Na član 28. amandman je  podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 31. amandman je podnela poslanik Gordana Pop-Lazić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović, koji želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam da se u članu 32. reči „ministar nadležan“ zamenjuju rečima „ministarstvo nadležno“.
Ne može i ne treba ministar da bude nadležan za sva pitanja iz ovog ili drugog zakona, ne može pojedinac, makar bio i ministar, da bude iznad ministarstva koje je državni organ.
Ministarstvo je organ koji je nadležan, kako nalaže i Ustav i Zakon o državnoj upravi, kao i Zakon o ministarstvima. Nažalost, česta je pojava u Srbiji da se ministri stavljaju u položaj iznad svojih ministarstava i da pojedinci sebe smatraju za najpametnije, najvažnije i da oni treba da budu nadležni za sve stvari, za sve oblasti koje su od bitnog značaja.
Ovim se sva ministarstva stavljaju u podređen položaj, kao i čitam tim koji radi u njima.
Svi akti koje potpisuje ministar su akti ministarstva, a ne ministra kao pojedinca, što je još jedan od pokazatelja da upravo ministarstvo je to koje mora i treba biti nadležno.
Prevelika ovlašćenja se nepotrebno daju pojedincima. U ovom zakonu stoji da je ministar pravosuđa nadležan za propis o odeći, obući, rublju i posteljini.
Pa zar je ministar toliko stručan i toliko veliko znanje ima o navedenim stvarima u ovom članu zakona da on, samo on, može doneti propis, a nikako ministarstvo? To je za nas neprihvatljivo.
U obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana stoji da je u skladu sa Zakonom o državnoj upravi propisano da ministarstvom rukovodi ministar. To nije sporno da ministar rukovodi, ali smatram da ne treba on da bude nadležan apsolutno za sve.
SRS se zalaže da ministarstvo, koje je trajna institucija, bude nadležno za donošenje ovih propisa i zbog toga predlažem da se ovaj amandman usvoji.

Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević, koji želi reč. Izvolite.

Na član 34. podneo sam amandman.
U članu 34 govori se između ostalog da je za uvid prepiske u zavodu zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, zavodu zatvorenog tipa i zatvorenom odeljenju zavoda na predlog upravnika zavoda ili direktora Uprave, nadležan prvostepeni sud u sedištu zavoda.
Dakle, smisao ovog amandmana jeste: ne prvostepeni sud u sedištu zavoda, već sud koji je izrekao prvostepenu presudu donosi odluku da se pisma nadziru.
Ukoliko bi se ovakvi poslovi preneli na sudove u kojima su sedišta zavoda, samim tim bi se njihov rad po drugim predmetima opteretio i usporio.
Pošto je prvostepeni sud u sedištu, na primer, zavoda zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, kao na primer Požarevac, nadležni za nadziranje pisama licu koje je osudio Okružni sud u Zaječaru, a lice ima i prebivalište u Valjevu i na izdržavanje kazne ga upućuje, opštinski, osnovni sud sutra, u Valjevu npr. koji je izrekao prvostepenu presudu, bilo bi logično, pošto se prema odredbama ZKP za uslovni otpust upravo tim sudovima obraćamo, da i oni maju uvide kada govorimo o tim prepiskama kada su ta lica u pitanju.
Vrlo je nekorektno da se ovakvi dobri amandmani, koji su suštinski i životni, ne prihvataju. Ostaje nejasno uopšte, kakav je u suštini ovaj sistem reforme pravosuđa. Kakav je to sistem reforme pravosuđa da kada smo govorili o zakonima o teritoriji sudova, koji se primenjuju od 1. januara, uopšte se ne konsultuje Društvo sudija?
Kakva je to reforma pravosuđa kada donosimo ovako važne zakone, na primer kod ZKP-a ili kod Krivičnog zakona, gde se jedan ogroman lobi kao što je advokatski lobi, apsolutno ne konsultuje, a da se prilikom izbora sudija koji su u toku, s obzirom da ste na volšeban način izbegli da predstavnici advokata budu u Visokom savetu i u Državnom veću tužilaca, dakle, sve činite da postavite partijske kadrove na te funkcije i dovodite u potpunu zabunu kompletan pravosudni sistem.
Reći ću vam da su sudije u potpunom haosu. Oni uopšte ne znaju kakva ih sudbina čeka do kraja ove godine. Građani koji treba da ostvare svoje pravo ne znaju kome i kako će se obratiti. Sto kilometara će neki ljudi morati da idu po Srbiji da bi ostvarili neko svoje pravo.
Kakav je to način da se u jednoj godini ovoliko toga menja, a da se praktično predstavnici struke sa one druge strane koji treba da zaštite građane uopšte ne konsultuju za ovakve zakone. Da li ste svesni da su ovako ozbiljni zakoni za sedam dana praktično stavljeni u proceduru?
Da li znate da sudije uopšte nisu znale da će ovaj ZKP biti na dnevnom redu? Da li ste svesni da nema nikakvih konsultacija, nikakve javne rasprave nisu održane, a uvodi se nešto u pravosudni sistem što je izuzetno važno i ako mislite da je broj zakona taj koji će nas uvesti u EU, grdno se varate.
Kada budete nekada ili kada neko od predstavnika EU zaviri u način kako donosite zakone, pa njima će se smučiti. Ovo je nešto što sigurno nije saglasno sa vrednostima Evrope u koju želimo svi jednoga dana, ali na jedan dostojanstven način. Zamislite vi kada budu predstavnici Advokatske komore Srbiji uputili pismo međunarodnim advokatskim organizacijama kako i na koji način su izbegnuti kada su u pitanju predlozi ovih zakona koji su na dnevnom redu.
Vidite da ste nam dali samo 15 minuta praktično da o sedam zakona ovde raspravljaju u pojedinostima ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
To je neprihvatljivo, to je sramota i mislim da će vrlo brzo neke stvari morati da se promene.
Ako se ovako krivični zakoni tretiraju, zaista ova vlada nema šta da traži i mislim da je sazrelo vreme da se ta vlada zahvali građanima Srbije i da podnese ostavku.

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić, koji želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se u članu 37. kojim se menja član 78. posle novopredloženog stava 1. doda još jedan stav, da sud koji je doneo prvostepenu presudu može osuđenom odobriti i posete drugih lica.
Predlagač ovog zakona, odnosno Vlada, odbili su moj amandman i to vidite sa kojim obrazloženjem. Član 78. važećeg propisa propisuje jedno od osnovnih prava osuđenog lica, pravo na posetu, ne vidim gde to u svom amandmanu osporavam ili sprečavam takvo jedno pravo, dok stav 2. propisuje mogućnost proširenja tog prava na predlog upravnika zavoda.
Čak i taj stav, koji bi u slučaju da se prihvati moj amandman postao stav 3, ne osporavam, ali osporavam sledeće što ste napisali. Propisivanjem da sud koji je doneo prvostepenu presudu može osuđenom odobriti posete drugih lica je necelishodno, tj. neprimenljivo u praksi.
Sada da mi ovde ovlašćeni predstavnici Vlade Republike Srbije odgovore na sledeće pitanje - da li mi u Srbiji imamo više zatvora ili više opštinskih i okružnih sudova, da li više imamo sudija ili upravnika zatvora, pa da vidimo šta je to neprimenljivo i nemoguće u praksi. Ako stavimo malo brojke na sto, malo ih pregledamo, videćemo da je obrazloženje prilično glupo. Može da se postavi pitanje zašto je tako.
Prvo, kada je u pitanju sudija, odnosno sud, au njemu sude sudije, to je ustavna kategorija, deo sudske vlasti koji je predviđen Ustavom. Šta je upravnik zatvora? Upravnik zatvora je najobičniji državni činovnik izvršne vlasti. Upravnika zatvora postavlja Uprava za izvršenje zavodskih sankcija, koju imenuje Ministarstvo pravde. Znači, apsolutno izvršna vlast može da ima uticaja na rad upravnika neke kazneno-popravne ustanove, odnosno da mu naređuje šta da radi, a šta da ne radi.
Izvinite, kada napišete nešto ovako što stvarno ne priliči činjeničnom stanju, dovodite me u sumnju da je možda cilj nekog ministra ili nekog drugog činovnika u Vladi da neko od novinara ili pravnika, ili nekog drugog radnika, dođe u kontakt sa pripadnicima organizovanog kriminala koji su na odsluženju zatvorske kazne.
Razlog je jednostavan, takav osuđenik, a iskustvo nam govori u zadnjih desetak godina da je tako, imaju određene kontakte sa političkim krugovima.
Ako kaže porodici tom i tom sam davao novac, nije važno, porodica će čak i da slaže za svog člana, ali ako to kaže nekome ko to može da napiše, čija reč ima određeni značaj u srpskoj javnosti, onda je to problem.
Na ovakav način, kako je to predviđeno zakonom, ako bi neko mogao da dođe do nekog dokaza, a nekom nije u cilju, ko je na vlasti, da se to desi, preko upravnika može da se to spreči.
Kada je sudija u pitanju, to je malo teže, jer sudije bira Skupština i razrešava Skupština, pa čak možete da pokušate da razrešite nekog sudiju, ali onda ovde rizikujete javnu debatu zašto to radite. Ne vidim ni jedan pravi razlog zašto je ovaj amandman odbijen.
On sve one odredbe koje ste predvideli zadržava. Samo se ta mogućnost da neko iskoristi svoje pravo prenosi na još jedan državni organ koji treba da predstavlja, posle Skupštine Srbije, najvišu vlast u Srbiji, a svakako treba da bude nezavisan, što za upravnika zatvora ne možemo da kažemo.

Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 43. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić, koji želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 43. je u vezi sa članom 102. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Neverovatno je koliko DS može i najbolju ideju potpuno da upropasti.
U članu 102. osnovnog Zakona o izvršenju krivičnih sankcija govori se o lečenju osuđenih lica, pa su dodata dva stava, gde se kaže da se može obrazovati posebno odeljenje za odvikavanje od psihoaktivnih supstanci. Ponekad upotreba psihoaktivnih supstanci od strane lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora može u dobrom procentu da utiče na izvršenje krivičnih dela. Dakle, to je nešto što je dobro.
Ali, vi predviđate u sledećem stavu da bliže propise o tome treba da donese ministar nadležan za poslove pravosuđa. Lično smatram i SRS ima mišljenje da je ovde potrebno zajedničko delovanje Ministarstva zdravlja i Ministarstva pravde. Ne može se jedan odgovoran posao prepustiti pojedincu, i to prilično neodgovornom, a najbolji dokaz tome jeste i današnja sednica Narodne skupštine, gde je neko, u čije lične kvalifikacije SRS ne sumnja, ali kompetencija ne postoji da može meritorno da razgovara o onome što je danas na dnevnom redu. Takav ministar je svega desetak minuta ili pola sata sedio ovde.
Sada ćemo davati u nadležnost pojedincima nešto što je od veoma velikog značaja i što kao ideja nije bilo loše. Smatram da ovaj amandman treba prihvatiti. Pošto nema predstavnika Vlade, apelujem na svih osam poslanika skupštinske većine da u danu za glasanje prihvate ovaj amandman SRS.

Na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić, koji želi reč.

U članu 45. reči - ministar nadležan, zamenjuju se rečima - ministarstvo nadležno. Dakle, niti je ministarstvo na čijem je čelu ministar njegova lična svojina ili njegova očevina ili njegova dedovina, niti su pak oni akti koje potpisuje ministar u svojstvu državnog službenika njegova lična svojina, njegovo autorsko pravo, već su to akti nadležnog ministarstva. Amandman je kako principijelne, tako i suštinske prirode. Zasnovan je na Ustavu Srbije, Zakonu o ministarstvima i Zakonu o državnoj upravi.
Zašto se stalno ističe i protežira pojedinac koji je na čelu nekog državnog organa? Zašto imamo "sposobne" ministre koji rotirajući stalno, posle svakih izbora, oko ose koja se zove vlast postaju ministri opštih poslova, sa rezultatima od nule do minus beskonačno?
Zašto? Zato da bi se vremenom izgradio kult ličnosti nekog drugog. Zato, npr, da bi se ova skupština proglasila nesposobnom, trošadžijskom, nepotrebnom. Zato, npr, da bi predsednik bio sveznajući, svemogući, svepotrebni.
Dakle, kao što vidite, svako zašto ima svoje zato, i zato ne - ministar, već ministarstvo.