Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, mi smo juče započeli još jednu sednicu, na kojoj je više od 50 tačaka dnevnog reda, a da na vreme nismo imali informaciju koje će tačke biti spojene i da li će uopšte biti spajanja. Smatram da je to loša praksa u radu ovog saziva Parlamenta i mogu samo da konstatujem da to ne doprinosi kvalitetu rasprave koja se u ovom domu očekuje.
Danas na dnevnom redu imamo par predloga zakona koji se usaglašavaju sa već donetim zakonima iz oblasti pravosuđa. To ne bi bio nikakav problem da oni u sebi ne sadrže niz nelogičnosti koje ih, kao takve, ne kvalifikuju za dobar osnov za reformu pravosuđa, već ih čine dobrim razlogom za produbljivanje još većeg haosa u pravosuđu i njegovu još dublju dezorganizaciju.
Meni je žao što predstavnici Ministarstva pravde nisu na vreme shvatili u kom pravcu će i kakav će sudski aparat stvoriti onog trenutka kada se svi ovi "reformski zakoni" usvoje, uprkos blagovremenim i dobronamernim reakcijama kako stručne javnosti, tako i uopšte, i celokupne opozicije u Parlamentu. Moj kolega i ja smo nekoliko puta, da ne kažem nekoliko desetina puta, o tome do sada govorili, ali, nažalost, nijedna naša suštinska primedba nije nikada bila usvojena.
Da bi javnosti bilo jasno o čemu se ovde danas radi, reći ću da se na dnevnom redu nalaze predlozi zakona koji se usaglašavaju sa već donetim zakonima, koji su toliko sporni da, uslovno govoreći, ni onom politički podobnom sudskom kadru neće biti jasno kako će oni moći da zažive a da se pravosuđe u potpunosti ne upropasti. S jedne strane, insistira se na reizboru kao mehanizmu raskida s dosadašnjim pravosudnim sistemom, a, s druge strane, sastav Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca se prepušta instituciji čiji se nestanak želi.
Meni stvarno nije jasno šta su predstavnici Ministarstva pravde ovim želeli da postignu i kakav su uopšte cilj imali na umu. S druge strane, drastično se smanjuje broj sudova, o tome smo govorili mnogo puta do sada, bez ikakvih kriterijuma, i to sve za posledicu ima izazivanje niza negativnih efekata.
Pored onog niza negativnih efekata o kojima smo govorili, ne znam da li se neko zapitao koliko će samo da potraje fizičko premeštanje predmeta iz jednog suda koji je prestao da postoji u drugi sud koji je preuzeo njegovu nadležnost. Možda je ovo nebitno pitanje, ali, verujte mi, u praksi će stvoriti mnogo problema. S druge strane, da li se neko zapitao uopšte koliko će predmeta u tom fizičkom premeštanju, svesno ili nesvesno, biti izgubljeno? Smatram da su ovde mogućnosti za zloupotrebu bezgranične.
Dalje, stalno se govori o tome da se nova sudska mreža i reorganizacija pravosuđa stvara da bi se postupanje u sudskim postupcima ubrzalo i da bi postalo efikasnije. Stvarno mogu da konstatujem da u ovu floskulu više ne veruju ni sami predstavnici Ministarstva pravde. Kako je moguće da dođe do ubrzanja postupaka u sudskim predmetima ukoliko će broj sudija biti manji, a priliv predmeta će biti veći, ili će ostati isti?
To znači da će na jednog sudiju neminovno doći bar jedna trećina predmeta više. Znači, on će imati za jednu trećinu predmeta više u radu. Možda to nije veliki problem za sudove u unutrašnjosti, ali za Beograd je to ogroman problem, jer ako neko ima 300-400 predmeta u radu, pa mu jednu trećinu još dodate, ne znam kako uopšte mislite da ostvari pola od zacrtane norme, a ne nešto više?!
S druge strane, postavlja se pitanje kako će postupanje po predmetima da bude efikasnije kada će se sudije, pored niza problema s kojima se i sada susreću, susresti s jednim problemom o kome niko nije ovde do sada govorio, a to je neminovno započinjanje velikog broja postupaka ispočetka, do same promene sudskog veća? Promena sudskog veća će biti neminovna, jer te sudije koje su ranije sudile više neće postojati. To je još jedan u nizu problema o kome niko nije progovorio reč ovde, a ne znam da li su se oni od kojih očekujemo to da urade toga i setili.
Neću se dalje zadržavati na objašnjavanju svih ovih nelogičnosti, jer smatram to izlišnim i beskorisnim, s obzirom na to da u trenutku kada je Ministarstvo pravde moglo da reaguje, to nije učinilo, a sada je za takvu reakciju kasno.
Na dnevnom redu je i Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, protiv čije ideje o osnivanju mi kao poslanička grupa nismo, ali smatramo da on sadrži neka rešenja koja nisu najsrećnija. Naime, ideja o postojanju Pravosudne akademije datira još iz vremena kada je ministar pravde bio gospodin Stojković i ona je svoje mesto našla i tada u strategiji reforme pravosuđa.
Činjenica je da budućim sudijama i tužiocima nedostaje praktično znanje. To mogu da kažem najbolje iz svog iskustva. U trenutku kada sam završila Pravni fakultet, a to je bilo pre deset godina, nije bilo uobičajeno da bilo ko od nas, svršenih studenata, zna da napiše tužbu, žalbu, a o presudi da ne govorim.
To je činjenica i veliki problem, ali ta znanja smo sticali, neko u sudovima, neko u advokatskim kancelarijama, i ono što je bitno, to je da je taj obim i nivo našeg znanja zavisio isključivo od toga gde obavljamo pripravnički staž i kod koga.
Upravo u tom smislu vidim dobru stranu Pravosudne akademije, jer ona, po mom mišljenju, predstavlja put za obezbeđenje kontinuiranog i ujednačenog obrazovanja budućih sudija i tužilaca. To je dobra strana.
S druge strane, mislim da ovakav predlog zakona sa sobom nosi jedan veliki problem, a to je da pravosudni ispit nikako ne bi smeo da bude uslov za upis na Pravosudnu akademiju. Mislim da je to nelogično, mislim da je to, stvarno, previše. Šta to znači? To znači da jedan student prvo treba da završi pravni fakultet, pa da obavi dve godine pravosudni staž, ili u sudu, ili u tužilaštvu, ili u advokaturi, potpuno je nebitno, da posle toga odvoji veliko vreme za polaganje pravosudnog ispita, koji je meni, govorim o svom ličnom iskustvu, bio teži nego ceo pravni fakultet, to govorim potpuno svesna šta govorim, da nakon toga polaže prijemni ispit za upis na Pravosudnu akademiju i da se tamo usavršava još dodatno 22 meseca, pa da tek nakon toga polaže završni ispit.
Mislim da je to stvarno previše. Volela bih da vidim odakle su predstavnici Ministarstva, gde su našli da postoji takvo rešenje.
Naravno, niko od nas nije protiv toga da sudije i tužioci treba da budu edukovani, ali onda čemu pravosudni ispit? Onda ga stavite na kraj, kao krunu svega toga, a izbacite ga kao uslov za upis na samu pravosudnu akademiju.
Mi smo ovde amandmanski reagovali i smatramo da ima osnova da se ovaj naš amandman prihvati. S druge strane, mislim da postoje još neke, uslovno govoreći, manje zamerke samom tekstu zakona, a odnose se, konkretno, na postavljanje direktora Pravosudne akademije, koji ne prolazi javni konkurs, a znamo da se javni konkurs, primera radi, raspisuje za polaznike, one koji treba da stiču znanja na toj pravosudnoj akademiji.
Zamerka je, takođe, što ne postoji nikakav nadzor nad zakonitošću trošenja novca Pravosudne akademije, koji nije mali. Mi znamo da tu postoje ljudi koji imaju stalno zaposlenje, postoje određene nadoknade za rad, a većina sredstava za rad Pravosudne akademije dolazi upravo iz budžeta Republike Srbije. Zbog toga smatram da bi Skupština trebalo da bude taj organ kome se podnosi godišnji izveštaj o radu Pravosudne akademije.
Moram da kažem i da ne znam koliko je rok koji ste predvideli, 1. decembar 2009. godine, za stupanje zakona na snagu, adekvatan, jer me zanima kako će sve radnje koje moraju da prethode stupanju na snagu zakona moći u tom roku da budu obavljene.
Na samom kraju, želim da iznesem neki generalni stav, da smatram da bi za naše pravosuđe bilo mnogo bolje da se zakoni ne menjaju na svaka dva meseca, već da predstavnici Ministarstva tom poslu pristupe planski, s nekom jasnom vizijom i strategijom, što do sada u svom radu nisu pokazali. Hvala.

Iskorišćeno je 10 minuta od vremena Poslaničke grupe, tako da je na raspolaganju još tri minuta i 40 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, posle njega, narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo, na dnevnom redu je i zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.
Za nas kao stranku, ali i u pravnom smislu, veoma su sporni članovi 13. i 14, jer se u tim članovima naše pravosuđe ponovo poziva na Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju, tzv. Haški tribunal. Mi smatramo da je to suštinska greška, ne samo u političkom smislu, već i što se tiče pravne struke, to je skandalozno. Moramo da upotrebimo taj izraz, zato što ako je išta izvesno, izvesno je da je taj sud daleko od toga da bude sud u pravnom smislu reči, već je to, pre svega, politički sud.
Naravno, verujem da će ministar da iznese već veoma poznati argument, pod navodnicima, da su to naše obaveze, međunarodne pravne obaveze, ali u tom smislu bih postavio pitanje – ako je to tako, da li su te obaveze prema tzv. Haškom tribunalu značajnije od Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju smo mi ratifikovali? Da li su te obaveze značajnije od Međunarodnog pakta o građanskim političkim pravima, da li su značajnije od čitavog drugog dela našeg ustava, koji reguliše ljudska prava? Konačno, pošto je opštepoznato da smo mi članica UN-a, da li su te tzv. obaveze važnije od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima čoveka? Znate, Haški tribunal i očuvanje ljudskih prava, to su dva nespojiva pojma. U tom smislu, interesuje me da li smo suspendovali značaj ljudskih prava za naše građane koji se nalaze u Haškom tribunalu? U tom smislu, da ne bismo bili subjektivni, navešću vam neku vrstu statistike koju smo mi iz SRS-a uradili i navešću vam primer dr Vojislava Šešelja.
Dvojica sudija – Fausto Pokar i Teodor Meron, bili su predsednici tog tribunala više godina i računa se da su među tzv. najuglednijim sudijama u tom sudu. U svojstvu predsednika žalbenog veća, predsednika Međunarodnog krivičnog tribunala i člana žalbenog veća, sudija Fausto Pokar je u periodu od 10. juna 2003. godine do 9. juna 2009. godine doneo 33 odluke protiv Vojislava Šešelja. S druge strane, doneo je samo jednu pozitivnu odluku, i to znate kada – 8. decembra 2006. godine, a to je posle 28 dana štrajka glađu, kada je gospodin Šešelj bio na ivici smrti.
Posebno je skandalozno što je isti taj sudija doneo odluku kojom se zabranjuju posete supruge gospodina Šešelja, 23. novembra, kada je on već bio u trećoj nedelji štrajka glađu i kada je bio na ivici smrti. Da li je to očuvanje ljudskih prava, pitam vas?
S druge strane, vama je sigurno poznato da je u vreme gospodina Pokara umro, ili ubijen, i gospodin Slobodan Milošević i do dan-danas je opštepoznato da mu nije pružena medicinska pomoć u skladu s prethodno navedenim konvencijama.
Što se tiče gospodina Teodora Merona, koji je, takođe, bio predsednik Haškog tribunala, kada se radi o gospodinu Šešelju, 16 negativnih odluka je doneo u svojstvu predsednika žalbenog veća, predsednika MKS i člana žalbenog veća, i samo jednu pozitivnu, ponovo onu od 8. decembra 2006. godine.
S druge strane, kao predsednik Tribunala, nije ništa uradio, u skladu sa 19. pravilom Pravilnika o postupku i dokazima, da spreči deset odluka sekretarijata Haškog tribunala, koje su, najblaže rečeno, skandalozne i koje su uvele jednu vrstu nehumane izolacije, koja je trajala sedam meseci, od decembra 2003. godine do juna 2004. godine.
Znate li šta je bilo opravdanje za tu izolaciju? Drugi krug predsedničkih izbora u Republici Srbiji. To je skandalozno, to nema nikakve veze s pravom.
Takođe, moram vas obavestiti da je ta izolacija bila potpuna, nikakvog telefonskog kontakta nije bilo sa Srbijom, sa porodicom, niti sa članovima stručnog tima.
Nikakvog opravdanja nema za to. Možda je opravdanje to što je gospodin Meron bio dugogodišnji diplomata u državi Izrael. Verovatno znate za slučaj gospodina Mordehaja Vanonua, koji je dao intervju "Sandej tajmsu" 1986. godine i zbog toga je 18 godina bio u zatvoru, od toga, 11 godina u samici, ali to nema veze s modernim pravnim sistemom. Ovo je sud UN-a, makar na papiru.
Što se tiče Tužilaštva, vi ste sigurno čitali knjigu Karle del Ponte, koja doslovno, od stranice 36 do 58, navodi sledeća priznanja: "O Jugoslaviji sam znala jedva nešto više od onoga što sam videla na televiziji, ili o Jugoslaviji nisam znala gotovo ništa. Nikada nisam putovala bivšom Jugoslavijom. Moram iskreno da priznam, sve dok nisam postala glavni tužilac Haškog tribunala nisam ni znala da postoji Republika Srpska".
Eto, to je taj profesionalac, pravnik na koga treba da se ugleda naše pravosuđe. Vi sigurno znate, sarađujete s italijanskim tužiocima, da su njene jedine kvalifikacije, u moralnom smislu, to što je sarađivala sa sudijom Falkoneom, ali i to se može dovesti pod znak pitanja. Ona se nije, čak, usudila da se pojavi na njegovoj sahrani. Toliko o njenom moralnom liku. To sigurno znate.
S druge strane, znate koliko su je cenili u Ruandi. Doslovno je doživela da bude izbačena iz kancelarije predsednika Ruande, gospodina Kagamea. Toliko o njenom profesionalnom i moralnom liku.
Što se tiče Tužilaštva, sigurno znate da je na suđenju gospodinu Šešelju uveden ''amikus'' Tužilaštva. Gospodin uopšte ne zna srpski, nije ni pročitao tu knjigu po kojoj su kasnije osudili gospodina Šešelja na 15 meseci zatvora. To sigurno znate i sigurno znate da je on donosio skandalozne zaključke, povezivao hiljadu i neku stranu sa sto i nekom.
Sigurno znate da je na Pravnom fakultetu u Beogradu za magistarski rad potrebno 150 strana. Sada vidite kakvi su to nebulozni zaključci da povezujete jednu rečenicu sa 100. strane s onom na 1000. strani. To je skandalozno.
Skrenuo bih pažnju i na diskriminaciju, koja se, takođe, zabranjuje međunarodnim konvencijama. Sigurno znate za Domagoja Margetića, to je hrvatski novinar koji je objavio imena 102 zaštićena svedoka, otvoreno, među njima je i gospodin Mesić. Kažnjen je sa tri meseca i 10.000 evra.
S druge strane, gospodin Šešelj je objavio u svojoj knjizi samo javna dokumenta, koja su već bila poznata Haškom tužilaštvu, i ni na jednoj stranici nije objavio ime zaštićenog svedoka, niti njegovu šifru.
U tom smislu, vi vidite kakav je to sud. Dalje neću govoriti, mogao bih da govorim mnogo duže o tome, ali razmislite da li je u pravnom smislu, znam da jeste u političkom smislu, pogotovo zbog EU, prikladno i časno da se pozivate na takav sud. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je osam minuta i 40 sekundi od vremena Poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, posle njega, reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Izvinite, koliko imamo vremena do kraja?

Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS-a je 43 minuta.

Hvala.
Upozorio sam vas u januaru da ćemo neminovno o ovim pravosudnim zakonima morati da raspravljamo ponovo. Tada ste se smejali i rekli da neće toga biti. Vidite, došli ste ponovo. Došla maca na vratanca.
Nesavršeni sistem niste mogli da usavršite, niti ste mogli da završite ono što ste naumili, bez obzira na to što se i juče, u uvodnom izlaganju ministra pravde, i danas, probudilo nekoliko poslanika iz DS-a i SPO-a koji su saopštili nekoliko vrlo značajnih rečenica, ali sa dejstvom u budućnosti.
Ne sporim da imate lepe želje, da želite da vam bude sve lepo, lepše, levo itd., to je vaše legitimno pravo, ali moram da podsetim građane Republike Srbije da se, između ostalog, inteligencija ceni i prema tome da li možete da se pozovete na svoje iskustvo.
Imam poprilično tog iskustva u ovoj zgradi, uvek sam vas oštro kritikovao kada grešite, govorio šta ne valja, gde ćete ponovo da dođete i, samo da podsetim građane Republike Srbije, ista ova priča se sluša od 2000. godine.
Godine 2001. su bile dobre sudije, postavljena su deca advokata, sekretara iz zemljoradničkih zadruga; danas ga izaberu, odmah postane predsednik suda, i to je proevropski. Krajem 2001. godine rasturio se taj DOS i po pitanju seta pravosudnih zakona, pa se išlo s inovacijama, pa se krenulo s nekim novim konceptom, pa su opet dolazile neke nove, pametne, lepe, dobre sudije, sve sa pričom kako će u budućnosti biti lepo, fino, neće biti više onih ''prljavih'' Miloševićevih sudija iz onog vremena kada su kažnjavali, kada su sudili ''Otporu'', kada su gušili medije itd., pa se izvršila jedna transformacija i od tada je krenula izgradnja apelacionih sudova, pa je onda krenula serija zakona kojima se odlaže primena zakona, pa smo imali svojevrsno paralelno krivično zakonodavstvo.
Imali smo u jednom periodu, čini mi se, tri krivična zakonika na snazi. Sve je bilo evropsko, sve je bilo od Boga dato i za sve ste imali podršku i EU, i NATO-a, i CIA-e, i Amerike, i Engleske, i svih budućih proleterskih država.
Samo da vas podsetim, 2006. godine, u "Službenom glasniku" broj 46, objavljen je Zakon o obuci sudija i javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika.
Danas na dnevnom redu imamo zakon o Pravosudnoj akademiji kojim ćemo da stavimo van snage ono što ste doneli 2006. godine. Više to od 2006. nije evropsko, nego primitivno, balkansko, otomansko, to treba razoriti, rasturiti. Onda nas neko tera da zaključimo da ako se smanji broj sudija, s tendencijom povećanja broja predmeta, da će sudijama da bude lakše.
Kako je taj ''blistavi um'' to smislio? Milica vam je lepo objasnila koliko će predmeta da se izgubi tokom preseljenja, a jedan je, braneći vaš koncept zakona, zaboravio da za ovaj visokotehnološki kriminal postoji samo jedno tužilaštvo i jedan sud, a ubi se objašnjavajući kako će u Arilju neki sud da se muči s tim, a on nije čak ni nadležan.
Vidite šta vi koristite kao argumentaciju da biste opravdali Boška Ristića, Gorana Ćirića, vas koji treba da vedrite i oblačite u sudstvu i u tužilaštvu! Vaši opštinski odbori završavaju anketu ko može da bude sudija.
Isto ste radili 2001. godine, pa kada ste se posvađali sa DSS-om, onda su izlazile prepiske – meni tri, tebi dva, ovom dva, ovaj nijedan, ovaj nije mogao da prođe, ovaj je prošao itd. Isto to radite. Zašto? Pa, iskoristili ste američke i kanadske pare. Pre neki dan ste se slikali s nekim Kanađaninom tamo, kao, nešto ste epohalno završili kod nas, a ništa niste završili, uništili ste pravosuđe.
Pre godinu i po dana sam vam rekao šta će da se desi s ovim vašim konceptom reforme. Državu reformišete i kada povećavate institucije, državu reformišete i kada ukidate ono što ste napravili.
To je neverovatno, ljudi. Napravili agencije, a sada smanjuju broj zaposlenih. Razgranali sudove, posebna odeljenja specijalnih tužilaštava, sve specijalno; buć, početkom ove godine, smanjuj osnovni, viši, apelacioni. Bio je trgovinski sud, sada ponovo vraćamo na privredne. Da se ne zapali sada možda neka zgrada suda, da bi se sakrilo pranje para, pošto vidim da je po zdravstvu već krenulo sa paljevinom.
Koliko godina se u budžetu Republike Srbije nalazi stavka –sredstva za početak rada Apelacionog suda? Gde su vam ti sudovi? Nema. Tresla se gora, rodio se miš. Zašto? Šta reče Goran Knežević pre neki dan – nisam kriv, sprovodio sam državnu politiku. Vi mislite da s Konstantinovićem, visokoumnim, možete da pokrijete. Pa, on je branilac Borisa Tadića. Onaj vaš Homen, što vam šapuće, nije smeo da dođe, jer zna da će da dobije po ''labrnji'' za ovo što radi u tužilaštvu i u sudovima. Koga ste primili u sud? Ko vam radi u Ministarstvu? Znate šta je vaš Vojkan Simić rekao kada je trebalo da se bira Visoki savet sudstva?

Narodni poslaniče, samo vas molim da se podsetimo obaveze uljudnog ophođenja prema drugima.

Do dva radimo, gospođo.
(Predsedavajuća: Nastavite.)
Do dva, do dva imam fore.
Šta je uradio Vojkan Simić? Otišao je u Prvi opštinski sud i rekao – mora ta, neka Tanja, ne znam ni ja kako se zove, nije ni bitno ime; oni se pobunili – kako ona, ona pojma nema. Ne, ako ona ne bude, onda neće biti nijedna. Mi ga jedva isterali iz tog suda pre tri godine, jedva ga isterali, kao onu Gordanu Mihajlović kad smo isterivali, da ne prođe.
Sad, lepo ste vi zamislili tu Pravosudnu akademiju, ali da li ona može da reši probleme koji postoje u sudstvu? Kako, recimo, Pravosudna akademija može da reši problem, pre svega, morala ljudi koji rade u pravosuđu? Nemojte da potcenjujete Pravni fakultet, nemojte da potcenjujete pravosudni ispit, nemojte da potcenjujete advokatske kancelarije, nemojte da potcenjujete pripravništvo u sudovima. Sve to daje svoje rezultate, ali sve zavisi od čoveka, od kvaliteta materijala, od supstrata, da li je on odan profesiji, da li želi da poštuje zakon, ili voli koferče, kovertić itd., itd.
Na jednom primeru ću da vam to objasnim. Juče sam bio u Valjevu i jedan čovek mi je pričao: ''Imam neku kafanu, nemam radio, nemam zvučnik. Tužio me „Sokoj“, dobio sam ga na sudu. Nisu uspeli da dokažu da treba da platim ta autorska prava. Tužila me druga asocijacija preko koje se štite autorska prava. U prvom stepenu su izgubili, tri puta je išlo na drugi stepen, kada je četvrti put otišlo na drugi stepen, dobili su me''. Identična situacija sa gledišta činjenica i, zamislite, isti sudija je rešavao u prvom predmetu, kada je bio „Sokoj“, i kada je bio drugi predmet.
Kako možete da ispravite taj mentalni feler dotične sudije, mislim da je neka Knežević, žensko, muško, nije ni bitno, Pravosudnom akademijom?
Kako možete da zamislite da će Boško Ristić i njegov prijatelj Ćirić, i vi, gospođo Malović, da izaberete prave ljude da rade posao u pravosuđu? Kažem vam da će to biti sve nakaradno. Jednostavno, ne možete to da izvršite.
Znate li da se digla pobuna u Advokatskoj komori zbog izbora Ćirića? I treba da se bune advokati. Niko ih nije pitao. Sela bratija i odlučila da bude taj i završili posao. Ćirić i Boško Ristić, pajtaši, završavaju. Drmaju pravosuđem u Nišu i šire, i oni će nekoga da izaberu kao kvalitetan kadar?! Mora da ima člansku kartu DS-a, ili da se utali, što bi rekle moje Nišlije. To sve Nišlije znaju. Svi u Nišu znaju šta se dešava. Nije valjda da vi to ne znate, pa sam ja dužan da vas obavestim šta se dešava oko vas? Kako je to moguće?
Gospođo Malović, da vam dam jedan primer. Krajem pretprošle godine, donet je Zakon o lokalnim izborima i organizovano je savetovanje sa sudijama okružnih sudova, pošto su okružni sudovi nadležni, po tom novom zakonu, da rešavaju na osnovu čl. 47, 49, 56. Zakona o lokalnim izborima. To vam je sve poznato. To je čak i javnosti poznato, barem sam se ja potrudio da to bude poznato i svaki dan se trudim da to bude sve poznatije javnosti. Onda vam se u Okružnom sudu u Beogradu javlja jedna grupa sudija koja na presudi po žalbi pokazuje apsolutno neznanje. Nisu čak ni prošli pored pravnog fakulteta.
Gospođo Malović, kada je zakonom propisana forma nekog ugovora, rečeno je da potpisi moraju da se overe u sudu, i tako je urađeno. Tako nešto ne može da se raskine na način što neko nešto falsifikuje, ode na pisarnicu opštine i overi potpis. To je nemoguće.
Postoji 250 sudskih sporova gde je tužen SRS od bivših odbornika, koji traže raskid ugovora, pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu. Sve predmete su izgubili. Jedino su dobili u Rakovici. Šta mislite, zbog čega, gospođo Malović?
Da vas podsetim, ako mi ne verujete, na nešto što je u suprotnosti sa svim propisima koji postoje u ovoj zemlji.
Pitajte gospođu Slađanu Bojović, Živanu Đukanović, Mirjanu Aranđelović, koje mesecima donose presudu kojom se odbija žalba i demonstriraju da ne znaju šta je ugovor, šta je neopozivost, šta je overa. Kako mislite njih da dovedete u normalu preko Pravosudne akademije? To je nemoguće. Kako one mogu da se zamere Đilasu, Borisu Tadiću, Bojanu Miliću ili Branku Radujku? Znate li ko je Branko Radujko? On je 1992, 1994. godine dilovao cigarete u Resniku sa svojom sestrom.

Narodni poslaniče, zamolila sam vas da se podsetite odredbe Poslovnika koja nas sve obavezuju na određen način ophođenja tokom govora, obraćanja i izlaganja. Sada vas upozoravam da vodite računa o tome šta govorite i da se setimo da je odgovornost za javnu reč propisana Poslovnikom koji definiše naš rad.

Izvolite.