Ne znam šta ste u mojim rečima prepoznali kao loše ponašanje i loše reči o ministru, odnosno poslaniku Velimiru Iliću. Samo sam htela da kažem ono što jeste činjenica, da nismo samo ja kao ministar finansija ili ova vlada odgovorni za ovoliko zaduživanje. I to je tačno. Recite mi da nije. Mislim da jeste. Nešto što nije plaćeno nekada, plaća se sada. Odgovornost je zajednička. Samo sam htela da kažem da nije samo moja i ove vlade, nego i nekih pre.
Još jedan, možda odgovor na pitanje – gde su otišle devizne rezerve. Ne znam da li gospodin Radulović zna šta se krije iza podatka deviznih rezervi, onoga što on misli da je veliki uspeh svake vlade - koliko je ostavila deviznih rezervi.
Htela bih da kažem da je visina deviznih rezervi, pre svega, bila rezultat veoma restriktivne politike Narodne banke Srbije. Kada uđete u strukturu šta su te devizne rezerve, videćete da je najveći deo deviznih rezervi u suštini obavezna rezerva koju NBS nameće poslovnim bankama.
Zašto su smanjene devizne rezerve? Hoću da vas podsetim da su oktobra 2008. godine, na prvu vest o tome da je propala neka banka, u roku od mesec dana građani ove zemlje izvukli više od milijardu evra štednje. Dakle, zbog pada devizne štednje, koja se srećom ponovo vraća, smanjene su devizne rezerve.

Reč je tražio narodni poslanik Miloš Radulović. Da li želite repliku?

Gospođo ministar, kao što znate, predložili smo zakon o osiguranju depozita. I jedno pitanje za vas – da li je vaš državni sekretar optužio DSS za širenje panike među građanima Srbije i defetizam? I da imate eminentne stručnjake koji su na savetovanju bankara ovde u Srbiji rekli da je zbog neblagovremenog reagovanja Vlade građanstvo izvuklo preko milijardu evra štednje, odnosno depozita.
Da vas pitam na kraju, da li su poslanici odgovorni što postavljaju vama tako nezgodna pitanja ili ste odgovorni vi iz Vlade što ste dozvolili da tako odu devizne rezerve? Šta je razlog zašto je kurs skočio, kada smo vas upozoravali, sa 75 na 95?
Postavljali smo pitanje i na Odboru za finansije, ali ni od koga nismo dobili odgovor, ko je kupio devize? Ko je otkupio devize? Ko je izvršio pritisak na devizne rezerve da se pojača toliko tražnja u odnosu na priliv? Zašto nam ne odgovorite na to?
Da li su to monopolisti? Da li su banke iznele sredstva iz zemlje ili su monopolisti, kojima ste dali povlašćeni položaj, mogli da ih otkupljuju za uslugu što su napravili ovu vladu? Ovu vladu, na čijem čelu je Boris Tadić i DS, formirali su, ponavljam još jednom i to sam više puta rekao, uvoznički lobi, monopolisti i ambasadori pojedinih zemalja. Zato ova vlada ne radi u interesu građana Srbije, već radi isključivo u interesu interesnih grupa.

Narodni poslanik Dejan Mirović želi da govori kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.
Pre nego što vam dam reč na osnovu člana 27, obaveštavam narodne poslanike da sam upozorena od strane stručnih službi da se član 93, koji govori o redosledu davanja reči u toku sednice, ne primenjuje striktno, a da je potrebno da se 1. stav, četvrta alineja, primenjuje striktno i strogo, da ne bi dolazilo do nepotrebnih zabuna u toku sednice.
Četvrta alineja stava 1. glasi – predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe, koji ima pravo da govori do 20 minuta, s tim što ovo vreme može podeliti u dva dela po 10 minuta - za uvodno izlaganje i završnu reč,'' te će se svaki naredni govornik, a na osnovu obaveze koju predstavlja 1. stav, alineja 4, biti pitan u 10. minutu i prekidan tokom govora da bi bilo striktne primene člana 93. stav 1. alineja 4.
Narodni poslanik Dejan Mirović ima reč.

Dame i gospodo, SRS je protiv predloga zakona koje danas razmatramo, zašto što predviđaju dalje zaduživanje Srbije u iznosu od oko 350 miliona evra.
Tačnije, Republika Srbija se zadužuje kod Evropske investicione banke za 250 miliona evra, kod tri zapadne banke koje rade na teritoriji Republike Srbije za 90 miliona evra i kod Svetske banke za oko 10 miliona evra.
U tom kontekstu, Predlog zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke i Narodne banke Srbije u vrednosti od 250 miliona evra, tačnije Predlog zakona u kome se reguliše Apeks zajma za mala i srednja preduzeća, u potpunosti pokazuje koliko su neargumentovane tvrdnje da nam Evropska investiciona banka daje pomoć.
Kada se analizira ovaj predlog zakona, više je nego jasno da se ne radi ni o kakvoj pomoći, kako to navode neki potpredsednici Vlade, već o veoma nepovoljnom kreditu. Ovaj predlog zakona pokazuje i koliko su površne tvrdnje nekih političara da Srbija ne može da se razvija bez kredita Evropske unije.
U suštini, kredit Evropske investicione banke, koji mi danas razmatramo, najviše će koristiti bankama iz Evropske unije koji rade na teritoriji Republike Srbije. U Predlogu zakona piše – da finansiranje svakog pojedinačnog projekta koji finansira Evropska investiciona banka mora biti predmet sporazuma o zajmu između Narodne banke Srbije i posrednika i krajnjeg korisnika. Posrednik je, po definiciji iz Predloga zakona, bilo koja banka ili finansijska institucija na teritoriji Republike Srbije koju odabere Evropska investiciona banka.
Ako ovome dodamo činjenicu da je oko 75% bankarskog sektora u Srbiji u rukama zapadnih banaka, biće jasno ko će najviše zaraditi na ovom kreditu Evropske investicione banke. Dakle, fraza da Srbija mora da ide putem Evropske unije i slično, jer nam ona navodno daje povoljne kredite, daleko je od realnosti. Ove fraze nemaju uporište u ekonomskim podacima.
Povodom rasprave o ovom kreditu treba istaći da mi iz Srpske radikalne stranke uvažavamo gospođu Dragutinović i cenimo njen odnos prema parlamentu. Znamo da kao doktor ekonomskih nauka pokušava da ekonomskim argumentima i definicijama, a ne jeftinim populizmom, kao neke njene kolege, odbrani ekonomsku politiku ove vlasti.
U tom kontekstu korektnog odnosa gospođe Dragutinović, neophodno je bilo da se u ovom parlamentu, povodom ovog predloga zakona, koji će Srbiju po svemu sudeći zadužiti za dodatnih 250 miliona evra, pojavi guverner Narodne banke Srbije. Ne samo zato što on predstavlja instituciju koja se navodi kao jedna od tri strane u ovom finansijskom ugovoru, i ne samo zato što se u ovom ugovoru, tačnije kreditu od 250 miliona evra, Narodna banka pojavljuje kao agent u ime zajmoprimca, tačnije Ministarstva finansija, kao što se to navodi na početku ugovora, već, dame i gospodo, zato što se prema ugovoru Narodna banka Srbije obavezuje da odobri izbor Evropske investicione banke za posrednika ili banku koja će zarađivati na tim dodatnim kamatama.
Dakle, nas bi, da je kojim slučajem ovde guverner, interesovali upravo kriterijumi za taj izbor banaka na našem bankarskom tržištu, jer strahujemo da bi kao i do sada na našem bankarskom tržištu prednost imale strane, tačnije zapadne banke.
Na takav zaključak nas upućuje podatak da samo austrijske banke imaju monopolski položaj od skoro 30%. Ipak, radi istine treba reći i da na NBS ili agent za zajmoprimca iz ovog ugovora poslala izveštaj za 2008. godinu ovom parlamentu pre nekih dvadesetak dana. Upravo podaci iz ovog izveštaja NBS jasno pokazuju zašto ne treba prihvatiti predloge zakona koji Republiku Srbiju zadužuju za dodatnih 350 miliona evra.
Naravno, tolika je minimalna vrednost ovog kredita, koji nam navodno velikodušno daju Evropska investiciona banka, tri zapadne banke koje rade na teritoriji Republike Srbije, kao i Svetska banka. Kada ovoj ogromnoj cifri dodamo kamate i nepovoljne uslove predviđene ovim predlozima zakona, tačnije i zaradu stranih banaka na teritoriji Republike Srbije, koja je samo u 2008. godini iznosila 470 miliona evra, onda će biti jasno ko će imati najviše koristi od ovih lihvarskih i štetnih kredita.
Osnovni podatak u izveštaju NBS koji nas je opredelio da budemo protiv daljeg zaduživanja Republike Srbije i protiv ovih predloga zakona je onaj o visini spoljnog duga naše zemlje.
Na primer, prema podacima NBS, spoljni dug Srbije u 2008. godine iznosio je oko 30 milijardi dolara ili oko 21 milijardu evra. Prosečna kamatna stopa je na ovaj dug, prema istom izvoru, iznosila oko 5%. Dakle, Srbija je samo na osnovu kamate bila dužna da u 2008. godini isplati oko 1.500.000.000 evra inostranim poveriocima.
Takođe, prema podacima NBS, na osnovu glavnice isplaćeno je još 2.300.000.000 evra, ponovo poveriocima u inostranstvu. Dakle, milijarde evra su u 2008. godini otišle u inostranstvo iz Srbije samo po osnovu spoljnog duga, milijarde evra, koje su mogle biti upotrebljene za poboljšanje našeg zdravstva, školstva, pomoć najsiromašnijima, pomoć našoj vojsci i policiji, kao sredstva za pravosuđe, penzije, povećanje plata i borbu protiv nezaposlenosti.
O kolikoj se sumi radi najbolje pokazuje poređenje sa sumom koja je planirana za ukupne rashode budžeta usvojenog krajem 2008. godine. Ta suma je iznosila po tadašnjoj vrednosti oko osam milijardi evra. Umesto da je ovih nekoliko milijardi evra upotrebljeno da se pojača budžet za nekih 20% do 30%, što bi se neminovno odrazilo na povećanje standarda naših građana i bolje funkcionisanje naše države u teškim i kriznim vremenima, vlast je, zbog pogrešne ekonomske politike koju u suštini određuje MMF, preusmerila ova sredstva ka onima koji su odavno mnogo bogatiji od nas, ka inostranim poveriocima iz bogatih zemalja EU.
Tako u suštini građani Srbije milijarde evra, koje bi mogle da ojačaju budžet ove države za 20% do 30%, preusmeravaju ka bogatim zemljama EU pomoću otplate štetnih kredita, kakav je onaj koji danas razmatramo.
Građanima povodom ovih kredita treba reći istinu, a ona je da će oni u narednim godinama, verovatno i u decenijama, ako se nastavi ovakva pogubna politika zaduživanja, raditi samo zbog otplate kamata na kredite. Naravno, oni koji su povezani sa interesima međunarodnih banaka će imati koristi.
Na primer, u Predlogu zakona o kreditu koji daje Svetska banka navodi se da će se u skladu sa smernicama Svetske banke primeniti posebna procedura nabavke međunarodne robe, posebna procedura za konsultantske usluge, posebna pristupna naknada od 26.000 evra i da će postojati jedinica za koordinaciju projekata.
Ovome svakako treba dodati da je praksa Svetske banke da, u skladu sa ovim prethodno navedenim smernicama, projekte dodeljuje tzv. stručnjacima za nabavku ili akreditovanom osoblju, koji određuju listu ugovora, procenat nabavke, metode nabavke. Takođe, te osobe moraju da ispunjavaju uslove da imaju nekoliko godina staža pri Svetskoj banci. Njihov rad nadzire regionalni savetnik za nabavke.
Kada ovo imamo u vidu, da li iko razuman smatra da će ti ljudi doneti odluku koja ne favorizuje strana preduzeća na štetu srpskih. Tačnije, Svetska banka u praksi daje pare zapadnim proizvođačima da bi oni instalirali svoju robu u srpskim preduzećima, bolnicama ili drugim ustanovama. Posle toga ide i remont i krug zarade inostranih poverilaca produžava se i dalje.
Zbog ovih razloga mi se protivimo zaključivanju ovako štetnih ugovora koji dovode do većeg zaduživanja Republike Srbije samo zarad daljeg bogaćenja zapadnih firmi i banaka.
Naravno, uvažena gospođa Dragutinović će verovatno u okviru ove rasprave upotrebi argument da treba razlikovati privatni i javni dug. U tom kontekstu će zaključiti da Republika Srbija, u odnosu na svoj bruto domaći proizvod, nije prezadužena zemlja.
Takođe, da je kojim čudom guverner Narodne banke ovde ili Sajmon Grej, predstavnik Svetske banke, koji treba da bude jedan od potpisnika ugovora koji danas razmatramo i koji nam inače neprestano drži lekciju u našim medijima kako mnogo izdvajamo za pomoć našim preduzećima, oni bi možda upotrebili sličnu argumentaciju. Ipak, podsetiću uvaženu gospođu Dragutinović i sve vas da je ne tako davno, godine 1983. (Predsedavajuća: Deset minuta.)... nastavio bih ako mogu.
Godine 1983, u istoj ovoj sali, održana je čuvena noćna sednica tadašnje Savezne skupštine SFRJ. Ona je bila kulminacija ovog procesa spajanja javnog i privatnog duga, o kome mi danas govorimo i na koji upozoravamo, koga prikriva Sajmon Grej.
Evo šta o tom procesu piše ugledni profesor dr Predrag Jovanović-Gavrilović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Ministar sigurno zna da je profesor Jovanović-Gavrilović naš vodeći stručnjak u oblasti međunarodnog poslovnog finansiranja. Uostalom, njegov udžbenik „Međunarodno poslovno finansiranje“ se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.
On je napisao u naučnom radu pod naslovom „Zaduženost Srbije i donacije“ sledeće – Ona druga Jugoslavija je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka naglo uvećala svoje dugove prema inostranstvu. MMF se predstavljao kao neutralni posrednik između dužnika i poverilaca, ali jasno je bilo da su mu interesi poverilaca bili mnogo bliži. Tada je dužnicima prećeno da ukoliko se ne postigne dogovor da će doći do zaplene njihove imovine u inostranstvu, ambasada, brodova i aviona".
Zatim dr Predrag Jovanović-Gavrilović navodi konkretne cifre. Spoljni dug druge Jugoslavije bio je 1974. godine 5 milijardi dolara, a 1980. godine već 19 milijardi. Uvažena gospođa Dragutinović će sigurno reći da nije ista vrednost dolara tada i sada, i mi se slažemo sa tom konstatacijom, ali svakako treba tome dodati i činjenicu da je bivša Jugoslavija imala nekoliko puta više stanovnika nego Republika Srbija.
Zatim dr Jovanović-Gavrilović navodi - "1979. godine Jugoslavija je zabeležila rekordan deficit u platnom bilansu u iznosu od tri milijarde 670 miliona dolara, što faktički znači da se samo u toj godini spoljni dug povećao za toliko. U 1981. godini ukupan dug Jugoslavije prema inostranstvu je premašio iznos od 21 milijardu dolara.
Pod pritiskom tereta spoljnog duga Jugoslavija je bila prinuđena da pregovara o reprogramiranju prispelih obaveza. Na noćnoj sednici Savezne skupštine, maja 1983. godine, o pritisku svedoči i što je ta sednica održana u noći, kada joj vreme nije, Jugoslavija je bila prinuđena da prihvati suverenizaciju duga. Od tadašnjih oko 18 milijardi duga, samo 4,5 milijardi je bilo državni i od države garantovan dug, a ostatak je predstavljao dug preduzeća i poslovnih banaka, mogli bismo reći privatan dug.
Pod pritiskom poverilaca i Međunarodnog monetarnog fonda Jugoslavija je bila prinuđena da celokupan dug prihvati kao državni - otuda taj naziv suverenizacija duga. Da smo bili u nekoj drugačijoj situaciji, mogli bismo da kažemo da država ne odgovara za komercijalne dugove pojedinih preduzeća i banaka, i neka o toj naplati svojih potraživanja brinu samo zajmodavci" - zaključuje naš vodeći stručnjak u oblasti međunarodnih poslova i finansija sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Dakle, dame i gospodo, na osnovu prethodno iznetog je jasno da nas čeka suverenizacija duga i nikakve fraze to ne mogu sakriti, jer nažalost jasno je da je pregovarački položaj Republike Srbije sada još teži nego što je bio onaj druge Jugoslavije, te ne tako davne 1983. godine.
U tom kontekstu, prema već citiranom izveštaju Narodne banke Srbije za 2008. godinu, spoljni dug javnog sektora je na kraju decembra 2008. godine iznosio 6 milijardi i 387 miliona dolara, što čini 29% ukupnog duga. Dakle, to je neka približna cifra onoj koja je navedena za bivšu Jugoslaviju, ali tada nije postojao takav monopol stranih, tačnije zapadnih banaka na teritoriji Republike Srbije, niti je privatni dug tako nekontrolisano rastao.
Prema izveštaju NBS, stanje spoljnog duga privatnog sektora, preduzeća i banaka na dan 31. decembra 2008. godine je iznosilo 15 milijardi i 400 miliona evra ili oko 71% ukupnog duga. U tom kontekstu dug bankarskog sektora je smanjen za 1,5% u odnosu na kraj 2007. godine, ali spoljni dug preduzeća na kraju godine iznosio je 11 milijardi i 500 miliona evra, što je povećanje za skoro neverovatnih 49,6% u odnosu na kraj 2007. godine. Dakle skoro 50% za godinu dana, to je prosto da se ne poveruje.
Takođe, za razliku od javnog i dugova banaka, privatni dug preduzeća je drastično povećan u proteklih nekoliko godina. Ovome treba dodati i sledeće podatke iz izveštaja NBS - spoljni dug u dolarima u periodu 2000. do 2008. godine rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,9%, dok je to u evrima iznosilo oko 8%. Na takva kretanja je uticao pad vrednosti dolara u odnosu na evro. Učešće evra je povećano sa 40% na kraju 2001. na 78% na kraju 2008. godine.
U tom kontekstu, ukoliko bi se uzela bazna vrednost na dan 31. decembra 2001. godine, datum posle koga je uveden evro, kako se navodi u ovom izveštaju NB, ukupno povećanje spoljnog duga na kraju 2008. godine u odnosu na kraj 2001. godine iznosilo bi stvarno neverovatnih 88%. Takođe je taj rast u dolarima, zbog slabljenja te valute, više nego udvostručen.
Dakle, Srbija se skoro nekontrolisano zadužuje i nikakve tvrdnje da se radi o javnom i privatnom dugu i da to odvojeno treba posmatrati, kao da se dešava u nekoj drugoj zemlji, to ne mogu da demantuju, jer prosta logika nam pokazuje da je MMF glavni kreator ekonomske politike ove zemlje.
Uostalom, i uvažena gospođa Dragutinović, u jednoj izjavi od 11. aprila 2009. godine je navela - da će se svaka tri meseca Vlada Srbije dogovarati sa MMF-om oko analize ekonomske politike. U tom kontekstu ne treba sumnjati da će kad-tad MMF zahtevati od Republike Srbije suverenizaciju dugova, upravo na isti način kao što je uradio u slučaju bivše Jugoslavije 1983. godine i što je usvojeno u ovoj istoj sali.
Dakle, pre ili kasnije, i to naši građani i svi mi u ovoj sali treba da znamo, naša država će morati pod pritiskom i ucenama MMF da preuzme i privatni dug, koji se, kao što smo to već videli, povećava ogromnom brzinom.
Zato smo mi iz SRS protiv daljeg zaduživanja ove zemlje i ovog naroda, zato smo mi protiv daljeg zaduživanja od 350 miliona evra. To su ogromne pare, a država treba da ih nađe na nekom drugom mestu, ako su već neophodne. Mi ćemo to jasno reći.
Oporezivanjem kompanija, kao što je kompanija "Delta", to su ti monopolisti o kojima se ovde priča, koji imaju prihode od tri milijarde evra godišnje samo zbog svog monopola. Takođe je trebalo hladne glave razgovarati sa Rusima, ozbiljnije i pre u sklopu strategije, a ne sada kada je kriza na svom vrhuncu, jer oni neće tražiti suverenizaciju duga, uništavanje socijalnog i državnog programa zarad plaćanja kredita, kao MMF i Svetska banka - što to ne reći, kao povezana institucija.
Potpuno je nelogično u tom kontekstu da se ova država zadužuje kod te banke i MMF-a, dok ministar finansija Ruske Federacije gospodin Kudrin, u izjavi od 28. maja ove godine najavljuje kupovinu hartija od vrednosti, upravo od MMF-a, od 10 milijardi dolara. Dakle, to nema više veze ni sa ekonomijom ni sa dogmom i utopijom o raju koji nas navodno čeka na zapadu i u Briselu.
U tom kontekstu ovog ključnog pitanja svesni smo da će predstavnici vlasti pokušavati da obore nešto što je neoborivo, a to je činjenica da Republika Srbija ide ka neizbežnoj suverenizaciji duga, tačnije spajanju privatnog i javnog duga, i u tom sklopu dokazivanja nemogućeg. Jedna od tvrdnji će sigurno biti - da, MMF ima dobre namere prema nama.
Međutim, mi smo uvereni da ako je MMF nagovorio tadašnju vlast SFRJ da umesto 4,5 milijardi dolara javnog duga preuzme obaveze za još 14 milijardi dolara javnog duga, nikakve fraze o kretanju između spoljnjeg duga i BDP-a to neće moći da ospore. Neutralna ekonomska analiza će pokazati ovu istinu i ona pokazuje koliko je štetno dalje zaduživanje ove zemlje.
Na primer, već citirani naš vodeći stručnjak za međunarodne poslove finansija, u svom naučnom radu o zaduženosti Srbije, napominjem inače da je taj naučni rad objavljen 2007. godine, pre početka ove ekonomske krize, tvrdi sledeće: "Kada neki aktuelni političari žele da pokažu da naš spoljni dug nije veliki i da se zapravo smanjuje, ističu da je u 2000. godini spoljni dug predstavljao 120% društvenog proizvoda, a danas samo 60%, što bi trebalo da pokaže da je stepen zaduženosti upola manji.'' Računski je to tačno, ali je procena vrednosti društvenog proizvoda za 2000. godinu nerealna. Tzv. međunarodna zajednica...

Dvadeset minuta, narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku je iskorišćeno.
Da li želi reč još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa?
Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog i načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku dale poslaničke grupe: Nova Srbija, DSS, Napred Srbijo, SRS; ukupno je prijavljeno 11 govornika.
Prva, a po redosledu prijava za reč je narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Milan Lapčević. Ima reč narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, pred nama je set zakona, odnosno set odluka kojima treba da se Srbija zaduži za novih preko 350 miliona evra. Morala bih gospođu ministar da podsetim na to da je dug uvek zao drug i da kamata nikada nije povoljna. Podsetiću vas, pošto znam da ćete vi to razumeti, na jedan trenutak iz naše istorije, koji se doduše ne proučava mnogo u udžbenicima, ali je prisutan i zna se.
U jednom trenutku kralj Petar Karađorđević je potrošio svoju godišnju apanažu pre vremena i, šta će, pozvao je tadašnjeg najčuvenijeg ministra finansija, Lazara Pačua da mu odobri zajam jer je udavao kćer. Lazar Paču, čuvar narodnog blaga, ga je odbio, ali je bio dovoljno dobronameran da mu organizuje sastanak sa najviđenijim i najuglednijim beogradskim trgovcima, jer je smatrao da bi oni mogli da mu pomognu i da mu oni daju taj zajam. Prilično se kralj preznojio, ali je sa trgovcima svakako završio taj posao, sa svojim ministrom finansija nije mogao.
Dakle, to je jedan primer koga treba da se sećamo i koji treba da nam bude za nauk zauvek i svakako želim da vam to bude uzor. Ta vrsta ličnog integriteta kada su finansije u pitanju, odgovornost prema narodu i državi, treba zauvek da bude u kabinetu svakog ministra finansija. Ne želim ništa negativno osim poučnog da vam poručim.
Nema dobre namere nikada kod onih koji nas kreditiraju, koji su zajmodavci, kod njih postoji samo jedna stvar, to je interes. I kada je novac u pitanju, uvek je interes. Kada je država u ovakvom trenutku, ekonomskom, ona mora voditi računa da se ne prezaduži.
Uopšte nema sreće u razlici između prideva da li smo prezaduženi ili zaduženi. Mi smo zaduženi i to je naše faktičko stanje i to će definitivno neko morati da vrati. Sigurno će to na naplatu da dođe i doći će sa kamatama. Kamata, ma kakva kamatna stopa bila, govorim jezikom običnih ljudi, građana, nisam ekonomista, samo sam domaćin svoje kuće koji mora da vodi računa o svakom dinaru, dakle, kamata nikada nije povoljna. Znam one osnovne veštine kojima moramo uvek da ih izbegavamo.
U ovom trenutku u Srbiji je privreda vrlo skromna, izvoznih tržišta gotovo da i nema, manje od milion ljudi radi i iz njihovog rada mora da se finansira sve: skoro je milion i po nezaposlenih; mora da se puni budžet, da se finansira penzioni fond, da se stvori za skoro osam miliona građana sve ono što treba da održi život ili privid života.
Bilo bi dobro, svakako, da objasnimo građanima Srbije šta se nama istinski događa, i to nije odgovornost ministarke finansija, to je odgovornost celokupne političke javnosti. Dakle, da stvari nazovemo pravim imenima, tranzicija je eufemizam za revoluciju, ona nije oružana, ali nije bez žrtava i to ozbiljnih žrtava koje podnosimo iz dana u dan, bez obzira da li su one u ekonomskom ili svakom drugom smislu.
U tranziciju smo naravno nevoljno, sticajem svetskih vetrova, usisani, i globalizacija, u koju smo takođe usisani, nije ništa drugo nego jedna ozbiljna privatizacija sveta od nekoliko moćnih imperija koje hoće da u svoje privatno vlasništvo uzmu sve svetske resurse. Toga smo svi svesni i to moramo svojim građanima da objasnimo da bi i oni lakše, ozbiljnije i odgovornije se odnosili prema ovom teškom ekonomskom trenutku. A koji za Srbiju do sada pa nije bio težak.
U ovom trenutku jedinoolakšavajuća okolnost za Srbiju jeste što smo mi najmanje pojedinačno, odnosno po glavi stanovnika, kako se to kaže, zaduženi u regionu. To dugujemo svojoj poslovičnoj mudrosti i odgovornosti stečenoj silom prilika 90-ih godina, onih ratnih godina kada smo naučili sve i svašta, kada smo jeli lažnu čokoladu, koristili lažnu vegetu, pravili lažni deterdžent za pranje posuđa itd, i od nemogućeg činili moguće, pa smo sad shvatili da ne smemo da poletimo baš na sve kredite i sve one ponude šarene na koje su poletale zemlje u okruženju.
Videli smo najnoviji primer Hrvatske u kojoj su, evo, za vas jedan kompliment, gospođo ministar, Hrvati kada su došli do bankrota morali da pozovu jednu damu i da joj predaju kormilo države, verujući da će žena to svojom mudrošću, pragmatičnošću da izvuče. Želim joj svaku sreću. Teško da će uspeti, ali verujem da će svakako dati sve atome snage da svojoj zemlji pomogne.
Dakle, ono što u ovom trenutku kao ministar morate da znate je da ne treba da budete partijski ministar, da ne treba da podlegnete politici, trenutnoj, dnevnoj, svakodnevnoj, potrebama ovih partijskih vetrova. Videli smo, i svi smo o tome govorili, koliko se budžetskih mesta otvorilo.
Ovaj dug koji uzimamo za popunjavanje deficita u budžetu treba da bude opominjući i molim vas da sve svoje, pre svega, pozitivne vibracije i pozitivnu energiju usmerite ka tome, onako materinski, što ste do sada nekoliko puta u svojim istupima pokazali, da ovaj narod ne zadužimo još više, još teže i još skuplje. Teško se to može izbeći, ali verujem da ćete bar učiniti dovoljno, koliko je to u vašoj moći i koliko budete mogli.
Opet vas vraćam na gospodina Pačua, na Lazu Pačua čuvenog, da se oduprete svim mogućim autoritetima, bez obzira sa koje funkcije dolazili i šta oni zahtevali. Dakle, "ne može, vaše visočanstvo, potrošili ste što vam je sledovalo", tako je on reagovao i kralj se pred njim povukao. Reagujte tako i Srbija će vas sigurno slaviti.
Dakle, ono što u ovom setu zakona Nova Srbija prepoznaje, to su novih 350 miliona duga i to je, bojimo se, dug koji možda u ovom trenutku Srbiji nije bio potreban. Prepoznaju se tu mnoge druge stvari, mislim da je gospođa Tabaković o tome vrlo iscrpno i vrlo stručno govorila. Primetila sam da ste to beležili i nadam se da ćete to proveriti, to su svakako činjenice, jer i ona je iznela detalje, činjenice i dokumenta koja može da vam stavi na uvid.
Očekujemo, kad ste već stavljeni pred svršen čin i dovedeni u ove sitne sate, jutarnje sate, jer ovo Srbija gleda ujutru, da predočite ova tri zajma, kredita, bilo kako da se zovu, u svakom slučaju duga, da znate da nema ničega tu povoljnog, nema dobre namere, to je samo nužda, a kada je neko u nuždi, onda se koriste sva sredstva da on u toj nuždi ostane do kraja, jer se zna da on tada nema izbora.
Bojim se da smo mnogim okolnostima priterani uza zid i da mi u toj Evropi, a to bih jako volela da kaže neko javnosti Srbije, nismo pregovarači. Svi koji kažu da smo pregovarači lažu. Mi smo izvođači i što pre to priznamo i shvatimo, lakše ćemo i dostojanstvenije se odnositi prema sebi, pa čak i prema njima i njihovom čuvenom lacmanskom ili licemernom nastupu.
Kad mi ovde pokušavamo da odbranimo neodbranjivo i kada ubeđujemo srpsku javnost i kada im pakujemo sve ono što žele da bude upakovano, tako i ovaj dug, dugujemo sebi, dugujemo naraštajima koji dolaze posle nas.
Da budemo iskreni, jer neko će morati iskreno da kaže, dugujemo i za taj čuveni NATO, oko koga se lomimo, da pitamo Srbiju da li to želi, jer NATO nije odbrambena sila nego osvajačka sila, a Srbi nikada nisu bili osvajački narod. Da li smo mi spremni da budemo topovsko meso za jednu osvajačku silu?
Zbog toga svega što sam rekla, mi jednostavno i sigurno nećemo u danu za glasanje moći kao poslanička grupa dati zeleno svetlo ovim novim zaduživanjima.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, pa posle njega  narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovana gospođo ministar, ova tri zakona koja ste predložili, kojima će se Srbija ponovo zadužiti, dodatnim sredstvima treba da pokriju tri oblasti života u Srbiji. Prva oblast je 250.000.000 evra za mala i srednja preduzeća u Srbiji. Tih 250.000.000 evra treba da podstakne razvoj malih i srednjih preduzeća i to se dešava krajem jula 2009. godine, a već 70.000 tih malih i srednjih preduzeća u Srbiji je u blokadi. Više od 80.000 ljudi, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u međuvremenu je, od kada je vaša Vlada stupila na dužnost do današnjeg dana, ostalo bez posla.
Pad proizvodnje je nikad veći. Iznosio je u aprilu 22%, u maju 21% i vi ste se uhvatili za taj 1%, govoreći da se konačno pad zaustavio, pa sada i napredujemo. Znate, kada dođete do dna, pa udarite u to dno, onda nemate gde više da padate.
Koliko je samo "Sartid" otpustio radnika, tražeći sada i da se promeni Zakon o radu, da ne bi dalje otpuštao? Koliko je peći ugasio? Šta je sa velikim najavljivanim investicijama u predizbornoj kampanji za nova radna mesta? Umesto tih 200.000 novih radnih mesta, umesto tih investicija, mi danas imamo 80.000 ljudi bez posla, a u najavi ko zna još koliko, štrajkove svakodnevno na ulici, 70.000 preduzeća u blokadi, a mi živimo i preživljavamo tako što uzimamo nove kredite. Takvo finansiranje i takvo vođenje finansija ove zemlje je mogla i moja pokojna baba da radi.
Svako može da uzima kredite i da troši unapred, ali pitanje je ko će to da vrati i iz kojih realnih prihoda će to vratiti. Ako proizvodnju nemate, a očigledno je da je nemamo, ako smo inače jako zaduženi, ako nam anuiteti kredita narednih godina rastu, mi uzimamo nove i nove kredite.
Ako hoću da budem krajnje dobronameran, mogu čak i da razumem da se uzimaju krediti za mala i srednja preduzeća. Samo mogu da pitam - zašto sa ovoliko meseci zakašnjenja? Što to niste uradili odmah kada je kriza kucala na vrata? Što ste ubeđivali građane Srbije da kriza Srbiju neće pogoditi, već da je kriza za Srbiju šansa?
Predsednik vaše stranke, vođa ove koalicije, vođa ove zemlje, suvereni vladar, rekao je da će kriza nas ojačati, kao čuveni pokojni predsednik SPS-a, nekada devedesetih godina. Ne da nas kriza nije ojačala, kriza nas je duboko pogodila, a vaš mecena ili onaj koga vi ne volite previše, ali morate da mu se povinujete, pre tri meseca je rekao: da, tu smo na nuli, sada idemo na gore.
Procena rasta BDP je bila 6,5% oktobra, pa je u decembru pala na 3,5%, pa na nulu, a sada imamo minus tri. Oni koji su mnogo realniji od vas kažu da će to biti između 5% i 7%. U takvoj situaciji, kada će nam pad BDP biti od 5% do 7%, mi ćemo uzimati nove kredite da pokrijemo taj pad, da bi se u Srbiji dalje koliko-toliko preživljavalo, odnosno da bi vaša Vlada preživela ono što vi nećete da priznate i nećete da uradite, a to je smanjenje javne potrošnje.
To ste obećali i pri usvajanju budžeta, obećali ste i pri rebalansu, pravili pravu medijsku kampanju kako je ovo čak i dobro što se desilo Srbiji, jer će konačno jedna vlada da raščisti sa viškom zaposlenih u svojim sektorima, otpustiti taj višak, smanjiti tu javnu potrošnju i konačno ćemo imati jednu racionalniju administraciju. Koliko ste ljudi iz javne administracije otpustili? Koliko ste te javne potrošnje smanjili? Koliko znam, do današnjeg dana se od toga ništa nije desilo.
Priliv u budžetu je katastrofalan, za oko 4% je manji nominalno nego što je bio u istom periodu prošle godine. Zato vam je rast troškova za oko 3% veći. Vi ćete sada uzeti 90 miliona evra, i to pabirčenjem od tri banke po 20, 30 i 40 miliona, da pokrijete budžetski deficit, da pokrijete ono što ste potrošili.
Mislim da to nijedan racionalan čovek, nijedna racionalna porodica, nijedan racionalan domaćin to neće tako uraditi, tako što će trošiti na skupe cigarete, na skupe automobile, na kafane ili ne znam šta već i tražiti pare od komšije da pokrije to što nema dovoljno para za takve troškove.

Reč ima narodna poslanica Jorgovana Tabaković, a posle nje narodni poslanik Dejan Mirović.