Da li izvestilac Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, narodni poslanik Meho Omerović, predsednik Odbora, želi reč? Kasnije. Zahvaljujem.
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li narodna poslanica Zlata Đerić, koja je izdvojila mišljenje na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, prilikom razmatranja Predloga zakona o profesionalnoj rehabilitaciji, zapošljavanja osoba sa invaliditetom, želi reč?
Molim vas da pritisnete taster za prijavu.
Da li sistem registruje ili ne registruje karticu?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, mada sam očekivala ministra, gospodina Ljajića, da će biti danas izvestilac, ali ne menja stvar, reći ću ono zbog čega sam izdvojila mišljenje, pošto neće bitno uticati na kasniju diskusiju, gde sam ovlašćeni izvestilac po ovim tačkama dnevnog reda.
Kada se na nekom odboru izdvoji mišljenje, obično je to zbog neslaganja sa samim tekstom zakona o kojima se raspravlja, pa ma šta značio sam sadržaj zakona. U mom slučaju nije tako, jer ne smatram ove zakone toliko lošim, oni proizilaze ili se oslanjaju na Nacionalnu strategiju zapošljavanja koju je donela prva Vlada Vojislava Koštunice za period 2005-2010. godine, samim tim da je u nekoj oblasti doneta nacionalna strategija u Srbiji pokazuje ozbiljnost pristupa jednom ovakvom ozbiljnom problemu, u ovom slučaju najosetljivijem, problemu zapošljavanja. A taj ozbiljan pristup je, i inače, bio manir Vlade Vojislava Koštunice.
Moja želja da izdvojim mišljenje nije u tome što bih mogla da kažem da je zakon trebalo doneti daleko ranije. Sve zakone je trebalo doneti uvek daleko ranije.
Nikada nije na vreme donet neki zakon, jer oni čije će probleme neki zakonom urediti uvek su privilegovani u odnosu na one gubitnike koji nisu imali sreće da se na njihov slučaj ili na njihov problem primeni neki kasnije donet zakon ili obrnuto.
Ono što jeste podsticaj da mišljenje separatišem jeste organizacija dnevnog reda i mesto koje ovi zakoni uzimaju u redosledu na ovoj sednici, u kojem ima pomalo za svakog ministra, nekog posla, angažovanja, ništa konačno, ništa zaokruženo, pa onda nije okončano ni rešeno do kraja. Prvi deo zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne, jeste kao simbolična tačka kojom proročki najavljujemo jednu novu etapu rada u ovom domu, složno, gotovo jednoglasno.
Čak je u svrhu toga došlo do izbacivanja SRS, valjda da bi orkestar zvučao harmoničnije.
Nakon toga slede tačke dnevnog reda koje objediniše trinaest zakona u dva tačke iz oblasti ekologije, izuzetno važnih, ali neopravdano je ostalo još nekoliko zakona u proceduri iz iste oblasti, a ne razmatranih. Opet sve nedovršeno. Bilo im je vreme da se svi zajedno donesu u ovom domu.
Potom, konvencije i međunarodni sporazumi, njih devetnaest, ni manje ni više, a posle toga stidljivo, da se Vlasi ne dosete, zakon o političkim strankama, ključni zakon ove sednice, uz još jedan koji ide u sledećoj tački dnevnog reda, garniran sa drugim zakonima, kao loša šnicla prekrivena prilozima – zakon o privrednim komorama.
Koliko smo videli, ne donose se ovde zakoni samo da urede neku oblast, već i da demonstriraju moć pojedinih ministara u Vladi, da nametnu, ako ne snagu argumenata, a ono snagu ucene, u raštimovanom orkestru koalicionih partnera koji čine Vladu.
Potom. imamo tačku u kojoj opet imamo tri zakona, od kojih je ključni onaj o turizmu, što ga je juče nemušto branio potpredsednik, ministar ''mlađani'' Dinkić, ubeđujući javnost Srbije da svi ovi što su ostarili i ostali bez posla, ne dokoličare, jer dokolica je zao drug, jer misli se u njoj izrode, već skije na noge, štapove u ruke, pa na žičare i skijališta, našu investiciju veka, jer mi smo, inače, oduvek bili velesila u ovom sportu. Na skijalištima i skakaonicama smo kao riba u vodi, skoro kao Skandinavci, još malo.
Ovim ojađenim, otpuštenim i prevarenim preporučujem samo drugi deo ove sportske rekreacije, onaj koji se odnosi na to, da uzmu štapove u ruke, bilo leto ili zima, već će oni znati, u nedostatku štapova mogu i motke. Ovde je ipak iznedren onaj narodni stih "kad se digne kuka i skijaški štapovi, biće", pa onda dalje ide guslarski instrumental.
Nakon ovoga tek dolaze ova dva zakona, izuzetno važna, ovo sada zaista liči na frazu, zakona koji uređuju jednu od najvažnijih oblasti i tema Srbije, već duže vreme temu koja zaslužuje da se njome ozbiljno bavimo i o njoj ozbiljno brinemo. To su zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Rad i zapošljavanje treba da budu najozbiljniji predmet bavljenja ovog doma, bar na jednoj sednici u celini. Ne samo zakonske regulative, već uzroci dubioze u koju tonemo i načini borbe za njeno prevazilaženje. Ovo je momenat u kome neko mora prestati da se poziva samo na jedan izgovor – svetska ekonomska kriza, i pokušati da traži ozbiljna rešenja da Srbija ne strahuje od gladi, nemaštine i otkaza.
Setimo se sa kojim smo žarom osuđivali Slobodana Miloševića kada je osnivao narodne kuhinje, a nama su one postale brend, pozitivna vest u udarnom dnevniku RTS…
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme na raspolaganju za iznošenje izdvojenog mišljenja je iskorišćeno.)
Nastaviću.

Samo jedno pojašnjenje. Zapošljavanje je u nadležnosti Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ne samo u mandatu ove vlade, nego i u mandatu prethodne Vlade, vezano je, po nama, za ono dobro mesto koje se odnosi i na privredu, i na turizam i na sve one privredne grane koje direktno impliciraju broj zaposlenih.
Izvinjavam se onim poslanicima koji to znaju, ali sam prosto stekla utisak da je pominjanje gospodina Ljajića bilo vezano za jedan prethodni period, kada su rad i zapošljavanje bili u jednom resoru.

Pravo na repliku, narodna poslanica Zlata Đerić.

Naravno da znam da je to u ovom ministarstvu, ali sam zaista očekivala i gospodina Rasima Ljajića, pošto je on ministar za rad i socijalna pitanja i može mnogo toga o ovim zakonima da kaže. Mislim da bi rekao to vrlo suvislo i kompetentno. Ne zamerite mi, ali ne mislim da u jednom ministarstvu treba da bude sabrano ovoliko različitih, raznorodnih kategorija, da tako kažem socijalnih problema, ne mislim da će biti efikasno rešeni, o tome ću kasnije govoriti, ali zaista sam očekivala gospodina Rasima Ljajića, koji je, priznaćete, u ovom momentu pozvaniji od vas da brani ove zakone, ako već drugi ministar nije mogao.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Prijave za reč po ovoj temi su već podneli narodni poslanici: Elvira Kovač, Vesna Pešić, Milisav Petronijević, Jovan Palalić, Marina Raguš i Nikola Krpić.
Reč ima narodna poslanica Elvira Kovač.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarko, gospođo predsedavajuća, na početku svog govora bih želela da iskažem svoje nezadovoljstvo što gospodin Mlađan Dinkić ne prisustvuje. Kao ovlašćeni predlagač je predložen gospodin Dinkić, ali uz sve poštovanje prema gospođi ministarki, zahvaljujem na vrlo iscrpnom i detaljnom uvodu.
Pošto sam lično član Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, sa ostalim predstavnicima Ministarstva smo se sreli nekoliko puta i u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima.
Ono što sam želela da kažem u svom izlaganju, ispred Poslaničke grupe manjina, jeste da smo svi mi svesni da je problem visoke nezaposlenosti jedan od osnovnih i najvećih gorućih problema u ovoj zemlji. Sa druge strane, moramo shvatiti da je ova nezadovoljavajuća situacija nešto sa čime se uvek sučeljavaju zemlje u tranziciji.
Mi iz SVM i iz Poslaničkog kluba manjina smatramo da je neophodno donošenje novog zakona u ovoj oblasti, u oblati politike zapošljavanja i tržišta rada, da bi se i na taj zakonski način, dakle, na sve moguće načine uticalo na poboljšanje postojeće situacije.
Čuli smo i u izlaganju ministarke i svi, pošto sam ekonomista, shvatamo da rast zaposlenosti zavisi od mnogo aktivnosti. Jedna od najznačajnijih na kojoj radimo je privlačenje stranih ulaganja, direktnih investicija. Ono sa čime se ne bih složila da radimo veoma dobro, to je pospešivanje regionalne saradnje, dakle, u okviru samog regiona, kao i ekonomske saradnje sa mnogim stranim državama. Smatram da bi naša zemlja trebalo bolje da radi na samoj regionalnoj saradnji.
Prvi predlog zakona, o kojem sam želela da govorim, pošto se radi o objedinjenoj raspravi dva zakona, jeste Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Ovim predloženim zakonskim tekstom su regulisane mere aktivne politike zapošljavanja. Kao što smo čuli, novina i dobro u ovim merama je da su one konačno fleksibilne, odnosno prilagodljive potrebama samog tržišta rada. Konkretne mere koje se predlažu u tekstu: dodatno obrazovanje, prekvalifikacija ili dokvalifikacija nezaposlenih lica za tzv. deficitarna zanimanja, odnosno ona zanimanja kojih nema dovoljno. Sve ovo u cilju povećanja zaposlenosti nezaposlenih lica.
Cilj predloženog zakona, za koji ćemo glasati i koji će se, nadamo se, uskoro usvojiti i primenjivati, što je mnogo značajnije, jeste da se u okviru ove, ne mogu da kažem veoma loše, ali jeste, čuli smo iz statističkih podataka, nažalost, nepovoljne situacije, ipak omogući na bilo kakav način ostvarivanje što većeg stepena zaposlenosti.
Čuli smo na jednom od seminara da su, zapravo, neke brojke i da one ne znače povećanje zaposlenosti. Cilj ovog zakona je da se dođe do što većeg povećanja zaposlenosti i samim tim spreči taj problem dugoročne nezaposlenosti u našoj zemlji. Želela bih ukratko da spomenem sama načela na kojima se ovaj zakonski tekst bazira i koja su osnovna načela, a koja su jako bitna, zabrana diskriminacije, o kojoj smo pričali i za koju se mi svakako zalažemo. Vrlo je značajno, nepristrasno, potpuna objektivnost pri zapošljavanju lica, kao mlada žena moram da naglasim da je vrlo bitno što se u tekstu, kao osnovnom načelu, spominje rodna ravnopravnost.
Ono što bih želela da naglasim i što je najpozitivnije u celom zakonskom tekstu su afirmativne akcije prema teže zapošljivim nezaposlenima, kao i sloboda izbora zanimanja i radnog mesta. U Predlogu zakona se detaljno objašnjava šta, zapravo, znači ko su nezaposleni koji spadaju u teže zapošljivu kategoriju. To su lica koja zbog svog zdravstvenog stanja, neodgovarajućeg obrazovanja, neusklađenosti ponude i tražnje na tržištu rada ili drugih objektivnih okolnosti teže nalaze zaposlenje. Ovde se najviše misli na osobe sa invaliditetom, ali nažalost, nekad i na pripadnike nacionalnih manjina.
Ono što je pozitivno, same afirmativne akcije predložene u ovom zakonu znače da je dozvoljena pozitivna diskriminacija, odnosno da ova kategorija teže zapošljivih lica mogu imati neka posebna prava prednosti u sprovođenju određenih mera programa aktivne politike zapošljavanja. Ovo bi značilo da je suština ovog novog zakona da se mere koje će se preduzimati na osnovu njega najviše usmeriti baš prema zapošljavanju onih nezaposlenih lica čiji je položaj, nažalost, najteži.
Predloženim zakonom se, između ostalog, predviđa, pošto je ranije bilo obaveštavanje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje, posredovanje prilikom samozapošljavanja, profesionalna orijentacija, davanje raznih saveta u planiranju i karijeri. U okviru poslednje spomenute mere, profesionalne orijentacije i savetovanja, detaljno se obrazlaže šta to zapravo znači. To bi značila pomoć pri izboru i promeni zanimanja i traženja zaposlenja, profesionalno usmeravanje, a što je jako bitno, razvijanje sposobnosti nezaposlenih lica za donošenje odluke o sopstvenom razvoju, o sopstvenoj karijeri, razvijanje sposobnosti za aktivno traženje posla, a što malo ljudi zna.
Naravno, spominju se i razne subvencije za zapošljavanje. Subvencija za zapošljavanje sa poslodavcima prema ovom zakonu odobravaju se za zapošljavanje nezaposlenih lica na novootvorenim ili upražnjenim radnim mestima, dok su programi podrške o samozapošljavanju nezaposlenih lica uglavnom usmereni ka osnivanju radnje, zadruge, bilo kog drugog oblika preduzetništva od strane nezaposlenih, jednog nezaposlenog ili grupe lica, nekoliko nezaposlenih.
Nova rešenja koja će se proizvesti iz predloženog teksta su vrlo značajna i pozitivna za poslodavce, za same nezaposlene, ali i za korisnike novčane naknade. Ove mere će intenzivirati konačnu isplatu, intenziviraće i aktivnu politiku zapošljavanja, smanjiti i ukloniti kašnjenja u isplatama tih novčanih naknada, a što će, nadamo se i predlažemo, obezbediti stabilnost i blagovremenost prihoda tokom trajanja nezaposlenosti.
Drugi zakon koji se nalazi na dnevnom redu je potpuno novi, kao što smo čuli, on se tiče zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Mi iz Poslaničkog kluba manjina i SVM smatramo da je pitanje socijalnog uključivanja osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života jedno od osnovnih pitanja i ono znači poštovanje osnovnih ljudskih prava. Setimo se da je pravo na rad zagarantovano svakom građaninu Republike Srbije, a osobe sa invaliditetom treba da imaju potpuno ista prava kao i ostali građani i zbog toga oni moraju imati jednake mogućnosti za ostvarivanje tih svojih prava.
Kao što sam spomenula na početku, želela bih da naglasim da ćemo mi u danu za glasanje glasati za ova dva predloga zakona. Spomenula sam u samom uvodu da smo, pre svega, pre nekoliko nedelja usvojili krovni zakon, Zakon protiv zabrane diskriminacije. Tada sam naglasila da je pozitivno da Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom već postoji i usvojen je pre dve godine, čini mi se. To bi značilo da već postoji zakonska zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom i samim tim radimo na promociji ravnopravnosti u ostvarivanju njihovih prava i obaveza.
A predlog zakona o kom danas pričamo je Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Iz samog naslova se zna da je njegov osnovni cilj da se podstakne pravo na zapošljavanje i obezbeđivanje radnih mesta za osobe sa raznim vrstama invaliditeta. To je značajno ne samo radi obezbeđivanja radnih mesta nego i radi njihovog uključivanja u sve sfere socijalnog društvenog života. SVM i ostale stranke koje pripadaju Poslaničkom klubu manjina jesu za jednakost svih nas, odnosno za jednake mogućnosti na tržištu rada za sve, bez obzira na određene specifičnosti, kao što su, recimo, zdravstveno stanje, pol, pripadnost određenoj nacionalnoj manjini itd.
Profesionalna rehabilitacija je detaljno objašnjena u zakonskom tekstu. Ona podrazumeva programe mera i aktivnosti koje će se sprovoditi sa ciljem da se osobe sa invaliditetom najpre osposobe za odgovarajući posao, pošto sam spomenula da se zaposle, da se zadrže na tom radnom mestu ili što je još značajnije, da na tim radnim mestima napreduju, odnosno da se prekvalifikuju za neko drugo. Ovde se predlažu konkretne mere i aktivnosti profesionalne rehabilitacije osoba sa invaliditetom, konkretne mere aktivne politike zapošljavanja, konačno ne pasivne nego aktivne. Lično smatram da je jako bitno najpre motivisati osobe sa invaliditetom i pružiti im za njih neophodnu tehničku pomoć, stručnu podršku, njihovo savetovanje, osposobljavanje i slične poslove.
Još jednom naglašavam, trajni cilj ovog zakona, koji podržavamo, jeste radno angažovanje, a samim tim poboljšanje svih aspekata života osoba sa invaliditetom. Čuli smo da je ovo potpuno novi predlog zakona zbog toga što je bilo neophodno zakonom propisati obavezu obezbeđivanja prostora i odgovarajuće tehničke i druge opreme za radno osposobljavanje i rad tih ljudi, za prilagođavanje radnih mesta, a sve to u skladu sa njihovim psihičkim i fizičkim sposobnostima, potrebama, mogućnostima i željama.
– Izražavam svoje veliko zadovoljstvo što će se usvajanjem ovog predloga zakona konačno popuniti ta zakonska praznina koja postoji u ovoj oblasti, a sve u skladu sa pozitivnim evropskim zakonodavstvom.
Iz ovog zakona proističe obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom, što će obuhvatiti sva privredna društva, organe državne uprave, lokalne samouprave, javne službe, banke, finansijske organizacije i mnoga druga pravna i fizička lica koja imaju najmanje 20 zaposlenih. Primenom ovih zakonskih odredbi konačno će se omogućiti socijalna uključenost za mnogo veći broj osoba sa invaliditetom.
Kao što smo u svom predizbornom programu naglasili, cilj mađarske koalicije, SVM, jeste da svi, a samim tim i pripadnici nacionalne manjine, osobe sa invaliditetom i druge ugrožene grupe učestvuju na tržištu rada pod jednakim uslovima. Mi se zalažemo za izgradnju i održavanje socijalne zaštite, koja u sebi objedinjuje principe socijalne sigurnosti, društvene solidarnosti, odgovornosti svakog pojedinca i pruže zaista svima jednake šanse.
Kao što smo obećali, glasaćemo za smanjenje kašnjenja isplata naknada za nezaposlena lica, za bolje socijalno zbrinjavanje tih nezaposlenih i veći nivo ravnopravnosti osoba sa invaliditetom. Hvala na pažnji. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić. Molim vas samo da pritisnete taster.

Ja bih, takođe, prvo htela da pozdravim donošenje ovih zakona. Što se tiče prvog zakona ja ću biti veoma kratka zato što su druge kolege pripremile da govore više o ovom zakonu. Pošto mi imamo ograničeno vreme, onda ću govoriti u onom delu kod onih naših čuvenih 13. 14 minuta.
Ja ću govoriti o ovom zakonu koji se odnosi o zapošljavanju i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, odnosno rekla bih da je dobro da uvedemo ove aktivne mere zapošljavanja, zato što one svakako mogu da doprinesu povećanju zaposlenosti, pogotovo kada se uzme u obzir da ovde postoji ogroman strah i sa ovom nadolazećom krizom od gubitka radnog mesta, a sve je veća zabrinutost da li će uopšte ljudi više moći da se zaposle. Jedno radno mesto individualno, da se ne gledaju veliki procenti i veliki brojevi, uvek pretpostavljam da to mnogo znači.
Htela bih da kažem jednu stvar, kada se tiče naše nezaposlenosti, o tome je govorila gospođa ministar, Verica Kalanović, da su očigledno jako visoke stope nezaposlenosti koje karakterišu Srbiju i koje je svrstavaju u red zemalja sa najvišim stopama nezaposlenosti, koje zaista dolaze zbog makroekonomskih mera, upravo zbog makroekonomske politike i to se kaže u 39. članu – da akcioni plan sadrži makroekonomski okvir za stvaranje primene politike zapošljavanja.
Htela bih da kažem da su predložene aktivne mere, OK, ali moramo ipak da istaknemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije pitanje odgovornosti – zašto je i posle devet godina, da ne računam prethodni period, razvoj naše privrede tako loš i zašto se nije napravila nova ekonomija koja bi produkovala radna mesta? Drugim rečima, mislim da je naša tranzicija bila veoma neuspešna, naročito u delu koji se odnosi na privatizaciju i da su te privatizacije u velikom broju slučajeva, mi još uvek nemamo podatke, bile veoma neuspešne, da nismo kontrolisali poreklo novca.
Tu su još pitanja koja su postavljana i od strane drugih stranaka – tu je i pitanje stečaja. I tu su napravljene kardinalne greške koje su u stvari pokazale da nismo podsticali novu i zdravu privredu, nego da smo sekli, uništavali, zbog raznih drugih interesa koji nisu dozvoljeni, koji su koruptivne privrede i to je u velikoj meri naštetilo pitanju, mogućnosti i šansi za razvoj zdrave privrede, koja je praktično jedini uslov za povećanje stope zaposlenosti u našoj zemlji.
Ja sam se inače koncentrisala da govorim o ovom drugom zakonu. Prelazim na drugi zakon koji je ovde predstavljen potpuno tačno, da je reč o potpuno novom zakonu i da je njegovo donošenje zaista opravdano, ne samo kako se ovde navodi, zbog toga što imate jedan tehnološki razvoj, da se društveni odnosi menjaju. To je potpuno tačno. Sigurno da se napredovanje tehnologije omogućava i reflektuje i na mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Ja bih istakla da je ovaj zakon, vrlo je važno da osvetlimo tu činjenicu, ipak posledica niza dokumenata koje smo i mi doneli, s obzirom i na našu tendenciju da se jednog dana približimo pa i učlanimo u EU, to su sigurno podsticajni standardi koji važe u EU koje mi moramo da prihvatimo. Naravno, tu dolazi i socijalna povelja EU i niz dokumenata Međunarodne organizacije rada, njene dve konvencije koje se ovde, takođe, pominju, kao i Konvencija UN.
Moram da kažem ovom prilikom, iako smo ovde gubili ogromno vreme kada je bila reč o donošenju Zakona o zabrani diskriminacije, da vidimo da član 26. u tom zakonu zaista eksplicite zabranjuje diskriminaciju osoba sa invaliditetom. Sada vidimo od kolikog je to velikog značaja, tako da i ovo što je malopre rekla koleginica Kovač, ovaj zakon jeste posledica rasta svesti da nijedna individua ne sme biti diskriminisana po bilo kom osnovu, ni po osnovu invaliditeta. To je sigurno presudno uticalo da se donese ovakav zakon i ja to u punoj meri pozdravljam.
Da je ta diskriminacija je prisutna i osobe koje imaju invaliditete prolaze velike nedaće od najranijeg detinjstva, to je nesumnjivo, na to ukazuje i onaj šturi podatak da je od 22.000 osoba sa invaliditetom koje traže zaposlenje 7% visokoobrazovanih. Vidite, to je strašno visok procenat ako se zna kvalifikaciona struktura u Srbiji, koja, koliko god da se mi pozivamo na naše ljudske resurse, vi u Ministarstvu sigurno znate i mi svi znamo, koliko malo ima obrazovanih i sposobnih ljudi u našoj zemlji, a ja mislim da ovo čak prevazilazi onaj procenat Srbije, ako zaboravimo koji je procenat bio u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, ovo čak prevazilazi ovaj prosečni procenat sa visokim obrazovanjem.
Ovo je, za Srbiju, jako visoki procenat da je 7% visokoobrazovanih među osobama sa invaliditetom, koje nemaju zaposlenje i koje traže zaposlenje. Već sama ta činjenica ukazuje na diskriminaciju ovih ljudi ili da se naš sistem zaista nije prilagodio ovim najvišim standardima građanskih prava, znači jednakih mogućnosti, a ne diskriminacije i marginalizacije koja je postojala u ovoj oblasti.
Smatram da su neka rešenja u ovom zakonu veoma dobra, naročito ona koja se odnose na profesionalnu rehabilitaciju, gde imamo čitave modele i zakonske formulacije koje pokazuju da smo izgleda prihvatili te socijalne modele koji su najsavremeniji, a takođe i podsticanje samih poslodavaca i samih osoba sa invaliditetom za zapošljavanje. To su dobra rešenja i svakako ih treba pohvaliti.
Međutim, ako krenemo od tih vrednosti, od potpune jednakosti građana, i naročito od onoga što se u Nacionalnoj strategiji ističe, a to je inkluzija, ja ne volim da upotrebljavam te strane reči pa ću zato odmah tu reč prevesti, to je u stvari ''inklužn'', na engleskom znači uključivanje, i vrlo često mi odavde sa ove govornice upotrebljavamo takve termine koje naši građani ne mogu da razumeju, jer su strane reči, a masovno ulaze u upotrebu, dakle, inkluzija znači da se uključuju, odnosno što veće uključivanje svih građana, bez obzira na nekakva lična svojstva, na opredeljenja, bilo da su politička, seksualna, bilo da je reč o osobama sa invaliditetom, dakle, uključivanje u sve sfere društvenog života – politike, rada i naročito zapošljavanja, što je ključno.
Ako se govori o ovome, ja bih sa tih najviših standarda nediskriminacije, otvaranje mogućnosti za sve građane, za uključivanje u sve oblasti društvenih aktivnosti, stavila određene primedbe na ovaj zakon i ukazala na određene njegove manjkavosti. S obzirom na ovu kritiku koju ću ovde izneti podnela sam i određeni set amandmana i volela bih da ih Ministarstvo razmotri i da vidi koje bi amandmane moglo da prihvati, s tim što sam kod jednog amandmana, govorim o članu 8, napravila jednu krupnu grešku, prosto se potkrala u samom kucanju, ali ću nju sada usmeno ispraviti, a posle ću je dati pismeno.
Znači, šta bi bila nekakva osnovna zamerka na ovaj zakon? Osnovna zamerka se odnosi na pitanje i možda izvesne suprotnosti između standarda kada se govori o obrazovanju, profesionalnoj rehabilitaciji i osposobljavanju, i jedne institucije koja se ovde uvodi i kod statusa, o čemu je govorila gospođa ministar, to je član broj 4, gde se utvrđuje po prvi put status osoba sa invaliditetom, pa se navodi šest tih statusa, pri čemu se šesti status odnosi na lice kome se, u skladu sa ovim zakonom, procenjuje radna sposobnost saglasno kojoj ima mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja, odnosno radnog angažovanja.
Vidite, od samog člana broj 1. procena radne sposobnosti, pa do člana 4. gde sam sada citirala status osoba sa invaliditetom, pa posle toga ide poglavlje broj 3 – Procena radne sposobnosti, pojedina udruženja građana koji su aktivni kada je reč o ovim problemima imaju primedbu na procenu radne sposobnosti i ja sam u tom pogledu tako i uskladila svoje amandmane.
Koje su to primedbe?
Primedbe su te što tu postoje određene komisije, prijavljuju se praktično Zavodu za zapošljavanje ili Agenciji za zapošljavanje, moram da kažem da te aktivne mere zapošljavanja uvek povećavaju administraciju, pa onda neki put možemo da se zabunimo kad kažem zavod ili agencija, dakle, prijavljuju se tamo gde svi traže zaposlenje i onda one određuju nekakve komisije koje treba na osnovu medicinskih, socijalnih i drugih kriterijima da određuju taj stepen sposobnosti.
Oni imaju sumnju da ovakve procene sposobnosti, koje u stvari predstavljaju nekakvu selekciju, neku vrstu odabira, da su one jednokratne primedbe i da nije dobro da osoba koja je već bila izolovana nizom okolnosti, koja nije ušla u proces komunikacije, koja nije ušla u proces osposobljavanja bude negde procenjivana (održavajući te komisije verovatno je uzeto u obzir da i one treba da opstanu, to su nekakvi ljudi koji možda tu uzimaju nekakve honorare) da se oni tako jednokratno procenjuju zato što bi to moglo da dovede do njihove marginalizacije ili do, kakao da kažem, presecanja tog kontinuiranog puta gde bi se one mogle rehabilitovati, a zatim i zaposliti.
Dakle, ta procena je preterano gruba. Ukoliko ne prihvatite tu argumentaciju koju ja sada ovde iznosim, da se izbaci ova procena radne sposobnosti, da bi takva jednokratna procena mogla u stvari da indirektno da dovede, ovde to direktno ne piše, do diskriminacije ovakvih ljudi već na prvom koraku, a da ne uzmemo u obzir čitav kontekst načina života ovakvih ličnosti.
Pored toga, upozoravam vas i pozivam se i na neke druge stvari. Setite se, molim vas, kada smo mi sami na ispitu, pa da li na ispitu pokazujemo svoje najveće mogućnosti ili kada smo oslobođeni? Dakle, osoba koja već ima određene smetnje, ako dođe na tu komisiju, njene će se smetnje samo pojačati. Pitanje je kolika je uopšte mogućnost takve jednokratne komisije koja uspostavlja neke kriterijume, gde praktično dominiraju lekari. Mislim da bi to trebalo da se preformuliše i da bi trebalo govoriti u stvari o proceni, ali ne na taj način, nego na drugi način. U stvari, da se pokazuje koje su sve podrške potrebne takvoj jednoj osobi, koja su sve osposobljavanja potrebna, na koji bi način neki određeni socijalni servisi mogli da pomognu toj osobi.
Dakle, reč je o podršci, o proceni podrške, a ne o tome da se neko zakuca preko nekakvih kriterijuma i kad će ponovo da stigne na tu komisiju, da li će neki njegov razvoj onda biti uzet u obzir ili je to još jedna nova etiketa koju bi tom prilikom dobio, da mu se kaže – ti moraš da se zaposliš ovde, ti možeš ovo ili ti ne možeš ili da kažu – ne možeš uopšte da se zapošljavaš!
Ukazujem na mogućnosti grubosti ovakvih komisija, kakve do sada poznajemo i predlažem, ukoliko se moji amandmani odbace, da se prihvati ono što ima na jednom mestu – da može ministar o tome da odlučuje, da se u podzakonskim aktima prihvati razrađivanje i da se tu uvede jedan novum, da se prihvati jedno razrađivanje da bi se pokazalo da bi ta procena bila u kontinuitetu sa osobama koje, takođe, predstavljaju neko prirodno okruženje ovakvih osoba, da bi zaista onda mogla da se da prava šansa u toj proceni, a ne da bude ovako, kao što znamo one gužve i gde postoje invalidske komisije.
Evo, zbog čega ovo posebno naglašavam?
Ovo posebno naglašavam zato što se stiče utisak da ovaj zakon daleko više implicite obraća pažnju i pokušava da otvara nove šanse za osobe sa fizičkim invaliditetom, a da im se manje pokazuje mogućnost kako se zapošljavaju, kako se rehabilituju i da li ne postoji mogućnost i dalje velike socijalne marginalizacije ljudi, osoba sa intelektualnim individualitetom. Nema dovoljno pokazatelja da ovakav sistem uzima u obzir takve osobe i da njima daje jednake šanse.
S tim u vezi, postavljam pitanje – ovaj zakon ne otvara uopšte pitanje poslovne sposobnosti. Ako se to pitanje ne otvara, znate da su osobe sa intelektualnim invaliditetom po pravilu lišene poslovne sposobnosti, da su one pod starateljstvom i da se tretiraju kao osobe koje nemaju četrnaest godina, a znate da već osobe koje imaju petnaest godina, koje nisu punoletne i nisu poslovno sposobne u punom smislu reči, da one imaju radnu sposobnost.
Prema tome, nema analize čitavog ovog problema i naglašavam da tu onda postoji ogromna mogućnost jedne marginalizacije velikog broja invalida, ljudi sa intelektualnim invaliditetom, osobe koje zbog poslovne sposobnosti mogu i na ovim procenama automatski da bivaju odbačene. Ističem da je taj problem zaista ostao ovde nerešen. Pokušavali smo sa tim udruženjima nekako na brzu ruku taj problem da otvorimo, ali u tome nismo imali uspeha i zato kažem da ovo ostaje kao veliki problem. Ne znam kako ćete ga rešiti i da li to znači da ipak i ova velika načela koja bi sad mogla da čitam, iz tih evropskih konvencija i akcionih planova i povelja, da i pored toga ovde imamo dosta veliki problem. Ja kažem da ovaj zakon taj problem nije rešio i zbog toga ističem njegove manjkavosti, upravo u pogledu tih najviših principa.
Druga stvar koju smo istakli u našoj analizi i pokušaju da popravimo ovaj zakon, odnosi se upravo na forme zapošljavanja osoba sa invaliditetom, to je član 43. Vidite, vi ste ovde pohvalili jednu novu instituciju, ne znam da li je potpuno nova, nekada su bile zaštitne radionice, čitava tendencija kada je reč o invalidima, ide se na još jedan novum koji je strahovito važan za antidiskriminaciju. Ako sam malopre govorila o integraciji, to znači da oblici zapošljavanja ili oblici pomaganja osobama sa invaliditetom idu u one forme i rada kao što je otvoreno tržište, dakle, da se ide na deinstitucionalizaciju, jer glavna segregacija invalida je bila preko toga što se osnivaju posebne institucije i one su se sklanjale sa očiju da ih mi ne vidimo, pa idu da rade ili da budu institucionalizovane.
Što se tiče pojma radnog centra, koji ovde stoji kao mogućnost zapošljavanja u odvojenom smislu, mi smo insistirali da se omogući zapošljavanje invalida sasvim i isključivo u otvorenoj privredi, ali sa određenim podrškama koje bi dolazile od određenih službi. I, da invalidi i oni koji pate od intelektualnih ili fizičkih smetnji imaju mogućnosti da se zapošljavaju u otvorenoj privredi.
Radni centri, moram da kažem, da tu postoji specifična grubost na koju hoću da ukažem, da se tu govori o nekakvoj radnoj terapiji. Kaže se da je reč ''zaposlenost'' kao radna terapija. Očigledno je da se to odnosi na osobe sa intelektualnim smetnjama, to nisu nikakvi bolesnici, radna terapija, ako hoćemo, verovatno, ovde ima onih koji se razumeju u psihijatriju, da psihijatrijski bolesnici mogu određenom radnom terapijom da popravi svoj status.
Kada je reč o statusu invaliditeta, ne radi se o bolesnicima, tako da ovaj patronistički pristup, da su to neke terapije koje se tu sprovode, tu se ne sprovode nikakve terapije, nego je reč o zatvorenom zapošljavanju, mislim da ovo nije dobro i da ovo otvara velike mogućnosti, ponovnog vraćanje na institucionalni pristup, a Nacionalna strategija je odustala od takvog pristupa.
Na kraju, završavam sa još jednim kompleksom, o kojem moj amandman govori, gde možete to veoma lako da popravite, kaže se da ove radni centri i druge nove organizacije o kojima se govori, preduzeća, organizacije, socijalna preduzeća i socijalne organizacije, može da osniva Republika, pokrajina ili lokalna samouprava.
Nema razloga da te ustanove ostanu potpuno državne institucije, nego, to sam u amandmanu dodala, da mogu da ih osnivaju i nevladine organizacije, i privatnici, i da se to proširi, pa predlažem da se taj amandman prihvati.
Molim da ozbiljno razmotrite ove moje dobronamerne kritike, jer ne mislim da je ova oblast izložena na nekakva stranačka i politička prepucavanja, nego smo svi dužni da se sa jednakom pažnjom obratimo i pomognemo, kao i da učinimo sve da osobe sa invaliditetom, bilo fizičkim ili intelektualnim, dobiju sva prava i mogućnosti za razvoj. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč je tražila ministarka Verica Kalanović. Izvolite.