Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu, raspravom po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu, o predlozima zakona po tačkama 1 – 6 dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović, posle nje, narodni poslanik Mićo Rogović.

Poštovana potpredsednice, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo jedan stav, dakle, LDP ima stav da podrži sve Vladine zakonske predloge koji imaju reformski kapacitet, odnosno koji imaju kapacitet harmonizacije propisa s propisima EU. Iz tog razloga, mi bismo mogli da podržimo i intenciju ovog zakona o Pravosudnoj akademiji, kada zakon kao glavni cilj ustanovljava efikasnost suda, stručan rad pravosuđa, sve ono za šta se zalaže i LDP.
Namerno ću se osvrnuti samo na ovaj zakonski predlog, od seta zakona koji su na današnjem dnevnom redu, iz razloga što smatramo da je ovo neka novina u našem pravosuđu i da zbog toga zaslužuje ozbiljnu analizu.
Ponovo podvlačim da LDP, kada se radi o reformskim zakonima, pruža kompletnu podršku tim zakonima. Međutim, ukoliko se u zakonskim predlozima nađe nešto što, po našem mišljenju, ne predstavlja rešenje koje bi moglo da se okarakteriše kao reformsko, niti kao poboljšanje našeg pravosuđa, odnosno ako ne odgovara zakonskim rešenjima koja su već usvojena u EU, u tom slučaju moramo da se o tome izjasnimo i da budemo rezervisani prema takvom zakonskom predlogu.
U pogledu ovog zakona o Pravosudnoj akademiji, imamo nekoliko zamerki, a glavna je, između ostalog, ta da ovaj zakon uvodi jednu novinu, to je Akademija, a da pri tom zaboravlja da već imamo neku vrstu rešenja za obrazovanje budućeg sudijskog kadra, imamo tzv. pravosudni ispit.
Da bi jedan diplomirani pravnik mogao da polaže pravosudni ispit, mora prvo da radi kao pripravnik, mora da polaže pravosudni ispit i tek tada ima pravo da konkuriše za određena slobodna sudijska, odnosno tužilačka mesta.
Mi ostavljamo ovo rešenje, a pri tom uvodimo i novo, i to Pravosudnu akademiju. Ona, u stvari, predstavlja samo overu i nadoveru već ranije stečenog stručnog znanja kandidata, koje je on stekao tokom svog školovanja, dakle, studiranja, tokom pripravničkog staža, tokom polaganja pravosudnog ispita. Kada se prijavi kandidat za Pravosudnu akademiju, on prvo mora da polaže prijemni ispit. Kada je položio prijemni ispit, on je još dve godine u obavezi da radi u toj pravosudnoj akademiji, odnosno da radi praksu i stiče određena stručna i praktična znanja, da bi na kraju polagao završni ispit.
Dakle, vidimo koliko tu puno ima ispita, koliko tu puno ima provera, da bismo na kraju dobili jednog kandidata za budućeg sudiju, odnosno tužioca. Da li je to toliko potrebno? Da li je potrebno da imamo taj međustadijum između diplome i završnog ispita Pravosudne akademije, stvarno bih postavila to pitanje, jer ne vidim svrhu cele te procedure? Smatram da je mnogo jednostavnije da se ide od diplome, pa do okončanja celog tog postupka u Pravosudnoj akademiji.
Sledeća zamerka, veoma bitna, možda i najbitnija, jeste ta da je, bukvalno, komisija od pet članova te pravosudne akademije, pred kojom kandidat polaže prijemni ispit, merodavna i odlučuje o tome ko će biti primljen na Pravosudnu akademiju. Faktički, ta komisija ustanovljava, utvrđuje, postavlja budućeg sudiju. Kada je kandidat položio s uspehom taj prijemni, kada je završio celu tu obuku i položio završni ispit, on ima obavezu, dakle, dužan je da se prijavi na svako slobodno sudijsko, odnosno tužilačko mesto. Visoki savet sudstva je, opet, u nekoj vrsti obaveze da ga stavi na prioritetno mesto što se tiče kandidata za izbor sudije ili tužioca. To ne mora da uzima u obzir jedino kada nema kandidata koji su završili Pravosudnu akademiju.
Dakle, postoji jedna obaveza i što se tiče roka od tri godine, jer se tu nešto uokvirilo oko te obaveze kandidata koji je završio Pravosudnu akademiju. Mi smo fokusirali i utvrdili jednu komisiju koja je merodavna i ovlašćena da nam postavlja sudije, jer se tu, čak, i ne radi o izboru, kada već postoje neke obaveze i od strane kandidata i od Visokog saveta sudstva. Sledeća zamerka ovom zakonskom predlogu je ta da Pravosudna akademija glavno težište stavlja na teorijsko sticanje znanja, na jedno stručno osposobljavanje, osposobljavanje koje je više okrenuto učenju, sticanju znanja, ne neposrednim iskustvom, nego jednim knjiškim, dakle, teoretskim sticanjem stručnog znanja.
Ovim zakonskim predlogom je, recimo, utvrđeno da se praktična obuka obavlja u sudu ili u drugim institucijama ili advokatskim kancelarijama, a da se ta praktična obuka, po nekim fazama, i ocenjuje samo u sudu, odnosno tužilaštvu, a da se ocene ovih drugih institucija, što se te praktične i teorijske obuke u toku Pravosudne akademije, ne traže i nema ih.
Inače, ovaj zakonski predlog ne prati neko praktično rešenje u pogledu načina sticanja te obuke, praktične obuke u sudovima, odnosno tužilaštvima. Zašto?
Praktična obuka može, u stvari, da se stekne samo za slučaj da neko sam učestvuje u sprovođenju postupka, u donošenju odluke. Inače, po našim pozitivnim propisima, postupak sprovodi, saslušava svedoke i donosi odluku sudija, a nikako pripravnik, ili sudijski pomoćnik. Ukoliko se to radi, onda je to protivzakonito. Opet, ukoliko se vrši ta stručna obuka, vrši se tako što je to prilično pasivan način sticanja obuke.
Dakle, to su te osnovne zamerke koje imamo na ovaj zakon o Pravosudnoj akademiji. Inače, opet primećujemo jednu staru boljku naših zakonskih predloga, a to je da se daje opet preveliki upliv izvršnoj vlasti, a to se može videti u Upravnom odboru, gde tri člana predlaže Vlada. Zaista je nepotrebno da se i u Pravosudnoj akademiji Vlada pojavljuje sa svojim predstavnicima i da učestvuje u upravljanju njom.
Ukoliko bismo saželi sve te naše zamerke ovom zakonskom predlogu, mogli bismo da konstatujemo da se radi o uplivu Vlade, izvršne vlasti, tamo gde joj mesto nije, da se nepotrebno komplikuje i razvlači ceo taj postupak, od momenta završetka školovanja, pa do izbora sudije, odnosno tužilaca, i da se radi o jednom zaista nepraktičnom i nejasnom načinu, tj. zašto je ostavljena ta mogućnost, u stvari, obaveza polaganja pravosudnih ispita, ukoliko smo već uveli Pravosudnu akademiju. Prema tome, tu ima nekih dobrih rešenja, međutim, ukoliko se nova rešenja nadovezuju na stara, onda ne možemo dobiti rezultat koji se očekuje od ove pravosudne akademije.
Inače, ma koliko se trudili da pojačamo efikasnost i stručnost rada pravosuđa, nažalost, stalno se gubi iz vida da je rad sudija i tužilaca direktno vezan za sistem vrednosti koji se u jednom društvu proklamuje, za koji se jedno društvo zalaže.
Taj sistem vrednosti, u stvari, određuje i to na koji način će se ti propisi primenjivati, da li će ti propisi ostati na nekom deklarativnom nivou, ili će zaista, ukoliko imaju taj reformski i proevropski kapacitet, da zažive u praksi, tako što će ih sudije primenjivati.
Iz razloga što, očigledno, nemamo jedan izgrađeni sistem vrednosti, kolebamo se oko toga šta su dominantne vrednosti našeg društva.
Može da se desi i to da se u Nišu rehabilituje predsednik Vlade Dragiša Cvetković, to je onaj predsednik Vlade koji je, inače, potpisnik Trojnog pakta, a da se izgubi iz vida da je isti taj Dragiša Cvetković potpisnik i dve zaista antisemitske uredbe, 1940. godine.
Jedna uredba se odnosi na rad radnji koje se bave trgovinom proizvoda za ljudsku upotrebu, a da su vlasnici Jevreji.
Vrši se obavezna revizija, odnosno vršila se revizija, po toj uredbi, tih radnji čiji su vlasnici Jevreji, s tim da Jevreji nisu mogli da nakon te uredbe osnivaju nove radnje za trgovinu proizvodima za ljudsku ishranu.
Druga uredba se odnosila na ograničen broj studenata i učenika koji će se primati u srednje škole, učiteljske škole, visoke, više i fakultete u Srbiji, za učenike i studente jevrejskog porekla. To su dve uredbe koje su jasno označene kao antisemitske, koje se direktno oslanjaju na ideologiju fašizma, jer ih se ni Hitler ne bi postideo.
Ukoliko se zalažemo za ulazak u EU, ukoliko imamo u vidu da se ta EU zalaže za antifašizam, da je EU nastala kao rezultat težnje Evrope da se više nikada ne ponovi Drugi svetski rat i fašizam, ukoliko se zalažemo za to da taj fašizam više nema plodno tlo u Srbiji, ukoliko smo doneli Zakon o zabrani diskriminacije, ukoliko smo predvideli krivično delo za rasnu, versku i nacionalnu netrpeljivost, odnosno širenje te netrpeljivosti, u tom slučaju, ne vidim kako je moglo da se desi da se rehabilituje takva jedna ličnost koja se otvoreno zalagala za fašizam, za ideologiju fašizma.
(Predsednik: Vreme.)
Možemo mi donositi kakve god hoćete zakone, o poboljšanju efikasnosti i stručnog rada sudstva, međutim, ukoliko mi, s jedne strane, rehabilitujemo takve otvorene fašiste, a, s druge strane, aplauzom pozdravljamo državnika i predsednika Medvedeva u istoj ovoj skupštini kada govori o borbi protiv fašizma i zalaže se za antifašizam, mi šaljemo veoma pogrešne signale sudijama koji će morati da primenjuju zakone i koji bi, pre svega, i pored toga što sude, morali i da dele pravdu.

Zahvaljujem.
Poslanik Mićo Rogović ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedniče.
Na kraju zajedničke načelne rasprave, na Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, u ime Poslaničke grupe SNS-a, mogu jedino da kažem da sama ideja o donošenju ovog zakona nije loša. Zašto ovo kažem? Iz razloga što je u prethodnom periodu, zbog nastalih reformi u oblasti visokog obrazovanja, bilo neophodno gasiti požare, pa se donošenjem ovog zakona to i pokušava, jer je najružnije lice u tom slučaju bilo u oblasti pravnih fakulteta.
Kada ovo kažem, mislim na činjenicu da, za razliku od ranije, danas diplomu pravnog fakulteta možete dobiti i steći na desetinama novoosnovanih univerziteta i njihovih isturenih odeljenja; praktično, ne postoji nijedan grad koji daje sebi značaja u Republici Srbiji a da u njemu ne postoji pravni fakultet.
S druge strane, čini se da, kao ni u jednoj drugoj oblasti, u pravnoj struci desetak godina caruju nepotizam i političke veze prilikom izbora kadrova, do te mere da se odgovarajući kadrovi postavljaju na vrlo odgovorne funkcije, pa nije ni čudo, s obzirom na tu činjenicu, da građani i dalje imaju najmanje poverenja u sudstvo i tužilaštvo.
Problem s ovim zakonom je što on predstavlja samo ispunjavanje puke forme. Nema definisan sadržaj, sadržinski deluje vrlo konfuzno i, samim tim, ne liči na uobličenu formu predloga zakona.
Ispunjavanje forme je postao ustaljeni način mišljenja našeg zakonodavca, tj. vas. Postavlja se pitanje ne samo u smislu broja donetih zakona, već i kako ih sprovesti u delo. Ne postavlja se pitanje rezultata koji će se postići, pa, automatski, ni ovim nacrtom zakona o pravosudnoj akademiji, a tvrdimo da je ovo nacrt zakona o Pravosudnoj agenciji, a vreme će pokazati da li ste vi ili SNS to dobro procenili.
Zakoni postoje da bi regulisali određene oblasti društvenog života. Kada se pažljivo pročita ovaj zakon, na prvi pogled deluje da je svako uradio svoj posao, a najviše su se trudili prevodioci, koji su se potrudili da iz primera zakonskih rešenja iz okruženja dobro prevedu ovaj zakon; čak izgleda da je predlagač kvalitetno uradio svoj deo posla, ali se niko ovde nije udubio u suštinu.
To je jedan opšti utisak, i u današnjim diskusijama i utisak SNS-a, i ovaj predlog zakona, odnosno nacrt zakona, ne može, bez obzira na sve podzakonske akte koji će ga pratiti i na usvajanje velikog broja amandmana koji su ušli u skupštinsku proceduru, dobiti prelaznu ocenu.
Srpska napredna stranka je podnela niz amandmana na Predlog ovoga zakona, iz razloga koje sam već navodio, a u slučaju zajedničke načelne rasprave zadržaću se na najbitnijim amandmanima. Krenuću od člana 3, gde se navodi da Akademija ima sedište u Beogradu, a pri tom se nijednom ne konstatuje da li će ona imati ili obavljati bilo kakve aktivnosti van Beograda, van sedišta.
Ako slobodno tumačimo ovaj zakon, možemo doći do konstatacije da to ne mora biti tako, ali sasvim je izvesno da će teorijska obuka biti u Beogradu. Na koji način će ovu obuku pohađati, pitam vas, gospođo ministre, polaznici iz unutrašnjosti, da li će ta obuka biti samo vikendom, da li će se ta obuka pretvoriti, kao i zakon, u puku formu, čiji bi jedini smisao bio da polaznici ovog školovanja prikupe određeni broj potpisa, kao dokaz da su prisustvovali predavanjima, jer s obzirom na navedenu konstataciju, to zaista može da se desi?
Ovim zakonom ste morali da predvidite decentralizaciju, odnosno decentralizovan rad Akademije, ali s obzirom da to niste uradili, mi se pribojavamo ove činjenice.
Nigde niste predvideli, a možete predvideti, tzv. učenje na daljinu, što bi u ovom slučaju, primena ovoga zakona i načina školovanja polaznika iz unutrašnjosti, zaista bilo najbolje rešenje. Niste predvideli ni otvaranje celokupnog programa na profesionalne pravnike, na pravne fakultete i strukovna udruženja, jer se u njihovoj sprezi s Akademijom može doći do najboljih rešenja vezanih za rad ove ustanove.
U članu 9. zakona navodite da je Upravni odbor nadležan za donošenje statuta, da bira, razrešava, i za sve te tzv. aktivnosti dobija nagradu od 30% od osnovne plate sudije višeg suda, a nigde ne navodite ko je nadležan da pripremi i predloži statut, verovatno, Ministarstvo pravde ili neko drugi, ali se u ovom članu ne vidi ko će da pripremi i predloži statut.
Činjenica je da, recimo, raznorazna udruženja građana od nekoliko članova imaju godišnji plan rada, a vi u ovom članu navodite samo da će se Upravni odbor baviti analizom godišnjeg izveštaja. Na osnovu kakvog plana? U ovom članu ne navodite nikakve aktivnosti vezane za godišnji plan i nikakav plan vezan za, recimo, tekuću godinu. Kakav će onda godišnji izveštaj postojati i zašto treba da postoji, ako ne postoji godišnji plan?
U članu 19, koji se odnosi na specijalno obučene mentore i predavače, niste predvideli da li bi oni mogli biti članovi Upravnog odbora, odnosno da ne mogu biti članovi Upravnog odbora, a zatim Programskog saveta i Komisije za prijemni ispit, a morali ste da date do znanja odredbama ovog člana da oni to ne mogu biti; onda dolazi do sukoba interesa, jer bi se desilo da oni odlučuju samo o svojim pravima, obavezama, bukvalno rečeno, o svom statusu.
Članom 22. Predloga zakona predviđeno je da se Akademija finansira iz budžeta. Bilo bi u redu, s obzirom na to da ćete doneti ovaj zakon, jer za to imate većinu, da ste posebnu stavku predvideli u budžetu, iz razloga što može doći do zastoja u radu Akademije, jer će se čekati na prebacivanje sredstava iz resornog, tj. vašeg ministarstva.
Članom 26. predviđen je broj korisnika početne obuke, na taj način što se njihov broj usklađuje s procenom broja slobodnih sudijskih mesta, ili slobodnih mesta zamenika javnih tužilaca, uvećanih za 30% u odnosu na taj broj. Dobro je što procenu pravi Visoki savet sudstva, ali problem je s ovim članom što se ne nailazi na najbolje rešenje i komunikaciju, odnosno vezu sa članovima Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu koji se odnose na uslove za penzionisanje.
Članovima 28. do 34. zakona regulisano je pitanje prijemnog ispita. Najozbiljnija zamerka na ove članove zakona je što će materijal prijemnog ispita proći kroz ruke Programskog saveta, koji ga predlaže, zatim, Upravnog odbora, koji ga odobrava, i Komisije, koja ga realizuje.
Normalno je da u raznoraznim kabinetima postoji određeni broj zaposlenih. U najmanju ruku, to je neki broj od preko 100 članova, odnosno 100 osoba, pa je sasvim izvesno da će se primati ljudi koji su poželjni, odnosno takvi ljudi su automatski u dobroj poziciji, s obzirom na to da ove materijale mogu pre drugih imati rukama i zaista se stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na ostale. Nažalost, mera snalažljivosti u našem društvu postala je sposobnost da se prevari, slaže i ukrade, a ne sposobnost za nešto drugo.
Član 36. je najdiskutabilniji član Predloga ovoga zakona. Predviđa ocenjivanje polaznika početne obuke od strane mentora i predavača.

Gospodine Rogoviću, vreme. Privedite kraju.

Zahvaljujem, nastaviću u pojedinačnoj raspravi.

 Zahvaljujem.
Da li još neko, ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93, želi reč? (Ne)
Gospođo ministar, da li vi želite reč? (Da)
Reč ima gospođa Malović.

Zahvaljujem, predsednice.
Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, zahvaljujem svima vama koji ste učestvovali u ovoj raspravi u načelu. Želim da pojasnim određene odredbe povodom kojih su ovde bila postavljena pitanja.
Na samom početku, želim da istaknem činjenicu da su, zajedno s Ministarstvom pravde, na izradi ovog predloga zakona radili i predstavnici Društva sudija Srbije, i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, zatim različite istaknute sudije i tužioci u našoj zemlji, a korišćena su i različita uporedna iskustva Portugalije, Španije i Francuske.
Takođe, u Ministarstvu pravde sedi ekspert iz Francuske, sudija u Francuskoj, koji nam je neposredno preneo način na koji je organizovana Pravosudna akademija u Francuskoj. Upravo je to bio neki opredeljujući momenat zbog čega je predloženo da se zadrži polaganje pravosudnog ispita.
Naravno, to nije bio jedini razlog. Drugi razlog je što i pravosudni ispit doprinosi kvalifikaciji za neke druge profesije, kao što je advokatura ili obavljanje nekih drugih poslova na nivou sudova ili tužilaštava, kao što je sudijski saradnik ili tužilački pomoćnik. Sami ste videli iz Predloga zakona da je limitiran broj polaznika Akademije, da taj broj određuju Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, na osnovu potrebe koliki broj ljudi treba da bude u funkciji sudija, odnosno zamenika tužilaca.
Bilo je istaknuto da nije definisana delatnost Akademije, što nije tačno. Zbog građana Srbije i vas, narodnih poslanika, želim da ukažem na član 5, koji kaže da Akademija, sam član se zove ''Delatnost Akademije'', organizuje i sprovodi prijemni ispit za početnu obuku, organizuje i sprovodi početnu obuku, organizuje i sprovodi stalnu obuku sudija i tužilaca, organizuje i sprovodi obuku predavača i mentora, organizuje i sprovodi stručno usavršavanje sudijskog i tužilačkog osoblja itd., da ne čitam ceo član.
Takođe, bilo je istaknuto i to da se direktor postavlja bez konkursa, što nije tačno. Znači, direktor se postavlja na osnovu konkursa, postavlja ga Upravni odbor, ali po raspisanom konkursu, i to reguliše član 56. Predloga zakona.
Rekla bih da su određene primedbe koje su ovde izrečene, možda, rezultat nedovoljnog sagledavanja odredaba koje regulišu Pravosudnu akademiju. Ovom prilikom želim samo da razjasnim da postojeće sudije i zamenici javnih tužilaca, kao i tužioci, ne treba da polažu prijemni ispit. Znači, on se odnosi na buduće ljude koji će biti sudije i tužioci. Sedište Akademije jeste u Beogradu, ali intencija je da se sva obuka ne obavlja u Beogradu, već, verovatno, prema centrima gde su smešteni apelacioni sudovi, a to su, pored Beograda, Novi Sad, Niš i Kragujevac. Duboko sam uverena da će samim statutom Akademije ovo biti precizirano.
Ne bih rekla da se osnivanjem Pravosudne akademije derogira sudska vlast i da se stavlja pod izvršnu kontrolu. Primedbe koje su se odnosile na sastav Upravnog odbora mogu, možda, nekog uputiti na tako nešto i mi smo, kao Vlada, podneli određeni amandman koji će izvršiti drugačiji odnos snaga i, duboko sam uverena, otkloniti ovakvu primedbu.
Što se tiče nadzora nad zakonitošću trošenja novca, pošto je ovo budžetska ustanova, i ona će imati kontrolu, kao i svaka druga budžetska ustanova, da li putem budžetske inspekcije i sl. Imamo i Državnog revizora, koji, takođe, može da kontroliše način trošenja novca. Prema tome, postoji kontrola i u tom pogledu.
Što se tiče roka, rok za početak rada jeste 1. decembar, kada se postavlja vršilac dužnosti koji treba da pripremi sve one stvari koje su potrebne za raspisivanje konkursa, za samo osposobljavanje funkcionisanja Akademije, ali njen puni mandat počinje od sledećeg oktobra, kada počinje da se odvija i stalna obuka.
Zahvaljujem svim narodnim poslanicima koji su podneli amandmane. Ministarstvo pravde će ih pažljivo razmotriti. Nemamo problem s tim da li dolaze iz pozicionih ili opozicionih stranaka; sve ono što doprinosi preciziranju ili boljem tekstu će biti prihvaćeno od strane Ministarstva pravde. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Malović.
Zaključujem zajednički načelni pretres o predlozima zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, o dopuni Zakona o sudijama, o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine i Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, kao i o Predlogu zakona o Pravosudnoj akademiji.
Prelazimo na 7. i 8. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O TAJNOSTI PODATAKA I PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SLOBODNOM PRISTUPU INFORMACIJAMA OD JAVNOG ZNAČAJA (zajednički načelni pretres)
Obaveštavam vas da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača, Snežane Malović, ministra pravde, i Nebojše Bradića, ministra kulture, pozvala da sednici prisustvuju Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Jovan Ćosić, načelnik i Zlatko Petrović, samostalni savetnik u Ministarstvu pravde.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o tajnosti podataka i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom, do pet minuta. Molim poslaničke grupe, ako nisu to do sada učinile, da podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Đuro Perić – Poslanička grupa PUPS, narodni poslanik Saša Dujović – Poslanička grupa SPS-JS, poslanik Vesna Pešić – LDP, poslanik Jovan Palalić – Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica, narodni poslanik Marina Raguš – Poslanička grupa SRS.
Saglasno članu 142. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o tajnosti podataka i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Da li predstavnici predlagača, Snežana Malović, ministar pravde, i Nebojša Bradić, ministar kulture, žele reč? (Da)
Gospođa Malović ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove rasprave, istakla bih značaj Predloga zakona za normativno uređenje ove oblasti u Republici Srbiji.
Kao što vam je poznato, Republika Srbija je jedna od retkih država u Evropi u kojoj materija pravnog režima tajnih podataka nije regulisana u jednom zakonu, na celovit i precizan način.
Trenutna situacija, u kojoj je ova materija regulisana u preko 400, uglavnom, podzakonskih akata, nije održiva, i to kako sa stanovišta zaštite nacionalne bezbednosti, tako i iz ugla pravne sigurnosti, zaštite i ostvarivanja prava građana, ali i nesmetane saradnje s drugim državama i drugim međunarodnim organizacijama.
Dodatni problem predstavlja i činjenica da uporedno-pravna rešenja ne podržavaju podelu tajni na državne, službene ili vojne, kao što je slučaj kod nas, i to posmatraju kao relikt prošlosti. Moderna zakonodavstva drugih zemalja propisuju da se podela tajnih podataka ne vrši u odnosu na državne organe kod kojih su nastali, već u odnosu na sadržinu i postupak za određivanje tajnosti za čuvanje podataka.
Iz navedenih razloga, u ovoj oblasti je znatno otežana i međunarodna saradnja Republike Srbije s drugim međunarodnim subjektima.
Najvažniji cilj predloženog zakona je da se u jednom zakonu propišu kriterijumi o tome koji će se domaći i strani podaci od interesa za RS odrediti kao tajna. Pored toga, neophodno je da se definiše i krug ovlašćenih lica za uređivanje tajnosti podataka i da se na jednoobrazan način propišu pravila za određivanje stepena tajnosti, kao i da se precizno utvrde rokovi i uslovi prestanka tajnosti podataka. Predlogom zakona se uređuje način ostvarivanja prava na pristup tajnim podacima.
U cilju pripreme ovog zakonskog teksta, Ministarstvo pravde je obrazovalo Radnu grupu sačinjenu od predstavnika resornih ministarstava, službi bezbednosti i civilnog društva.
U izradi teksta, korišćeni su ranije izrađeni modeli ovog zakona, kao i uporedno-pravna zakonska rešenja, pre svega, iz država koje su po svom stepenu državnog, bezbednosnog i demokratskog razvoja bliske Republici Srbiji.
Predlog zakona o tajnosti podataka podeljen je u osam glava i to na – Osnovne odredbe, Određivanje tajnih podataka, Mere zaštite tajnih podataka, Pristup tajnim podacima, Postupak za izdavanje odobrenja, odnosno dozvole, Nadzor, Kaznene odredbe i Prelazne i završne odredbe.
U osnovnim odredbama određuje se predmet zakona i propisuje da se ovim zakonom uređuje jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove Republike Srbije, pristup tim podacima i prestanak njihove tajnosti, nadležnost organa i nadzor nad sprovođenjem zakona, odgovornost za neizvršavanje obaveza, kao i druga pitanja od značaja za tajnost podataka. Takođe se određuje šta se ne smatra tajnim podatkom, kao i pravo pristupa tajnim podacima, svrha prikupljanja, čuvanje i korišćenje tajnih podataka.
Predlog zakona određuje da se ovaj zakon ne odnosi na zaštitu poslovne i drugih tajni, već da se to pitanje uređuje posebnim zakonima.
U glavi 2. Predloga zakona reguliše se određivanje tajnih podataka, vrste podataka koje se mogu odrediti tajnim, lica ovlašćena za određivanje tajnosti podataka, opšte odredbe o postupku određivanja tajnosti podataka, način označavanja tajnih podataka, stepene tajnosti i sadržinu tajnih podataka, vremensko ograničenje trajanja tajnosti, način prestanka tajnosti podataka, opoziv tajnosti podataka i promena stepena i roka tajnosti.
Predlog zakona određuje četiri stepena tajnosti podataka – državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno. Propisano je da bliže kriterijume za određivanje najviših stepena tajnosti, a to su ''državna tajna'' i ''strogo poverljivo'', određuje Vlada, uz prethodno pribavljena mišljenja Saveta za nacionalnu bezbednost. Za podatke nižeg stepena tajnosti, bliže kriterijume određuje Vlada, na predlog nadležnog ministra, odnosno rukovodioca državnog organa.
U ovoj glavi su određeni i zakonski rokovi posle čijeg isteka podaci prestaju da budu tajni. Ovi rokovi su određeni prema stepenu tajnosti podataka i kreću se od dve godine, za najniži stepen tajnosti, do 30 godina – za stepen tajnosti kao što je ''državna tajna''.
U glavi 3. Predloga zakona uređuju se mere zaštite tajnosti podataka, vrste mera zaštite, obaveze rukovaoca tajnim podacima za sprovođenje mera zaštite, kao i dužnost obeležavanja u slučaju gubitka, krađe, oštećenja, uništavanja ili neovlašćenog otkrivanja tajnih podataka. U glavi 4. uređuje se pravo pristupa tajnim podacima. Predlog zakona predviđa da pristup tajnim podacima bez odobrenja i korišćenje podataka iz dokumenata bilo kog stepena tajnosti, na osnovu funkcije i u cilju obavljanja poslova iz njihove nadležnosti, imaju – predsednik Narodne skupštine, predsednik Republike i predsednik Vlade.
U vezi s odredbama člana 38. i člana 40. Predloga zakona koji uređuju pravo na pristup tajnim podacima bez bezbednosne provere, odnosno ograničenja prava pristupa, dala bih dodatno obrazloženje. Povodom polemike u stručnoj javnosti koju su izazvala rešenja iz navedenih članova Predloga zakona, a koja se, pre svega, odnose na krug lica koja imaju pravo pristupa tajnim podacima bez bezbednosne provere, u organizaciji Ministarstva pravde je održana stručna rasprava i pribavljeno je mišljenje Saveta Evrope.
Analizirajući zaključke iz rasprave i ekspertskog mišljenja, Ministarstvo pravde je izradilo amandmane na tekst navedenih članova Predloga zakona, a Vlada Republike Srbije ih je usvojila i dostavila Narodnoj skupštini.
Amandmanom Vlade na član 48. Predloga zakona propisano je da pravo na pristup tajnim podacima bez bezbednosne provere, radi obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, imaju državni organi i rukovodioci državnih organa koje bira Narodna skupština, sudije Ustavnog suda i sudije.
Ovo pravo pristupa bez bezbednosne provere može se ograničiti za pristup određenim podacima koji su označeni najvišim stepenom tajnosti, u kom slučaju su i ova lica dužna da prođu bezbednosnu proveru propisanu zakonom i ovim podacima mogu da pristupe samo lično.
Pored toga, amandmanom se uvodi i obaveza za sva lica koja imaju pristup tajnim podacima da na svaki svrsishodan način zaštite tajnost podataka.
Imajući u vidu rešenje Vlade u amandmanu na član 38. Predloga zakona, Vlada je amandmanom predložila da se član 40. Predloga zakona, koji se odnosi na ograničenje pristupa, briše.
Smatram da je ovakvo rešenje u skladu sa svim međunarodnim standardima, kao i da je najcelishodnije, kako sa stanovišta zaštite tajnih podataka, tako i sa stanovišta omogućavanja pristupa tajnim podacima određenim državnim organima i nosiocima javnih funkcija u vršenju njihovih zakonom propisanih nadležnosti.
U glavi 5. Predloga zakona detaljno su propisani uslovi i postupak za dobijanje dozvole za pristup tajnim podacima, i to kako za domaća fizička i pravna lica, tako i za strana lica. Predlogom zakona se uređuje postupak bezbednosne provere, koja predstavlja uslov da podnosilac zahteva dobije odobrenje za pristup tajnim podacima.
Postoje tri vrste bezbednosne provere, koje su određene prema stepenu tajnosti podataka. Za podatke označene stepenom tajnosti ''interno'' i ''poverljivo'', vrši se osnovna bezbednosna provera. Za podatke označene stepenom tajnosti ''strogo poverljivo'' vrši se potpuna bezbednosna provera, a za podatke označene stepenom tajnosti ''državna tajna'', posebna bezbednosna provera.
Pored toga, Predlogom zakona je određena svrha bezbednosne provere, sadržaj bezbednosnog upitnika za sve vrste bezbednosnih provera, posebna bezbednosna provera, rok za izvršenje bezbednosne provere, davanje privremenog odobrenja pre završetka bezbednosne provere i dostavljanje izveštaja o rezultatima te provere.
U glavi 6. sadržane su odredbe koje se odnose na nadzor nad primenom Zakona. U tom smislu, Predlogom zakona je bilo neophodno odrediti organ koji bi na nacionalnom nivou bio nadležan za sprovođenje i kontrolu primene zakona. Najcelishodnije rešenje je da taj organ bude Kancelarija za nacionalnu bezbednost. To je u skladu s uporedno-pravnim iskustvima i zahtevima da ove poslove obavlja državni organ koji je, najčešće, služba Vlade. Pored toga, napomenula bih da je propisana i unutrašnja kontrola, za koju su nadležni rukovodioci organa javne vlasti, kao i da se može odrediti posebno radno mesto za unutrašnju kontrolu u MUP-u, Ministarstvu odbrane i BIA-i.
Ovde bih napomenula da je Vlada podnela amandman kojim je dopunjen Predlog zakona, na taj način što je za nadzor nad sprovođenjem ovog zakona određeno Ministarstvo pravde. Ovo ministarstvo će rešavati u upravnom postupku po žalbama na odluke Kancelarije Saveta kojima se odobrava pravo pristupa tajnim podacima.
Takođe, Ministarstvo pravde će, preko ovlašćenih službenih lica, vršiti inspekcijski nadzor sprovođenja mera obrade tajnih podataka, i to bez prethodnog obaveštavanja organa koji poseduje tajne podatke.
U glavi 7. su propisane kaznene odredbe, i to posebno krivična dela, kao i prekršaji zbog povrede ovog zakona.
U glavi 8. su prelazne i završne odredbe, kojima se uređuje proširivanje nadležnosti Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i određuju rokovi za donošenje i usklađivanje podzakonskih akata, preispitivanje postojećih oznaka tajnosti, kao i prestanak važenja zakona i drugih propisa.
Na kraju, htela bih da vam zahvalim na pažnji i izrazim nadu da će, nakon rasprave u načelu i pojedinostima, predloženi zakon i amandmani Vlade biti usvojeni, čime će se zakonski jedinstveno urediti materija koja se odnosi na tajnost podataka i sprečiti svaka zloupotreba i arbitrarnost u ovoj veoma značajnoj oblasti za bezbednost zemlje, rad državnih organa i ostvarivanje prava građana. Zahvaljujem.