaćuti. Ljudi ipak žive van ovog parlamenta i znaju šta ih tišti. Zakon treba da se bavi radom i zapošljavanjem. Ova dva zakona su, u svakom slučaju, zaslužila bar jednu potpunu sednicu bavljenjem ovim najznačajnijim problemom Srbije u ovom trenutku. Ako Srbija ne bude radila, ako u Srbiji svako bude rešavao samo problem svoje osnovne egzistencije, Srbijom će zavladati ozbiljan strah. U ozbiljnom strahu odlučuju najniži bazični instinkti i emocije. Mislim da tada nećemo moći da se opredelimo za racionalnu politiku. Drugačije skrene vizura i pogled građana koji se bore za golu egzistenciju. Ne smemo biti uzročnici očaja. Mi moramo ponuditi rešenja za izlazak iz krize. Hvala lepo. (Aplauz.)