Nastavljamo sednicu na osnovu sednice u prepodnevnom delu. Obaveštavam vas, na osnovu člana 27, da je Odbor za saobraćaj i veze završio svoju sednicu. Izveštaj Odbora sa ove poslednje sednice koja je održana u 11.00 časova se štampa i biće vam podeljen. Jedna od odluka tog odbora jeste da je amandman na član 4, koji ovlašćeni predstavnici ili predsednici poslaničkih grupa imaju kao amandman koji se do ovog trenutka nalazio kao predmet rasprave, odlukom Odbora povučen i na taj način prestaje da bude predmet rasprave u pojedinostima.
Prelazimo na sledeći amandman.
Narodni poslanik Zoran Šami podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 4. doda novi član 4a. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Zahvaljujem. Pre svega bih zamolio gospodina ministra, koji je u međuvremenu stigao pa ga pozdravljam, da još jednom razmisli o amandmanu na član 3, tj. da razmisli o uvođenju načela uzajamnog poverenja u saobraćaju. Ne bih hteo ponovo da pričam o tome, već smo o tome pričali gospodin Ostojić i ja, praktično smo imali isti amandman.
Ovaj amandman koji predviđa uvođenje člana 4a je takođe jedan od amandmana za koje ja ne mogu da razumem zašto nije prihvaćen. Da stvar bude gora, posle ću vam pročitati obrazloženje zašto nije prihvaćen. Moram vam reći da to obrazloženje nije čak ni za Riplija. To je obrazloženje, nemojte se vređati, za ulazak u kategoriju nekog almanaha svetskih gluposti.
Dakle, evo kako glasi taj novi član 4a, koji smo predložili: "Prioritete u planiranju, projektovanju i organizovanju saobraćaja opredeljuje bezbednost: 1) dece, osoba sa posebnim potrebama, starih lica i pešaka; 2) biciklista; 3) javnog prevoza putnika…"
Reći ćete da je to možda teoretsko izjašnjavanje o tim pitanjima. Međutim, sada ću vam opet navesti primer koji će pokazati da je to zapravo jako važan član. Ako nema ovog člana, zamislite sledeću saobraćajnu situaciju.
Vozite jednosmernom ulicom, imate jednu prohodnu traku, s desne strane vam je parkiran automobil, s leve strane na trotoaru je veliki broj pešaka i iznenada vam istrčava dete na put. Vozite po propisima, dakle brzina i sve ostalo, nikakvih problema nema, ali ne možete da stignete da zakočite, možete samo da pokušate da motate volan. Kako motate volan? Hoćete li da uletite među pešake na levom trotoaru, hoćete li da gazite dete ili ćete da udarite u parkirani automobil?
Pretpostavljam da je normalno očekivati da ćete da udarite u parkirani automobil.
Međutim, u kasnijim članovima zakona je potpuno jasno da ne smete ni da gazite pešaka, pogotovu ne decu, ali ne smete ni da lupate automobile. U slučaju da nemate ovaj princip prioriteta, vozač je kriv što je udario u parkirani automobil (jer, naravno, nije dozvoljeno udarati parkirane automobile). Ali, u slučaju da imate ugrađen prioritet, vi ste onda postupili u skladu sa tim prioritetom - niste želeli da gazite dete, pa ste računali da je bolje da nekom razbijete automobil.
Dakle, ovo nipošto nije neko teoretsko naklapanje, nego je krajnje ozbiljna stvar i ne vidim zašto to ne bi bilo prihvaćeno. A sada ću vam pročitati obrazloženje zašto nije prihvaćeno.
Kaže obrazloženje, mudro, ovako: "Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je članom 11. Predloga zakona predviđeno da Nacionalnu strategiju za bezbednost saobraćaja donosi Vlada. Nacionalna strategija sadrži… Ukoliko bi se prihvatio predloženi amandman i kada bi prioriteti u sistemu bezbednosti saobraćaja na taj način bili definisani zakonom na neodređeni vremenski period (dok god je ovaj zakon na snazi), dolazi se u situaciju…"
Sada dalje hoće da kaže da, eto, nacionalna strategija koja bi predvidela da treba gaziti decu ne bi mogla da bude donesena. Razumeo bih da sam predložio amandman da je prioritet da ne sme da se, recimo, igra bejzbol na ulici ili već nešto, ali da ne smeju da se gaze deca i da o deci i starim licima posebno treba voditi računa, ne vidim koja bi to vlada donela nacionalnu strategiju u suprotnosti sa tim.
Prema tome, molim vas da i ovaj amandman, kao i onaj na član 3, o načelu uzajamnog poverenja, prihvatite, jer ne vidim razlog zašto ga ne biste prihvatili. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Šami iskoristio je dva minuta i 30 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.
Nesporazum je, jer sam vas videla u elektronskom sistemu. Da li želite reč? Samo vas molim da se registrujete.

To stoji od maločas, kada sam hteo da vas podsetim da treba da prekinete sednicu. Sada nisam tražio reč.

 Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanici Velimir Ilić i Milutin Jeličić zajedno su podneli amandman kojim predlažu da se posle člana 5. doda novi član 5a. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Prelazimo na član 6, na koji je amandman podneo narodni poslanik Veroljub Arsić. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Moj kolega Milan Avramović podneo je amandman na član 6. Inače, ovim članom se definišu oni koji imaju odgovornost za sprovođenje mera saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja u cilju sticanja znanja, veština i navika neophodnih za bezbedno učešće u saobraćaju, unapređenje i učvršćivanje pozitivnih stavova i ponašanja značajnih za bezbedno učešće u saobraćaju. Predlagač zakona je u 12 tačaka predvideo koje su sve kategorije obuhvaćene.
Njegova namera je bila da se ubaci nova tačka, koja glasi: "11a) Pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače za suštinsko saobraćajno obrazovanje i vaspitanje, a zatim i osposobljavanje kandidata za vozače".
Smatramo da je i ovaj amandman, kao i mnogi amandmani predstavnika i SRS-a i opozicije, odbijen po difoltu. Čak bi mogao da bude prihvaćen, jer nikakvu štetu ne bi naneo zakonu, ali, nažalost, i ovaj amandman je odbijen, kao i neki drugi amandmani, čini mi se iz razloga koje smo zamerali predstavnicima Ministarstva i kritike upućivali u načelnoj raspravi.
Mi smo računali da će se priča o nekoj negativnoj ili lošoj atmosferi u kojoj je nastajao prvi nacrt zakona o bezbednosti saobraćaja završiti sa načelnom raspravom, ali i ovo što se dešava danas, kada je počela rasprava u pojedinostima, govori da se ta, nažalost loša i površna, atmosfera prenela i na usvajanje ovog novog predloga zakona.
I to nije počelo jutros. Sa žaljenjem moram da konstatujem da je to počelo juče, ali smo uspeli da jednu tako lošu praksu i nameru osujetimo. Juče je vladajuća većina pokušala da raspravu o ovom zakonu započne u atmosferi prazne sale, u kojoj je bila prisutna samo opozicija, uz pritiske da raspravu o ovom zakonu privedemo kraju bez očiju javnosti, odnosno u tom takozvanom odloženom prenosu.
Mislim da je bilo dobro što to nismo uradili. Mislim da je opozicija juče, ako ništa drugo, barem pokazala u principu svoje suštinsko opredeljenje da jedan ovakav zakon u praksi u Srbiji donese nešto novo.
Mi ćemo danas kroz raspravu u pojedinostima ukazati na nizu konkretnih primera, kroz meritum ovog zakona, koliko je i ovaj zakon, bez obzira koliko je hvaljen, u mnogim svojim članovima površan i nedorečen.
Gospodine ministre, moram da vam zamerim, ne vama lično, ali vama kao predstavniku Vlade, što smo obavešteni da su neki amandmani prihvaćeni, a nisu prihvaćeni. Mislim da je i to pokazatelj da smo u pravu za sve što vam na teret stavljamo u kontekstu indolentnosti i površnosti kada je ovaj zakon u pitanju.
Nažalost, cela ova sednica teče u jednoj takvoj atmosferi, možda se to vama kao predstavniku Vlade po ovoj tački dnevnog reda ili onom drugom ministru ne može baš konkretno u ovom slučaju staviti na teret, ali smo zaista svedoci da ministri potpuno nezainteresovano učestvuju u radu Skupštine koja donosi 62 zakona. To ste mogli da vidite u zasedanju na nizu primera.
Očigledan primer je, recimo, tačka dnevnog reda koju je predstavljao poslanik SRS Boris Aleksić, koji je do detalja govorio o nekim stvarima koje je javnost u Srbiji trebalo, ali i vi ste morali da čujete. Ministara nije bilo. Vi ste pokazali dobru volju, ali kod SRS rezervu stvara i činjenica da je i ovaj zakon od strane ministara obrazlagan čitanjem obrazloženja. Obrazloženja koja smo svi mi kao poslanici dobili u Predlogu teksta zakona, koje je pravopisno i gramatički neispravno, a da ne govorim o suštinskim promašajima predloženog teksta zakona.
Zaista je poražavajuće ako sliku o bezbednosti saobraćaja u Srbiji treba da stičemo samo na osnovu statistike. Mi smo o statistici, kako je poražavajuća, koja je izraz realnosti u Srbiji, mogli da slušamo i od mog kolege Radiše Ilića. I taj zakon je na dnevnom redu ove skupštine. Poražavajuća statistika, kada je bezbednost saobraćaja u pitanju, zaista treba da se uvaži, ali ne možemo obrazloženje zakona ili obrazloženja amandmana kojima ih odbijamo svesti samo na puku statistiku ili difolt.
Zaista je nemoguće da govorimo o bezbednosti saobraćaja, a da ne prepoznamo u diskusiji ministara opservaciju šta je, kako je i šta će ovaj zakon doneti. Šta je ono što je dovelo bezbednost saobraćaja u Srbiji na nivo na kojem jeste i šta će mere koje predviđate kroz amandmane suštinski doneti? Mi to nismo čuli. Nemoguće je da govorimo o bezbednosti saobraćaja u Srbiji, a da ne čujemo od predstavnika Vlade, recimo, da nam obrazlože dve crne tačke u Srbiji – Ibarsku magistralu i Zrenjaninski put.
Kada je statistika u pitanju, u dva meseca je na Ibarskoj magistrali bila 91 saobraćajna nesreća, 15 sa smrtnim ishodom, 40 teže, 128 lakše povređenih. Na Zrenjaninskom putu 65 za isti vremenski period - osim smrtnih, 28 teže, 79 lakše povređenih.
Ako ne čujemo od predstavnika Vlade šta je dovelo do toga, kako će mere koje predviđate kroz ovaj zakon suštinski delovati na te pojave, na uzroke svega ovoga, mi kao da u svemu ovome nismo ni učestvovali i bojim se da efekte koje predviđate ovim zakonom nećete dobiti ili nećete uspeti da postignete.
Mi smatramo, i time ću ovo svoje prvo izlaganje da završim, da je izvršna vlast, Vlada, jako površno pristupila usvajanju ovog zakona. Možda je čak najbolje bilo da i ovaj zakon povučete, pa da ponovo proanalizirate sve amandmane, možda biste do neke naredne sednice shvatili da treba da prihvatite još veći broj amandmana koje je predložio i SRS, ali i druge opozicione stranke, i tako i vi pokazali da ste spremni i opredeljeni da suštinski, a ne površno rešimo oblast bezbednosti saobraćaja u Srbiji. Zahvaljujem.

Preostalo vreme na raspolaganju narodnom poslaniku kao ovlašćenom predstavniku je pet minuta, koje možete da iskoristite.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da jedna praksa koja se dešava u Srbiji unazad nekoliko godina treba i ovim zakonom da se desi. Reč je o agenciji koja treba da se formira.
Obrazloženje Vlade na moj amandman kojim sam tražio da se Agencija uopšte izbriše iz Zakona o bezbednosti o saobraćaju kaže da zemlje koje su uvele agenciju imaju izuzetno dobru praksu i veliku bezbednost u saobraćaju. Onda pogledamo koje su to zemlje - Švedska, Danska, Velika Britanija.
Mogu da kažem da, kada je u pitanju bezbednost u saobraćaju, za to nije odgovorna Agencija, nego njihovo vaspitanje i kako su naučeni da se pridržavaju zakona.
Ono što sledi u nastavku ovog obrazloženja kaže da Agencija neće da bude na teret budžeta, to je samo prvi korak, i tada će ta sredstva da se dobijaju iz budžeta, a ja postavljam pitanje - odakle će da se finansira? Hoće li svaki građanin, kada bude došao da registruje svoje motorno vozilo, da uplaćuje sredstva Agenciji? Hoće li svaki građanin koji bude dobio vozačku dozvolu prilikom vađenja vozačke dozvole opet da plaća Agenciji?
Da pogledamo sledeći primer. Agencija za privredne registre se ne finansira iz budžeta, i ne treba, jer su svi Vladini organi napravili takve uredbe da vam za bilo šta, za bilo koji pravni subjekat, bilo kakvu potrebu ili radnju, treba uverenje iz Agencije za privredne registre koje je mlađe od tri meseca, iako svi ti podaci koji se dobijaju iz tih potvrda već postoje na državnom sajtu, tako da mogu da se smatraju i zvaničnim.
Znači, ovde nije reč o tome da će da se poveća bezbednost u saobraćaju, već je ovaj zakon na radost onih koji su ga i pisali, onih koji će da budu direktori Agencije, onih koji će da budu u upravnom odboru, nadzornom odboru, onih koji će da organizuju predavanja, jer će fin novac od toga da zarađuju. A ko će to da plaća? Plaćaće građani Srbije.
Žao mi je što sada ovde nije ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, da mu postavim pitanje – da li je tačno da naša Uprava saobraćajne policije priprema odluku da sva vozila koja su predmet lizinga moraju da budu registrovana u sedištu lizinga?
Mogu da kažem da je to, ako je to već u razradi, izuzetno bezobrazna odluka. Reč je o vozilima koja se registruju u sedištima svojih opština, plaćaju svoje komunalne takse, plaćaju svoje ekološke takse i druge poreske prihode koji jesu republički, ali se smatraju poverenim prihodom lokalne samouprave.
Uvođenjem ovoga, sav novac za registraciju vozila koja su predmet lizinga biće usmeravan u budžet grada Beograda. Taj koji se zanosi tom idejom mora sebi da postavi pitanje da li ostatak Srbije ne treba da živi, da li ostatak Srbije ne treba da se razvija, da li u ostatku Srbije ne treba da budu bolji putevi, da li lokalne samouprave ne treba da sređuju svoje ulice, trotoare i slično. Ili ćemo sve da guramo za Beograd, Đilasu? U čemu je problem? Hoće li jednu ulicu, umesto dva ili tri puta godišnje da asfaltiraju, sada moći samo jednom?
Gospodo iz saobraćajne policije, iz Vlade Republike Srbije, ne igrajte se ovakvim odlukama sa građanima Srbije, jer će taj morati da dolazi u Beograd više puta da bi registrovao svoje vozilo. Meni iz Požarevca nije problem, ali je problem onom iz Vranja, iz Leskovca, iz Niša i dalje po unutrašnjosti. Odustanite od ideja zarad kakvih bi grad Beograd i gradonačelnik imali koju milijardu više.

Narodni poslaniče, vreme koje ste koristili da se računa u vreme poslaničke grupe Napred Srbijo? (Da.) Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Prelazimo na član 7.
Odbor za saobraćaj i veze je, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo amandman na član 7. Predstavnik predlagača je prihvatio amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Šami. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman. Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa pravilima pravnog normiranja.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Ne razumem Zakonodavni odbor, ali dobro, to su samo pravnici. Radi se o sledećem. U zakonu je definisan pojam ''naselje'' koji se, naravno, kasnije koristi u članovima koji se bave ograničenjem brzine. Ja sam umesto "naselje" definisao "naseljeno mesto". Ne znam šta je tu smetalo Zakonodavnom odboru, to ne razumem.
Dakle, definisao sam "naseljeno mesto" i kasnije sam, nekim intervencijama u članovima koji se bave ograničenjem brzine, to preneo na pojam "naseljenog mesta".
Odmah ću da vam objasnim koja je razlika. Ako koristite ovu definiciju "naselje" i ograničenje brzine za naselje, vi ćete onda na Ibarskoj magistrali od Beograda do Lazarevca imati sve vreme naselje. Sem možda nekih par stotina metara puta, od Beograda do Lazarevca je sve naseljeno. Ali, to nisu naseljena mesta, naseljena mesta su nešto drugo i to sam precizirao u ovom amandmanu. Zahvaljujem.