Gospodine Nikoliću, izvolite.

Gospodine Dinkiću, zaista nisam čitao list "Pravda" juče, zato što to nije stranački list, to je privatni list koji je privržen SNS-u, ali sada vam kažem, pred očima celokupne srpske javnosti, nikada nikome u životu nisam ništa loše poželeo, a vas bih negovao kao malo vode na dlanu samo da ostanete u politici, zajedno s Borisom Tadićem; to je jedini način da pobedim Borisa Tadića.
Izvinjavam se ako ste na bilo koji način mene povezali s tim, nikada vam u životu nisam poželeo zlo, osim političkog, za vas, zla, a za Srbiju spasa – da nestanete sa političke scene. Nemojte da mi prebacujete da želim vašu smrt. Ne mogu da se hladno ponašam prema tome, zato što ako ste u to zaista ubeđeni, a ne folirate se, onda me to boli kao čoveka, jer to nikom nisam poželeo, a meni su poželeli. Ako se tako osećate, znam kako se osećate, izvinite, molim vas, ja vama nikad nisam poželeo nikakvo zlo.

Gospođa Suzana Grubješić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.                 Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, baviću se Predlogom zakona, ne bih da nastavim ovu raspravu, mislim da je dosta rečeno na ovu temu.
Ustavom iz 2006. godine, Srbija je koncipirana kao centralizovana država, kako politički, tako i finansijski, s oskudnim nadležnostima pokrajina i vrlo malim nadležnostima lokalne samouprave.
Moderne države, obrnuto od toga, vrše decentralizaciju, jer su iskustvo a i teorija pokazali da se složenom državom ne može uspešno rukovoditi i upravljati iz jednog centra. Vojvodina je dobila određena ovlašćenja u odnosu na ostatak zemlje, tako da je Srbija danas centralizovano decentralizovana država, u kojoj je Vojvodina jedini definisani region, ili autonomna pokrajina, dok je druga pokrajina, Kosovo i Metohija, kao što znamo, pod međunarodnom upravom od 1999. godine, a na osnovu Rezolucije 1244 SB UN-a.
Ovakav sistem, svakako, ne može da opstane na duže staze, jer su decentralizacija, regionalizacija i ravnomerni regionalni razvoj preduslov budućeg razvoja svake zemlje, pa i Srbije.
Prvi konkretan korak u regionalizaciji, ali, nažalost, nedovoljan, jeste donošenje upravo ovog zakona o regionalnom razvoju, jer bi ciljevi stvaranja ovakvih regiona trebalo da budu uravnotežen regionalni razvoj, veći stepen konkurentnosti i funkcionalna integrisanost u okruženje.
Ovakva regionalizacija nema političke motive, jer su regioni statistički, a ne administrativni. Moram malo da razbijem jednu famu. Statistički regioni nisu uslov za dalje približavanje Srbije EU, ali se od zemalja koje žele da se priključe EU očekuje da u periodu od dve godine nakon potpisivanja SSP-a usklade unutrašnju podelu na regione s regionalizacijom EU.
Evropska unija ne primorava nijednu zemlju da to uradi, niti daje kriterijume i predloge kako to treba uraditi, već za takvu reformu nudi ''šargarepu'', a šargarepa su evropski fondovi.
Jedna od obaveza koje je Srbija preuzela potpisivanjem SSP-a jeste dostavljanje Evropskoj komisiji podataka o visini bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika, harmonizovanih na NUTS 2 nivou regiona, u periodu od četiri godine.
Postojanje NUTS podele u fazi pridruživanja omogućava efikasnije vođenje politike regionalnog razvoja, budući da pruža jasne pokazatelje stanja razvoja u državi i samim tim stvara prostor za odabir najadekvatnijih mera za rešavanje problema regionalne disproporcije i nerazvijenosti. Regioni nam nisu potrebni da bismo samo ispunili standarde i zahteve za dodelu sredstava iz EU, već da bi nam unutar jedne teritorije bili na raspolaganju neophodni preduslovi za sveukupan razvoj naše privrede.
Statistički regioni ne mogu nikako da budu politički regioni, jer zakon ne predviđa formiranje regionalnih vlasti. Ne vidite nigde da će regioni dobiti vladu, skupštinu, upravne organe.
Ovakva regionalizacija ne podrazumeva nikakve autonomije, već obeležavanje gradova i opština koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija, koje će svoje projekte koordinirati sa Beogradom i sa fondovima EU. Evroregioni neće biti administrativne teritorije, neće imati pravni subjektivitet, već će svaki od njih imati svoju agenciju za regionalni razvoj, koja će biti zadužena za sprovođenje politike regionalnog razvoja.
Iznad regionalnih, predviđena su još tri nivoa nacionalnih agencija koje će sprovoditi i kontrolisati istu oblast. Nad nacionalnim agencijama, odnosno nad regionalnim agencijama, kompletan nadzor i kontrolu imaće Vlada Srbije, njene institucije, tako da statistički evroregioni neće imati autonomiju, čak, ni nad sredstvima koja budu odobrena iz evropskih fondova za regionalne projekte. Regioni bi trebalo da sami razvijaju regionalne programe i projekte koji se finansiraju novcem iz evropskih fondova, što podrazumeva razvoj odgovarajućih administrativnih kapaciteta, sposobnost za programiranje i finansijski menadžment.
Statistički regioni, već je nekoliko puta rečeno, formiraju se prema nomenklaturi teritorijalnih statističkih jedinica NUTS, što je novi statistički model EU, jer su statističke službe zemalja kandidata za prijem u EU još 1997. godine postigle saglasnost sa Eurostatom, a to je Statistički zavod Evropske zajednice u Luksemburgu, da se utvrdi nomenklatura NUTS 5, prema broju stanovnika, odnosno prema veličini teritorijalne zajednice. To je kasnije utvrđeno Uredbom Evropske komisije od maja 2003. godine. Prilagođenost zemlje NUTS sistemu olakšava prijem u EU, omogućava pristup strukturnim fondovima za finansiranje programa, što se pokazalo bitnim kod zemalja istočne i centralne Evrope.
Prema Predlogu zakona o kome danas razgovaramo, relevantni su nivoi 2, to je region, i 3, to je oblast nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica koju priprema Republički zavod za statistiku, a usvaja Vlada.
Dozvolite da kažem nešto i o regionalnoj politici EU, pošto je o tome malo reči bilo danas. Osnovna svrha regionalne politike je pomaganje manje razvijenim regionima, pomoć u funkciji njihovog razvoja, čime bi trebalo da se uskladi ukupan razvoj EU. Regionalna politika obuhvata i kohezivnu politiku, kao i delove socijalne i poljoprivredne politike i, u užem smislu, odnosi se na smanjivanje regionalnih razlika.
Regionalna politika je, kao zajednička politika EU, pokrenuta još 1975. godine. U vreme kada je pokrenuta, najveća razlika u dohotku između razvijenih i nerazvijenih regiona bila je upravo 7:1, kao što je slučaj sa Srbijom. Najrazvijeniji region bila je pokrajina Hamburg, a najnerazvijenija je bila Kalabrija. U današnje vreme, najniži dohodak od 271 NUTS 2 regiona, koliko ih postoji u EU, najmanji dohodak imaju regioni jugoistočne Rumunije, a najviši dohodak ima London.
Regionalna politika je zasnovana na nekoliko načela i ta načela se mogu primeniti bez ikakvih izmena i dopuna i na Srbiju. To je, pre svega, dodatnost, što znači da, pored sredstava koje daje Unija, nacionalne ili lokalne vlade, takođe, treba da osiguraju svoj deo sredstava.
Drugo načelo je proporcionalnost, što znači da se više sredstava daje za projekte koji se smatraju značajnijim. Treće načelo je partnerstvo, koje znači da se projekti sprovode pod rukovodstvom tela u koje, pored predstavnika Unije, ulaze predstavnici zainteresovane strane, bila to država, region ili opština.
Regionalne politike se sprovode uz pomoć sredstava koja su koncentrisana u dva fonda, i to su kohezioni i strukturni. Osim poljoprivrednog, to su najveći fondovi u Uniji, koji čine 36% ukupnih sredstava Unije, ali za zemlje kao što je Srbija, koja još nije dobila kandidaturu za članstvo, Unija je 2007. godine osnovala fond IPA – instrument za pretpristupnu pomoć, zamenivši tako, prethodno, nekoliko fondova koji su ukinuti, kao što su FAR, SEPARD, ISPA, KARC itd.
Pomoć IPA daje se za sledeće namene: prvo, za izgradnju ustanova i vladavinu prava, drugo, regionalnu saradnju, treće, prekograničnu saradnju, četvrto, ljudske resurse i, peto, za razvoj sela. Zemlje kandidati za članstvo, a to su Hrvatska, Makedonija i Turska, mogu da konkurišu za sredstva u okviru svih pet stavki, dok ostale zemlje zapadnog Balkana, Srbija, BiH, Albanija i Crna Gora, mogu da konkurišu samo za sredstva iz okvira prve dve stavke – izgradnja ustanova i vladavine prava i regionalna saradnja.
Statistički regioni bi trebalo da postepeno nauče da upravljaju sami sobom, da bi zatim mogli da posluže kao osnov za buduće političke regione. Sve se govori u kondicionalu – mogli bi da posluže i moglo bi da dođe i do političke regionalizacije. Ova regionalizacija Srbije je još uvek otvoreno pitanje, mada je sve prisutnije među pravnicima, posebno konstitucionalistima, politikolozima, sociolozima, a najviše među političarima. U stručnoj javnosti, ova ideja ima kako zagovornike, tako i protivnike.
Da regionalizacija vodi u federalizaciju, a federalizacija ka mogućem raspadu države, jedna je od osnovnih teza protivnika regionalizacije. Naravno, političari demagozi upotrebljavaju mnogo teže reči, pa se svaki pokušaj regionalizacije naziva razbijanjem države, izdajom nečega i nekoga, ali o tome neću puno da govorim, o tome smo dosta čuli iz izlaganja mojih prethodnika.
Ekonomisti izražavaju drugu vrstu rezerve, postavljaju pitanje – koliko će regionalizacija koštati? Složen sistem organizacije vlasti povlači za sobom veće troškove administriranja i finansiranja rada i organa službi na svim nivoima, ali i opasnost od ugrožavanja jedinstvenog tržišta. Dodaću da postoji opasnost i od feudalizacije, od provincijalizacije, od jačanja lokalizama svih vrsta i od toga da umnožite administraciju i birokratiju, ali se sve to rešava i sprečava dobrim zakonskim rešenjima, a još više sprovođenjem tih istih dobrih zakona.
Postoje unutrašnjepolitički i spoljnopolitički razlozi za regionalizaciju, ali se problemima u regionalizaciji Srbije može i mora prići samo sagledavajući celinu teritorije, nasleđeno iskustvo, iskustvo država koje su prošle, ili prolaze slične probleme, a posebno imajući u vidu proces integracije na evropskom kontinentu.
Postojeće društveno i teritorijalno uređenje ne omogućava ostvarenje fundamentalnog načela ravnopravnosti svih građana Srbije na regionalno organizovanje. Dosadašnja rešenja su to pravo davala samo nekim građanima, te je vertikalna podela vlasti privilegija jednih, u odnosu na druge. Srbija je od svog prvog ustava, odnosno prvog posleratnog Ustava, 1946. godine, do danas, asimetrična država, sa dve autonomne pokrajine, Vojvodinom i Kosovom i Metohijom, od kojih je ova druga, kao što znamo, pod protektoratom međunarodne zajednice. Teritorija između je nedefinisana, najčešće se naziva ostatkom Srbije, ili ostaje bez imena.
Bez obzira na činjenicu da taj tzv. ostatak Srbije nema tako izrazite istorijske, tradicionalne, kulturne, etničke osobenosti kao Vojvodina i Kosovo i Metohija, to ni na koji način ne sme da ospori legitimno pravo građana koji žive na toj teritoriji, a koje povezuje geografija, ekonomija, energetika, saobraćajnice, prirodni resursi i slično, na regionalno organizovanje.
Asimetrijom su nezadovoljni građani koji žive u pokrajinama i oni koji žive u tom tzv. ostatku Srbije, jer je takva neravnoteža neodrživa na duži rok.
Ovakav asimetrični status, koji je Ustavom unapred garantovan samo za delove teritorije, bio je, a i sad je, da se ne lažemo, potencijalni faktor dezintegracije državne teritorije. Ovakav neravnomeran ekonomski i društveni razvoj i ogromne razlike između bogatih i siromašnih područja, 7:1, razlike između najbogatijih i najsiromašnijih opština od 15:1, ne mogu se smanjiti bez regionalizacije i bez prenosa nadležnosti na niže nivoe vlasti. Lokalna i regionalna demokratija jesu osnova jednog demokratskog društva, kakvo Srbija želi da postane u najskorije vreme.
Od spoljnopolitičkih razloga, pomenuću sledeće. Proces evropskih integracija za koje se Srbija opredelila neodvojiv je od regionalizma. Evropska unija danas počiva na filozofiji evro-regionalizma kao oblika međugraničnog povezivanja susednih oblasti, okruga ili regiona.
Mnoge države su na putu prema EU prošle kroz proces strukturnih reformi i prilagođavanja, ostvarujući različite modele regionalizacije. Brisel podržava stvaranje regiona, jer su oni preduslov za korišćenje sredstava koje EU stavlja na raspolaganje, kako zemljama članicama, to su strukturni fondovi koje sam pomenula, tako i zemljama kandidatima, to su pretpristupni fondovi.
Skupština evropskih regiona osnovana je još davne 1985. godine i broji 250 regiona iz 26 država Evrope i 12 međuregionalnih organizacija. Savet Evrope, kome je Srbija pristupila 2003. godine, kao jedan od glavnih zadataka navodi decentralizaciju državne vlasti, unapređenje lokalnih i regionalnih autonomija. Jedan od najvažnijih organa Saveta Evrope, pored Parlamentarne skupštine, Saveta ministara, Evropskog suda za ljudska prava, jeste upravo Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Evrope. Savet Evrope teži da preko ovog kongresa vrši uticaj na regionalizaciju evropskih država, a posebno novoprimljenih zemalja iz istočne Evrope i zapadnog Balkana.
Institucionalno povezivanje regiona kroz evropske institucije otvara mogućnost građanima tih regiona da preko svojih predstavnika utiču na vođenje evropske politike, ali takva mogućnost data je samo Vojvodini, kao članici Skupštine evropskih regija, dok taj tzv. ostatak Srbije mora prethodno da se teritorijalno i administrativno reorganizuje da bi stekao ovakva prava.
Znači, cilj regionalizacije je da obezbedi veću kontrolu predstavnika vlasti i lakšu smenjivost, a, u krajnjoj liniji, regionalizacija je i demokratski odgovor na separatističke težnje koje bi se mogle nekad, jednog dana, pojaviti u nekim krajevima Srbije.
Znači, da zaključimo, ova statistička regionalizacija, u stvari, ne podrazumeva nikakve regione u pravom smislu te reči, već obeležavanje opština i gradova koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija, koje će koordinirati sa Beogradom i pristupnim fondovima EU. Sve dok region nije administrativni, dok nema sopstveni račun i sopstvenu upravu, on je samo geografska oblast, pod upravom centralistički orijentisane države.
Što se tiče stranke G17 plus, mi polazimo od toga da građani Srbije svoje realne potrebe i interese mogu da zadovolje kroz organe i institucije koje su njima najbliži, koji imaju najveći demokratski potencijal, ili čija je kontrola i smenjivost lakša. Svi građani Srbije moraju da imaju jednako pravo na regionalno organizovanje. Vertikalna podela vlasti u Srbiji ne može ostati privilegija jednih u odnosu na druge.
Da ponovim, to znači da istorijske, kulturne i etničke osobenosti koje su dovele do teritorijalne autonomije Vojvodine ne znače odricanje od prava na regionalizaciju ostalih delova Srbije. Stvaranje regiona bi trebalo da ima pragmatične ciljeve, koji bi doneli korist celokupnom društvu i državi, ali svi smo svesni činjenice da se odluka o regionalizaciji Srbije ne može i ne sme doneti na prečac, već uz što širi politički i društveni konsenzus, jer Srbija ne sme da bude država u kojoj se ljudi dele na građane prvog i drugog reda, jer svi mi koji živimo u Srbiji imamo pravo na dostojanstvo i na ravnopravne uslove. Za takvu Srbiju se G17 plus zalaže i zato podržavamo donošenje zakona o regionalnom razvoju, kao prvog, mada, ponavljam, nedovoljnog koraka da bi se Srbija regionalizovala. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u popodnevnoj raspravi, gospodine Dinkiću, vi ste rekli jednu  konstataciju koja predstavlja okosnicu našeg otpora prema ovom zakonu, a to je rečenica da politička elita nije dorasla da se bavi regionalizacijom Srbije na adekvatan i konstruktivan način.
Vi ste današnju raspravu o ovom zakonu, u prepodnevnom delu, iskoristili za svoju ličnu promociju. Govorili ste sat vremena i u prvih pola sata čitali ste ono što ste nam, uz Predlog zakona, poslali u obrazloženju. Niste morali, onaj koga je zakon interesovao, to je verovatno pročitao.
Drugih pola sata pričali ste o svemu, samo ne o suštini ovog zakona, o suštini zakona koja, u njegovoj strukturi, predstavlja njegov maligni deo. Kada ste govorili o zakonu, to se odnosilo na onaj drugi, benigni deo, koji, u principu, nije sporan i nije mnogo vredan pažnje.
SRS zaista zanima da li ste vi spremni, i kada ćete biti spremni, da kao predsednik G 17 plus i ministar u Vladi u ovaj parlament pošaljete jedan konstruktivan zakon, zakon koji neće izazvati polemike i svađe unutar skupštinske većine, a ne u najvišem zakonodavnom telu u Srbiji.
Gospodine ministre, kada bi u Srbiji ekonomski, socijalni, politički i svi drugi uslovi bili idealni, ili, da ne kažem idealni, na nivou Švajcarske, Nemačke, Italije, a ne bežite da se pozovete na njih, efekti ovog zakona, znači, apstrahujem političku bolest koju ovaj zakon nosi sa sobom, ne bi mogli da se osete ranije od pet godina. Ova država, daleko ispod evropskog proseka, daleko od evropskih standarda, apsolutno nema kapaciteta da se bavi regionalnim razvojem na način na koji vi predviđate kroz ovaj zakon.
Srpska radikalna stranka je i u prvih par rečenica izrazila izuzetno negativan stav prema ovom zakonu. Mi smatramo da ustavna rešenja iz 2006. godine, apsolutno, stvaraju sve administrativne, političke i svake druge uslove da se svi delovi, ili pojedini delovi Srbije razvijaju ravnomerno. Čak i kada se spominje oblast regiona i regionalnog razvoja, u Ustavu Republike Srbije, u članu 84, to se definiše, odnosno spominje samo u geografskom kontekstu, ponajmanje u političkom ili administrativnom.
U vašem odsustvu popodne, gospodine ministre, neki poslanici koji su diskutovali kao predstavnici poslaničkih grupa izrazili su, pre svega, bojazan da je ovo inicijacija u državnu destrukciju, to je moja interpretacija, i to su bili predstavnici Socijalističke partije, u principu, a poslanici DSS-a su želeli da čuju stav DS-a o ovom zakonu.
I o jednom i o drugom stavu, odnosno pitanju, posle današnjeg intervjua vašeg kolege Milana Markovića iz Vlade, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, dileme niko ne treba da ima. On ih je otklonio sledećom rečenicom: "Zakon je okidač koji će nas brzo dovesti do ustavnih promena, do regionalizacije države u administrativnom smislu".
To je odgovor na sve, eventualne, dileme i u SPS-u i u DSS-u ili kod bilo koga ko je izrazio rezervu prema ovom zakonu.
Mi ćemo se oštro suprotstaviti u načelnoj raspravi, oštro ćemo se suprotstaviti u raspravi u pojedinostima. Smatramo da je zakon, u kontekstu podnošenja amandmana, nepopravljiv. Amandmanima se njegova suština i namera izmeniti ne može. Zato smo kroz naše amandmane predvideli brisanje svih članova.
Vi, gospodine ministre, predlažete jedan zakon koji je po svojoj suštini najmanje usredsređen na ekonomske aspekte, a ponajviše na političke aspekte.
Ali, danas, u ovoj raspravi i u obrazlaganju vas i onih koji ovaj zakon podržavaju, na perfidan način pokušavate da povučete analogije između regionalizacije, regionalnog razvoja, ravnomernog regionalnog razvoja i decentralizacije.
Ako se suštinski bavite ovim pitanjem, ove četiri kategorije su četiri različite stvari, ali vi ste ih zloupotrebili, da li u vašem, političkom, ili nečijem tuđem interesu, to će vreme, a možda i ova rasprava, da pokažu, u svakom slučaju, ove kategorije jedna s drugom nemaju nikakve veze.
Naročito je besmisleno i apsurdno da govorite o decentralizaciji kroz jedan izuzetno centralizovan zakon. Kroz jedan novi model i administrativni koncept, vi svojoj stranci, ili Vladi kojoj pripadate, dajete apsolutnu mogućnost da jednu vrlo ozbiljnu i korisnu oblast ravnomernog regionalnog razvoja svih krajeva ove države zloupotrebite i iskoristite u neke vrlo loše, sa lošom pozadinom, političke ciljeve.
Mislim da ova inicijativa nije samo vaša, ona sledi jedan globalistički koncept institucija EU, koje na ovaj način hoće da centralizuju i onaj deo teritorije evropskog kontinenta koji ne kontrolišu u potpunosti.
Kasnije ćemo, u toku ove načelne rasprave, i to komentarisati kroz primere, kroz modele koji se u Evropi koriste, kroz primere i modele regionalnih razvojnih agencija država koje ovde spominjete, a koje nisu baš uređene onako kako vi predviđate da regionalne razvojne agencije u Srbiji definišete, od Slovenije, Češke i Irske, pa dalje. Time ćemo se baviti malo kasnije.
Naša politička poruka u ovom delu rasprave je jasna. Zakon je izuzetno destruktivan, predstavlja inicijaciju u destrukciju i urušavanje našeg državnog tkiva, nacionalnog bića, odnosno Srbije u celini. Osporavaćemo ga s aspekta Ustava.
Zakon je neustavan i osporavaju ga članovi Ustava na koje ste se vi u obrazloženju pozvali. Zakon o regionalnom razvoju u Ustavu opravdavate članovima u kojima se kategorija regije uopšte ne spominje. Prihvatamo i poštujemo održivi razvoj, to ima smisao, ali vi ovde zloupotrebljavate regionalni razvoj u politički pokvarene i destruktivne svrhe.
Zakon je nedorečen u nomotehničkom smislu i, ponavljam, izuzetno destruktivan. Možda je takav, kao i neki drugi koji su bili ovih dana na dnevnom redu, zato što je u takvoj atmosferi u Vladi usvojen. Da li je bila harmonična atmosfera na Vladi kada ste usvajali ovaj zakon?
Mnogo toga što se dešavalo ovih dana upućuje na sumnje kada je ovaj zakon u pitanju.
Prvo je ''veliki predsednik'' otvorio priču o potrebi ustavnih promena, o navodnom smanjenju broja poslanika, pa smo onda počeli da dovodimo u kontekst autonomiju Vojvodine s regionalizacijom Srbije, pa vas je onda posetio vaš prijatelj, potpredsednik SAD-a, a onda ste održali i jedni i drugi sednice glavnih odbora. Onda ste, verovatno, na tim glavnim odborima zakopali sekire oko ovog zakona.
Mislim da su vam glavni odbori jedine institucije gde ste vodili javnu raspravu, ozbiljnu javnu raspravu i polemiku o ovom zakonu. U nekim drugim javnim raspravama, ozbiljno angažovani ljudi, u kontekstu regionalnog razvoja, definisanja realizacije regionalnih i subregionalnih projekata, zaista nisu imali šansu da daju svoj sud, svoje mišljenje. Kasnije ćete, kroz priču, gospodine Dinkiću, prepoznati o čemu pričam. Postoje ljudi koji vaš politički koncept uređenja i regionalnog razvoja i države nikada neće prihvatiti i podržati, ali su bili lideri regionalnog održivog razvoja na lokalnom, regionalnom, odnosno na nivou dva ili tri upravna okruga, upravo onako kako to Ustav Republike Srbije, kroz svoje odredbe i članove, definiše.
Ovo sve podseća na atmosferu u kojoj je usvajan Zakon o privrednim komorama, apsolutno je slično, identično. I tu je bilo problema, evo, i sada ovde ima problema.
Danas je neko rekao da je ovo trijumf Mlađana Dinkića i G17 plus. SRS smatra da je ovo poraz ostatka Vlade i apsolutno ukazivanje na sve slabosti koalicionih partnera Mlađana Dinkića, odnosno G17 plus. Ali, ovo je poraz i svih nas čijim životima vi upravljate, dok donosite ovakve zakone i dok sprovodite izvršnu vlast u Srbiji. I vi koji činite Vladu i skupštinsku većinu ne možete da se sakrijete za ovo iza Mlađana Dinkića, i vaša je politička odgovornost što se niste suprotstavili i što ovaj zakon niste povukli iz procedure, pa ga u nekom potpunom drugačijem formatu izneli pred narodne poslanike.
Biće dobro ako vreme pokaže, daj Bože, da se sve svede na političku odgovornost. Zapamtite, sve što se dešava ukazuje da ćete zbog ovoga snositi i istorijsku odgovornost, ali neka vreme o tome sudi, mi, kao savremenici, još uvek ne možemo.
Sada ću biti zaista grub u političkom smislu. Mislim da je još jednom demonstrirano političko beskičmenjaštvo koalicionih partnera Mlađana Dinkića.
Zaista me interesuje ima li ono meru, ima li ono kraj? Šta su to Mlađan Dinkić i G17 plus, pa da ostatak vladajuće većine, predvođen DS-om, ne može da se suprotstavi lošim zakonima?
Više od pola vas koji sedite tu ne podržavate ovakav koncept regionalnog razvoja, koncept stvaranja lokalnih i regionalnih paša. Sada će onaj u Zaječaru da razume potrebe onog gospodina iz Dimitrovgrada, ili onog čoveka iz Kučeva. Kako da ne.
Ovo je dokaz da vi zaista ne želite da se bavite regionalnim razvojem, nego sve ono što bi to trebalo da predstavlja želite da ispolitizujete i da primerite svojim jeftinim političkim interesima, ili interesima onih koji, definitivno i konačno, mora se reći, upravljaju vama, a preko vas i sudbinama svih nas koji u Srbiji živimo.
Kada je u pitanju činjenica da ovaj zakon predstavlja G17 plus, Mlađan Dinkić, malopre gospođa Kalanović, mi smatramo da je to i očekivano, s jedne strane, a, s druge strane je ironija.
Zašto je očekivano? Kad god su bili destruktivni zakonski projekti slati u Skupštinu ili je o njima trebalo da se na bilo kom forumu raspravlja, tu je bio Mlađan Dinkić i G17 plus, od Narodne banke, osiguravajućih društva, srpskih banaka, privrednih komora. Evo, danas, regionalizacija Srbije i tu je G17 plus i Mlađan Dinkić.
Opet, ponavljam, nema volje i snage da se suprotstavite svemu tome, ali je mnogo interesantnije za ovaj deo priče ironija. Zašto je ironija ovo što ovaj zakon zastupa i kojeg u ime Vlade predstavlja Mlađan Dinkić?
Gospodine Dinkiću, devet godina ste u Vladi i, u duhu današnjih priča, za sve vlade ste bili prihvatljivi, a, bogami, i sve vlade su za vas bile prihvatljive. Sada se pita kolika je cena svega toga?
Vama i vašoj stranci su devet godina usta puna ravnomernog regionalnog razvoja, evropskih vrednosti, evropskih standarda, pretpristupnih fondova itd. Vi ste, eksploatišući tu temu, za devet godina nju potpuno devalvirali i obesmislili, a o spomenicima vašeg insistiranja na ravnomernom regionalnom razvoju ćemo pričati kasnije u načelnoj raspravi – podsetićemo vas kako u vašoj režiji izgleda ravnomerni razvoj Srbije.
Vi danas, i posle devet godina vlasti u Srbiji, dajete sebi za pravo da nam ukazujete na drastične razlike između urbanog i bogatog severa i ruralnog i nerazvijenog juga. Ovde nas podsećate na razlike i disparitete u opštinama, 1:15, i 1:7 na nivou upravnih okruga, što je zaista licemerno i neukusno, ne mislim samo za vas lično, nego za celu Vladu.
Hajde, recite – ko je zbog toga kriv, da li opozicija ili vi koji vršite vlast? Zbog čega mi danas koncept ravnomernog regionalnog razvoja imamo samo u obrisima u Srbiji? I to su bile više inicijative koje su dolazile iz lokalnih samouprava i upravnih okruga, ili iz institucija spolja, a ponajmanje iz Vlade Republike Srbije i onih koji su u Vladi bili najodgovorniji za koncept uravnoteženog ekonomskog ili, kako god hoćete, ali u duhu Ustava nazvanog razvoja. To je ironija, to je licemerje, ponavljam, niti u ovom parlamentu možete nekoga da ubedite u iskrenost kada je u pitanju regionalni razvoj. Naravno, ovo govorim apstraktno, nezavisno od političkog problema koji ovaj zakon sobom nosi.
Na kraju ovog mog prvog izlaganja, ukazaću vam samo na još nekoliko stvari. SRS nema ništa protiv koncepta uravnoteženog i ravnomernog razvoja, ali smatra da on može i treba da se sprovodi na nekim potpuno drugačijim, pre svega, političkim, a onda ekonomskim ili drugim principima. Vi morate, ukoliko želite da se bavite regionalnim razvojem, uravnoteženim razvojem, politiku da isključite iz svega ovoga, da se to prepusti lokalnim samoupravama, upravnim okruzima i ostalim institucijama koje deluju, a koje nemaju destruktivni karakter, odnosno onima koji hoće, žele i mogu da kao svoj ekonomski interes prepoznaju partnerstva na lokalnom nivou, okružnom nivou ili na tom nekom subregionalnom nivou.
Ovo je potpuno promašen koncept. Naš predlog i naša sugestija vam je da povučete ovaj zakon i da u jednoj opštoj javnoj raspravi, obezbeđujući politički konsenzus, potpuno drugačiji zakon o ravnomernom razvoju doneste pred Skupštinu, zakon koji će biti definisan i postavljen isključivo na ekonomskim principima i interesima, a ne na političkim interesima i politički destruktivnim projektima. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, izvolite. Imate reč.

Hvala, gospođo predsednice.
Evo, 20 minuta ste govorili, a ništa niste suštinski rekli. Zaista bih voleo da imate neke konkretne primedbe na ovaj zakon, da možemo na njih da odgovorimo.
Postavili ste neka, naizgled, mistična pitanja. Reći ću vam – veoma su jednostavni odgovori. Zašto baš ja da danas branim ovaj zakon? Zato što sam ministar ekonomije i regionalnog razvoja, zato što mi je to opisano u poslu koji radim u Vladi. Sigurno ne mogu da branim zakon iz oblasti ekologije ili iz oblasti zdravstva.
Drugo pitanje je – zašto Verica Kalanović? Zato što je Verica bila u prvoj godini mog mandata državni sekretar za regionalni razvoj i zato što je ona započela pisanje tog zakona, a završio ga je sadašnji državni sekretar Dejan Jovanović, zajedno sa konsultantima i stručnim saradnicima iz Ministarstva i van Ministarstva. To je ta tajna.
Drugo, radi javnosti, želim da kažem da je ovaj zakon jednoglasno usvojen na Vladi, da nijedan zakon, a posebno ovaj, ne može niti da se napiše, niti da se sprovede ukoliko nema jedinstva u okviru onih koji zajedno rade na njemu, a koji predviđa da u nacionalnim savetima budu ministri iz najrazličitijih resora, upravo zato što je ova oblast kompleksna. Kao što će u mandatu jedne Vlade to biti jedna imena, u nekim drugim mandatima biće neka druga imena, ali iz ovih multidisciplinarnih resora – od finansija, preko životne sredine, prostornog planiranja, do građevine, odnosno infrastrukture i, naravno, regionalnog razvoja.
Zašto do sada taj zakon nije rađen i zašto kažete da sam ja to nešto uradio marketinga radi? Isto se pitam, zašto nikome u prethodih 20, 30 godina nije palo na pamet da uopšte jednom ministarstvu dodeli i sektor regionalnog razvoja? Kad smo formirali onu prethodnu vladu, bio je slučaj da smo zaista smatrali da je potrebno da u Vladi imamo i sektor regionalnog razvoja.
Samo jedna kratka preporuka za vas. Stalno nešto pokušavate da pronađete u vladajućoj koaliciji – te da li smo se dogovorili o ovome, te da li smo se složili o onome. Moja preporuka, koja se odnosi na sve, a i na vas, uvek kada želite neki problem da rešite, oslonite se na sebe. Nemojte da gledate druge. Drugi neka rešava svoj problem, vi se oslonite na sebe. Kada budete tako radili, onda ćete sledeći put preći cenzus u Kosjeriću, kao što sada niste.

Gospodin Stevanović.

Gospodine ministre, razlika između vas i mene je, znate koja? Ja pričam 20 minuta i možda nisam rekao, vi ste danas pričali sat vremena, devet godina terorišete ovu državu, a ništa niste uradili. Zaista bi bilo dobro da nam pokažete,  demonstrirate šta ste za devet godina uradili u duhu ravnomernog regionalnog razvoja.
Kako je moguće da vi meni nešto zamerate, a razlika između Trgovišta i Beograda je 1:15%? U Trgovištu je vaš predsednik opštine samom sebi napravi ugovor i otkupio stan od 50 kvadrata za 55.000 dinara. To su principi i maniri G17 plus. Vi meni delite lekcije da li sam vam nešto rekao ili nisam. Objasnite i obrazložite suštinski – zbog čega Srbiji treba ravnomerni regionalni razvoj?
Posle ću vas pitati – ko je odgovoran za ''Zamber'' u Vranju? Jel i to vaš koncept ravnomernog regionalnog razvoja? Odakle vam hrabrost da govorite o "Jumku" posle devet godina zatvaranja očiju pred tom fabrikom i sudbinom deset ili koliko hiljada radnika koji tamo rade?
Vi prodajete maglu, gospodine ministre, javnosti srpskoj i ovom parlamentu i moje je kredibilno i kakvo god hoćete pravo da sumnjam u vaše pozitivne namere i u vaše odnose u Vladi, jer vi ceo dan pričate jedno, a gospodin Milan Marković danas govori drugo.