Reč ima Nikola Lazić.

Hvala gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, gospođa Kalanović je u prepodnevnom delu zasedanja rekla da gotovo da nema političara ili političkog govora koji ne započinje sa rečenicom da je nezaposlenost veliki problem u našem društvu. Mislim da nije neophodna neka velika mudrost da bi se to shvatilo, a ja se neću baviti praznom demagogijom, već ću pokušati da ukažem na nešto što smatram, da su zaista fundamenti vrednosnog sistema našeg društva.
Osvrnuću se na Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovaj predlog zakona predstavlja prirodni nastavak jednog procesa započetog još za vreme Vlade Vojislava Koštunice, kada je usvojen Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Taj zakon iz 2006. je bio prvi zakon te vrste u jugoistočnoj Evropi i na taj način je Srbija poslala poruku svima u okruženju, da ona pitanje i unapređenje položaja osoba sa invaliditetom smatra kao par ekselans pitanje ljudskih prava i stvaranja jednakih mogućnosti za sve.
Svi ćemo se složiti da nalaženje rešenja za tu problematiku ne sme biti pitanje davanja ni milosrđa, već mora biti pitanje solidarnosti i jednakog tretmana svih građana.
Još formiranjem Vlade 2004. godine, prilikom usvajanja Zakona o ministarstvima, a kasnije nekim od internih akata koji su uredili rad određenih ministarstava, osnovan je sektor za bavljenje pitanjima invalidnosti, odnosno osoba sa invaliditetom, u okviru Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja.
Takođe, nešto kasnije doneta je strategija za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i do sada je Srbija aktivno učestvovala u izradi konvencije UN o pravima invalida i kroz niz zakona u različitim oblastima na tu problematiku je uticala. Samo neki primeri su oslobađanje dažbina za uvoz vozila i oslobađanje od putarina za osobe sa invaliditetom, potom povećanje dodataka za negu drugog lica, uvođenje obaveze emitovanja gestovnog informativnog programa za osobe sa oštećenim sluhom i to je učinjeno u okviru Zakona o radiodifuziji, potom, data je podrška potpunom uključivanju dece sa invaliditetom u predškolsku nastavu i obezbeđena je pristupačnost objektima od opšteg interesa za invalide kroz određene intervencije u Zakonu o građevini.
U tom periodu su i standardizovani kriterijumi za finansiranje organizacija osoba sa invaliditetom, a data je i značajna budžetska podrška i rađen je monitoring programa za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, kako bi se ta problematika što kvalitetnije tretirala.
Kada se govori o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu, bitno je istaći činjenicu da je oko 70% invalida u Srbiji siromašno, a da samo 13% njih je zaposleno, odnosno radi. Kako bi se ova situacija popravila, pored pravnog okvira, naravno, značajan je i sam stav celokupnog društva. Pored toga je bitna motivacija lica sa invaliditetom da se usavršavaju, a bitna je i korekcija obrazovnog procesa u smislu obezbeđivanja više praktičnih znanja kada se sa procesom školovanja završi. U tom smislu, mislim da je veoma značajan inicijalni korak otvaranje univerzitetskog centra za studente sa hendikepom u martu 2008. godine.
Po pitanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom, zakon predviđa kombinaciju obavezujućih i stimulativnih mera kako bi određeni broj lica sa invaliditetom bio priman po ključu. Mislim da kako se ovaj zakon bude primenjivao i kako bude dolazilo do dalje evolucije u društvu, mislim da će ove obavezujuće mere dobijati sve manje na značaju, a da će stimulativne mere odneti prevagu zbog toga što će i sami poslodavci uvideti da ukoliko su adekvatno osposobljena lica sa invaliditetom mogu potpuno ravnopravno i veoma kvalitetno da obavljaju sve poslove.
Sa ove govornice želim da izrazim bojazan da će ova Vlada na kvalitetan način primeniti ovaj zakon i uspeti da unapredi položaj lica sa invaliditetom. Ova Vlada je u značajnoj meri zagledana u samu sebe, bez jasnih mera po pitanju rešavanja ekonomske krize, borbe protiv korupcije i unapređenja standarda građana. Mislim da u narednom periodu sledi jedno teško vreme, ne samo za osobe sa invaliditetom, već i za sve ostale građane Srbije.
Navešću samo primer kako je država mogla da izvrši određenu uštedu i prilikom formulisanja i kasnije primenjivanja i ovog zakona. Svojevremeno je upućena inicijativa za produženje rokova za privatizaciju invalidskih preduzeća, kako bi se podigla konkurentnost i pospešio oporavak i razvoj u 34 invalidska preduzeća. Ideja je bila da država napravi uštedu u smislu postojanja centara za profesionalnu rehabilitaciju na regionalnom nivou, kako, na primer, neko ko živi u Užicu ili Vranju ne bi morao da dolazi tim poslom u Beograd već bi mogao odmah po obavljenom osposobljavanju na primer u Užicu ili Vranju da tu nađe posao.
Novi predlog zakona, nažalost, ne tretira invalidska preduzeća kao postojeće centre za profesionalnu rehabilitaciju, već oni tek treba da ispunjavaju određene uslove kako bi to postali. Takođe, projekat Vlade Norveške, podizanje konkurentnosti invalidskih preduzeća u Srbiji je imalo manje više sličan smisao, ali nažalost nije uspešno realizovan, iako je novac potrošen. Nažalost, većina tih preduzeća po ovom aktuelnom predlogu zakona neće ispuniti uslove da postanu centri za profesionalnu rehabilitaciju, jer su u dugovima, imaju zastarelu opremu, a imovina se rasprodaje. Dakle, čini mi se da Vlada nema jasnu strategiju po tom pitanju.
Ovaj Predlog zakona uglavnom tretira osobe sa fizičkim hendikepom, a onda se postavlja pitanje da li postoji mogućnost da se tu uključe, kada je u pitanju zapošljavanje na otvorenom tržištu, i nedovoljno mentalno razvijene osobe. Takođe, odredba o subvencionisanju poslodavaca koji angažuju invalide sa 12 meseci u vrednosti minimalne plate govori da se time i šalje poruka poslodavcima da minimalno treba da evaluiraju rad tih ljudi.
Na kraju, postavio bih pitanje koliko je organizacija osoba sa invaliditetom učestvovalo u izradi Predloga zakona kao i da li su tu konsultovane osobe sa senzornim, intelektualnim i telesnim invaliditetom. Ovakvi procesi ipak podrazumevaju i zahtevaju da što širi skup činilaca bude uključen u formulaciju ovakvih zakonskih rešenja kako bi ona bila kvalitetna i dugotrajna.
Postavio bih pitanje i molim da dobijem odgovor na to pitanje – da li i zašto Vlada od decembra meseca ne realizuje socijalna davanja na KiM posebno za invalide i njihovu negu, kada se to u ostalom delu Srbije realizuje mesec za mesec? Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Ljiljana Miladinović.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo – Srpske napredne stranke osvrnula bih se na Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Polazni osnov za regulisanje ovih društvenih osnova je postojanje baze podataka koja realno prikazuje stanje i mogućnosti društva da napravi prve korake u sistematizovanju normi i zakonskom uređenju oblasti za uključivanje osoba sa invaliditetom u sve društvene tokove. Naše društvo ne raspolaže sa tačnim podacima i stanjem u ovoj oblasti, dovoljnim ekonomskim, naučnim i voljnim potencijalnima da se što pre i humanije poboljšaju uslovi života ove kategorije stanovništva. No, imajući u vidu sve date okolnosti, Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju sa invaliditetom nesporno tretira vrlo osetljivu, bitnu kako životnu, tako i pravnu oblast.
Ovaj zakon je dopuna postojeće regulative koja se odnosi na društveni i pravni položaj invalida u našoj zemlji, ali i otvara potrebu da se podzakonskim aktima različite prirode ova materija uredi na još precizniji i detaljniji način, jer zakon pruža samo osnovna načela, što znači da će svi organi, organizacije i ostala lica koja zakon uključuje u realizaciju postavljenih ciljeva morati da daju doprinos u praktičnom sprovođenju normi, izvršavanju zakona, kako on ne bi ostao mrtvo slovo na papiru. Ono što svakako prati ovaj zakon i što može predstavljati problem u njegovoj praktičnoj primeni jeste najpre njegova finansijska konstrukcija koja se nameće kao primarna, da bi ova zakonska rešenja bila vidljiva i opipljiva u svakodnevnom životu.
Cilj ovog zakona jeste da se položaj invalida i realno poboljša, da im se obezbede prava na, koliko je to moguće, nesmetan profesionalni razvoj u skladu sa individualnim sposobnostima. Kako obezbediti sredstva koja se predviđaju zakonom za formiranje budžetskog fonda? Da li država ima resurse iz kojih se crpe sredstva? Da li se na ozbiljan način analizom realnih činjenica došlo do mogućnosti da se izdvoje sredstva za budžetski fond ili je to samo pusta želja koja je implicirana u predložena zakonska rešenja. Koji su to izvori za budžet?
Podizanje stope poreza, povećanje ostalih kamata koje većinu građana pritiskaju do granice nemogućnosti. Gde su tu realne baze, planovi i akcije koje će dovesti do željenog cilja? Sve su to ozbiljna pitanja koja je trebalo rešiti pre donošenja ovog zakona, što znači – mrtvo slovo na papiru, jer i najbolje namere koje se ne pretoče u realne okvire života samo dodatno otežavaju ionako težak život, kako radno sposobnog dela stanovništva, tako i dela koji treba uključiti u aktivnosti koje će njima i društvu kao celini doneti očekivani boljitak.
Neke od mogućnosti koje daju zakonska rešenja, kao što je samozapošljavanje, bespovratna sredstva, oslobađanje carinskih i poreskih obaveza za uvoz opreme i tehnologije, humanitarna aktivnost, date su, nabrojane su, ali nisu detaljno i ozbiljno pretvorene u stvarne i hitne delatnosti koje se mogu, odmah po donošenju zakona i realizovati.
U rešenjima koja nudi ovaj zakon videćemo da se u osnovi svega nalazi poslodavac. Najpre od volje, a potom i od disciplinovanosti u primeni ovog zakona, samih poslodavaca, zavisiće dosta toga. Zakon predviđa sankcije za nepoštovanje odredbi o obaveznom zapošljavanju određenog broja osoba sa invaliditetom kod poslodavca koji ima najmanje 20 radnika u radnom odnosu, a to su novčani penali, što svakako jeste dobra zamisao i način da se poslodavci obavežu, ali to će ujedno obavezati, nažalost, mali broj poslodavaca. Radiće se uglavnom o velikim firmama, preduzećima koja imaju minimum 20 zaposlenih u svom sastavu.
Dakle, izostaviće se procentualno veliki broj onih koji su u stanju da pruže posao, govorim o malim privrednicima, advokatskim kancelarijama, samostalnim trgovinskim radnjama i sličnim privrednim subjektima koji ne dostižu ovaj zakonski minimum po broju radnika koji bi stvorio obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
– U tom sektoru nalaze se i radna mesta koja bi mogla biti poverena ovim osobama. Zato je možda potrebno spustiti ovaj zakonski prag o broju zaposlenih na 10 do 15.
Sa druge strane, zakon predviđa i određene olakšice za poslodavce koji učestvuju u finansiranju zarada osoba sa invaliditetom, kao i određene poreske olakšice za te poslodavce, tako da sve ukupno ovo daje jednu dobru formalnu osnovu i polazište za primenu zakona. Takođe, veliki značaj imaće i poslovno okruženje i atmosfera koja će se stvoriti u radnoj sredini u kojoj rade i osobe sa invaliditetom, podizanjem svesti i kulture naših sugrađana, kako bi se takvim osobama pružio tretman koji zaslužuju.
Na tom polju je potrebno generalno podići nivo svesti, kulturni nivo, i dopreti do saosećanja i solidarnosti naših građana uključenih u proces rada. Aktivno ulaganje u proceni radne sposobnosti i u celom postupku poslovne rehabilitacije i zapošljavanja osoba sa invaliditetom, zakonodavac je poverio organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja. To je u potpunosti novi sektor poslova, a poveren je u nadležnost ove organizacije. U tom cilju, trebalo bi da se sačini plan, program razvoja i nadležna organizacija ojača kadrovima, kako bi se u aktivnoj saradnji, s jedne strane, osobe sa invaliditetom koje po zakonu najpre moraju da se vode na evidenciji nezaposlenih lica, kod ove organizacije i same organizacije nadležne za poslove zapošljavanja, zajednički došlo do pravih rezultata.
Takođe je potrebno da ova organizacija uspostavi usku saradnju sa ostalim organima i organizacijama, naročito sa organizacijom nadležnom za poslove penzijsko-invalidskog osiguranja, koja sveukupno, zajedno sa njom, sprovodi celokupni postupak uključivanja osoba sa invaliditetom u proces rada u našem društvu. Svakako moramo posmatrati da dosadašnji rad i učinak u organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja u njenim redovnim aktivnostima, rezultatima koje je postigao obavljajući svoje osnovne poslove i oni baš nisu na zavidnom nivou, pa i sa tog aspekta sagledati buduće rezultate ovog zakona, koji se na aktivan način uključuje u sprovođenje mera predviđenih u rešenjima zakona.
Koji su rezultati poslovanja organizacije za zapošljavanje do sada? Rezultati su minimalni, da se ne kaže nikakvi. I pitanje je kako će, u skladu sa obavezama ovog zakona, uspeti da dodatno da doprinos rešavanju ovog pitanja. Da li je to dobro rešenje? Postoji li neko bolje?
Čini se da je malo vremena provedeno u osmišljavanju i proučavanju ovog pitanja. Nisu proučena rešenja mnogo razvijenijih društava od našeg, ko u njihovim državama radi ove poslove.
Sve su to važne odluke u uspostavljanju sistematskih rešenja. Zakon je ponudio idejno dobro rešenje, a to je osnivanje budžetskog fonda za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje osoba sa invaliditetom. Taj fond je svakako neophodan i bez njega teško da bi uspela kontrola namenskog korišćenja sredstava koja su izdvojena za profesionalnu rehabilitaciju i podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Cilj budućih aktivnosti u sprovođenju sveobuhvatnih mera i edukacije ne može se postići bez materijalne podrške. Da ostavimo na stranu ovu organizaciju, šemu učesnika u celokupnom postupku, koja će u praktičnoj primeni pokazati sve svoje prednosti i mane, kojom će se, nadam se, dograđivati u daljim izmenama celokupnog sistema, zaštititi ove populacije.
Osvrnućemo se na data zakonska rešenja na posebne oblike zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, i to u formi preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, radnih centara i socijalnih preduzeća i organizacija. Dakle, otvara se jedno potpuno novo polje privrednih subjekata koji mogu pružiti radno angažovanje osoba sa invaliditetom, pa i onih lica koja ne mogu da se zaposle i održe zaposlenje ni pod opštim, ni pod posebnim uslovima, tj. onih čiji je radni učinak manji od jedne trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu. Dakle, pruža se mogućnost svim licima koja se, po Predlogu ovog zakona, smatraju osobama sa invaliditetom, da se, bez obzira na stepen invaliditeta, u skladu sa svojim psihičkim i fizičkim sposobnostima, uključe u neku vrstu radnog angažovanja.
Opšta ocena samog zakona, odnosno onoga što se njime želi postići je dobra. Međutim, kada zanemarimo tu idealnu i bajkovitu sliku koju nam pruža zakon svojim rešenjima, moramo se osvrnuti na stvarnost koja, najblaže rečeno, ne prati pozitivne propise. Nivo nezaposlenosti u našoj zemlji je izuzetno visok. Uslovi rada su, takođe, vrlo često ispod svakog minimuma i u takvoj svakodnevici, koja je nemila i za one pripadnike radničke klase koji su potpuno radno sposobni i nemaju nikakvih smetnji i otežavajućih okolnosti, mora se obezbediti mnogo više finansijskih sredstava.
Za ovu kategoriju stanovništva posebno se moraju ostvariti i dodatni tehnički i tehnološki uslovi rada, a najpre uložiti dosta dobre volje kako bi se osobe sa invaliditetom uključile u taj proces na način na koji to dolikuje jednom savremenom društvu.
Potrebna je dodatna pažnja za osobe sa invaliditetom, ne samo u fazi njihovog uključivanja u proces rada, jer se na taj način ide obrnutim smerom, već od samog početka njihovog školovanja i osposobljavanja za kasniji život, pa već na početku pružiti jednake šanse i mogućnosti sa ostalima. Dakle, od početne faze u obdaništima, školama, univerzitetima, jer su te ustanove sa inicijalnim ulogama u formiranju atmosfere koja će u kasnijem momentu olakšati profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, jer je to proces koji logično sledi nadalje.
Posebno bih se osvrnula na položaj penzionisanih invalida, invalida koji su ostali bez posla, odnosno koji čekaju na posao zbog inače teške ekonomske situacije u Srbiji, a imajući u vidu i predstojeće ekonomske probleme celog sveta, zbog ekonomske krize koja je uveliko uzela maha. Položaj ove kategorije stanovništva je posebno težak. Zna se da u mnogim našim preduzećima ni zaposlenim invalidima nije bolje. Retka su domaća preduzeća u kojima se zaposlenim invalidima rada obezbeđuje veći nivo zaštite zdravlja i života od nivoa utvrđenog zakonom. Takvo stanje se mora što pre prevazići, u interesu svih zaposlenih invalida rada, njihovih porodica, poslodavaca, organizacija i društva u celini.
Preduzeća bi trebalo da pruže mogućnost dodatne angažovanosti tim ljudima. To bi bilo dobro za preduzeća, ali i za otpuštene ljude, jer bi takva aktivnost bila u obostranu korist. Mi treba da obezbedimo da ljudska i građanska prava osoba sa invaliditetom budu tolika kolika su prava i osnovi slobode svih građana. Na našim prostorima, nažalost, neretko se dešava da osobe sa invaliditetom doživljavaju diskriminaciju po osnovu invalidnosti. Politika zapošljavanja osoba sa invaliditetom je očajna. Invalidima, pogotovo onima koji se kreću sa pomagalima, treba prilagođeno radno mesto koje imaju uglavnom samo velika javna preduzeća. Kroz ovaj zakon treba da obezbedimo i zaštitimo osobe sa invaliditetom koje imaju određene radne veštine i trebalo bi da bude bolji vid osiguranja od pasivne socijalne zaštite.
Sistem posebne zaštite invalida treba da profunkcioniše u skladu sa pravilima i principima utvrđenih ovim zakonom i drugim propisima koji bi bili u skladu sa njima. Činjenica da država svojom regulativom obezbeđuje samo minimum posebne zaštite, dok se za veći nivo te zaštite moraju postarati same organizacije. Prema tome, ovaj zakon treba ne samo da obavezuje poslodavce na zaštitu osoba sa invaliditetom već svojim propisima da reguliše iskonsku primenu zakona, odnosno njegovo poštovanje i primenjivanje.
Na taj način zakon je obavezan da poslodavce ne samo natera za doslednu primenu zakonskih mera nego i za preduzimanje dodatnih mera i aktivnosti na njenom podizanju na veći nivo.
S obzirom na to da je poznato koliko je komplikovana i neažurna administracija u Srbiji, ovim zakonom bi trebalo malo bolje regulisati oblast izdavanja rešenja, nalaza i mišljenja, tako i sistem kaznenih mera za poslodavce koji ne ispunjavaju svoje obaveze ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom, ne obezbeđuju lakše radno mesto i slično.
Ne može jedan zakon tako neozbiljno da se bavi ovakvom problematikom, u cilju zaštite invalida, da nema nikakvih ograničenja koja podrazumevaju određeni rok da se obaveza ispuni.
Po tom pitanju postoje veliki propusti u ovom zakonu, jer je jako neozbiljno propisati kaznene mere bez utvrđivanja konkretnih vremenskih rokova. Odlično je što se preduzeću oduzima dozvola ukoliko prestane da ispunjava uslove utvrđene ovim zakonom. Ali nije poznato posle koliko vremena od učinjenog prekršaja mu se oduzima dozvola.
Takođe, zapanjujuća je činjenica propisana ovim zakonom da osobe koje su na rehabilitaciji ne mogu da zasnuju radni odnos. Ili podatak da zakon ne obavezuje da se javno podnese izveštaj o neregularnosti rada nekog preduzeća, već samo ministarstvo.
Osim toga, nije regulisano ni pitanje osoba sa invaliditetom, ukoliko postoje objektivni uslovi da invalid ide na rehabilitaciju i osposobljavanje za neki posao, a to odbije bez obzira na nekoliko opcija i mogućnosti za profesionalno usavršavanje ili više puta odbije ponuđeni posao. Trebalo bi da snosi posledice u vidu manjih socijalnih davanja ili gubitkom nekih drugih privilegija ne mogu zakonom da se utvrde obaveze ali ne i odgovornosti.
Osim profesionalne rehabilitacije i zapošljavanja, ovaj zakon se samo poziva na načelo uključivanja osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na ravnopravnoj osnovi. Ni u jednom članu zakona ne piše ništa o tome.
Invalidi rada imaju određene vrednosti i određeni potencijal i to treba posebno usmeriti i iskoristiti. Njihova znanja, veštine, iskustva i sposobnosti mogu da budu od neprocenjivog značaja za preduzeće i njegovo poslovanje. Zato ovim zakonom detaljnije treba regulisati probleme zapošljavanja i profesionalnog usavršavanja osoba sa invaliditetom, kao i prava i obaveze poslodavca.
Proces je započet, hoću da verujem da je ovo samo početak koji će dalje angažovanje za rešavanje ovog pitanja na svim nivoima dovesti do daleko većih rezultata i našim ugroženim građana pružiti šansu da žive kao sav razvijen svet. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik gospođa Gordana Rajkov.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, o kome hoću da govorim, dokument je koji hiljade osoba sa invaliditetom u Srbiji već nekoliko godina nestrpljivo očekuje. U vreme kada se susrećemo sa svetskom ekonomskom krizom i čine se napori da njene posledice ne pogode u najvećoj meri već ranjive grupe stanovništva, donošenje ovog zakona postaje još važnije.
Zapošljavanje je jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom u Srbiji, iako ovim osobama pripada pravo na rad, izbor zaposlenja, pravični uslovi rada, koji su garantovani mnogim međunarodnim dokumentima, od univerzalne Deklaracije o pravima čoveka, Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom do Evropske socijalne povelje i Akcionog plana Saveta Evrope za osobe sa invaliditetom, kao i Ustavom Republike Srbije i drugim domaćim aktima među kojima su najvažniji Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom i Zakon o sprečavanju diskriminacije ovih osoba, donet 2006. godine.
Pored toga, kao što je već rečeno, podaci Svetske banke kao i domaća istraživanja pokazuju da je u Srbiji zaposleno svega 13% osoba sa invaliditetom. Ono što dodatno zabrinjava jeste da od ovih 13%, 10% je zaposleno u nevladinom sektoru, u samim organizacijama osoba sa invaliditetom, a samo jedan posto u privredi, preduzećima za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i u javnom sektoru.
Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje trenutno je nešto manje od 23 hiljade ovih osoba, a u prošloj godini zaposleno je svega 596. Nezaposlenost osoba sa invaliditetom tri puta je veća nego kod ostalog stanovništva i veliki broj, skoro 90% zavisi samo od socijalnih transfera.
Razlozi ove situacije su brojni, a u njih svakako spadaju nedostatak jednakih mogućnosti u pristupu u obrazovanju, fizičkoj sredini, komunikacijama, nedostatak odgovarajuće službe i podrške, kao i predrasude o manjim sposobnostima osoba sa invaliditetom i strah poslodavaca da će ove osobe imati manji učinak od ostalih radnika.
S druge strane, svakodnevna praksa i istraživanja koja su objavljena pokazuju da je preko 90% poslodavaca koji već zapošljavaju osobe sa invaliditetom veoma zadovoljno njihovim radom.
Takvih primera ima veoma puno, od osoba sa smetnjama u intelektualnom razvoju koji se zapošljavaju, odnosno radno angažuju u ''Mekdonaldsu'', člana Gradskog veća u Leskovcu ili savetnice u Pokrajinskom sekretarijatu za socijalnu zaštitu u Novom Sadu, koje su osobe sa visokim stepenom invalidnosti i korisnici invalidskih kolica, pa do osoba sa invaliditetom koje rade u ''Tekstilnoj kompaniji AMC'' i čija je direktorka na komentar novinara u jednoj emisiji da je zapošljavanje osoba sa invaliditetom vrlo human potez, odgovorila – ne, varate se, ja ih ne zapošljavam zbog humanosti, već zato što su oni odlični radnici.
Predlog zakona koji je pred nama stoga je veoma važan, jer ima za cilj obezbeđivanje adekvatnih uslova za integraciju i povećanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom i njihovo uključivanje na tržište rada i, takođe, uređenje sfere zapošljavanja osoba sa invaliditetom u skladu sa međunarodnom pravnom regulativom i pozitivnom praksom zemalja u kojima se ova vrsta zakona već sprovodi.
Ovaj predlog zakona ima nekoliko specifičnosti, odnosno novina, među kojima bih istakla, pre svega, novu definiciju fenomena invalidnosti u skladu sa socijalnim modelom, koji invalidnost tretira kao interakciju između ličnih svojstava i fizičkih i socijalnih prepreka u okruženju i potrebu da svi ljudi budu uključeni u društvo kao jednaki.
Novina je procena profesionalnih mogućnosti koja menja paradigme i stavlja u fokus na sposobnost, umesto dosadašnje procene stepena oštećenja, kako to definiše Zakon o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida iz 1996. godine.
Dakle, procenjuje se ne šta ja ne mogu da uradim zbog svog invaliditeta, već šta sam sposobna da postignem nezavisno od toga. Obaveza zapošljavanja je, takođe, novina ovog zakona ili kvotni sistem koji postoji u većini zemalja Evrope i koji treba da omogući veće zapošljavanje u privrednom i javnom sektoru, a posebno ako imamo u vidu da je svega 1% osoba sa invaliditetom zaposlen u tim sektorima.
S druge strane, promovišu se aktivne mere zapošljavanja, uključujući različite subvencije koje sada treba da pomognu poslodavcima da u većoj meri zapošljavaju ove osobe. Takođe, novo je i osnivanje Centra za podsticaj zapošljavanja osoba sa invaliditetom u sklopu Nacionalne službe za zapošljavanje.
I na kraju, ali ne po značaju, ali kao odgovor na pitanje kolege koji je malopre govorio, ovaj zakon manifestuje dobru afirmaciju principa participativnosti u skladu kako kaže moto invalidskog pokreta – ništa o nama bez nas.
Jer je Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj omogućilo kroz organizaciju javne rasprave da brojne organizacije osoba sa invaliditetom svih kategorija, kao i njihovih zakonskih zastupnika i predstavnika preduzeća za zapošljavanje osoba sa invaliditetom iznesu svoje predloge i sugestije, koji su u velikoj meri uključeni u Predlog ovog zakona.
Predlog zakona sadrži i odredbe o načinima utvrđivanja profesionalnih mogućnosti osoba sa invaliditetom i u skladu sa tim obezbeđenje potrebne vrste podrške, definiše uslove rada pod posebnim uslovima u preduzećima za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i posebne oblike radnog angažovanja, kroz radne centre koji će otvoriti mogućnost za radno angažovanje i lica kojima je ova mogućnost do sada bila uskraćena, a posebno lica sa smetnjama u intelektualnom razvoju, o kojima su brigu i zabrinutost izrazili mnogi poslanici ovde u raspravi.
Radni centri su dobra forma angažovanja i oni već funkcionišu u praksi u organizaciji samih organizacija osoba sa invaliditetom. Amandmanima koje sam podnela na ovaj deo zakona, sama i zajedno sa koleginicom Plavšić, a na predlog samih organizacija osoba sa invaliditetom, verujem da bi ova mogućnost mogla još jasnije da se definiše i da se otvori prostor da se u ovu aktivnost uključe organizacije osoba sa invaliditetom i njihovih zakonskih zastupnika, o čemu ćemo više govoriti u raspravi o pojedinostima.
Takođe, zakon reguliše osnivanje, rad i finansiranje centra za podsticaj zapošljavanja, čije će se aktivnosti finansirati od uplate naknada poslodavaca koji ne budu mogli da ispune obaveze zapošljavanja. Poslovi koje bi obavljao ovaj centar su brojni, ja bih za ovu priliku želela samo da izdvojim poslove profesionalne rehabilitacije, a u okviru toga tri važne stvari:
Jedno je osposobljavanje osoba sa invaliditetom za odgovarajući posao, prekvalifikaciju, održanje zaposlenja i napredovanje u karijeri.
Druga veoma važna stvar, koja je velika novina ovog zakona, jeste obaveza edukacije i treninga za poslodavce i stručna lica, što je od izuzetne važnosti kada se ima u vidu da postoje velike predrasude u ovoj sferi.
– Ova aktivnost treba da motiviše poslodavce da rađe ispunjavaju obavezu zapošljavanja po zakonu, nego da uplaćuju određena sredstva u budžetski fond.
Treća važna stvar koju zakon predviđa je tehnička pomoć i podrška definisana u članu 13. koja izričito predviđa službe podrške, kao jedan od elemenata profesionalne rehabilitacije, koja će se bliže verovatno definisati podzakonskim aktima, a u koju treba da spadni i određena pomagala koja su neophodna, adaptacija radnog mesta i radni asistenti.
– Ova podrška je izuzetno važna za osobe sa većim stepenom invalidnosti koje su se do sada zapošljavale u veoma malom broju ili se uopšte nisu zapošljavale, jer ova podrška nije postojala.
Ovo potvrđuje i Studija izvodljivosti reforme zapošljavanja osoba sa invaliditetom u Srbiji, koja je rađena u 2006. godini, uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju i koja posebno apostrofira postojanje odgovarajućih službi podrške, kao jedan od ključnih preduslova za povećanje stope zaposlenosti osoba sa invaliditetom u Srbiji. Donošenjem ovog zakona otvara se brojni prostor za realizaciju i ovog preduslova.
Naravno da bi ovaj zakon doneo promene u svakodnevnom životu osoba sa invaliditetom nije dovoljno da donesemo samo zakon. Neophodno je da se veoma brzo donesu i sva podzakonska akta koja su neophodna za njegovu primenu i da Vlada obezbedi koordinaciju ministarstava i stalnu dalju saradnju sa svim partnerima koji treba da učestvuju u ovom procesu, o kome je govorio i uvaženi kolega gospodin Meho Omerović.
U aprilu prošle godine pred parlamentarne izbore Invalidski pokret Srbije preko Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, ponudio je potpisivanje protokola o saradnji svim strankama koje su učestvovale na izborima i u kome su one mogle da izraze spremnost, da podrže donošenje niza mera za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, a među njima posebno donošenje Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovaj protokol su potpisali – gospodin Šutanovac ispred DS, gospodin Dinkić ispred stranke G17 plus, gospodin Obradović ispred DSS i NS, koje su tada u koaliciji išle na izbore, gospodin Dačić ispred Socijalističke partije Srbije i Partije ujedinjenih penzionera, koji su, takođe, tada bili u koaliciji za izbore i gospodin Latinović ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine.
Predlog zakona je sada pred nama, a imajući u vidu istinsko razumevanje i brigu za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, koju su na moju zaista radost pokazale mnoge koleginice i kolege poslanici u ovom mandatu, ja se nadam da ćemo ovaj zakon svi i podržati, bez obzira na to kojoj političkoj opciji pripadamo.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za ovaj zakon, jer verujemo da on doprinosi uključenosti osoba sa invaliditetom u društvo i ekonomski život, što je stub za uspešnu politiku različitosti, a ona jedino može da se postigne sa promenama u sveukupnoj svesti o osobama sa invaliditetom.
Ja ću glasati za ovaj zakon jer verujem da on treba da doprinese tome da nas društvo doživi kao ravnopravne sugrađane, sposobne da damo svoj doprinos društvu i da konačno i u Srbiji invalidnost postane investicija, a ne teret za društvo. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo Rajkov.

Dajem reč gospođi Marini Raguš.

Gospođo Đukić-Dejanović, gospođo Kalanović, dame i gospodo, mi smo se potrudili, a koliko razumem situacija je sledeća, da bi trebalo do pet do šest da radimo, a posle toga… . ali dobro, ja ću gledati da ukalkulišem vreme.
Zaista smo se potrudili da dođemo do što većeg broja podataka ne bi li konačno shvatili zašto smo došli u ovu situaciju, da sada razmišljamo o rebalansu budžeta na ovaj način i o tome da li će ovaj zakon i Predlog ovih zakona, koji jesu preko potrebni Srbiji, da budu provedeni u realnim okolnostima. Nas zabrinjava, a pri tome je i nejasna situacija – čini mi se da je država slepa za određene ranjive kategorije društva.Ukoliko sam vas dobro razumela, tokom današnjeg zasedanja vi nemate precizan podatak osoba sa invaliditetom, a recimo, očekivali smo da taj podatak iznesete za određene regione, odnosno za delove, za određene gradove, pa bi nam, uslovno rečeno, slika bila jasnija o stepenu razvoja gradova u Srbiji, pa samim tim i određenih okruga i kakva je tendencija u smislu svega onoga što nas treba da zadesi u narednih godinu, dve, tri do pet godina. Neki ekonomisti kažu da nam sledi pet godina bede. Ajde da ne budemo pesimistični, možda je ovo pesimizam, ali je možda najbolje očekivati najgore, pa se tako pripremati.
Mi mislimo da se ljudi koji su provodili vlast u državi Srbiji ipak nisu pripremili na najbolji mogući način, jer pretpostavljam da je strategija svake vlasti da se priprema upravo za ovakve momente, dakle, za momente za koje može da pretpostavi da mogu da se dese, pogotovo u lomljivom društvu, kakvo je Srbija.
Ono što smo imali prilike da vidimo na osnovu istraživanjima kojima smo se bavili poslednjih dana, izvinjavam se ukoliko podaci ne odgovaraju realnom momentu, ali ni vi nemate precizan podatak, recimo, slika koja bi trebalo da odgovara realnoj situaciji u određenim gradovima, u određenim regionima i onda nam nije jasno na koji način će građani Srbije da prebrode krizu, da ostvare svoja radna prava, kada je trend povećanja stope nezaposlenosti različit po određenim gradskim centrima i po određenim regionima.
Mislimo da će svi navaliti u najveće gradove, jer će tu biti jedina mogućnost da se zaposle, a onda će doći u problematičnu situaciju, kao što je to bio slučaj sa Romima i nečovečnog i nečuvenog ponašanja prvog čoveka Beograda da ih vraća tamo odakle su došli, gde imaju mesto prebivališta i da tamo pokušaju da ostvare sve ono što jesu osnovne egzistencijalne potrebe, a onda se to isto odnosi i na interno raseljena lica koja, takođe, imaju vrlo čudno rešeno prebivalište. Opet se zaboravlja i činjenica da je svako u nekom momentu odnekle došao u Beograd i to će biti sve češća situacija, jer naprosto idete trbuhom za hlebom.
Frapantan je podatak i odnos države prema situaciji koja je bila na jednom mediju odslikana kroz primer studenata medicine u Kragujevcu. Zanimljiv je i vaš odgovor u odnosu na to da ste se vi pozabavili tim problemom, raspitali i da ste shvatili da je konkurs za lekare otvoren za određene pozicije, odnosno za određeni broj mesta.
Međutim, ono što je nas frapiralo jeste pozitivan odnos predsednika države prema tome – vidite, završeni student medicine, prosek iznad devet, pogledajte, ne sedi skrštenih ruku, završava srednju medicinsko tehničku školu i on će sebi tako obezbediti sredstva?! To dete će otići posle završene srednje medicinske škole, dakle, u kontinuitetu deset godina najžešćeg odricanja, negde u neku zemlju zapadnoevropske demokratije da se zaposli.
Dakle, vi možete da kažete da je to lični izbor, ali naprosto, to je konstatovan problem, taj problem postoji u društvu i očigledno da je to dete, kao i njegove kolege, shvatilo da u državi Srbiji on ne može da živi na dobar način kao lekar.
Naprosto, mi izražavamo sumnju da je on imao na pameti da osniva i da formira svoju kliniku i zato je posle završene medicine upisao srednju medicinsku tehničku školu. To može da bude vaš argument, a naš nije, zato što možemo da navedemo bezbroj drugih dokumenata.
Recimo, mi smo se potrudili, pretpostavljam da i vi to radite, pretpostavljam da je to strategija kada se prave zakonski predlozi da prvo svi problemi budi vidljivi, pa se onda naruče određene analize, naprave određeni podaci i vi onda znate na koje ljude i na koje kategorije stanovništva taj zakon treba da se odnosi i na koji način ćete vi, a to je valjda cilj, da rešite egzistencijalne probleme, pa smo mi, takođe, analizirali situaciju po određenim sajtovima. Odmah ću vam dati adresu sajta – "Infostat.com.". Između ostalog, tu ćete imati bezbrojne primere da vidite sa čim se ljudi suočavaju ukoliko žele da se zaposle.
Ovo su frapantni primeri o kojima čak i ne želim da pričam posle užasno frapantnih podataka koje mi iznosimo danima.
Na kraju, nismo bili u mogućnosti da sve ove primere proverimo, pa ne bih želela da dođemo u situaciju da mi kažete – ubirate jeftine političke poene u situaciji krize, to ne želim, ali da bih shvatila kakva je zaista situacija kada je reč o zapošljavanju i mogućnosti da ogroman broj ljudi ostane bez posla zbog efekata finansijske krize pokušavala sam da sebi stvorim sliku, zato što država nema uređen podatak. Ono što je mene interesovalo, jeste kakva je situacija sa mladim ljudima kada završe srednju školu, u kom procentu se oni zapošljavaju. Vi ste izneli podatak, ukoliko sam dobro, mislim da sam i zapisala, da 9% ljudi sa visokom stručnom spremom je bez posla.
A ono što me je isto interesovalo jeste kako prolaze samohrane majke, pošto znamo da je tendencija porasta samohranih roditelja, što majke, što očevi. Interesovalo me je i kako prolaze konkretno invalidi kada treba da apliciraju za određeni posao. Gospođo Kalanović, to se nalazi na ovom sajtu. Sve sam ovo pripremila, ne želim o ovom da pričam, ovo su brutalne činjenice, posle ću vam dati da to vidite ili da konačno posetite taj sajt. Ona iskustva o kojima ljudi pričaju, koja su naša realnost, trebalo bi da nam govori na koji način će ovaj zakon biti proveden u praksi. A onda, opet moram da vas pitam da li će ovaj zakon biti proveden na delu teritorije KiM? Šta je sa interno raseljenim licima sa teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratim na konkretne podatke, dakle, radi se o projektu Grupe 484. Projekat je objavljen marta 2007. godine, možemo da govorimo da podaci nisu ažurirani kako treba, ali meni su konkretno bili dostupni samo ovi podaci, za koje smatram da su ipak stvorili određenu sliku na osnovu koje je trebalo doneti zaključak, pa se na osnovu ovoga vidi da tendencija otpuštanja raste iz godine u godinu, a obuhvata period od 2003. do 2006. godine. Nije nas finansijska kriza svetskih razmera zatekla u ovoj situaciji. Dakle, otpuštanja, smanjenje populacije radno sposobnih ljudi, migracije u okviru države Srbije traju kao kurs već godinama, a kada se skenirala celokupna ova slika, preporuka ove organizacije, za koju možete da govorite i ovo i ono, ali vrlo ozbiljne projekte ipak negde potpisuje, jeste ono o čemu mi pričamo 2009. godine.
Onda se postavlja pitanje zašto se to nije uradilo ranije, kada su bila neka bolja vremena, zato što ovi problemi o kojima mi pričamo, a jesu mere aktivnog zapošljavanja, ne samo pasivnog, to je upravo preporuka Grupe 484 godine 2006, posle skeniranja situacije.
Evo kako to izgleda, projekat se radio u pet opština u Srbiji: Kikinda, Užice, Kragujevac, Niš i Beograd. Kada je reč o gradu Beogradu, radi se o opštini Palilula i evo do kojih su podataka došli. Neću čitati sve podatke, ali mislim da će i ovi podaci o kojima ću ovde govoriti biti dovoljna slika onoga što se zakasnilo da uradi.
To je suština ovog prezentovanja, a samim tim, pretpostavljam da ću dobiti odgovor šta mislite, ako se sve ovo vreme nije ništa uradilo po tom pitanju, i šta je vizija za ovaj zakon o kojem mi danas govorimo. Da nas ne biste pogrešno razumeli, koji je prekopotreban i za koji smo se mi potrudili da amandmanima ispravimo određena predložena rešenja.
Dakle, kada je reč o opštini Kikinda, ono što ovi stručnjaci konstatuju u periodu između 2003. do 2006. godine broj stanovnika u opštini Kikinda se kontinuirano i znatno smanjivao i to je smanjenje iznosilo oko 4.000 osoba, iako je broj korisnika materijalnog obezbeđenja svake godine bio sve veći.
Ova sredstva su se dobijala iz budžeta Republike Srbije, iz budžeta opštine i usmeravala ka Centru za socijalni rad za jednokratnu novčanu pomoć, školarinu, troškove, sahrane, lekarske usluge, prihvatilišta i internate.
Dalje, na 11. strani ovog projekta kažu – u odnosu na 2004. godinu, ova sredstva su u 2006. godini bila uvećana za preko 40%. Razlog za ovakvo povećanje pre svega je povećan broj lica koja ostaju bez posla, to je 2006. godina, u odnosu na 2004. godinu 40% uvećana sredstva koja bi trebalo da budu jednokratna pomoć. Takođe, prvi podatak kada je reč o opštini Kikinda, jedan broj mladih osoba sa invaliditetom ne ostvaruje pravo na neophodna pomagala. Preporuka je bila da bi u narednom periodu trebalo napraviti uvid u konkretne potrebe svakog od njih. Da li su napravljene, mi nemamo taj podatak?
Prema evidencijama udruženja 11 osoba sa invaliditetom je na evidenciji nezaposlenih. Međutim, na osnovu podataka iz Nacionalne službe za zapošljavanje taj broj je realno veći. Jedan broj ovih osoba nisu članovi pomenutih udruženja. Problem je što pomenuta služba nema izdvojene podatke za broj nezaposlenih osoba u kategoriji invalidnosti, koji imaju od 18 do 29 godina.
Kada je reč o broju korisnika socijalnih transfera uočen je porast broja mladih samohranih roditelja, koji se obraćaju nadležnim institucijama za novčanu pomoć, pa bi onda institucije da zaista rade svoj posao trebalo da imaju bar sliku koji su to ljudi, koje su to kategorije.
Dakle, poređenje nije bilo moguće, kako se navodi u ovom projektu, jer prikupljeni podaci nisu potpuni, ne pokrivaju celu godinu i nisu identični.
U delu stopa nezaposlenosti, broj lica sa invaliditetom na evidenciji nezaposlenih Nacionalne službe zapošljavanja i realizacije programa zapošljavanja, pa ciljna grupa je bila mladi od 18 do 30 godina u kategoriji osoba sa invaliditetom sa teritorije, recimo, opština Kikinda, uzorak je bila 51 osoba sa invaliditetom u kategoriji mladih od 18 do 30 godina.
Između ostalog, do kakvih podataka su tada došli? U kategoriji osoba sa invaliditetom od 18 do 30 godina starosti, od ukupno 51, koliko ih je anketirano na teritoriji opština Kikinda, članovi su nekog udruženja osoba sa hendikepom. Dakle, ove osobe se vode kao nezaposlene i njihova polna struktura je pet muškaraca šest žena. Po obrazovanju, ove osobe su osobe sa petim stepenom stručne spreme. Njihov obrazovni profil je sledeći: mašinbravar, krojačica, daktilograf, kvalifikovani kotlar, ekonomski tehničar, hemijski tehničar i vaspitač. Podaci su dobijeni iz udruženja, odnose se samo na članove tih udruženja.
Na osnovu podataka iz Nacionalne službe zapošljavanja može se zapaziti da podaci nisu potpuni. Evidentno je da neke osobe sa invaliditetom nisu članovi pomenutih udruženja, stoga je možda interesantno predstaviti podatke koji su dobijeni iz filijale Kikinda. Iz njih se može videti da broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom znatno premašuje broj dobijen iz udruženja.
S obzirom na to da se bliži pet do šest minuta, pokušaću da privedem kraju ovu misao.
Ono što zapanjuje, a nastaviću dalje sa prezentovanjem slike koju je dobila Grupa 484 tako što je uradila projekat koji obuhvata tri godine trajanja, finansiran od strane EU, pa ćemo onda pokušati da dobijemo odgovor na koji način su ljudi iz Ministarstva pravili zakonske predloge, ukoliko su konkretno bili slepi za situaciju od grada do grada ili situaciju na teritoriji celokupne Republike Srbije, a za sada privodim kraju svoje izlaganje, s obzirom na to da je nekih sedam minuta do 18.00 časova.

Zahvaljujem, gospođo Raguš.

Reč ima Daniela Lovrin-Gavrilović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo da danas u Parlamentu raspravljamo o zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Ovaj zakon će omogućiti da osobe sa invaliditetom suštinski poprave svoj život. Kada razmišljam o osobama sa invaliditetom ne mogu a da se ne setim reči jednog mog prijatelja koji zbog prirode posla vrlo često putuju po evropskim zemljama. Nedavno se vratio iz Austrije i kaže mi da je prosto neverovatno koliko tamo ima osoba sa invaliditetom. Dakle, mogao je da ih sretne svuda, i u autobusu i u pozorištu i u bioskopu, na svim mestima.
Prosto je evidentno da takve osobe vode jedan aktivan društveni život, a kaže da ih kod nas u Srbiji ima jako malo. Verujem da to misle mnogi građani iz prostog razloga što nemaju kontakt sa ovim osobama ili nemaju sličan problem.
Dakle, ovakvi društveni uslovi stvaraju privid da kod nas ima jako malo osoba sa invaliditetom, iz prostog razloga što ne postoje uslovi za normalan život ovih osoba.
Kod nas se briga države uglavnom svodi na neka socijalna davanja prema ovakvim osobama, što je dobro iz prostog razloga što su uglavnom osobe sa invaliditetom osobe koje su i materijalno ugrožene, ali smatram da jedini pravi način da se pokaže briga prema osobama sa invaliditetom upravo i jeste donošenje ovog zakona koji će suštinski popraviti život ovih osoba i koji će im omogućiti jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na rad.
Pomenuću samo nekoliko novina koje su predviđene u ovom zakonu. Prva novina odnosi se na procenu radne sposobnosti osoba sa invaliditetom, što mislim da je veoma važno, jer po trenutno važećim propisima uglavnom se utvrđivalo kolika je njihova radna nesposobnost, dakle, stepen invaliditeta i vrlo se često dešavalo da je, na primer, slepo lice invalid 100 posto i automatski se izvodi zaključak da je takva osoba potpuno radno nesposobna, što ne mora da bude tačno. Prema tome, utvrđivanjem, odnosno procenom radne sposobnosti utvrdiće se šta ove osobe mogu da rade i zapravo imaće priliku da pokažu koliko u stvari mogu da budu društveno korisne.
S druge strane, procenom radne sposobnosti lica koja, po trenutno važećim propisima, nisu imala regulisan svoj status, a to su, na primer, osobe koje boluju od multipleks skleroze, paraplegije, kvadriplegije, moći će, takođe, da se primenjuju odredbe ovog zakona i na ove osobe, iako do sada nije bio utvrđen njihov status.
Zakon predviđa i posebne oblike radnog angažovanja osoba sa invaliditetom kroz preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju ili neka druga preduzeća socijalnog karaktera, što, takođe, mislim da je veoma važno, ali ono što je najvažnije to je da se prvi put utvrđuje obaveza poslodavca da zaposli osobe sa invaliditetom, na 20 zaposlenih kod jednog poslodavca dolazi jedna osoba sa invaliditetom.
S druge strane, ukoliko poslodavac nije u mogućnosti da ispuni ovu zakonsku obavezu, može da finansira plate osoba sa invaliditetom koje su radno angažovane u ovim preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju.
Dakle, ovaj zakon je dobar. Kao što sam pomenula, suštinski će promeniti život osoba sa invaliditetom u Srbiji, zbog toga će Demokratska stranka glasati za ovaj zakon. (Aplauz.)