Poštovana predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako su predmet načelne objedinjene rasprave zakon o elektronskoj trgovini i Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, ipak ću u svom kratkom obraćanju isključivo govoriti, pre svega, o Predlogu zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, i to ne sa stručnim opservacijama, iz tog ugla, jer sebe smatram osobom koja nije dovoljno kompetentna da na taj način govori, već pre svega, kao osoba potrošač i roditelj.
Jer ovaj predlog zakona to zaslužuje, pre svega, zbog cilj koji ima, a to je visok nivo zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača i drugih korisnika koji proizvode upotrebljavaju, pre svega, sa ciljem i na način da se svima nama obezbedi stavljanje na tržište isključivo bezbednih proizvoda, koji uključuju i razrađuju u tom smislu pojavu novih rizika karakterističnih za savremene uslove života i privređivanja.
Uz činjenicu da se ovim predlogom zakona otklanjaju i pravne praznine u pogledu bezbednosti proizvoda, jer će se ovaj predlog zakona, odnosno njegove odredbe primenjivati na sve proizvode, čija bezbednost nije uređena poslednjim zakonom.
Naravno, ovde već sada se postavlja i jedno sasvim razumno i logično pitanje, zašto Srbija do sada nije imala ovakav zakon? Naravno da tu postoji više razloga.
Treba reći da je svakako i zbog same ideje zakona imanentan interes i lobiranje određenih interesnih grupa.
Želeo bih samo da kažem da je naravno dobro što su resorno ministarstvo i Vlada prevazišli sve te vrste problema i mogućih pritisaka interesnih grupa, domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija, kojima svakako nije odgovaralo sređivanje tržišta i na taj način obezbeđivanje nemogućnosti da profitiraju raznorazni uvoznici i svetski proizvođači, koji nisu znali gde da plasiraju proizvode sumnjive bezbednosti.
Naravno da nije odgovaralo i sprečavanje nelojalne konkurencije onima koji su snižavali cene na uštrb bezbednosti proizvoda i naravno da će takvi, donošenjem ovog zakona, biti izbačeni sa tržišta.
Nije im odgovaralo ni ono što će se postići ovim zakonom, pre svega, obezbeđivanje pravne sigurnosti svim učesnicima na tržištu, jer će se sada propisati pravila igre, detaljno postupanje, obaveza kako proizvođača, tako i distributera, u pogledu stavljanja na tržište isključivo bezbednih proizvoda i kontinuirano praćenje bezbednosnih svojstava i rizika.
Naravno, bez ovog zakona i odredbi ovog zakona, gubitak je bio i jeste isključivo na strani potrošača.
I naravno ovde svima nama za nauk treba da budu određena dešavanja i želeo bih da ih navedem, iz ne tako davne prošlosti, rekao bih, incidenata koji još više, svakako, učvršćuju stav o potrebi podrške svih nas Predlogu ovog zakona.
Prisetimo se svi jednog ekstremnog primera, rakije – zozovače, koja je usmrtila nekoliko konzumenata koji su posegnuli za jeftinim užitkom i ovde se već vidi dobar primer onoga o čemu sam malopre govorio, primer niske cene na uštrb bezbednosti koja je bila, nažalost, fatalna po ljude, od kojih sam neke lično poznavao.
Zatim, kao roditelji, prisetimo se i skore pojave dečijih igračaka sa opasnim hemijskim supstancama i svakako mogućnosti dečije igre sa opasnim i dalekosežnim posledicama, koliko smo bili ogorčeni i zabrinuti, pa i nekih sumnjivih kozmetičkih proizvoda itd.
Zbog toga mislim, i moj cenjeni kolega je o tome govorio kao ovlašćeni predstavnik, da ovde treba sada obratiti pažnju na član 29. koji propisuje da ovaj zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja, u Službenom glasniku, a počinje sa primenom po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu.
Dugo smo čekali na ovaj zakon. Videli posledice koje su bile usled njegovog nepostojanja, ono što će ovaj zakon doneti i zbog toga, zaista, smatram opravdanim apel poslaničkog kluba Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija, da se još uvek pokuša razmotriti skraćivanje ovog roka.
Na kraju, želeo bih da kažem da, naravno, ono što je uvek bitno, jeste kontrola koja će imati zaista važan i značajan položaj, i tu bih želeo da naznačim potrebu dosledne primene člana 21. Predloga zakona, u kome je propisana dužnost saradnje nadležnih organa u sprovođenju nadzora nad primenom odredbi ovog zakona.
Želim da apelujem da se on u potpunosti i ostvari, uz potpuno zadovoljstvo što je u kaznenim odredbama stavljanje na tržište opasnih ili obmanjujućih proizvoda dobilo tretman privrednog prestupa, sa zaprećenom kaznom od 300 hiljada, odnosno 500 hiljada do tri miliona dinara, što će svakako u ovoj oblasti, koja reguliše ovako osetljivu materiju, imati efekta i doprineti boljoj primeni zakona u praksi, a na taj način i boljoj zaštiti potrošača u tom slučaju.
Naravno da, uvažavajući navedeno, smatram Predlog zakona izuzetno važnim i značajnim, sa jasno preciziranim ciljevima i predlozima odredbi čijim će se sprovođenjem u praksi ti ciljevi i ostvariti i zbog toga će poslanici SPS-JS podržati Predlog ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, dobro jutro.
Možda je ovo dobra prilika da na jedan plastičan način pokažemo kako funkcionišu savremene komunikacione tehnologije u Srbiji. U ovom trenutku gledaoci Drugog programa RTS-a mogu da gledaju dugometražni crtani film, glavni junak je Garfild, a vi, dragi gledaoci koji posmatrate ovaj prenos, vi mislite da sada stojim u Narodnoj skupštini.
Međutim, nisam u Beogradu, u ovo vreme sam već stigao u Čačak i sa svojom porodicom gledam TV prenos, obezbeđujem javnost ove rasprave.
Takođe sam srećan čovek jer znam u ovom trenutku da li je Srbija ušla u finale pesme "Evrovizije", a do početka "Evrovizije" ima još dva sata. Veliko mi je zadovoljstvo što Hudini i gospodin Tijanić mogu da nam priušte, jedini oni na ovom svetu, ovakvo zadovoljstvo.
Ali, da se vratimo u budućnost. DSS smatra da je neophodno doneti zakon o elektronskoj trgovini, ali sigurni smo u to da sa ova 23 člana nećemo regulisati materiju koja je potrebna da se reguliše da bi ova oblast dobro funkcionisala i zaživela u Srbiji.
Mislimo da je ovo oblast u kojoj možemo veoma brzo da napredujemo, za koju nisu potrebna velika materijalna sredstva i da za relativno kratko vreme možemo da napravimo značajan iskorak i veliki napredak.
Na ovaj način i ovim zakonom, koji je, kako smo čuli, prepisan od nekih drugih zemalja koje ga već godinama primenjuju, ali ne vidim da je ovaj zakon dao kod njih neke značajne rezultate, sigurni smo da bez izmene i donošenja nove zakonske regulative ni ovaj zakon neće biti primenjiv u praksi, ali to je još jedan u nizu neprimenjivih zakona o državi Srbiji.
Osvrnuću se na neke ključne probleme koji se pojavljuju u ovom predlogu zakona, a to je, pre svega, član 8. i pitanje neželjene elektronske pošte, odnosno "spama" koji ovaj zakon tretira samo u jednoj rečenici. Nažalost, to je veliki problem u svetu, jer 80% elektronske pošte upravo ide ovim putem. Oblast "spama" jeste jedna kompleksna oblast, koju je potrebno regulisati i pogledati sva uporedna rešenja, kako su to zemlje u kojima je ova tehnologija zaživela odavno regulisale, da vidimo koji su to načini kako provajderi mogu da se kontrolišu prilikom njihovog delovanja, da li postoje crne liste u nekim drugim zemljama i da li mogu da se primene i kod nas i sve ono što može dovesti u zabunu i ljude koji se ne razumeju mnogo u ovu oblast, ali o tim problemima možemo svakodnevno čitati u štampi i pratiti to po medijima, a onda se naši roditelji čude što im deca svašta čitaju na Internetu, što imaju pristup i ponude od različitih ili manijaka, ili ljudi koji se bave prevarama putem Interneta, tako da je to neophodno sprečiti, a mislimo da ovako kako je to predviđeno u jednoj rečenici, to zaista nije moguće.
Mi smo podneli amandman i mislimo da barem nekim podzakonskim aktima ova materija može da bude uređena. To su značajni problemi i nije bezopasno da preko toga tek tako pređemo.
Siguran sam da ovaj zakon neće biti primenljiv i zbog toga što sam očekivao da će zajedno u proceduru doći i zakon o elektronskoj dokumentaciji, jer jedan bez drugog oni u praksi ne daju nikakva rešenja.
Naša ključna zamerka kod ovog zakona jeste na član 15. Predloga zakona, jer ne rešava pitanje tzv. "tajm stempinga". To ste vi u jednom trenutku pomenuli, a i neke kolege koje su danas govorile.
Naime, putem elektronskih komunikacija i tehnologija mogu se zaključiti ugovori, ali ono što je činjenica, niko sa sigurnošću ne može tvrditi kada je sklopljen neki ugovor, jer to prostim vraćanjem vremena na svom računaru možete dovesti uvek u pitanje i osporiti. Praksa u svetu je pokazala da je za to potrebno jedno regulatorno telo nezavisno koje će se baviti tom problematikom i mi smo podneli jedan amandman.
Takođe u većini evropskih zemalja su pošte zadužene za tako nešto, ali potrebna nam je jedna institucija koja će staviti tzv. elektronski pečat koji će potvrditi tačno u kom trenutku se odigrala koja transakcija. Internet naravno omogućava da u jednoj sekundi milioni takvih poslova mogu da se obave.
Ukoliko ne možemo ustanoviti kada se zaista odigrala određena operacija, kada je stigao odgovor na ponudu, to otvara mogućnost raznih zloupotreba u elektronskoj trgovini.
Što se tiče elektronskog sertifikata koji se pominje takođe na jednom mestu u ovom zakonu, smatramo da je nedovoljna primena Zakona o elektronskom potpisu, da tu Srbija može mnogo više da uradi, da cene mogu da se spuste, da tu treba otvoriti konkurenciju, a ne samo jednom provajderu, jednoj instituciji omogućiti da prodaje ove sertifikate. Zaista bih voleo da čujem koji je to broj koji je do sada prodat. Nije dovoljno početi sa primenom nekog zakona, slikati premijera i ministra koji dobijaju tej sertifikat, a da se stvar završi nedaleko od toga.
Gospodine ministre, vi ste u svom izlaganju pomenuli koliki je obrt sredstava putem elektronske trgovine. Mi smo daleko od tih milijardi nažalost. Mi smo daleko i od i ljudi koji se zanimaju za ovu vrstu trgovine preko svojih prijatelja koji recimo žive u Nemačkoj, koriste njihove šifre da mogu da vide šta na E-buy može da se nađe.
Ne želimo da se bavimo na jedan neregularan i nelegalan način. Dajte da tu oblast uredimo. Sigurni smo da ovo možda jeste onako grebanje po površini. Neki početak i možda neka šansa da se ova oblast ozbiljnije uredi, ali bez zakona o elektronskoj dokumentaciji, bez primene Zakona o elektronskom potpisu, zaista ovo će ostati samo pokušaj.
Zato pokušajte da što pre dostavite ovaj zakon o elektronskoj dokumentaciji ili da nekim podzakonskim aktima ozbiljno uredite ovu materiju da ne bi bilo zloupotreba, a da bi mogli da na jednostavan, lak, brz i dosta jeftiniji način komuniciramo sa svim ljudima koji se bave na ovaj način trgovinom i poslovanjem uopšte. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, sigurno da zakon o elektronskoj trgovini kasni izvesno vreme, ali takođe je sigurno da će njegovo donošenje, kao i donošenje sličnih zakona koje su moji prethodnici pominjali, znači zakona iz vrlo široke lepeze jedne oblasti koja se zove elektronsko poslovanje, kompletno urediti ovu oblast.
Godine 2001. EU je u Lisabonu definisala svoju strategiju razvoja informacionog društva, a u cilju da zemlje članice u savremenim uslovima poslovanja očuvaju ekonomski nivo razvoja i omoguće njegov dalji rast. Savet ministara EU je 2003. godine usvojio akcioni plan - Elektronska Evropa 2005, čiji je cilj bio da Evropa do kraja 2005. godine ima moderne javne elektronske servise i povoljno okruženje za razvoj elektronskog poslovanja.
Srbija je kao članica inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu još 2002. godine potpisala Agendu za razvoj informacionog društva.
U ovom dokumentu se predviđa da Srbija kao potpisnik mora da usvoji i politiku i strategiju razvoja informacionog društva, usvoji i implementira pravnu infrastrukturu, što podrazumeva usvajanje više zakona, zakona o telekomunikacijama, Zakona o elektronskom potpisu, zakona o elektronskom poslovanju, zakona o kriminalu na Internetu, zakona o zaštiti elektronske svojine, kao i zakona o elektronskoj trgovini o kome danas govorimo.
Elektronska trgovina podrazumeva korišćenje jedne ili više telekomunikacionih tehnologija u cilju ostvarivanja kontakta ili direktne trgovine sa partnerima, zatim pribavljanje informacija o tržištima, konkurenciji i poslovnim prilikama, kao i kupovinu i prodaju proizvoda, usluga i informacija putem mreže.
U samom početku pod ovim pojmom – elektronska trgovina podrazumevala se elektronska razmena podataka, a danas elektronsku trgovinu čine sledeći modeli elektronskih transakcija: prvi model jeste B2B ili "business to business". Ovaj model se koristi za korišćenje interneta i veb tehnologija za kupovinu, prodaju, jeftiniju, bržu i bolju saradnju poslovnih subjekata.
B2C, elektronske transakcije između firmi i potrošača. To je ono na šta se uglavnom pozivaju i gde naši sugrađani prepoznaju sam pojam elektronske trgovine, a predstavlja trgovačku delatnost koja prodaje proizvode i usluge do krajnjih potrošača posredstvom internet tehnologija.
Zatim, C2C, elektronske transakcije između potrošača. Ovde govorimo o veoma poznatom vidu elektronske trgovine, znači o aukcijama. Zatim, A2A elektronske transakcije između državnih organa, zatim B2A elektronske transakcije između kompanija i državnih organa, kao i C2A elektronske transakcije između potrošača i državnih organa.
Podaci kompanije "Forest research" govore da u prošloj godini u Americi "business to business" i ''E-comerc'' poslovanje između kompanija na veliko preko interneta dostiglo vrednost od preko 70% ukupne trgovine.
Taj procenat je preko 40%, s tim što u ovaj procenat nisu uključeni ostali vidovi veb transakcija. Postavlja se pitanje zašto se kompanije u ovim zemljama, a sve više i kod nas, odlučuju na takav vid plasiranja svoje robe i usluga.
Razlozi su brojni i opravdani. Za početak pojavljivanje na internetu je mnogo jeftinije i mnogo efikasnije od otvaranja klasičnih prodavnica, za čije otvaranje je potrebna fizička lokacija, gomila dozvola, a njen uticaj u najboljem slučaju obuhvata grad u kome se nalazi.
S druge strane, otvaranje internet prodavnica zahteva samo kupovinu hostinga i domena, postavljanje sistema za elektronsko plaćanje, kao i jedan centralizovani magacin odakle će da se isporučuje roba. Dostupnost takve prodavnice je globalna i robu na taj način može kupiti neko na drugom kraju sveta. Jednom rečju, prednosti ovakvog vida trgovine su u smanjenju troškova, bržem poslovanju, većoj konkurentnosti na tržištu, bržem odgovoru potrošača, dostupnosti proizvoda, kao i kupovini iz fotelje. Manji troškovi i ogromno povećanje tržišta jesu prednosti prebacivanja poslovanja na internet.
Postoje i mane koje se odnose na to da još uvek veliki broj ljudi u svetu ne poseduje kreditne kartice koje su obavezan način plaćanja preko interneta. Pored toga, veliki broj kupaca više voli da zaista vide i probaju robu pre nego što je kupe. U ovom trenutku dobitna kombinacija za kompanije je da poseduju i jedan i drugi vid prodaje.
Korišćenjem informacionih tehnologija oblast marketinga je veoma unapređenja. Učešćem u diskusionim grupama interneta, službenici marketinga mogu dobiti korisna saznanja o zahtevima i potrebama kupaca. Službenici preduzeća mogu da posete veb lokacije konkurencije i na taj način se upoznaju sa karakteristikama njihove ponude, sagledaju njihovu strategiju i uslove prodaje i o tome obaveste odsek za razvoj proizvoda i usluga.
Na osnovu ovih informacija pomenuti odsek za razvoj proizvoda i usluga razvija novi proizvod ili modifikuje postojeći. Nakon toga, odsek za marketing uvodi i plasira ponudu novog ili modifikovanog proizvoda na tržište posredstvom veb lokacije preduzeća.
I na kraju, učešćem u diskusionim grupama na internetu službenici marketinga ostvaruju podršku za realizovane ponude.
Logično je pitanje koje se nameće u ovom trenutku, u kom stadijumu je elektronska trgovina u Srbiji? Kao što je rekao jedan prethodnik, krajem 2000. godine u domaćoj javnosti su predstavljana dva veoma važna istraživanja iz oblasti primene interneta u Srbiji.
Republički zavod za statistiku je predstavio istraživanje na temu upotrebe informatičko-komunikacijskih tehnologija u Srbiji za 2008. godinu, a kompanija "E-target" je pustila informaciju za istraživanja Opservera koja se odnose na korišćenje interneta u svrhe elektronske kupovine.
Interesantno je da se Srbija prvi put našla u istraživanju Opservera kao jedina zemlja iz bivše Jugoslavije. Istraživanja govore da preko dva miliona stanovnika Srbije koristi internet ili oko 35,6%. Zatim, da milion i 250.000 korisnika je na internetu u Srbiji svaki dan ili skoro svaki dan.
Zatim, da 7% stanovnika Srbije kupuje preko interneta, 6,3% je naručilo robu ili usluge u poslednja tri meseca, a u 2007. godini oko 137 miliona evra postignut je promet od elektronske trgovine.
Projekcija obima elektronske trgovine u 2010. godini za Srbiju je oko 346 miliona evra. Zatim, 60,4% korisnika interneta traži informacije o robama i uslugama preko interneta. Na kraju, 20% korisnika interneta čita blogove, a 7,2% ih kreira ili održava.
Analizirajući podatke i upoređujući ih sa podacima koji se odnose na ostalih 13 zemalja iz Opserverovog istraživanja, zaključujemo da vreme elektronske trgovine u Srbiji tek dolazi i da implementacija pravne infrastrukture, u ovom slučaju zakona o elektronskoj trgovini, predstavlja samo jedan neophodan korak kako bi ovaj vid trgovine doživeo svoj razvoj.
Smatra se da je elektronsko poslovanje zaživelo u praksi tek kada se formira dovoljno velika masa korisnika koja može da promeni način na koji se posluje i način na koji radi javna administracija. Ovo podrazumeva kako fizičku raspoloživost dovoljno jake telekomunikacione infrastrukture, tako i troškove pristupa koji su prihvatljivi i manjim kompanijama i pojedincima. Važan aspekt jeste i podjednaka raspoloživost kvalitetnih usluga u svim delovima zemlje, znači, decentralizacija i u ovom obliku.
U cilju stvaranja okvira za elektronsko poslovanje, neophodno je obezbediti širokopojasni internet koji će olakšati elektronsko poslovanje, dok će elektronsko poslovanje stvoriti elektronske sadržaje koji će stimulisati zahteve za širokopojasnim vezama.
Ohrabrujuće je što resorno ministarstvo, Ministarstvo telekomunikacije i informatičkog društva, preduzima konkretne korake za obezbeđenje kvalitetnijeg interneta.
Takođe, bitan uslov je rad na povećanju poverenja u ovakav vid trgovine u saradnji sa udruženjima potrošača i privredom. Poreska politika takođe može da podstakne ili da uspori razvoj. Principi oporezovanja koji bi trebalo da budu primenjeni na elektronskoj trgovini su neutralnost, efikasnost, izvesnost, jednostavnost, delotvornost, pravičnost i fleksibilnost.
Carina i transport, kao što je govorio gospodin Milosavljević, imaju ključnu ulogu u razvoju sigurnog okvira za elektronsko poslovanje i za svaku pohvalu su sve inicijative koje je resorno ministarstvo preduzelo u prethodnom periodu.
U proteklom periodu jedan od ograničavajućih faktora za razvoj i-komerca je svakako bio sistem elektronskog plaćanja. Tek sa pojavom ozbiljnih, i naglašavam, sigurnih sistema naplate, počinje razvoj ove oblasti.
Usvajanje ovog zakona, potpuna implementacija Zakona o elektronskom potpisu, kao i evidentne aktivnosti resornih ministarstava daju nam za pravo da očekujemo da vreme elektronske trgovine u Srbiji tek dolazi.
Međutim, u narednom periodu posebnu pažnju treba posvetiti elektronskom poslovanju kao širem pojmu od pojma elektronska trgovina. Neophodno je iskoristiti sve prednosti informatičkih i telekomunikacionih tehnologija, kako bi se olakšalo rešenje svakodnevnih potreba i privrednika i pojedinaca. Jedan od pozitivnih primera je svakako uvođenje jednošalterskog sistema registracije preduzeća, koji će omogućiti da se preduzeće registruje na jednom mestu za veoma kratko vreme. Ovo je omogućeno elektronskom vezom, Agencijom za privredne registre, Poreskom upravom, Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i Fondom PIO.
Obavezu da se u svakodnevni život i posao implementira elektronsko poslovanje imaju svi, pa i Narodna skupština. Koristim ovu priliku da ukažem da je neophodno da se narodnim poslanicima omogući da hrpe materijala u papirnoj formi konačno možemo dobijati i u elektronskoj formi. Siguran sam da je to mišljenje većine poslanika, a o uštedi i efikasnosti suvišno je govoriti.
Na kraju, moram da podsetim da je ulaganje u informacione tehnologije nije trošak, već investicija koja se veoma brzo vraća. U danu za glasanje G17 će podržati ove zakone.

Reč ima poslanik Milica Radović. Izvolite.

Odmah na početku zahvaljujem se gospodinu Jeremiću što mi je ustupio mesto i time mi dao prednost. Polazeći od činjenice da su moje kolege iz DSS već vrlo podrobno govorile o Predlogu zakona o elektronskoj trgovini, zarad vašeg i svog vremena neću se zadržavati na njemu, već ću svoju diskusiju bazirati samo na Predlogu zakona o opštoj bezbednosti proizvoda.
Smatram da onog trenutka kada je vladajuća koalicija spojila ove dve tačke, mislim da je to jedan od retkih primera gde je bila u pravu. Ova dva zakona i imaju neke sličnosti, po mom mišljenju oni i predstavljaju jednu celinu. Za razliku od ovog dobrog primera, postoji jedan vrlo loš primer, gde je 15 zakona iz oblasti poljoprivrede spojeno u jednu diskusiju i na taj način smatram da to ne doprinosi ni kvalitetu diskusije, a ni samoj efikasnosti rada parlamenta.
Demokratska stranka Srbije podržava ideju o donošenju zakona o elektronskoj trgovini i zakona o opštoj bezbednosti proizvoda. Osnovni cilj Predloga zakona o opštoj bezbednosti proizvoda trebalo bi da bude potpuno sprečavanje i onemogućavanje da se bilo koji opasan proizvod nađe na samom tržištu i samim tim sprečavanje svih eventualno štetnih posledica po bezbednost i zdravlje ljudi.
Smatram da ovaj osnovni cilj zakona nije u potpunosti ispunjen i zbog toga smo mi i amandmanski reagovali u članu 1, smatrajući da opšta bezbednost proizvoda treba da se utvrdi još i u periodu pre stavljanja proizvoda na samo tržište, da bi se potpuno otklonilo postojanje eventualnih štetnih posledica po zdravlje i bezbednost ljudi.
Kada kažem da smo amandmanski reagovali u tom smislu da smo tražili da se bezbednost utvrđuje i pre stavljanja proizvoda na tržište, tu sam prvenstveno imala u vidu primer kada se proizvodi uvoze u našu zemlju. Većini ili većem delu naše javnosti je poznato da su u poslednje vreme uvezene i kancerogene igračke dečije i odeća koja u nekom dužem kontaktu sa kožom može da izazove izuzetno teška oboljenja. Za ovakve slučajeve ono što je neprihvatljivo – Ministarstvo nije bilo na vreme obavešteno. Smatram da će donošenjem ovog zakona verovatno ta greška, odnosno nedostatak moći da bude i otklonjen. Setićemo se takođe slučaja dečije igračke, dečije lutkice „jagodica bobica“, gde je postojala velika opasnost i šteta za decu, jer se krzno koje je jagodica imala na svom odelu linjalo, tako da je moglo da dođe vrlo lako u sam dečiji organizam, a boja na odelu je bila nepostojana i u kontaktu sa dečijom pljuvačkom se rastvarala.
Ovakvih slučajeva je bilo mnogo. Pomenuću samo niz slučajeva vezano za farbe za kosu, koje su takođe bile kancerogene i nije postojala adekvatna reakcija Ministarstva. Podsetiću samo da je Evropska unija zabranila prodaju dečijih plastičnih igračaka u kojima su bili sadržani materijali koji su tu plastiku dodatno omekšavali, jer se kasnije ispostavilo da su ti materijali izuzetno štetni, kako za odrasle, jer kod njih izazivaju neplodnost, tako i kod dece, jer izazivaju teško oštećenje kako jetre, tako i bubrega.
Međutim, moram da kažem da potrošači u Srbiji ne mogu da budu sigurni u kvalitet proizvoda koji se nalaze na samom tržištu, bez obzira što izdvajaju možda u određenim situacijama i slučajevima mnogo više novca nego građani razvijenih evropskih zemalja, koji za taj isti novac dobijaju mnogo kvalitetniju robu, potpuno bezbednosno ispravnu robu. Mislim da bi vrlo pozitivnu ulogu u pritisku na državu mogle bi da imaju potrošačke organizacije. Takvih potrošačkih organizacija u razvijenim evropskim zemljama je do sada dosta. One postoje decenijama i ono što je njihova osnovna uloga jeste da ukazuju potrošačima, i to blagovremeno, na kvalitet proizvoda koje koriste.
Primera radi, kod nas ispitivanje robe obično plaćaju trgovci, odnosno sami proizvođači, što u nekom slučaju baca sumnju na samu objektivnost takvih utvrđenih analiza. Zbog toga, između ostalog, smatram da bi bilo dobro da se omogući potrošačkim organizacijama formiranje fondova, kako bi njihove organizacije mogle da dobijaju sredstva za ispitivanje tih proizvoda.
Moram da kažem da su potrošačke organizacije u svetu izuzetno moćne. Imali smo primer u poslednjih par godina, mislim da su bile potrošačke organizacije u Nemačkoj, koje su dovele u pitanje održavanje svetskog prvenstva u fudbalu zbog nebezbednosti samog stadiona.
Imamo i poznat slučaj gde su potrošačke organizacije u Mađarskoj izdejstvovale da se desetak sumnjivih proizvoda sa tržišta EU potpuno povuku.
Kod nas mnoge domaće i strane kompanije su mogle da se obogate samo tako i samo zbog toga što su striktno poštovale propise koji kod nas vladaju. Pravilnici o bezbednosti proizvoda su stari više od 30 godina.
Moram da kažem da u EU postoji 15.000 standarda kvaliteta. Kod nas, ako se ne varam, mislim da postoji negde više od 13.000 standarda kvaliteta, ali ono što predstavlja zaprepašćujući podatak jeste da je samo 2,5% od tih 13.000 standarda kvaliteta usaglašeno sa EU.
Stoga imamo situaciju da smo jedina zemlja u okruženju koja, primera radi, na deterdžentu za veš nema obavezan žig Ministarstva ekologije, koji bi bio neophodan, jer bi na taj način svi bili potpuno sigurni da taj proizvod nije štetan za životnu sredinu. To su standardi koji su odavno uvedeni u EU, ali su uvedeni i u zemljama u samom okruženju.
Moram da kažem da je dobro što mi usvajamo zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, koji će dodatno uvesti red na samom tržištu i koji će onemogućiti uvoz nekvalitetne robe koja odavno ne nalazi svoje mesto na policama EU.
Nije dobro ukoliko ovaj zakon ne bude primenjivan i nije dobro ukoliko ovaj zakon bude selektivno primenjivan.
Takođe moram da kažem da je vrlo loše što smo dopustili da budemo među poslednjim zemljama u Evropi koje usvajaju ovaj zakon i koji na taj način pokazuju očiglednu nebrigu za zdravlje i bezbednost svojih građana.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Nije tu. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još samo u prilog priče na temu predloženog zakona o elektronskoj trgovini, tokom koje sam pokušao da ukažem na značaj primenjivosti ovakvog jednog zakonskog rešenja, hteo bih još samo u prilog tome da dodam i istraživanja koja su obavljena a koja ukazuju na taj problem koji je evidentan, da je još uvek cela ova oblast nedovoljno razvijena, odnosno da nije još uvek prihvaćena u onom procentu stanovništva u kojem bi trebalo.
Primera radi, evo jedno istraživanje koje je napravljeno pokazuje da je korišćenjem interneta u poslednja tri meseca prodaja roba i usluga na primer putem aukcija, ili pohađanjem onlajn kurseva ili internet bankarstva u prilično malom procentu zastupljeno.
Internet bankarstvo 10,4%, prodaja robe ili usluga 3,1 i pohađanje onlajn kurseva 2,5%, dok je najviše procenata predviđeno za slanje i primanje mejlova, odnosno traženje informacija ili čitanje i preuzimanje nekakvih drugih dokumenata.
Ono što sam malopre pomenuo kada sam govorio o strategiji i kada sam pomenuo onaj ljudski resurs, a nadovezujući se na izjavu i komentar ministra Milosavljevića, koju je juče izneo na sednici Odbora za trgovinu i turizam vezano za mogućnost zapošljavanja ljudi i podatak da su radna mesta u elektronskoj trgovini u oblasti koja ne iziskuju više od 2.000 evra, kako je rečeno tada, dakle, treba istaći da svi ti tradicionalni distribucioni kapaciteti koji se koriste obično raspoređuju od trećine do četvrtine svoje radne snage, dakle od 75 do 90% zaposlenih u elektronskoj trgovini bi trebalo da bude na ovom zadatku.
Kod elektronske trgovine i ta funkcija ljudskih resursa posebno je važna, jer ne samo da će ovakav distributivni centar morati da zaposli više radnika, već će morati njima da upravlja mnogo efikasnije kako bi obezbedio zadovoljavajuće rezultate.
Ono što je pitanje sigurnosti, o čemu treba da vodi računa i predlagač zakona, to je svakako ta činjenica da je sve što je povezano i sa internetom jeste jedna otvorena javna mreža koja je dostupna svima i da uvek postoji i mogućnost da se neovlašćeno prati eventualno komunikacija i zloupotrebi ono što se tim putem ostvaruje, i zbog toga je u cilju jedne ozbiljne primene zakona elektronskoj trgovini, odnosno u tom savremenom poslovanju, pre svega, potrebno i pronaći mehanizme koji će obezbediti zaštitu tajnosti informacija i integritet informacija, kao i autentičnost samih informacija.
Drugi zakon koji je danas u skupštinskoj proceduri, koji je dakle spojen sa zakonom o elektronskoj trgovini, jeste zakon koji Srbija praktično do sada, iz nama nepoznatih razloga, nije imala u skupštinskoj proceduri, odnosno nije ni usvojen, tako da nažalost i po ovom parametru spadamo među poslednje zemlje u Evropi koje, rekao bih slobodno, i odugovlačeći usvajanje propisa na određeni način pokazuju nebrigu o zdravlju i bezbednosti građana. Sistem EU za brzo skretanje pažnje na proizvode koji nisu bezbedni za upotrebu upozorava potrošače na sve artikle koji mogu biti štetni ili rizični po zdravlje, pa se tako iz nekih primera do kojih smo došli moglo vrlo lako saznati da se na tom spisku nepoželjnih nalaze motori proizvedeni na Tajvanu, pa po ko zna koji put dečija oprema i igračke sa opasnim hemijskim supstancama, garderoba, gumene čizme koje mogu da izazove promene na koži, kozmetika i nameštaj.
I u zemljama u okruženju, primera radi, takođe postoji, recimo u BiH, poduža lista opasnih namirnica, sačinjena na osnovu uputstava EU, gde se odmah reaguje kada se u nekoj od zemalja pojavi hrana sumnjivog sastava i kvaliteta, kao što je recimo reč o salmoneli u ćurećem mesu iz Poljske, bakterije u pilećem mesu iz Nemačke, olovo u zelenom čaju i melanin u krekerima sa kikirikijem iz Kine.
To su samo neke od namirnica koje se ubrzano povlače sa tržišta.
Zbog čega smo mi dozvolili da budemo među poslednjim zemljama u Evropi koje na ovaj način, dakle, odugovlačenjem usvajanja propisa, ponavljam opet konstataciju, pokazuje nedovoljno brige za zdravlje i bezbednost građana?
Dakle, ne samo da u ovom proteklom periodu nisu doneti odgovarajući zakoni, nego se čak i ne prate upozorenja, pa čak i te Evropske unije, iako državama koje nisu članice to niko i ne brani.
Razlog za to eventualno odugovlačenje je možda, kako to kažu i u nekim nezvaničnim informacijama, moglo da bude u eventualnom neslaganju resornih ministarstava oko podele nadležnosti, budući da se neki od poslova inspekcija i sada preklapaju.
Dok ima mišljenja, a tome smo vrlo blizu i mi u poslaničkom klubu SRS, da je interes domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija prejak i da im odgovara da se što duže prolongira sređivanje tržišta na ovakav način. Ono što je najgore u svemu tome je da su u oba slučaja na gubitku građani.
Prilikom predlaganja zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, smatram da se nije na dovoljno dobar i adekvatan način izašlo u susret stavovima, komentarima, predlozima koje možda neke druge institucije imaju, a tu, pre svega, mislim na potrošačka udruženja, koja su i upozoravala da neka od predloženih rešenja ovih zakona nisu jednostavno primenjiva u praksi, ali je očigledno da Srbija nema nekakvo uticajno jezgro za zaštitu prava potrošača, koje bi bilo u stanju da eventualno izlobira za dobrobit ovog društva.
Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda ima svoje nedostatke.
Ovom prilikom ću iskoristiti mogućnost da zaista predlagača zakona, odnosno predstavnike Vlade pozovem da na jedan najozbiljniji, najkorektniji način razmotre amandmane koje su podneli poslanici SRS.
Videćete da amandmana i nema naročito puno, dakle, nisu kvantitativno zastupljeni, ali mislim da je reč o kvalitetnim amandmanima koji bi mogli umnogome da doprinesu poboljšaju ovakvog zakonskog rešenja.
Šta bi moglo eventualno da koči donošenje ove regulative? Jasno je, to smo rekli, da ima uticaja različitih interesa iz sfere biznisa, raznih lobija iz zemlje i iz inostranstva, i na taj način se praktično obezbeđivao uvoz robe sumnjivog, da ne kažem, lošeg kvaliteta, a naravno u svemu tome su profitirali i uvoznici i svetski proizvođači koji i ne znaju i nemaju gde da plasiraju takve proizvode, jer je malo zemalja u koje bi ta roba mogla da uđe.
Ono što je možda pozitivno u svemu ovome kada je reč o predloženom zakonu, jeste činjenica da je zakonodavac prihvatio određene sugestije malopre pominjanih, i potrošačkog udruženja itd, da se ta proizvodnja i stavljanje u promet opasnih proizvoda tretira kao privredni prestup i zaprećene su i kazne, ako se ne varam, u visini čak do tri miliona dinara.
Prema ovom predlogu zakonu, Srbija bi između ostalog trebalo da dobije i nacionalnu referentu laboratoriju za kontrolu bezbednosti hrane, koju osniva Vlada i koja bi bila glavna institucija za proveru nalaza ovlašćenih akreditovanih laboratorija.
Ono što je najopasnije je situacija kada propisi ne postoje. Tada niko nije odgovoran za problem i tada jedino, kako sam već rekao, ispaštaju građani.
Primera radi, opet ukazujem na neke primere iz zemalja iz okruženja, Hrvatska je oformila agenciju za hranu, i ne samo to, nego je već i donela set zakona iz oblasti bezbednosti proizvoda, zaštite kupaca itd.
Da li će i Srbija biti u stanju da tako nešto uradi veliko je pitanje, jer znate i sami u kakvoj situaciji se živi i koliko puta se desilo da je, primera radi, komad odeće koji se kupi neupotrebljiv nakon prvog pranja ili se možda zaprepastimo zbog neljubaznosti prodavaca, i razlike u cenama i neprihvaćenih reklamacija itd, a sigurno da je bilo i onih drastičnijih slučajeva, kao što su primeri trovanja hranom u restoranima itd.
Naravno, u trci za tim profitom, proizvođači, trgovci i pružaoci usluga zaboravljaju da smo svi mi zapravo potrošači, a tu bi upravo trebalo da bude uloga tih svih pravnih akata da na to podsete, iako je, kao što smo na žalost konstatovali, u Srbiji sve to tek u povoju.
Uređene zemlje, koje imaju precizna, jasna, strogo definisana pravila tog tržišnog poslovanja i sistema zaštite u principu bi mogle da deluju kao nekakav potrošački raj, ako se uporede sa situacijom u Srbiji, jer, sa ove druge strane, srpski potrošač je apsolutno i neupućen u svoja osnovna prava, a njegovom zaštitom se pretežno, barem dosad su se bavile neke nedržavne organizacije, pre svega ta udruženja potrošača.
Dame i gospodo narodni poslanici, primera je mnogo i očigledno da je tu postojao jedan pravni vakuum koji je bilo neophodno regulisati dobrim zakonskim rešenjem.
Međutim, pitanje je ako se pomenuta strategija ne realizuje na pravi i valjan način, da li ćemo onda biti u situaciji da osetimo zaista neke kvalitetne efekte od svega ovoga.
Jer ako već nisu problemi o kojima sam govorio regulisani i objedinjeni zakonom, već potpadaju pod oblast zakona o oglašavanju, lekovima, potrošačima, ovaj zakon o bezbednosti proizvoda tek je u proceduri, ako se zna da su mehanizmi žalbe i obeštećenja spori i neprecizni, ako se zna da je zakon o zaštiti potrošača koji je usvojen još 2005. godine doživeo sudbinu mnogobrojnih, a to je da se ne primenjuje, tako da je jasno da su neophodne značajne izmene, dopune i jedno kvalitetnije i konstruktivnije prilaženje ovim problemima.
Što se tiče predloženog zakona smatra se, bar je takva bila namera predlagača, ponavljam opet, mi u poslaničkom klubu SRS smo zaista predlaganjem kvalitetnih amandmana pokušali da ispravimo ono što po našem mišljenju nije dobro. Dakle, trebalo bi da se otklone te pravne praznine u pogledu bezbednosti proizvoda, jer će se zaista primenjivati na sve proizvode.
Ovo je zakon čija bezbednost nije uređena posebnim propisima. Istovremeno bi njime trebalo da se onemoguće proizvodnja, uvoz, prodaja svih ovih obmanjujućih proizvoda, koji izgledaju kao hrana, a to nisu, i takođe da se utiče na smanjenje nelojalne konkurencije. Ovih loših primera ima zaista mnogo, ali očekujem da će to biti, ukoliko se prihvate naši amandmani, u značajnoj meri smanjeno.
Inače, tim predlogom zakona propisane su novčane kazne i za preduzeća i za odgovorne u firmama, ako bi eventualno stavljali te nebezbedne proizvode u promet ili ne bi obavestili o riziku proizvoda. O samoj visini kazni mislim da ćemo nešto više govoriti kroz raspravu u pojedinostima.
Ono što mi se lično, i nama kao poslaničkoj grupi SRS, nije dopalo, to je što se i za ovaj zakon, kao i za mnogobrojne prethodne, u značajnoj meri preuzimaju odredbe Evropske unije o toj opštoj bezbednosti proizvoda i u potpunosti direktive Evropske unije o obmanjujućim proizvodima.
Mislim da još uvek u Srbiji ne postoji ni pravni okvir za garantovanje nekakve opšte bezbednosti svih proizvoda, da nema tih propisa koji bi sadržali izričite i precizne odredbe o obavezama proizvođača i distributera da na tržište isključivo stavljaju bezbedne proizvode sa aspekta svih poznatih rizika koje bi proizvod mogao da predstavlja.
Ima tu i nekih podataka o aktivnostima i tržišne inspekcije za proteklu godinu, o visini, odnosno iznosu novčanih sredstava, o povlačenju iz prometa proizvoda, reč je o više stotina miliona dinara. Naravno, ono o čemu su i kolege govorile, najviše i najčešće je tu bilo reči o električnim aparatima, dakle, o problemima sa rafovima u radnjama, tekstilnim proizvodima, sredstvima za higijenu, nameštaj, motorna ulja i građevinski materijal.
Ono što je bitno jeste da bi ovim zakonom trebalo da se takođe odrede i urede kriterijumi koji su neophodni za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost, obaveze proizvođača i distributera, kao i uslovi i način informisanja i razmene informacija u vezi sa rizicima koje proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, kao i vršenje nadzora istih.
Ima u svetu i dobrih primera na koji način se može upozoriti na vreme o bezbednosti, pre svega se misli na hranu. Srbija još uvek nema sistem za brzo upozoravanje o bezbednosti hrane, koji se u zemljama Evrope pokazao kao vrlo efikasan.
Evo vam jedan primer. Zahvaljujući jednom takvom sistemu i britanske nadležne inspekcije su upozorile članice EU da su zabeležile trovanje gaziranim napitkom uvezenim iz Austrije, a taj proizvod je ubrzo potom stavljen na crnu listu. Nedugo potom, stigao je izveštaj službene kontrole iz Irske, gde je u napolitankama iz Kine pronađen opasni melanin. Taj alarm RESFF i sistema za uzbunjivanje javnosti zbog nebezbednih namirnica, međutim, nikada nije zazvonio u Srbiji, a zaobišla su i brojna upozorenja "RAPEKSA", evropskog sistema za upozorenje za nebezbednu robu.
Dakle, ovom problematikom se bave sporadično pojedine potrošačke organizacije, internet portali, dok država i njene nadležne službe očigledno još uvek čekaju svoj ulazak u Evropsku uniju, kada će biti valjda u obavezi da štite tržište i brinu o sigurnosti kupaca, iako nijednoj zemlji nije zabranjeno da koristi podatke tih evropskih službi i pre svega spreči uvoz robe sumnjivog kvaliteta.
Prema informacijama "RAPEKSA", samo u 2007. godini sa tržišta EU povučeno je 1.340 nebezbednih proizvoda, od čega su oko 40% bile igračke koje su se, prema tvrdnjama Nacionalne organizacije potrošača Srbije, mogle naći, nažalost, i u kineskom tržnom centru u bloku 70 na Novom Beogradu. Takođe, postoji realna mogućnost da se odbačena roba iz sveta legalno, zbog svih ovih nedostataka propisa, praktično na neki način uveze u Srbiju.
Da to članstvo u Evropskoj uniji nije jedini put u zaštiti potrošača, pokazuje i primer Hrvatske koja koristi informacije sistema za uzbunjivanje.
Napravila je i sopstveni pilot projekat po uzoru na RESFF, te je za tih godinu dana sa tržišta povukla čak 67 zdravstveno neispravnih namirnica, a najveće količine te robe u Hrvatsku su stigle, gle čuda, sa zapadnoevropskog tržišta.
Na samom kraju, da iskoristimo prisustvo i ministra Milosavljevića, vezano za i ova dva zakona koja su danas u skupštinskoj proceduri, a i uopšte za jedan trgovački sektor privrede koji je potrebno izgraditi kroz taj integracioni pristup u tranziciji trgovine.
Nekoliko stvari, nekoliko bitnih aspekata na koje će SRS ukazati i kroz raspravu o ova dva zakona i sve ono što nas bude očekivalo iz oblasti trgovine, a to je kakva treba da bude struktura trgovine i trgovinske mreže koja će biti u funkciji razvoja moderne tržišne privrede, a time i u interesu proizvođača i potrošača, odnosno kakve sve podsticaje treba preduzimati u kreiranju nekakve moderne strukture trgovinske mreže i kako bi trebalo obezbediti adekvatnu zaštitu potrošača na tržištu Republike Srbije, a da imamo u vidu tu činjenicu da bi recimo ovaj zakon koji se nalazi u proceduri, dakle, zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, postao primenjiv u praksi.
Ono što je povezano sa drugim zakonom jeste šta očekivati i na koji način usmeravati razvoj trgovine u toj elektronskoj fazi razvoja, jer apsolutno da je interes domaće proizvodnje da za partnere imaju što sposobnije trgovinske kompanije u kapitalu, marketingu i menadžmentu, a da jedno celovito restruktuiranje i revitalizovanje trgovinskih kompanija moglo bi samo doprineti očuvanju i povećanju potencijala i prodaje naših proizvođača na domaćem tržištu.
Povezane sa inopartnerima mogu doprineti i eventualnom uspešnijem uključivanju na međunarodno tržište. To nam je i te kako potrebno pogotovo u ovakvoj situaciji, u godini u kojoj u tom segmentu u toj oblasti u ovoj državi malo je toga pozitivnog.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.