Dame i gospodo, sa zadovoljstvom učestvujem u raspravi o Predlogu zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pažljivo sam slušala sve kolege narodne poslanike, kao i izlaganje ministra o razlozima donošenja ovog zakona, o razlozima za i protiv, o novim pravima koje zakon definiše, kao i o procenama kakvog će dobra, a šta loše primena zakona ubuduće doneti svima onima na koje se zakon odnosi.
Da krenem od kraja, godišnje se u Srbiji, nažalost, rađa samo oko 75 hiljada novorođene dece, što znači da je sistemom osnovnoškolskog i predškolskog obrazovanja od 9 godina, 4 godine mahom srednjeg, obuhvaćeno manje od milion dece između 6. i 19. godine.
Većina te dece ima sreću da ima žive roditelje, što znači još milion i 700 žitelja Srbije, što čini negde oko dva miliona i 400 hiljada ljudi na koje će se ovaj zakon direktno odnositi, a to je skoro pa polovina Srbije. Više od toga je samo Porodični zakon, koji je kao mali ustav i odnosi se praktično na sve koji žive u Srbiji i, naravno, najviši iznad svih je Ustav Srbije.
Šta je onda u tom zakonu dobro ako će proizvesti posledice u svakodnevnom životu velikog broja ljudi? Dobra su nova prava, to je moj lični stav i mislim da ta nova prava niko od nas nije doveo u pitanje, ni ovi koji su protiv, ni ovi koji su za – dakle, prava na dodatnu nastavu, prava na plaćeno školovanje, vanredno, prava na produženje predškolskog sa šest na devet meseci i niz novih prava koje zakon uvodi niko nije doveo u pitanje. To znači da je zakon dobar.
Šta je još dobro u zakonu? Želela sam da citiram, čak po članovima, ali smatram da bih zamarala Narodnu skupštinu citatima, ali jasno može da se vidi da zakon upućuje na jedan novi društveni model kada je u pitanju obrazovanje.
Ovo je, nakon prvih pomaka 2001. godine, prvi zakon gde vidim da sistem shvata, priznaje i prihvata da škola služi obrazovanju, prenosu znanja, a da je za vaspitavanje, odnosno za prenos vrednosti zaduženo čitavo društvo, a ne škola, kao, u naslovu, vaspitna ustanova.
Inače, pripadam manjini koja smatra da je školstvo prevashodno obrazovni sistem, a da mnogo drugih sektora, bočnih, pomažu školstvu kao obrazovnom sistemu da bude i vaspitna ustanova.
Pažljivo slušajući razloge protiv, zbog toga želim da vidim šta je promaklo eventualno ministru i Ministarstvu koje je zakon predložilo, kao i nama koji smo čitali zakon, jer niko tako dobro ne može čitati kao onaj čije mišljenje slušate, i sve u svemu, osim tri vrlo razumne i ozbiljne opaske koje su mislim pretočene i u amandmane od strane narodnih poslanika iz raznih poslaničkih grupa, najveće primedbe na ovaj zakon su – što je vrućina, što je subota i što je posle podne.
To je sasvim jedan zgodan skup primedbi koje sam imala prilike da čujem nekoliko puta i da sve to zajedno, naravno, nema smisla. Ne da zakon nema smisla, nego da nema smisla što je vrućina, što je subota i što je posle podne. Sa vrućinom se ne slažem, a sa subotom i što je posle podne, nekako. Dakle, čak imamo i konsenzus i po tome da nema smisla što je vrućina, stvarno.
Zašto kažem da je to važno? Zato što u kritici ovakvog zakona je strašno važno da pažljivo slušamo jedni druge, zato što ako nismo kao Narodna skupština zainteresovani za ovaj zakon u politici ili za Porodični zakon, ili za zakone iz oblasti javnog zdravlja i zdravstva koji nam dolaze, onda ne znam oko čega bi mi mogli uopšte da pravimo dogovore kada su naša oprečna politička gledišta u pitanju?
Zašto smatram da je, po meni, najbolja poruka taj dobar duh koji provejava iz različitih članova zakona? Zbog toga što mi se čini da je zakon pokušaj, kada bude donet, da nadzor o primeni tog zakona bude promocija društva znanja. Neko sam za koga se već zna da javno zagovaram da je jedini problem Srbije neznanje, i to neznanje na mestima gde ne sme da ga bude – neznanje na javnim poslovima, neznanje kod upravljačke elite, neznanje na raznim mestima gde neznanje proizvodi štetu iz neznanja. Nikada ne govorim o namerama. Verujem da ljudi uvek i mnogo češće iz neznanja prave štetu.
Kada pogledate zašto su uspešniji oni sa kojima radimo i EU, čija članica hoćemo da postanemo, zato što su se brže menjali u sektorima znanja, zato što su brže sticali znanja i zato što su znanja stavljali kao prioritet u svoja društva.
Zahvalna sam kolegi Goranu Mihajloviću na iscrpnom hronološkom prikazu obrazovanja, ali iskreno zahvalna, jer sam i sama imala nameru da jedan deo svog izlaganja koncipiram tako i smatrala sam da je to deo koji treba posvetiti Dositeju Obradoviću, jednom u ovoj Skupštini da se čuje hronologija obrazovanja i jednom i više puta da se čuje ime Dositeja Obradovića, i rečenica koju je rekao – škola, braćo, škola, a ne zvona i praporaca.
U to verujem od kad me naučila da čitam, a tu ima jedno lepih 47-48 godina. Hronologija koju je izneo kolega Mihajlović pokazuje šta se sve menjalo i kojim tempom i meni služi kao sjajna argumentacija da podelim sa vama šta su sve ono što zovem urbane legende kada je obrazovanje u pitanju.
Dakle, kako je moj kolega besprekorno i faktografski ispričao, gde onda da stavimo rečenicu – uvek je bilo bolje nego danas? Kada? Kada su bile reformei Stipe Šuvara? Između dva rata, kada žene nisu smele da idu u školu? Kada nije bilo pristupa svima obrazovanju? Kada je bilo bolje? Devedesetih kada nije bilo struje ili štrajkova, ili nije bilo vode, ili su nas bombardovali? Dakle, kada je bilo bolje, ako imamo rečenicu uvek je bilo bolje nego sada?
Naprotiv, tvrdim da nikada nije bilo bolje nego sada, koliko god podsmeha izazvala među kolegama koji smatraju da je sada najgore od kada je ikada bilo. Molila bih drugi put dokaze zato što je argumentacija kolege iz opozicione poslaničke grupe u prilog moje teze da je sada najbolje od ikada. Nikada nije problem u tome što ne može da bude još gore; problem ljudskog društva je u tome što uvek može bolje.
Moja zalaganja za neprekidne reforme u sistemu obrazovanja, zbog ličnog stava prema obrazovanju i znanju, lično sebe zovem s ponosom štreberkom, jer štrebere podrazumevam kao ljude koji su radoznali celog svog života, stiču i traže znanja celog svog života. Ako je Dostojevski rekao da će lepota spasti svet, tvrdim samo ako se lepoti pridruže i štreberi. Mi štreberi ćemo se nekoj lepoti pridružiti, nadam se, u budućnosti.
Zašto smatram da je volja za promenama ključna za uspešnu Srbiju u budućnosti? Pre 20 godina nijedna škola u Srbiji nije imala računar. Četiri fakulteta su imali računare u obradi, od toga je jedan bio moj fakultet. Sve je išlo na dobru volju i na inicijativu ljudi koji vole promene. U isto to vreme većina škola u EU je uvodila informacione tehnologije. I otišli su napred, ne zato što su pametniji, ne zato što su sposobniji, nego zato što imaju izgrađenu volju za promenama u sistemu obrazovanja, zato što imaju izgrađenu volju za promenama u sistemu znanja, zato što su otvoreni za nova znanja i zato što svoj sistem obrazovanja shvataju kao osposobljavanje za budućnost.
Ako podelimo to kao evropsku vrednost, oko koje se čini mi se ne sporimo, onda i mi kao Narodna skupština mislim da možemo da postanemo promoter duha koji vidim da u zakonu provejava, a to je – da Srbija mora da uzme znanje kao prioritet u svakom sektoru gde se odvija politički, ekonomski, kulturni i kakav god hoćete život.
Zašto je volja za promenama u sistemu obrazovanja dragocena za budućnost? Zato što time stvarate šansu deci koja su se rodila ove godine ili deci koja su rođena 2001. godine, ili deci koja će se tek roditi sledeće godine.
Ako smo ikome išta obavezni, ako je išta patriotizam, ako je išta puno srce kada se kaže Srbija, onda je to stvaranje šansi za ljude koji će u Srbiji tek biti rođeni i za one koji će nas smeniti na mestima na kojima smo sada svi, kao upravljačka elita koji upravljamo resursima u Srbiji. Njima smo dužni šansu da žive mnogo bolje nego mi, i da se obrazuju mnogo bolje nego mi i da budu uspešniji nego mi.

Narodni poslanik Aleksandar Pejčić, izvolite.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, pred nama su dva zakona, Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i Predlog zakona o udžbenicima i ostalim nastavnim sredstvima
Zadržaću se samo na prvom zakonu, Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja. Na početku jedna mala digresija. Čak smo i mi južnjaci, ministre, kažu za nas da imamo samo dva padeža, primetili da u ovom zakonu ima puno gramatičkih grešaka i to vam je dobar signal da ovaj zakon ponovo u proceduru uđe tek na jesen kada ispravite te gramatičke greške.
Inače, niko iz DSS ne spori da je Srbiji i te kako potreban ovakav sistemski zakon, kvalitetan zakon. Da smo čuli od vas u uvodnom izlaganju da je otprilike oko 1.350.000 građana Srbije je polupismeno ili nepismeno, da je 350.000 građana nepismeno, da nemaju čak nijedan razred škole, a milion ima od jedan do tri razreda škole. U principu to je jedan od razloga što je Srbiji potreban jedan kvalitetan zakon o obrazovanju.
Međutim, mi se sporimo s vama u nečem drugom. Za nas je nejasan razlog zbog čega je ovakav način donošenja ovog zakona, pre svega po hitnom postupku, u vreme školskog raspusta i druga stvar, vi ste rekli u svom elaboriranju da je bilo javne rasprave. Mi tvrdimo da nije bilo javne rasprave. Za nas je javna rasprava kada se uključuju i sindikati, i stručne službe, i kada se uključuju nevladine organizacije, i osoblje iz škola i mnoge druge strukture.
Imam ovde izjavu predstavnika sindikata, koji smatraju da ovaj zakon nije dobar naročito u onom domenu sistema finansiranja školstva u nekom budućem vremenu, a vi ste rekli da će to biti otprilike 2014. godine, da će ostati od 15 do 20 hiljada nastavnika bez posla. Oni kažu dalje da je ovakav sistem finansiranja bio primenjen u Rumuniji, Bugarskoj i Sloveniji, koja puno više izdvaja sredstava od Srbije za školstvo i da se i tamo taj sistem finansiranja nije pokazao dobar.
Moja koleginica Milica Vojić-Marković govorila je da će poslanička grupa i poslanici DSS govoriti o nekim posebnim zakonskim načelima. Tako želim da govorim o strukturi i delegiranju u školskim odborima. Vi ste preuzeli iz prethodnog zakona to tripartitno delegiranje, tri iz nastavničkog veća, tri iz lokalne samouprave i tri iz saveta roditelja.
Smanjili ste broj delegata u školskom odboru u školama za osnovno obrazovanje, što mi mislimo da je u redu, iz prostog razloga što tamo ide ubrzano školovanje, za jednu godinu se dve godine završavaju. Roditelji bi se menjali svake dve godine. To je u redu. Međutim, mi mislimo da ovo rešenje nije bilo dobro primenjeno u praksi, a kasnije ću vam jedan eklatantan primer navesti. Mislimo da je najbolje da ovde damo prednost nastavnicima, da iz nastavničkog veća idu petoro, da idu dvoje iz lokalne samouprave i dvoje iz saveta roditelja.
Pri biranju direktora nastavničko veće zna najbolje ko je najbolji kandidat, jer je upućeno na njega, neposredno je s njim i zna njegove reference. To je jedan od razloga koji nas je opredelio zbog čega mislimo da u školskom odboru treba da bude pet iz nastavničkog veća.
Jedan primer na koji sam hteo da vam kažem desio se u Leskovcu u školi „Desanka Maksimović“, ne znam da li ste čuli. Naime, tamo je smenjena direktorica. Vidim da se pomoćnik hvata za glavu, jer verovatno zna o čemu se radi. Smenjena je direktorica u školi „Desanka Maksimović“, zove se Stana Stanković, dok je bila na bolovanju. Tamo je promenjena lokalna vlast i mi nemamo ništa protiv, SPS je ostala u vlasti sa DS, promenjen je školski odbor. Odjednom su počeli da menjaju naglo direktore po školama, ne poštujući instituciju konkursa.
Naime, ta žena je imala pravo još godinu i po dana da bude direktor, a to je ustanovio i inspektor, nadzorni, koji je poslao vama zapisnik. Neću da sumnjam u vašu iskrenost. Želim da mi imenujete onog ko nije dostavio da vi u roku od 15 dana morate da se izjasnite po tom zapisniku.
Vi se niste izjasnili. Žena je smenjena i to na bolovanju dok je bila, sa svim doznakama. U tom smislu zamolio bih vas da pošaljete jasnu poruku svim načelnicima školskih uprava, svim prosvetnim inspektorima da se takve stvari ubuduće ne dešavaju. Bojim se da će ovo biti praksa za ubuduće.
Ovaj zakon ima neke dobre osobine. Mi smo pohvalili član 12. koji predviđa formiranje saveta, pre svega Nacionalni savet i Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. Međutim, sporimo se oko jedne stvari, sporimo se oko toga da li taj savet treba da imenuje Vlada ili savet treba da imenuje Nacionalni obrazovni savet. Po nama treba da ga imenuje Nacionalni obrazovni savet, da bi depolitizovali upravo ovaj savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Poslanici DSS su uložili veliki broj amandmana, čuli ste od mog uvaženog kolege Zorana Šamija, oko 52 amandmana. Nadam se da ćete ih sve razmotriti i da ćete određene amandmane uvrstiti u ovaj predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja.

Narodni poslanik Zoran Babić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, analizirajući ovaj predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ne mogu da kažem da je predlagač zakona imao lošu nameru. Ali, sistem obrazovanja mora da se posmatra sa sociološkog, ekonomskog, geografskog i na kraju krajeva sa egzistencijalnog aspekta.
Jedan od razloga donošenja ovog zakona, kako ste naveli, jeste da obrazovni sistem nije usklađen sa zahtevima privrede, tj. poslodavaca. To je ispravno, osim što bih voleo da mi kažete šta od privrede u Republici Srbiji funkcioniše. Da li je to metaloprerađivačka privreda, odnosno industrija? Da li radi „Prva petoletka“ iz Trstenika, gde kao što znate postoji srednja i viša tehnička škola. Da li će diplomci tih škola moći da se zaposle u „Prvoj petoletki“ ? Ne.
Da li radi „Magnohrom“ ili Fabrika vagona, a u Kraljevu postoji jedno sjajno odeljenje Mašinskog fakulteta. Da li inženjeri koji su diplomirali na Mašinskom fakultetu u Kraljevu od 2001. godine naovamo mogu da računaju na posao u „Magnohromu“ ili Fabrici vagona? Šta je sa „14. oktobrom“ iz Kruševca, „Gošom“, MIN-om iz Niša i dugačak je spisak firmi u Srbiji, ovakvih.
Gde će raditi buduće generacije inženjera, konstruktora, tehnologa, ali i metalostrugara, metaloglodača i drugih mladih ljudi koji će steći stručnu spremu po ovakvom zakonu? Da li možda možemo da očekujemo da će u Kragujevcu, kao vrhunac licemerstva, svemogući ministar Dinkić da osnuje školu kadrova potrebnih u autoindustriji? Da li će taj čovek, čije delovanje postaje karcinom države Srbije, i dalje nastaviti da obmanjuje i osiromašuje građane Srbije?
Dok je tako čovek u poziciji da vedri i oblači Srbijom, vi ćete, gospodine ministre, nažalost, da školujete buduće nezaposlene, buduće štrajkače, učićete ih kako da prežive bez plate ili sa 15.000 dinara mesečno, učićete ih kako da štrajkuju glađu i, ne daj bože, kako što lakše i brže da odsecaju ekstremitete, učićete ih kako će štrajkovati ispred zgrade Vlade Republike Srbije i eventualno kako se probijaju kordoni policije. Ma kakav zakon o osnovama sistema obrazovanja bio, u Srbiji posla nema.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored ovih silnih agencija koje ste osnovali, čini mi se 105 ili 106, po ovom predlogu zakona predvideli ste osnivanje Nacionalnog prosvetnog saveta, mislim da se ne varam, sa 43 člana, kao i savet za stručno obrazovanje odraslih sa 21 članom, stručne komisije sa neograničenim brojem članova, zavodi za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, odnosno brednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Predvideli ste formiranje centara za razvoj programa i udžbenika za stručno obrazovanje, obrazovanje odraslih, za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju.
Sve u svemu, kroz sva ova tela bez ikakve kontrole planirate angažovanje velikog broja ljudi, koji će biti na teretu svih poreskih obveznika države Srbije, a koji nisu direktno vezani za nastavu i dnevnik.
S druge strane, povećanjem norme časova i uvođenjem principa finansiranje škola u zavisnosti od broja učenika, što bi u ovom trenutku značilo da je nekih 30-ak procenata prosvetnih radnika u Srbiji višak.
Imam jedno pitanje, a to je – zar su učitelji po praznim ili polupraznim školama Srbije krivi za sve njene ekonomske teškoće? Po ovakvom predlogu zakona će učitelji u opustelim i osiromašenim selima i varošicama, recimo juga Srbije, biti daleko manje nagrađeni i imati manju platu za mnogo otežaniji rad nego njihove kolege u velikim sredinama, kao što je Beograd.
U obrazloženju ovog predloga zakona naveli ste da interni pokazatelji neefikasnosti sistema obrazovanja i vaspitanja ukazuju da mreža škola i broj zaposlenih ne prati u dovoljnoj meri demografske promene usled migracije i pada nataliteta, niti povećane potrebe stanovništva za predškolsko vaspitanje i obrazovanje.
Da li će ovim zakonom to da se promeni? Mislim da neće. Da li će ovim zakonom deca u Srbiji dobiti nove, modernije, opremljenije škole? Isto mislim da neće, jer su poslednjim, ne i zadnjim rebalansom budžeta, republičkog budžeta za ovu godinu, lokalne samouprave ostale bez 15 milijardi dinara transfernih sredstava. Većina opština i gradova u Srbiji su pred bankrotom i nemaju sredstava ne samo za gradnju, nego čak ni za investiciono održavanje postojećih škola i predškolskih ustanova.
Na kraju bih vam citirao gospođu Anastasiju Milojević, čiju izjavu možete da vidite u jednom od komentara na Internetu ovog predloga zakona, koja kaže: "Diplomirani sam profesor razredne nastave. Imam 30 godina i već četiri godine radim na određeno. Svakog leta me uhvati muka da li ću da radim od septembra, a zaposlenje mi je neophodno, izdržavam porodicu.
Šta uraditi i nama omogućiti posao? Baš uvek i radim u malim sredinama koje broje tek petnaestak đaka. Šta ako se i to ukine? Gde je naša perspektiva, kome da se obratim za posao? Čemu taj učiteljski fakultet? Gde će toliki mladi prosvetni radnici?
Dobro zapamtite ove reči, gospodine ministre, ovo su reči Srbije.

Narodni poslanik Radica Jocić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pored pravnih i strateških razloga za donošenje zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja vezanih za usklađivanje sa nekim novim zakonima i strategijama vezanim za nacionalni program integracije Republike Srbije u EU, što je vladajućoj većini očito najvažnije, kao značajne razloge za donošenje ovog zakona Vlada je navela i empirijske pokazatelje kvaliteta i efikasnosti obrazovanja u Republici Srbiji koji su, blago rečeno, zabrinjavajući.
Prvo, rezultati učeničkih postignuća pokazuju da deca u Republici Srbiji imaju niži nivo postignuća od vršnjaka iz drugih evropskih zemalja i to posebno u pogledu upotrebe stečenih znanja u novim situacijama, što je ozbiljan pokazatelj nedovoljne funkcionalnosti našeg obrazovanja.
Drugo, istraživanje Unicefa ukazala su na procenu nastavnika o porastu nasilja u školama među decom, ali i na relaciji nastavnik-učenik i obrnuto.
Treće, istraživanja međunarodnih i domaćih institucija ukazuju na mali broj obuhvata dece iz osetljivih grupa, a posebno Roma, dece sa smetnjama u razvoju, dece iz ruralnih sredina i na visoku stopu njihovog osipanja iz sistema obrazovanja i vaspitanja.
Četvrto, mreža škola i broj zaposlenih ne prati demografske promene, migracije i pad nataliteta, niti povećane potrebe za predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem.
Peto, obrazovni sistem nije usklađen sa potrebama privrede i, što je takođe indikativno, ostvarivanje programskih sadržaja ne obezbeđuje dovoljnu konkurentnost svršenih učenika na tržištu rada.
Šesto, obrazovni nivo celokupne populacije je veoma nizak i, obzirom na razmere nepismenosti i profesionalne neosposobljenosti stanovništva, problemu bi se moralo sistemski pristupiti.
Sedmo, obrazovanje nastavnika i vaspitača pokazuje u praksi da se oni više obrazuju za struku, nego za nastavnički poziv, tj. bez dovoljno pedagoških i psiholoških disciplina, didaktike i metodike, što bitno utiče na rezultate obrazovanja.
Ovi pokazatelji, iako na prvi pogled deluju prilično obeshrabrujuće, doveli su do toga da Vlada, pripremajući ovaj predlog zakona, postavi sebi kao cilj poboljšanje sve tri dimenzije obrazovanja – jednakopravnosti, efikasnosti i kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Koliko je Vlada u tome uspela govori veliki broj amandmana koje su podnele poslaničke grupe i reakcije sindikata prosvetnih radnika koje se mogu pratiti u javnosti.
Obzirom da sam o ovome već govorila u okviru izdvojenog mišljenja, samo bih kratko da podsetim da smatram da su tela kao što su nacionalni prosvetni savet, savet za stručno obrazovanje odraslih, zavodi sa centrima kao organizacionim jedinicama i plus mnogobrojne stručne komisije koje mogu da se obrazuju sa dvojnim članstvom, preglomazni organi koji samo povećavaju državni aparat, a ne doprinose efikasnosti našeg školstva.
U članovima 44, 45. i 46, koji se odnose na zabranu diskriminacije, zabranu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, i zabranu stranačkog organizovanja i delovanja, lepo je pobrojano šta je sve zabranjeno, ali mislim da treba da postoje članovi gde bi bilo pobrojano šta je sve dozvoljeno nastavnicima i vaspitačima da bi izašli na kraj sa učenicima koji su sve agresivniji, naročito u višim razredima osnovne škole i srednjim školama, za koje roditelji imaju sve manje vremena, koji sa sve manje rada očekuju sve bolji uspeh i slično.
Kratko bih se osvrnula na deo o izboru direktora škole. Obzirom na školski odbor i dalje ima devet članova, od kojih tri čine predstavnici lokalne samouprave, tri predstavnici zaposlenih i tri predstavnici roditelja, a školski odbor imenuje i razrešava skupština jedinice lokalne samouprave, jasno je da će direktori škola i dalje biti partijski kadrovi, jer neće biti moguć njihov izbor bez saglasnosti lokalne samouprave i ministra, a da mišljenje nastavničkog veća i dalje nije obavezujuće ni za koga.
Valjda je zato i bilo važno da se koaliciona vlast po vertikali formira isto u Republici i u lokalnim samoupravama, valjda je zato trebalo prekomponovati sve koalicione vlasti gde god je to moguće, valjda je zato gospodin Branko Ružić, predsednik Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS-a u svom pismu Opštinskom odboru SPS-a u mom mestu 21. ove godine napisao: ''Formiranje iste vlasti po vertikali u Republici svakako je interes građana i interes partije. Na taj način se lakše ostvaruje komunikacija lokalne vlasti i resornih ministarstava u Vladi Republike Srbije, ne samo na onima na čijem čelu su socijalisti, lakše se planiraju i obezbeđuju sredstva za razne investicione poduhvate i ostvaruju drugi partijski interesi, kao što su na primer zapošljavanje, izbor i imenovanje naših kadrova u institucije sistema itd.''
Obzirom na partokratiju u svim sferama našeg društva, izgleda da sve ovo vodi ka tome da će kao direktori i učitelji i nastavnici postati partijski kadrovi, iako je ministar na početku pola sata govorio o želji da se poboljša kvalitet obrazovanja.
Obzirom da su promenjene odredbe o završnom ispitu u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, rekla bih da je bilo krajnje vreme da se promeni ovaj vid polaganja prijemnog ispita za srednje škole, u kome učenici imaju unapred data pitanja i odgovore.
Jasno nam je svima da Evropljanima, ka kojima hrli ova država, nije cilj da iz naše škole izlaze pametni ljudi, jasno nam je da oni nas planiraju samo za prostu radnu snagu i tržište za svoje proizvode, ali valjda bi mi sami trebalo da vodimo malo računa o ovakvim stvarima.
U skladu sa tim da će završni ispit u osnovnom obrazovanju prvi put polagati generacija koja školske 2010/2011. godine završava osmi razred, a da su prelaznim odredbama Predloga zakona utvrđene obaveze zavoda, Nacionalnog prosvetnog saveta i ministra da pripreme predlog za donošenje programa ovog ispita, očekujemo da će svi oni imati u vidu da su ti isti učenici ocenjivani osam godina, a da je završni ispit samo jedan dan, koji nikako ne bi trebalo da bude presudan, a da zanemari sve ono što su učenici postizali do tada.
U Glavi 10 Predloga zakona, u članovima 155. do 160, uređuje se novi koncept finansiranja obrazovanja. Prema ovom predlogu, sredstva za finansiranje delatnosti ustanova utvrđuju se na osnovu ekonomske cene za ostvarivanje programa obrazovanja i vaspitanja po detetu, odnosno učeniku (tzv. kapitaciona formula), na osnovu broja i vrste učenika koji se obrazuju i nekakvog korektivnog koeficijenta. Jasno nam je da je ovaj model predložen, jer zemlje u regionu koje su članice EU sprovode ovaj model, ali zar moramo baš sve što nekom drugom odgovara da prepišemo?
Šta će biti sa malim školama koje mnogo znače u svojim sredinama, naročito seoskim? Šta će biti sa hiljadama prosvetnih radnika koji će verovatno na ovaj način ostati bez posla?
U članu 160, kojim se reguliše obezbeđivanje sredstava za viši kvalitet obrazovanja, kaže se – ustanova može učešćem roditelja, dece i učenika, jedinice lokalne samouprave, donatora, sponzora ili od proširene delatnosti da obezbedi sredstva za viši kvalitet u oblasti predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Sredstva iz stava 1. ovog člana koriste se za poboljšanje uslova za obrazovanje i vaspitanje u pogledu prostora, opreme, nastavnih sredstava za ostvarivanje programa koji nisu delatnost ustanove, za ishranu i pomoć deci i učenicima.
Kako mislite, gospodine ministre, da u Beloj Palanci osnovna škola obezbedi dodatna sredstva od roditelja, donatora ili sponzora, ako je prosečna zarada već duži niz godina najniža u Srbiji, trenutno oko 12 hiljada dinara? A kako od lokalne uprave ako joj se zbog štednje maksimalno smanje sredstva iz Republike? Neće li Vlada na ovaj način dovesti u pitanje funkcionisanje nekih škola?
Beloj Palanci nije smetalo to što je tako siromašna da postane mesto sa najvećim brojem doktora nauka po glavi stanovnika, ali pitanje je da li ćemo uspeti i dokle da održimo taj trend.
Složila bih se sa prethodnim diskusijama da je krajnje vreme da se posebna pažnja posveti nečem lepom u našim školama, a to su talentovana deca i ona koja na takmičenjima pokazuju posebne rezultate. Da to sa novcem nema mnogo veze govori i to što je prošle godine prvo mesto na republičkom takmičenju iz biologije, pored svih univerzitetskih centara, laboratorija i instituta osvojila devojčica iz OŠ "Ljupče Španac" iz Bele Palanke.
Takođe bih se složila da je bila greška što ocena iz vladanja unazad neko vreme nije ulazila u srednju ocenu. Mislim da je ona na taj način možda izgubila svrhu i pozvala bih predstavnike Ministarstva da ozbiljno razmisle o tome da i u nižim razredima ocena iz vladanja bude brojčana i da utiče na opšti uspeh, jer mislim da bi to doprinelo pravovremenom prepoznavanju problema u razvoju učenika.
Kao dugogodišnji prosvetni radnik, radila sam i u srednjim i u osnovnim školama, moram kratko da se osvrnem i na član 88, kojim se reguliše da školski kalendar propisuje ministar do 1. juna, a da, što je vrlo neprecizno, učenici imaju školski raspust.
Mislim da će se mnogi prosvetni radnici složiti da u poslednje vreme imamo nešto previše tih tzv. raspusta. Zar zimski i letnji nisu bili potpuno dovoljni, pa prolećni i jesenji, pa uskršnji? Proces obrazovanja zahteva određeni kontinuitet u radu i mislim da ovoliki broj raspusta prekida taj kontinuitet i umanjuje rezultate rada, jer nijedan učenik raspust ne koristi da nadoknadi ono što je propustio.
Ne mogu da se ne osvrnem na više puta danas pomenuti tzv. inkluzivni pristup ili način rada, ali s jedne druge strane. Naravno da nemam ništa protiv ovakvog načina rada, ali kao nastavnik moram da apelujem na ministra da ima u vidu da za takav način rada treba obezbediti sve što je potrebno. Kao prvo, nastavni kadar dovoljno osposobljen za takav rad.
Zamislite nastavnika u učionici sa 30 učenika, koji treba svima da posveti dovoljno pažnje i vremena, a on još ima jednog ili dva učenika kojima je iz bilo kojih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju. Ne mislim da decu sa bilo kojom vrstom posebnih potreba treba obavezno upisivati u specijalne škole, ali onda treba da uradimo sve, pa i da uložimo koliko god je para potrebno, da ni ostala deca u odeljenju ne budu ni za šta uskraćena.
Dolazim iz škole u kojoj je oko 30% učenika romske nacionalnosti. Verujte mi da učitelji i nastavnici ulažu neviđene napore da ta deca završe osnovnu školu. Mislim da je ovo poseban problem koji zaslužuje značajnu pažnju Ministarstva. Nastavnici moraju posebno da rade sa roditeljima ove dece, jer oni ne vide svrhu školovanja. Od šestog i sedmog razreda počinju decu da vode da obavljaju sezonske poslove, devojčice se u tom razredu već udaju i slično.
Da li, gospodine ministre, mislite da jedan nastavnik može sve ovo da uradi, da još drži časove dopunske i dodatne nastave, priprema učenike za takmičenja, vodi pedagošku dokumentaciju, drži roditeljke sastanke, prisustvuje seminarima za stalno usavršavanje, čita i permanentno se usavršava, i još ima vremena za svoju decu?
Obradovaćete, gospodine ministre, ovim zakonom mnoge, a ja bih da vas podsetim da ste vi ministar i onih 102 hiljade prosvetnih radnika. Poslanička grupa SRS podnela je određeni broj amandman, u pokušaju da popravi ovaj predlog zakona i da ga dovedemo u stanje da može da se primeni u državi Srbiji. Hvala.

Narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani članovi predsedništva, gospodine ministre, Predlog zakona o kome danas govorimo odista nije prepisan iz neke evropske regulative ili direktive. Kao tekst, on je očigledno delo jednog radnog tima koji je formirao ministar za obrazovanje i tu se može, za razliku od nekih drugih primera i slučajeva, reći da je to zaista tako.
Ova skupština je usvojila dosta zakona koji su bili prepisani iz nekih evropskih zakonskih projekata. Mislim na EU, razume se, ovde to nije slučaj. Mada možda i to nije primedba na ovaj radni tim, možda samo zato što EU ne izdaje ni direktive ni regulative iz ove oblasti. Ona nju jednostavno ne reguliše. Ona je u EU gotovo u potpunosti u nadležnosti država članica.
Doduše, u ovom tekstu se provuklo, naročito u onom delu oko principa i ciljeva, dosta tih, rekao bih, ideoloških novotarija koje su došle od strane EU i koje su uglavnom sadržane u preporukama koje njeni organi daju državama članicama. Te preporuke, kao što sama reč kaže, nisu obavezujuće i baš u oblasti obrazovanja one se i najmanje praktikuju, koriste i usvajaju od strane država članica.
Izgleda da smo mi tu bili jako prilježni i da smo ih u velikoj meri prihvatili i koncentrisali, plasirali u ovaj prvi deo zakona o načelima. Ilustrovaću to samo jednom stvari, samo jednim načelom, da bih pokazao koliko je to u ovom slučaju bilo besmisleno i krajnje nepotrebno.
To je načelo nediskriminacije. Ono se u ovom predlogu zakona pominje ili se obrazlaže, ili se čak normira u nekoliko članova. Ako nisam neki preskočio, u svakom slučaju, u članu 3 stav 1, u članu 4. tačka 15), u članu 6. stav 1, čitav član 44, koji ima četiri ili pet stavova, posvećen je zabrani diskriminacije ili načelu nediskriminacije.
Nesreća primene ovog načela je baš zato što se ono ovako štedro postavlja u zakonu o obrazovanju. Obrazovni sistem tradicionalno u ovoj zemlji, uzimamo u obzir neku stariju istoriju, i Kraljevinu Jugoslaviju, socijalističku Jugoslaviju, Miloševićev režim 90-ih, postoktobarski režim, tradicionalno ima jedan vrlo egalitarni vrednosti stav. To je karakteristika obrazovnog sistema na ovom području. Svi mi koji smo ušli u sistem obrazovanja relativno davno i kroz njega prošli, kroz sve njegove faze, pa i stepene, teško ćemo moći da potvrdimo da je neki princip, da je bila nekakva diskriminacija u bilo kom pogledu primenjena u tom sistemu obrazovanja.
Ovi režimi su bili manjkavi po mnogo čemu. Uzmimo posleratni socijalistički i komunistički režim, ili režim 90-ih, ili konačno i ovaj postoktobarski, ali u oblasti obrazovanja on je davao, po pravilu, najbolje rezultate relativno gledano, u odnosu na ostale društvene podsisteme.
Zaista, svi su imali nekako jednak pristup, manje-više, razume se koliko su uslovi to dopuštali, ili koliko su to dopuštale sredine, neke koje su bile reprezentativne i razvijene, to su mogle bolje da ostvare, kao što je bio Beograd i centri nekadašnjih republika. Neke, kao recimo manje razvijene sredine, u mnogo manjoj meri. Ali, princip egalitarizma, egalitarnosti bolje rečeno, koji je po meni potpuno opravdan za oblast obrazovanja, bio je prisutan.
Gde baš na ovom primeru da u tako velikom broju insistirate na ovom principu nediskriminacije? Potpuno neopravdano. Prosto mi se čini da je to jedan onako spoljašnji sastojak čitavog ovog ansambla principa, koji je došao iz neke tako potrebe da se, eto, igramo tih evropskih ideja.
Kažem da se igramo zato što sa evropskim idejama je stvar takva da ih ili primenjujete ili ne primenjujete. Možete da izražavate vaše idolopoklonstvo prema njima ili da ih stalno pominjete, da ih stavljate u neke simbole vidljive na kapama i na kompjuterima itd, ali stvar je kako živite i kako funkcioniše i vaš privatni život, i vaš javni život i sistemi u okviru tog javnog života, posebno kada je reč o obrazovanju.
Dakle, to je jedan aspekt koji dosta karakteriše tu ideološku potku ovog zakona, a koji uopšte nije bio potreban. Nije potreban obzirom na stvarnost i na celu istoriju koliko je poznajemo, koliko je ja poznajem u ovom slučaju ili koliko sam je živeo kao čovek koji je prošao kroz sisteme obrazovanja u više režima kod nas i u našim prilikama.
Druga možda veća primedba pravno-sistemski gledano za ovaj zakon jeste to da je predvideo jako veliki broj organa i institucija koje treba da realizuju sve te principe, načela, ciljeve, oblike, procese itd.
Sistem je preorganizovan. Ima jako puno tih organa. Mogle bi neke funkcije da se spoje bez neke velike posledice. Imamo dva nacionalna saveta, mada se ovaj drugi ne zove nacionalni, ali vrši istu funkciju, savet za stručno obrazovanje, dva zavoda, veliki broj centara, veliki broj upravnih organa itd.
Osim toga, zakon je prenormiran. Ima jako puno normi koje su nepotrebne, koje su uopštene, ili su pak suviše detaljne. Tu nije napravljena neka normalna nomotehnička mera između uopštenosti norme i njene konkretne primene.
Da ne bih pričao apstraktno, navešću primer jednog dela zakona. Odredbe o direktoru ustanove; ima svega šest članova koji regulišu status položaja, ovlašćenja, način biranja direktora. U tih šest članova imate bar 55 stavova i bar 50-ak tački koje regulišu ove stvari vezane za direktora. Da to sada ne dokazujem kvantitativno, da ne bih trošio vreme, ali se može lako proveriti.
Naime, ovaj tim je napisao jedan mali zakon o direktoru ustanove. Pogledajte samo da li je moguće to sažeti? Da li je moguće 15-ak tačaka ovlašćenja direktora sažeti u pet, a da se ništa ne izgubi? Meni se čini da je moguće. Ili desetak tačaka o njegovom opozivu ili smenjivanju sažeti u neki manji broj.
Prosto, teško će to biti primenjivati ako je taj jezik prava ili zakona u ovom slučaju toliko razvučen i ekstenzivan. Takvih primera ima zaista mnogo i prosto bih skrenuo pažnju na jedan manir u našem zakonopisaniju koji nije došao do jednog nivoa kratkog i jasnog izražavanja i pisanja.
Kada je reč o mnogim detaljnim odredbama ovog zakona, imaćemo prilike da razgovaramo u nastavku ove rasprave kada bude reči o pojedinostima itd, ali bih skrenuo pažnju na jedan član ne zato što je u pitanju član, nego zato što je u pitanju problem u vezi sa kojim je napravljen jedan veliki propust.
To je nešto što se ovde naziva obrazovanje i vaspitanje u inostranstvu. Celu tu stvar reguliše samo jedan član – 92, i to vidite na koji način. Pošto je kratak, pročitaću ga, neće vam biti dosadno.
"Za decu i učenike koji borave u inostranstvu može da se organizuje obrazovanje i vaspitanje na srpskom jeziku po posebnom programu".
Na koga se tačno misli ne može se videti, ali ajde da zamislimo svu našu decu koja žive u inostranstvu i borave. Tu spadaju, po mom mišljenju, ako sam u pravu, možda i nisam u pravu, ne samo deca, ljudi koji rade povremeno tamo ili rade u našim diplomatskim službama itd, već i deca čitave kategorije stanovništva koju oni, domaćini, zovu strani radnici.
Ta oblast je strašno zapuštena i u bivšoj Jugoslaviji bila, ali od svih jugoslovenskih republika koje danas postoje i imaju takve aktivnosti u svetu Srbija je tu najzaostalija, pre svega tamo gde je to stanovništvo skoncentrisano radno, u zapadnoj Evropi itd.
Potpuno neuređena oblast, sticajem okolnosti znam nešto o tome. Nisam se time bavio, ali znam da se svi ljudi žale da ta deca idu u sisteme obrazovanja tih domicilnih država, Nemačke, Francuske itd, ali nastava na srpskom jeziku koja se njima organizuje je krajnje slaba, neorganizovana, ne daju se sredstva. Oni prosto negoduju i protestuju zbog toga u najvećem broju slučajeva.
Jednoj takvoj oblasti je moglo da se posveti bar onoliko članova i onoliko odredaba zakona koliko je posvećeno mogućnosti stranih država i stranih privatnih lica da osnuju obrazovne ustanove u Srbiji, bar toliko. Uporedite te članove, pa ćete videti koliko je posvećeno uređenju jedne, a koliko uređenju druge stvari.
Osim toga, ovaj mali stavčić koji sam citirao, gde se ne kaže da treba ili je obaveza to osnovati, on je propraćen drugim stavom, gde se zapravo kaže da ministar praktično uređuje tu stvar. Mislim da nije bila zdrava ideja u pitanju (Predsednik: Vreme, gospodine Samardžiću.), pošto je stvar zapuštena, zapostavljena i pošto njoj nije posvećena određena pažnja, prosto je gurnut ministru taj problem da se time bavi.

Vreme poslaničke grupe jeste iskorišćeno, a gospodin Šami kao ovlašćeni predstavnik ima još četiri minuta.
Gospodin Zoran Mašić ima reč. Vaše preostalo vreme je još sedam minuta.