Izvinite, gospodine Dujoviću, najpre replika.
Samo se prijavite, gospođo Janković. Izvolite.

Gospođa Pešić me je spomenula, te mislim da imam pravo na repliku, jer je rekla da je u rukama imala nešto što ja nisam, korigovane stavove Vlade.
Znate kako, kao narodni poslanik, pripremam se za predlog zakona koji se nalazi pred nama, a ovu praksu naknadne pameti ne bih komentarisala. Postoje neke narodne poslovice, nije baš primereno da ih ovde citiram, ali ovo je nešto što postaje gotovo uobičajeno.
Vlada se ponaša arogantno, neće da usvoji primedbe stručne javnosti, neće da vrati predlog zakona na doradu, a onda reaguje tako što uz predlog zakona u Skupštini ulaže i amandmane, naravno, zbog pritiska javnosti.
Kada amandmani uđu u skupštinsku proceduru, opet se postavlja pitanje – da li će predstavnici ove vladajuće koalicije glasati za takve amandmane. Prema tome, nije isto da li se na primedbe stručne javnosti reagovalo tako što je zakon vraćen na doradu, ili tako što je zakon nepromenjen ušao u skupštinsku proceduru, a onda je Vlada, sve zato što to sluša stručna javnost, ili zato što se umilostivila da uvaži primedbe građana, napravila amandmane za koje mi u poslednjem trenutku saznamo.

Gospodin Saša Dujović ima reč. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o tajnosti podataka i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji su na dnevnom redu su zakonski predlozi kojima, na neki način, započinje uvođenje reda u ovu veoma delikatnu oblast života društva u celini, s osvrtom na prava svojih građana.
Većim delom izlaganja, osvrnuću se na Predlog zakona o tajnosti podataka. Krenuću sa članom 2. Predloga zakona, gde su jasno definisani pojmovi značenja tajnog podatka. U narednim članovima Predloga ovog zakona ograničava se tajnost podataka i definiše da svi podaci koji se tiču krivičnog dela ili zloupotrebe službenog položaja ne mogu imati oznaku tajnosti podatka.
U članu 8. Predloga zakona jasno su pobrojane oblasti iz kojih se mogu utvrditi podaci koji nose oznaku tajni. Definisani su i posebni slučajevi, određivanje i označavanje tajnih podataka, kao i oznake tajnosti i stepenovanje tajnosti i sadržine podataka.
U članu 15. Predloga zakona, definisano je i označavanje stranih tajnih podataka.
Članovima 16, 17, 18. i 19. Predloga zakona o tajnosti podataka predviđena su vremenska ograničenja tajnosti podataka, kao i rokovi za prestanak tajnosti određenih podataka.
Posebno bih istakao mogućnost da se s određenih dokumenata skine oznaka tajnosti u slučaju određenih događaja kojima prestaju razlozi za postojanje tajnosti podataka, koji se tiču navedenih događaja.
Poglavljem III Predloga zakona definisane su mere zaštite tajnih podataka, članom 32 – opšte mere, a članom 33 – posebne mere zaštite tajnosti podataka.
U poglavlju IV predložena su rešenja za pristup tajnim podacima. Tako je u članu 37, bez posebnog odobrenja, pristup svim podacima omogućen predsedniku Republike, predsedniku Skupštine i predsedniku Vlade.
U članu 38, pravo na odobrenje bez prethodne provere omogućen je širem broju državnih funkcionera, što smatramo dobrim rešenjem.
Poglavlje V Predloga zakona, od člana 49. do člana 84, detaljno razrađuje postupak izdavanja odobrenja, odnosno dozvole za pristup podacima koji nose klasifikaciju tajni, kako fizičkim, tako i pravnim licima, ali i stranom licu. Pojašnjen je sadržaj zahteva, način bezbednosne provere, kao i organ koji je nadležan za vršenje bezbednosne provere.
Članom 85. definisano je vršenje unutrašnje kontrole nad sprovođenjem ovog zakona. Novina je otvaranje Kancelarije Saveta, kao Vladine službe sa svojstvom pravnog lica, u čijoj su nadležnosti određeni tehnički poslovi, koji su definisani članom 88. ovog predloga zakona. Navedenom kancelarijom upravljaće direktor koga imenuje Vlada.
Iako je u javnosti stvoren utisak da ovaj zakon zadire u osnovna ljudska prava, ubeđen sam da njegovim donošenjem započinje uređenje ove veoma osetljive zakonske materije.
Amandmani koji su podneti na ovaj predlog zakona će, siguran sam, doprineti njegovom poboljšanju.
U obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja dat je pravi razlog zašto, posle četvorogodišnje primene, ovaj zakon treba doraditi. Određena ranija zakonska rešenja nisu bila do kraja dorečena, pa je posledica toga i ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Predložene izmene i dopune jasnije definišu postojeće članove. Navešću jedan primer. Umesto dosadašnjeg naslova iznad člana 16. koji glasi: „Odlučivanje o zahtevu“, unosi se novi pojam: „Postupanje po zahtevu“.
Ovakvih izmena je u ovom predlogu dosta, čime se, uz preciznije dodavanje kada su u pitanju rokovi, već postojeće zakonsko rešenje u velikoj meri unapređuje.
Na kraju, treba dodati da se ovim predlogom zakona na određeni način omogućuje Povereniku za informacije od javnog značaja da preciznije obavlja svoj posao.
Predložena rešenja uvek mogu biti predmet kritike, postavlja se samo pitanje namere kritičara.
U ime Poslaničkog kluba SPS – JS, u danu za glasanje, mi ćemo podržati predloge navedenih zakona.

Zahvaljujem.
Gospodin Mićo Rogović ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pred nama je zajednički načelni pretres Predloga zakona o tajnosti podataka i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U ime Poslaničke grupe SNS-a, u ovom delu izlaganja ću veći akcenat dati na Predlog zakona o tajnosti podataka.
Kao što su moji prethodnici rekli, deo njih je išao u jednom ili u drugom pravcu, moram da istaknem da je čak i ministarka bila korektnija, za razliku od nekih poslanika vladajuće koalicije, kada je u svom obrazloženju iznela istorijat i mukotrpan razvojni put ovoga zakona o tajnosti podataka, od procedure donošenja, uvođenja u skupštinsku proceduru krajem jula, početkom avgusta, skidanja iz skupštinske procedure i svega ostalog, do ovih dana.
Ministarka je to korektno to obrazložila, ali to su zaista bili problemi u donošenju zakona, pa ću se u delu današnje rasprave bazirati na tome.
Očekivano je bilo, posle jula, da će ovaj zakon biti povučen iz skupštinske procedure.
Zaista nije korektno, bez obzira na to šta ko misli, da nam za sednicu koju zakazujete pet dana pre njenog početka dostavite 50 i nešto tačaka dnevnog reda, usput još, do objedinjavanja tačaka u zajedničkom pretresu, da dostavite neke nove tačke dnevnog reda i, gospođo ministre, uz sve to, da na samom početku sednice dostavite i predlog amandmana koji ste vi podneli. Zašto niste podneli zakon koji bi sadržao sve ono što ste predvideli vašim amandmanima? Zašto to sam nacrt zakona nije sadržao? Zar mislite da u ovakvoj jurnjavi za usvajanjem mnogobrojnih zakona, mi koji moramo da vodimo računa o svemu onome što javnosti i nama, a mi smo sastavni deo Skupštine, podnosite, imamo vremena da sve to propratimo? Kao što i gospođa Pešić reče, da nije otvorila koverat, ne bi ni saznala da su došli amandmani Vlade.
To je nekorektno, bez obzira na korektnost vašeg nastupa u obrazloženju. Zaista je nekorektno prema ovih 250 ljudi ovde koje su građani birali i mislim da je trebalo da uz zakone budu tu i amandmani koje ste predložili na samom početku rasprave.
Kao što neko reče, posle kvalitetne rasprave o predlogu ovog zakona, svi smo očekivali da će on dugo čekati da ugleda skupštinsku proceduru, bez obzira na situaciju i činjenicu da ovu oblast, tj. sistem državne tajne reguliše preko 400 zakonskih i podzakonskih akata još iz bivše SFRJ i bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore. Zaista je bilo preko potrebno da ugleda skupštinsku proceduru i da deo ove materije, tj. deo ove oblasti bude usvojen. Moram da istaknem činjenicu, za razliku od nekih prethodnih govornika, da naša država ima više tajni, recimo, nego EU zajedno. Poznata je činjenica da su u Španiji samo dve informacije obeležene kao tajna, u Sloveniji je njih samo šest, a u Srbiji ne mogu tačno da se prebroje informacije na koje je država stavila oznaku „tajna“, i još ih stepenovala određenim stepenom tajnosti.
Iz svega toga proizilazi činjenica da, zbog mora propisa koji regulišu ovu oblast, postoji ogromna mogućnost zloupotrebe, jer mi zaista, bez obzira na to ko se čime bavi u Srbiji, ne znamo šta je tajna, a ta spoznaja proizilazi iz činjenice krivičnog dela odavanja službene ili vojne tajne. Tako su mnogobrojne informacije u proteklom periodu dobile status tajni isključivo iz pravno-formalnih razloga, zbog činjenice da su na njih stavljeni određeni stepeni tajnosti.
Pošto nema sistema, otvorena je mogućnost mnogobrojnih zloupotreba i korupcije, i sve to iz razloga što u Srbiji stavljanje nekih informacija u tajne podatke nije bilo u domenu struke, već se, nažalost, nalazilo u rukama političara i vlasti. Tako, recimo, u Vojsci Srbije, u JNA, svaki podatak je bio stepenovan određenim stepenom tajne. Imamo situaciju, recimo, da prepiska između MUP-a i Ministarstva odbrane uvek ide pod određenim stepenom tajnosti. Čak se, u navedenim ministarstvima, i jelovnici obeležavaju određenim stepenom tajnosti.
Jesmo bili zatvoreno komunističko društvo i to društvo se zaista branilo od domaćih, unutrašnjih, odnosno stranih neprijatelja, i od tada vučemo fenomen državne tajne. Normalno je da je u komunističkim društvima sve tajna. S obzirom na to da je dosta ljudi radilo u ovoj oblasti i da i dalje rade na određenim mestima, imaju naviku iz tog perioda da sami po sebi kriju sve. To je neminovnost koja se srpska realnost.
Verujem da bi se ova vlada raspala u trenutku kada bi se otvorili svi tajni dosijei, normalno, zbog sadržine tih podataka. Usvajanjem zakona o tajnosti podataka, skoro se ništa neće dogoditi, iako će biti usvojen, jer kao što sam i u prethodnom obraćanju govorio, donosimo pregršt zakona. Da li ćemo ih sprovoditi i poštovati, to je već diskutabilno pitanje.
U našem sistemu se i dalje radi po onom starom feudalnom principu – kako gazda kaže, a gazda je, nažalost, sve više i više. Pod oznakom tajna, u Srbiji se čuva Akcioni plan Vlade za pridruživanje EU. Možete zamisliti! Zatim se čuvaju plate javnih funkcionera, izuzev primanja poslanika, jer znamo na kom je stepenu u medijima i javnosti Skupština RS. Čuvaju se od javnosti razne koncesije ove države i zato je rad državnih organa, naročito specifičnih institucija u oblasti bezbednosti, još uvek, koliko god zakona donosili, netransparentan.
Do sada je kompletna arhiva svih državnih službi, dokumenata starih preko 60 godina, bila tajna i u ovom periodu je veći deo te dokumentacije, nažalost, i dalje tajna. Tako imamo banalan primer da iz projekta koji je finansirala Vlada, do podataka vezanih za rad državnih službi od 1945. do 1968. godine jedna naučna institucija nije mogla da dođe, sve zbog obrazloženja i zabranjenog pristupa, pod izgovorom da su neki podaci i dalje tajna.
Čak se povodom ovog zakona i povodom ranijih dešavanja oglasio Poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Šabić, i gospodin Ombudsman, gospodin Janković, iznoseći opšte kritike na Predlog zakona o zaštiti podataka, jer su neka rešenja u potpunosti ignorisala Ustav i unosila konfuziju u naš pravni sistem. Radi se isključivo o primedbama o ograničavanju prava pristupa određenim informacijama, o tom spornom članu 40, koji ste amandmanom pokušali da promenite, i automatskoj mogućnosti da uskratite prava onima koji treba da kontrolišu. Neverovatno, ali istinito.
Reč je o zakonu koji ni pravno-tehnički, ali ni koncepcijski nije na nivou koji je potreban Republici Srbiji i kao takav može doneti neke nove probleme.
Sada imamo situaciju da je postala praksa da Vlada Srbije menja zakone tako što, pre same rasprave o njima, uz nacrt zakona dostavlja svoje amandmane, kao što sam maločas rekao.
Uočljivo je da takav način ponašanja Vladi ostavlja mogućnost da sve amandmane za koje ne želi da uđu u skupštinsku proceduru, u predlog zakona, da budu ugrađeni u zakon, Vlada sama predlaže, zbog pritiska stručne javnosti, ekspertize Saveta Evrope i sličnih situacija.
Posle navedenih pritisaka od strane Poverenika za informacije i Zaštitnika građana, onih koje ste vi ovde u Skupštini birali, šta bi trebalo mi da pričamo o svemu ovome, kada nisu dovoljno saslušani argumenti ovih ljudi.
Posle pritisaka celokupne stručne javnosti iz ove oblasti, Ministarstvo pravde je zatražilo dodatno mišljenje, dodatnu ekspertizu od Saveta Evrope o Predlogu zakona o tajnosti podataka. Za divno čudo, ne čekajući odgovor ekspertskog tima Saveta Evrope, odmah ste pokazali spremnost da prihvatite kritike koje su Poverenik i Zaštitnik građana izneli u javnost.
Koristim priliku da gospodina Bradića podsetim da kada se uđe na Internet i počne pretraga o Zakonu o informisanju, pojavi se reč – severnokorejski.
Verovatno gospodin Bradić zna da se taj zakon, nažalost, za takav zakon koristi u Srbiji, a možete i lično da se uverite, ulazeći u raznorazne sajtove i komentare, da je zakon koji je donesen u Skupštini ne tako davno, Zakon o informisanju, u srpskoj javnosti nazvan kao severnokorejski zakon u Evropi.
Posle takvog zakona i kritika koje su bile upućene i još uvek traju na račun njega, na ovakav način teče razvoj istorije nacrta zakona o tajnosti podataka.
U Srbiji ništa nije začuđujuće, pa ni ovakvo ponašanje Vlade. Ovde u proceduru ulazi zaista veliki broj zakona koji ili nisu prošli javnu raspravu ili su je delimično prošli, i to uglavnom na političkim kružocima određenih partija, ili je pre neki dan bila situacija da nemamo mišljenje Zakonodavnog odbora, da bismo počeli raspravu o određenom setu zakona.
Dešavalo se, kao što je slučaj s prethodnim zajedničkim načelnim pretresom o navedenih pet tačaka dnevnog reda, da se posle određenog vremena, vrlo kratkog, donošenja i izglasavanja određenih zakona, pogotovo iz vaše oblasti, gospođo ministre, nađu izmene i dopune tih zakona, a kao druga tačka ovog zajedničkog načelnog pretresa su i izmene i dopune ne tako davno donetog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Da li je u Srbiji, u Parlamentu, jedini uspeh igra brojki, u smislu velikog broja donetih zakona? Moramo priznati, zaista smo veliki broj doneli u poslednjih šest meseci.
Da li mislite da je to jedini način da što brže pristupimo EU?
Slažem se s činjenicom da su ovi zakoni neophodni, ali način njihovog donošenja, stavljanja u proceduru i sudbina tih zakona, koji ne mogu da dožive implementaciju u realnosti, ili veoma mali broj, da li mislite da je to preporuka za EU, da što pre uđemo u EU i da se nijednog trenutka ne osvrnemo na egzistenciju građana, koja je iz trenutka u trenutak, iz dana u dan, sve više pogubna?
U ovom slučaju će, kao što je koleginica Janković rekla, biti ona priča kao i sa Zakonom o informisanju – tresla se gora, rodio se miš, ili – pričalo, pa se zaboravilo, ali imamo situaciju da često dolazite u Skupštinu, pa ćemo, nažalost, nemamo dovoljno vremena za takve stvari, o nekim zakonima kasnije pričati, vezano za ovaj zakon o tajnosti podataka.
Nisu u ovom zakonu sporne samo odredbe koje su naveli Poverenik i Zaštitnik, koje se odnose samo na ograničavanje njihovog prava pristupa informacijama o tajnim podacima, već se moraju primetiti i određeni propusti u ovom zakonu. To je situacija da ne postoji nikakva kontrola, tj. da određeni ljudi sami sebe, ili preko svojih stručnih službi, jedne stručne službe, kontrolišu. To je, zaista, neprihvatljivo.
Zatim, mogućnost da se skoro sve proglasi tajnom, koju ovaj zakon i dalje ostavlja, kao što je to bilo i sa nekim zakonima iz bivše SFRJ.
Zatim, pravo zapošljavanja po jednog bezbednjaka u svakom organu vlasti – to proizilazi iz ovog zakona. Zaposleni u stručnoj službi Vlade koja treba da se bavi primenom zakona imaće mogućnost većih plata za 20% od ostalih državnih službenika. Svaka čast!
Takođe, ova služba nema nikakvih inspekcijskih ovlašćenja, bez kojih ne možete imati ni određenu kontrolu, ni kvalitet nadzora nad sprovođenjem zakona o tajnosti podataka.
Ukoliko označite neki podatak kao tajni bez obrazloženja, ili se označi kao tajni podatak dokument koji se očigledno ne odnosi na zaštićene informacije, s obzirom na prethodno izneto, zaista će se desiti situacija da ovlašćena lica, tj. bezbednjaci, rizikuju simbolične kazne koje su predviđene ovim zakonom – od 5.000 do 50.000 dinara, i time je rešena sva problematika kaznenih odredaba.
Smatram da ne postoji nijedna zemlja u svetu u kojoj je nekome palo na pamet da izvrgne ruglu elementarne pravne principe, a u ovom slučaju, u prethodnom periodu, to je bila situacija s ovim zakonom, a sve zarad kontrole nad bezbednosnim strukturama i mogućnošću kontrolisanja kontrolisanih da oduzmu povremeno ovlašćenje kontrolorima; govorim o spornom članu 41. i odredbama člana 40. ovog zakona.
Zar je za svaki zakon potrebna pomoć stranih ekspertskih timovima da bi Vlada prepoznala neodrživost takvih rešenja, kao što je to bilo s prvim predlogom ovog zakona, koji pojedini domaći eksperti i tvorci zakona predstavljaju kao evropski, i da li su to evropski zakoni i evropska rešenja kada mora da idu na evropsku ekspertizu? Odgovor znate i sami, rekli ste to u uvodnom obrazloženju?
Potencijal nezavisnih institucija, raznih strukovnih udruženja, pa i nas iz opozicije, zaista je toliko velik da može doprineti poboljšanju određenih predloga, odnosno nacrta zakona, i vi i ostali ministri morate o tome da vodite računa prilikom donošenja ovako bitnih zakona.
Na kraju, bilo je potrebno da se materija tajnosti podataka uredi kao i u svim drugim zemljama.
Šta se desilo kod nas? Prvo su doneti neki zakoni. Kako su to uredile druge zemlje? Prvo je bilo potrebno doneti zakon o tajnosti podataka koji bi propisao koji podaci predstavljaju tajnu i koji je to stepen tajnosti. Zatim je trebalo doneti zakon o klasifikaciji informacija, kojim bi se utvrdili kriterijumi i mere za zaštitu tajnih podataka i način primene određenih stepena tajnosti. Na kraju je trebalo doneti zakon o dostupnosti, odnosno slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji bi uredio ko, pod kojim uslovima i kakvom procedurom može doći u posed, i to kojih vrsta informacija, uključujući informacije stepenovane jednim od različitih stepena tajnosti.
Mi smo krenuli obrnutim redom. Prvo je donet poslednji zakon, što je stvorilo konfuziju, jer se nije znalo koje su to informacije od javnog značaja koje po propisanoj proceduri mogu da budu dostupne zainteresovanim subjektima, a koje informacije predstavljaju jedan od stepena tajnosti i ne mogu biti bez propisane procedure dostupne javnosti.
Zbog ovakvog pristupa i iskrslih problema, sada je u proceduri zakon o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i ja se plašim da će posle donošenja, usvajanja ovog zakona, u Srbiji biti još više učvršćen i sazidan predsednički sistem, a to Ustavom nije predviđeno.

Reč ima poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, kolege narodni poslanici, pred nama je jedan izuzetno važan zakon, o kome se dosta diskutovalo u javnosti, ali čula su se i oprečna mišljenja. Mislim da je u današnjoj diskusiji, o duhu ovog zakona, neko od kolega najbolje rekao – do ovog zakona smo bili pročitana knjiga, ali sada, kada se donese ovaj zakon, sigurno nećemo biti pročitana knjiga. Zaista, kada je u pitanju ovaj zakon, stega, kada je u pitanju dostupnost informacija građanima, poprima mnogo veću formu nego ranije.
Sasvim sigurno, ovaj zakon treba da napravi jednu vrstu ravnoteže između tri interesa – jedan interes je nacionalna bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet i podaci koji se tiču nacionalne bezbednosti; drugi interes jeste, uopšte, interes ljudskih prava, a treći interes je interes onoga što javnost treba da zna, odnosno potrebe građana da znaju određene informacije.
Kada se pogleda struktura ovog zakona, kada se pogledaju predlozi, rešenja, nijedan od ova tri interesa nije zadovoljen, apsolutno nijedan.
Onda je ključno pitanje – šta dobijamo ovim predlogom zakona, kakva rešenja, kada je u pitanju zaštita podataka koji su od interesa za Republiku Srbiju, ali i zaštita ljudskih prava i onoga što javnost treba da zna?
Nema sumnje da ono što je najvažnije u ovom trenutku, kada je u pitanju predmet koji definiše ovaj zakon, jesu podaci koji se tiču nacionalne bezbednosti, suvereniteta, teritorijalnog integriteta Republike Srbije, koji su najviše sada ugroženi.
Mi smo u prethodnom periodu imali raspravu o Strategiji nacionalne bezbednosti. Videli smo koji su to izazovi, koji su rizici i pretnje po nacionalnu bezbednost i svi smo se složili ovde, bez obzira na velike razlike u diskusiji, da je teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije ona vrednost koja je u ovom trenutku najviše ugrožena, pogotovu na prostoru KiM-a, na kome u ovom trenutku Vlada Republike Srbije vodi jednu politiku koja, sasvim sigurno, doprinosi daljoj ugroženosti nacionalne bezbednosti i suvereniteta Republike Srbije.
Navešću samo jedan primer. Juče je vrlo jasno i plastično švedski ambasador poručio građanima Srbije kako on vidi odnose Srbije i, kako kaže, "lažne države Kosovo", kako vidi put Srbije u EU i stavljanje Srbije na belu šengen listu. Vidi to tako, ono o čemu je DSS u prethodnom periodu mnogo puta govorila, da će Srbija biti prinuđena da uspostavi dobrosusedske odnose s Kosovom, a da će biti učvršćena carina i granice između Kosova i Srbije. To je juče nesporno i nedvosmisleno švedski ambasador rekao.
Kada su u pitanju ti podaci, postavlja se pitanje – šta ovaj zakon radi?
Pokušaću da dam osvrt na ovaj zakon s nekoliko aspekata – položaj organa, tj. ovlašćenih lica koja imaju ovlašćenja da utvrde tajnost podataka; položaj državnih organa, njihov međusobni položaj, prvenstveno odnos između Vlade Republike Srbije i predsednika Republike Srbije i njegovog saveta za nacionalnu bezbednost; pozicija stranih podataka, prava i mogućnosti da se daju odobrenja za pristup pojedinim podacima, i pozicija i status same kancelarije koja se ovde formira.
Mnogo je kontradiktornosti i mnogo problema proističe iz normi koje definišu ove odnose. Zaista je neverovatno, a to će uneti potpuno konfuziju i sve će u Srbiji postati tajna – kako se definiše pojam organa javne vlasti.
Po ovom zakonu, lokalne samouprave će moći da označavaju pojedine podatke tajnom. To je nešto neverovatno – da će gradonačelnici, pojedine službe moći da se bave podacima koji su od interesa za državnu bezbednost Republike Srbije.
Evo, kada čitate: "Organ javne vlasti je državni organ teritorijalne autonomije jedinice lokalne samouprave, organizacije koja povremeno vrši javna ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva državni organ..." itd.,"...a koje postupa s tajnim podacima, odnosno koje ih stvara, pribavlja, čuva, koristi i razmenjuje".
To će da rade i organi lokalne samouprave, pogotovo što je definisano da su ovlašćena lica za označavanje tajnosti podataka, između ostalog, i rukovodioci organa javne vlasti, znači, gradonačelnici.
U praksi može da se desi da jedan isti podatak do koga oni dođu bude u različitim opštinama označen različitim stepenom tajnosti. Postavlja se pitanje, zašto bi se neke opštine uopšte bavile podacima koji se tiču državne bezbednosti? Ovakvu konfuziju teško može da iko brani ovde, pa ni predstavnici Vlade.
Ono što se odnosi na samu Vladu Republike Srbije i njen položaj u ovom zakonu jeste činjenica da se, s jedne strane, to je ta konfuzija, Vladi šire ovlašćenja mimo ovog zakona jer su joj dali pravo da propisuje kriterijume kako će se određivati stepen tajnosti, pa čak i za Narodnu skupštinu, i to podzakonskim aktom, za predsednika Republike, za organe javne vlasti, da propisuje postupak, iako je on uređen ovim zakonom, a u isto vreme se, vrlo vešto, kroz poziciju Kancelarije Saveta i uloge Saveta za nacionalnu bezbednost, kojim rukovodi predsednik Republike, uzima deo nadležnosti. Vidi se intencija da ključnu ulogu u kontroli svih podataka ima, u stvari, predsednik Republike i ljudi oko njega, tačnije, ono što je nekad bio Savet za nacionalnu bezbednost, svih podataka i svih mogućnosti uticaja na druga ovlašćena lica koja mogu da označavaju pojedine podatke tajnim.
Vrlo bitno pitanje jeste i pozicija u ovom zakonu stranih podataka, koji su dolazili od strane drugih država, i razmene podataka između naše države i stranih država. Vi ovde imate neverovatne stvari, da podatak koji je jedna država, strana država, označila određenim stepenom tajnosti kod sebe, Republika Srbija mora, takođe, da označi istim stepenom tajnosti, iako se to ne mora podrazumevati, s obzirom na to da su Republika Srbija i ta strana država u nekom ugovornom odnosu i da bezbednosni rizik nije isti u toj državi kao u Republici Srbiji.
Drugo je kada ta država dostavi Republici Srbiji taj podatak, ali, u nekom ugovornom odnosu slediti njihov bezbednosni rizik povodom pitanja u vezi nekog tajnog podatka i kod nas, apsolutno je neprihvatljivo. Da ne govorim o tome da se u članu 97. propisuje način razmene podataka sa stranim državama, bez obzira na to da li Republika Srbija ima zaključen međunarodni sporazum sa stranim državama.
Član 97. kaže ovako: ''U krajnje nepovoljnim političkim, ekonomskim ili odbrambeno-bezbednosnim okolnostima po Republiku Srbiju i ako je to neophodno radi zaštite interesa iz člana 8. stav 2. ovog zakona, na zahtev organa javne vlasti, Kancelarija saveta razmenjuje tajne podatke sa stranom državom.''
Ko procenjuje šta su to nepovoljne političke, ekonomske i odbrambeno-bezbednosne okolnosti? Ko će to da proceni? Gradonačelnik neki?
To su neverovatne konfuzije koje mogu svojom primenom da dovedu do direktnog ugrožavanja nacionalne bezbednosti Republike Srbije.
Drugo, davanje podataka, dozvola, odobrenja stranim državljanima, na osnovu činjenice da on ima nekakav sertifikat, čija se definicija ne određuje u ovom zakonu, takođe, može da ugrozi bezbednost Republike Srbije, pogotovo što se otvara prostor razmene podataka sa stranim državama iako ti međunarodni ugovori nisu potvrđeni u Narodnoj skupštini.
Mi insistiramo da se radi o potvrđenim međunarodnim ugovorima. Tako sada, iako je velika pretnja za nacionalnu bezbednost prisustvo Euleksa na Kosovu, vi možete s njima, po ovom zakonu, da razmenjujete podatke, s institucijom koja ugrožava državnu bezbednost Republike Srbije, kao i sa NATO paktom, iako taj jednostrani odnos koji je Vlada Republike Srbije uspostavila s tim institucijama nikad nije bio pred Narodnom skupštinom. Njihovo delovanje ugrožava nacionalnu bezbednost, a mi dostavljamo podatke. To su pitanja koja ovaj zakon tretira.
Kad je u pitanju odnos prema nezavisnim institucijama, kako se ovde danas govorilo o Povereniku za informacije od javnog značaja, tu je tek dodatna konfuzija.
Iako je dobro rešenje što je amandmanom brisan član 40, ostaju sporna pitanja odnosa sa Poverenikom za informacije od javnog značaja, definisanog čl. 8. i 25.
Naime, u članu 8, koji definiše pojam tajnog podatka, govori se da je u pitanju interes koji je pretežniji od interesa slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja.
To je veliko diskreciono pravo državnih organa i to može biti zloupotreba, jer pojedine podatke javnost ima interes da zna.
Koji će podatak biti takav da je njegovo objavljivanje od veće štete nego da se označi tajnom, određuje državni organ, ali onda kada ga već označite tako, dolazite u situaciju da članom 25, u postupku mogućeg opoziva tajnosti podataka, po procesnom pravu koje ima Poverenik, na osnovu uložene žalbe, taj podatak može da bude opozvan od strane samog poverenika i da postane dostupan javnosti. Mislim da ste uneli dodatnu konfuziju ovde i da to pitanje morate raspraviti.
Kada je u pitanju mogućnost odobrenja da se dođe do određenog podatka, tu imate niz odredaba koje mogu da zadiru direktno u ljudska prava. Prvo, bezbednosni upitnik. Vi tražite od lica koje želi podatak da vam kaže na koji način sarađuje sa stranim službama. To ste napisali u zakonu, da lice kaže – da, ja sarađujem s tom i tom stranom službom. Zaista, to deluje naivno. To stavljate u upitnik. Onda, kada prođe bezbedonosna provera i licu se da mogućnost da koristi određeni podatak, vi kažete – može da se desi, nakon izvesnog vremena, da je došlo do promene određenih okolnosti, pa se opoziva data saglasnost za korišćenje podatka.
Kako može to da se utvrdi? Jedino ako permanentno pratite to lice sve vreme i utvrdite da se nešto promenilo. Znači, samo praćenjem, drugačije ne možete da saznate promenu neke okolnosti.
Vi ovde, u stvari, za svako lice koje je jednom prošlo bezbednosnu proveru pravite paralelna praćenja, paralelne provere, da se eventualno ne bi nešto usput promenilo i došlo u situaciju da se opozove taj podatak. Znači, vrlo ozbiljna mogućnost i opasnost da se zadire u ljudska prava i, uopšte, mogućnost da se dođe do podataka koji su od interesa za javnost.
Kada je u pitanju ova bezbednosna provera, niste definisali i ograničili mogućnost korišćenja podataka iz bezbedonosne provere isključivo na ovu oblast mogućnosti da se koristi određeni tajni podatak. Ko garantuje da Kancelarija Saveta, koja dobije sve te podatke, na koju će verovatno najpretežniju ulogu i uticaj imati izvršna vlast, te podatke neće koristiti za druge stvari, a ne samo za to da li se može dobiti neki tajni podatak za tu ličnost?
Kada vi jednom skupite sve žive podatke o pojedinoj ličnosti, niko vas ne sprečava ovim zakonom da to koristite za razne druge stvari. Zato je bilo bitno da se vrlo precizno i jasno, pod pretnjom krivične odgovornosti, kaže da se podaci koji se pribave kroz bezbednosne provere mogu koristiti samo u ovoj situaciji, za dobijanje podataka koje to lice traži.
To je vrlo važno, s obzirom na to da će se svi izveštaji, bilo da je ih uradilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, ili Bezbednosno- informativna agencija, slivati na kraju u Kancelariju Saveta. To će biti more podataka o raznim ljudima i o raznim pravnim licima.
Kako se zaštititi da ti podaci ne budu zloupotrebljeni u nekim drugim procesima i u nekim drugim slučajevima? Vi to ovim zakonom ne predviđate i to je velika opasnost.
Kada se pogledaju svi aspekti tih odnosa, vidi se da postoji niz kontradiktornosti i velika diskreciona prava ovlašćenih lica da te podatke mogu da koriste van namena koje su definisane u zakonu.
Iako je fokus javnosti bio usmeren samo na prava Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana kada je u pitanju član 40, mislim da je u toj javnoj raspravi propušteno niz drugih loših rešenja u ovom zakonu, koja mogu ozbiljno da krše ljudska prava. U tom smislu je u pravu kolega koji je rekao da će tek posle ovog zakona ta sloboda, ta otvorena knjiga, polako da se zatvara i niz podataka da se skuplja i koncentriše na jednom mestu.
Kada je u pitanju kancelarija koju formirate, danas sam u raspravi, gospođo Malović, rekao da je velika kontradiktornost u koju je Vlada ušla. Formirate Pravosudnu akademiju, a u isto vreme otpuštate ljude.
Znači, valjda treba da zapošljavate u Pravosudnu akademiju. Sada formirate Kancelariju, morate da zapošljavate nove ljude. Bez obzira na to što to kaže, Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost će biti, faktički, neko ko će da preuzme posao, a vi ćete za ovako veliki posao, jer ovo je ozbiljan posao i nadležnosti koje ste dali Kancelariji Saveta, morati da zapošljavate druge ljude.
Veliki uticaj koji će imati Savet za nacionalnu bezbednost prilikom postavljanja direktora Kancelarije, bez čije saglasnosti neće moći biti postavljen direktor, govori o tome da se centar odlučivanja o pitanju korišćenja podataka izmešta izvan Vlade.
Status same kancelarije je neverovatan. Znači, ta kancelarija ima svojstvo pravnog lica. Pitanje je – da li ta kancelarija može uopšte da vrši nadležnosti kada su u pitanju upravni postupci po Zakonu o državnoj upravi? To je veliko pitanje i to je trebalo dobro da izanalizirate i da konsultujete Zakon o državnoj upravi i Zakon o Vladi.
Sigurno je da, pored ministarstava, organa državne uprave, ova kancelarija koja se na ovaj način formira, koja ima svojstvo pravnog lica, teško može da rešava u upravnim stvarima.
Bilo je važno da se to dobro izanalizira i pravno utemelji, jer njen status ovako ostaje da visi i pitanje je da li će moći da vrši ove nadležnosti; na stranu to da li ona uopšte treba da postoji i da li je trebalo na ovaj način da se koncipira jedno telo koje će prikupljati podatke.
Na kraju, unosite potpuni haos kada su u pitanju ovlašćena lica za određivanje tajnosti, lokalne samouprave, autonomne pokrajine, ko sve ne, neke organizacije, mesne zajednice.
S jedne strane, kada je u pitanju uređivanje kriterijuma i, uopšte, pozicija postupka određivanja tajnosti podataka, širite nadležnosti Vlade, s druge strane, kada treba time da upravlja, umanjujete joj prava i prebacujete na Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost, gde je uticaj Vlade minoran, to svi znamo.
Komunikacija sa stranim država i stranim fizičkim licima koje dobijaju podatke je katastrofalna. Tu smo otvorena knjiga. S druge strane, kada je u pitanju položaj Poverenika za informacije od javnog značaja, iako se ovim amandmanom unekoliko popravlja, on je i dalje konfuzan i nema mogućnosti da vrši svoju ulogu koju ima po zakonu i, nadasve, bezbednosne provere. To je način na koji ste postigli prikupljanje i korišćenje podataka. Naknadne provere govore samo da niko u Srbiji neće biti bezbedan i neće moći znati šta se s podacima lične prirode radi kada dođu u ovu kancelariju Saveta.
Iz tih razloga, mi smo podneli veliki broj amandmana. U svakom slučaju, ovaj zakon je tolik loš da ga treba povući. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Marina Raguš. Izvolite.

Dame i gospodo, čini mi se da je ovo tema koja zavređuje pažnju svih relevantnih institucija, naravno, i svih građana države Srbije i celokupne međunarodne zajednice, a posebno svih poslanika ovog parlamenta, pod jednim uslovom, da institucije ove države funkcionišu i da građani države Srbije ne gledaju. Da u ovoj državi zaista postoji nešto što je sled demokratske tradicije i demokratske tekovine da se poštuju pravila, da se poštuju procedure, onda bismo imali jednu kvalitetnu, kvalifikovanu raspravu, kako u Parlamentu, ali, na prvom mestu, u kvalifikovanom delu javnosti.
Ono što zaprepašćuje je manir izvršne vlasti da amandira svoje predloge zakona, tako što ne smatra za shodno da predstavnike naroda unapred obavesti o određenim izmenama i dopunama predloga zakona. Dakle, retoričko je pitanje – kako očekujete da poslanici u ime građana ovde postave važna i relevantna pitanja, na koja bi trebalo da dobiju odgovarajuće odgovore, sve u cilju unapređenja života građana Srbije?
Ako nam je svima maksima da Srbija ne bi trebalo da ima alternativu i ono što se nameće kao užasan pritisak od strane EU u smislu ispunjenja određenih standarda, onda moram, dame i gospodo predstavnici izvršne vlasti, da vam kažem da ste vi obmanuli one ljude koji su glasali za vas i koji su glasali za strategiju da EU nema alternativu. Vi ne samo da nemate snage da ispratite standarde koji se postavljaju pred vas, vi nemate institucije koje to mogu da sprovedu na način da svi ovi predlozi zakona budu smisleni i da ovaj parlament dobije na svojoj jačini, snazi i na svom smislu.
Zaista bih volela da čujem i gospođu Malović, i gospodina Bradića, vrlo verovatno, i gospođu Čomić, baš kada je reč o proceduri – šta biste rekli, kako biste opisali stanje, koja bi bila diferencijalna dijagnoza demokratskog društva u Srbiji?
Mi nemamo javnu raspravu, nemamo glas srpske nauke, jer srpsku nauku, očigledno, zatvarate, nemamo, dakle, pitanje struke u konkretnim slučajevima; imate samo poslanike koji, otvarajući neke koverte, čuju šta ste vi pripremili nekoliko sati uoči zasedanja.
Stoga, da ovo pitanje ne bi bilo samo retoričko, pitam vas – kakav je smisao Parlamenta i šta je smisao našeg celokupnog rada, ako javnom raspravom ne možemo da uđemo u predvorje ozbiljne društvene kritike, pod pretpostavkom da svi imamo isti cilj, da unapredimo život građana Srbije? On je derogiran, derogiran je svakim našim pokušajem, prvo, da pokrenemo određena pitanja, onda da pratimo slovo Ustava. Dozvolićete, gospođo Malović, predstavnik ste Ministarstva pravde, cenim ono što ćete, vrlo verovatno, reći, za mene je Ustav jedini okvir koji bi trebalo da bude najšire polje u okviru kojeg treba svi da se krećemo. Je l tako?
Moram da vam kažem da ste taj ustav svi stavili na stranu, a u kontekstu predloženog dnevnog reda, kao parlament nemamo mogućnost da saznamo ono što bi trebalo da znamo i što bi uticalo na našu raspravu. Između ostalog, prođe nekoliko meseci od postavljanja jednog pitanja predstavniku izvršne vlasti, pod pretpostavkom da dobijemo odgovor, a najčešće ga ne dobijamo. Ista je priča sa samim rađanjem predloga zakona. Mi smo potpuno skrenuti u stranu. Mi nemamo uticaj, nemamo moć, nemamo informaciju, nemamo mogućnost da na pravi način unapredimo život građana.
Da ovo sada variram na drugi način. Šta je cilj Vlade Srbije – da Evropa nema alternativu i ispunjavanje standarda EU, a nije vas briga za građane Srbije?!
Od predstavnika demokratske vlasti i onih koji se vrlo često uključuju u javne rasprave na temu demokratije i stepena razvoja demokratskog društva u Srbiji očekujem odgovor na ovo šta sam iznela do sada, jer se zaista, i u razgovoru s drugim kolegama, često osećam potpuno besmisleno.
Prema nekim mojim dosadašnjim iskustvima i znanjima koje sam sticala, institucije služe, ceo sistem služi da jedan jedini čovek u toj državi živi životom dostojnim čoveka. Navedite mi primer tog jednog čoveka danas u Srbiji koji ima potpuni uvid u ono što vlast radi, koji može da utiče na svoju svakodnevicu, koji ima zaštitu institucija i koji je bar na minimumu zadovoljan, ili može da zadovolji svoje egzistencijalne potrebe. Molim vas, navedite mi samo jedno ime i prezime.
Da se vratim na početak. Izvinjavam se ukoliko je ovaj uvod bio malo opširniji, ali, dozvolićete, ovo je postao manir i znam da ljudi koji se nalaze za tim stolom pokušavaju, kao i svi mi, da nateraju izvršnu vlast, pazite sada još većeg besmisla, da rade svoj posao onako kako bi trebalo, da svaki zakonski predlog ima svoj normalan život.
Da li je previše što tražimo da dobijemo te izveštaje Saveta Evrope, da dobijemo određene podatke na osnovu kojih možemo da raspravljamo u Parlamentu, jer je ovo jedino mesto gde se svi mi susrećemo, i opozicija i vlast, jedino mesto gde bi trebalo dobrom, kvalitetnom raspravom da ponudimo rešenja onima koji nas i sada prate preko TV ekrana i pokušavaju da prehrane svoju porodicu, pokušavaju da razmišljaju o tome da li postoji budućnost.
Da li mi možemo da ponudimo budućnost građanima Srbije? To je užasan stepen odgovornosti. Ako niste spremni da odgovorite tome, onda to glasno kažite. Ovo više nema smisla.
Samo da vas podsetim, imali smo, takođe, potpuno besmislenu situaciju s Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. To je bila situacija kakvu, pretpostavljam, demokratski svet ne poznaje, način kako se odvijala, da bi na kraju amandman SRS-a spasao vlast od sramote, koja je zaista nečuvena za jedno demokratsko društvo, za snage koje su potpisnice strategije da Evropa nema alternativu, što bi dalje trebalo da znači – standardi i kriterijumi EU, od svih onih koji promovišu demokratske vrednosti, tako što ih flagrantno i svakodnevno gaze.
Zaista je ovo vreme da postavimo pitanje – do kada? Recite samo do kog vremenskog intervala mislite da na taj način derogirate najviše telo u jednom političkom sistemu, kao što je Parlament? Šta smo mi vama? Očigledno, neko potkusurivanje, neko minsko polje gde ćete trgovati da li će neki zakon ili neko kadrovsko rešenje da prođe. Čemu sve ovo? Dajte, lepo, da zatvorimo sve ovo što je u ostatku institucije i da kažemo – ovo je autokratija nekolicine ljudi koji imaju dovoljno para da kreiraju život u Srbiji.
To jeste suština. Neko se očigledno vrlo dobro poigrava svima nama, tako što sprovodi užasne kampanje protiv Parlamenta i tako što mi ne možemo da radimo ono što narod, koji nas je izglasao, očekuje od nas, pogotovo što ne možemo da otvorimo određene rasprave koje su vrlo značajne.
Sada sam u nedoumici da li uopšte da variram o temi koju sam postavila na početku, ili da građanima Srbije kažem – nemojte više da izlazite na izbore, ovo je jedna farsa.
Vi gledate Parlament koji je legalizovao najtežu izbornu krađu u novijoj političkoj istoriji Srbije, koji predstavlja izbornu volju nekih tajkuna sa strane, a ne izbornu volju majskih izbora.
I, nikom ništa. U Srbiji je sve izgubilo smisao. U Srbiji, kada građanin hoće, kada narod u Srbiji hoće neko pravo sebi da zaštiti, mora to da plati, ili mora da poznaje nekog kuma, prijatelja, ili da ima brata. Kako se u Srbiji štite interesi građana, u Srbiji, gde Ustav ne može da se sprovede na 15% teritorije, koju nam je izuzela sila, da bi napravila svoju prvu državu, Bondstil, u Srbiji, gde se ministru pravde preti iz zatvora? To je strašno. Ako su zaista tačni navodi u medijima da vam je Sreten Jocić uputio takve pretnje, onda svi treba dobro da porazmislimo u kakvom društvu i državi živimo. Ako nije tačno, jer nismo čuli koji su to izvori koji su rekli da je Joca Amsterdam pretio srpskom ministru pravde, onda je neko stornirao Zakon o informisanju.
Ovo su tek neke slike koje bi trebalo da odslikaju potpuni besmisao u državi Srbiji.
Znate li gde smo svi pali? Pali smo na onom ispitu na kojem niko od nas ne može da da odgovor čoveku koji je izgubio posao – od čega će da živi? Jer, u državi Srbiji ništa ne funkcioniše. Zato sve ovo izgleda ovako kako izgleda, jer smo mi kolonija. Zato što smo mi tu temu pokušali da pokrenemo kada je gospodin Bradić pokušao da odsluša, ne da odgovori, jer odgovor dobro zna, a ne sme da ga kaže – ko upravlja zaista državom Srbijom, ko donosi političke odluke u državi Srbiji?
Citirali smo tada jedno svedočenje Bebe Popovića, da određeni Peconi, kontroverzni biznismen, na svom platnom spisku ima veliki broj poslanika. To bi trebalo za svaku ozbiljnu državu da bude toliko značajno da istog momenta pokrene istragu.
Kada je Ratko Knežević pomenuo sastanak u „Ricu“, u cilju preuzimanja medijskog prostora, tada je država Srbija vrlo ozbiljno trebalo da se pozabavi time, zato što je gospodin Knežević to doveo direktno u vezi s ubistvom Pukanića, a time nam rekao ko zapravo vlada državom Srbijom, ko su oni koji finansiraju da se donose ovakvi zakoni, da se donose određene političke odluke, da se prekrajaju izborne volje, da nastaju ili se gase određene političke stranke.
Ukoliko pratite štampu i pisanje štampe u Hrvatskoj, situacija oko ''duvanske mafije'' se komplikuje. Čini nam se da će vrlo brzo mnoga značajna imena i ovde, u državi Srbiji, dobiti potpuno novo svetlo na političke, policijske ili sudijske karijere.
Mi smo ovde, kao Poslanički klub SRS-a, u ime vas rekli da ćemo učiniti dostupnim informacije od javnog značaja građanima Srbije. Kako? Kroz ovu instituciju. Tako što ćemo kroz ovu instituciju početi da radimo ono što je trebalo vi da uradite, da otvorimo ozbiljnu javnu raspravu. Onda će građani Srbije, pogotovo akademska populacija, konačno dobiti odgovor na pitanje – zašto nacionalna biblioteka ne radi tri godine i ko je odgovoran za to, jer gospodin Bradić neće dati odgovor na to pitanje.
Nemojte da se iznenadite kada dođu desetine hiljada potpisa da određeni ljudi, jer vi nemate snage za to, napuste svoje pozicije, pri tom, i da odgovaraju za ono što nisu učinili, ili su sasvim smišljeno pogrešno navodili. Tada će građani Srbije moći da čuju i ko ima umišljaj da uništi, recimo, Vinču. Danas je u ekskluzivnom intervjuu u nedeljniku „Svedok“, profesor sa Berklija dala vrlo zanimljiv intervju. SRS će, tragom ovog intervjua, jer izvršnu vlast to očigledno ne interesuje, osim kao potencijalna pretnja onima koji su potpisnici ovog intervjua, da razotkrije pozadinu „posla veka“ i kako je moguće da je Ministarstvo za nauku i tehnologiju napravilo takav previd, ili je neko s namerom odlučio da, u interesu velikih multinacionalnih kompanija, prvo, ugrozi život i bezbednost građana Srbije, drugo, ošteti Srbiju za veoma dobar posao.
Dakle, kada o tome govori žena koja je predsednik Udruženja dekana nuklearnih fakulteta Amerike, profesor Univerziteta u Berkliju, o sistematskom uništavanju „Vinče“, da li mislite da postoji prostor da institucije u Srbiji ćute? To je tek jedan primer.
Drugi primer, za koji pretpostavljam da će i vas interesovati, a ovo je uvod u ono čime ćemo se mi pozabaviti tokom vremena predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a, jeste i vest koja nas nije šokirala, ali takođe detaljno i temeljno boji sliku srpskog društva. To je istraživanje UN-a o putevima droge iz Avganistana, koje je pokazalo da je Balkan jedan od glavnih tranzitnih pravaca, ali da je zabeležen i veći broj korisnika ilegalnih droga u tom regionu.
U izveštaju o porastu broja zavisnika, jačanju kriminalnih organizacija, finansiranju pobunjeničkih naoružanih grupa na Balkanu, navodi se da u putevima krijumčarenja heroina značajno mesto zauzimaju balkanske zemlje, a UN procenjuje da ogromna količina heroina koji stiže u Evropu dolazi baš preko Balkana. Jedan od autora izveštaja je rekao da policije balkanskih zemalja treba da ojačaju svoje pozicije kako bi bile u stanju da zaplene veće količine krijumčarenog heroina. Govori se o 90 tona heroina koji preko Balkana stiže do Zapadne Evrope.
Organizovane kriminalne grupe ne bi mogle da krijumčare toliku količinu droge, ovo je najznačajniji deo ovog izveštaja UN-a, da nemaju pomoć iz policije ili iz drugih državnih službi. Na Balkanu, kao i u drugim regionima, postoji problem korupcije. Najveći deo heroina iz Turske se u EU i dalje krijumčari drumskim saobraćajem, što znači da prelazi preko svih granica, navodi se u izveštaju UN-a. Od Bugarske i Grčke vode dva velika kanala šverca, jedan deo ide preko Albanije, do Italije i Švajcarske, drugi ide preko Srbije i Rumunije, prema Austriji i dalje do Holandije i Velike Britanije. On je, takođe, dodao da policije balkanskih zemalja zaplene vrlo mali deo heroina koji prelazi preko njihovih granica i zatim dalje nastavlja put ka drugim svetskim državama.
Ovo je vrlo značajan deo zvaničnog izveštaja, odnosno istraživanja UN-a o putevima droge, na današnji dan. Mi ćemo u raspravi na ovu temu dodati i neka naša saznanja, recimo, o kanalima za ilegalni šverc oružja preko Balkana, a onda ćemo možda i postaviti pitanje – zašto tokom posete Medvedeva nije došla vojna delegacija Ruske Federacije? Možda dođemo do odgovora šta je, zapravo, konačni problem koji može da bude bomba za ovaj deo regiona.
Zašto to SRS radi? Zato što to jeste naš modus operandi i zato što u državi Srbiji nema ko to da radi, nažalost. Mi smo tokom svih ovih meseci i godina bili svedoci specijalnog rata između Poverenika, gospodina Šabića, i određenih institucija, da dođe konačno do odgovora na pitanja koja su bila vrlo značajna za svakodnevni život građana Srbije.
S obzirom na to da mi vreme ističe kao ovlašćenom predstavniku, da kažem da ćemo u narednim danima pokrenuti vrlo ozbiljne teme, da bismo došli do konkretnih odgovora, a sve u cilju unapređenja života građana Srbije. Hvala vam.