Zahvaljujem, gospođo ministar.
Najpre da vas obavestim da, u skladu sa članom 37. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, Poslaničku grupu Nova Srbija po tačkama 7. i 8, dnevnog reda Druge sednice, o kojima se inače vodi zajednički načelni pretres, predstavlja narodni poslanik Aleksandra Janković.
Za reč se javio ministar, gospodin Nebojša Bradić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je u primeni od novembra 2004. godine, omogućeno je građanima da dođu do svih informacija, izuzev onih koje su označene kao tajne, kojima raspolažu organi javne vlasti.
Zakon je nesumnjivo doprineo daljoj demokratizaciji odnosa u društvu, afirmaciji načela javnosti vlasti, demokratičnosti vlasti i slobodi informisanja. Takođe, omogućio je veću kontrolu rada državne uprave i doprineo suzbijanju korupcije. Zakonom je detaljno regulisan pristup dokumentima u posedu organa javne vlasti.
Predložene izmene Zakona učinjene su s namerom da se građanima još više olakša pristup informacijama kojima raspolažu organi javne vlasti. Iz tog razloga, izmenama i dopunama Zakona precizirani su i maksimalno skraćeni rokovi za dobijanje informacija od javnog značaja i predviđena mogućnost da tražilac informacije, kada je god to moguće, dobije informaciju u obliku u kome je tražio.
Upravni spor povodom ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja je hitan. Izvršenje rešenja Poverenika, u slučaju potrebe, obezbeđuje Vlada, koja i bliže određuje način njegovog izvršenja.
U cilju rasterećenja rada Narodne skupštine, predloženo je da saglasnost na akta kojima se uređuje rad stručne službe Poverenika donosi Administrativni odbor Narodne skupštine, a ne, kako je do sada bilo predviđeno, Narodna skupština. Odgovornost za nepostupanje po Zakonu prešla je s ovlašćenog lica na odgovorno lice u organu javne vlasti, a time je Zakon dobio na svom značaju.
Pored toga, imajući u vidu da pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, po sadržini, predstavlja pravo na pristup dokumentima u posedu organa javne vlasti, kroz ostvarivanje ovog prava se, zapravo, vrši kontrola rada organa vlasti. Logično je da poslove nadzora nad primenom zakona vrši upravna inspekcija u sastavu ministarstva nadležnog za poslove uprave, a ne pravna služba ministarstva zaduženog za poslove informisanja.
Verujemo da će ove izmene i dopune doprineti većoj odgovornosti u radu organa javne vlasti, građanima približiti i učiniti dostupnim rad državnih organa i drugih organa javne vlasti. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li neko od izvestilaca Odbora za kulturu i informisanje želi reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima Perić Đuro.

Poštovana gospođo predsedniče, uvažena gospođo i gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se ukratko na Predlog zakona o tajnosti podataka.
Prvo želim da istaknem da je izuzetno važno i korisno što se ovaj zakon konačno donosi. Bilo je krajnje vreme da se to učini. Mi smo, inače, kao država, što se tiče tajnih podataka tiče, a i tajni uopšte, po mom mišljenju, do sada bili gotovo otvorena knjiga za svakoga koga je nešto posebno interesovalo. Ponekad se stiče utisak da kod nas tajni i nema.
Činjenica je da smo gotovo jedina država u Evropi koja materiju pravnog režima tajnih podataka nije regulisala jednim zakonom na celovit, precizan i temeljan način. Dovoljno je istaći da je ova materija do sada bila regulisana u preko 400, uglavnom, podzakonskih akata. Može se samo zamisliti kako to u praksi izgleda.
Ovim predlogom zakona omogućeno je da se u ovoj oblasti postigne najvažniji cilj, a to je da se u jednom zakonu propišu kriterijumi na osnovu kojih će se domaći i strani podaci od interesa za Republiku Srbiju odrediti kao tajni, zatim, definišu ovlašćenja, ovlašćena lica za određivanje tajnosti podataka, da se na jednoobrazan način propišu pravila za određivanje stepena tajnosti, način označavanja stepena tajnosti, kao i da se precizno utvrde rokovi i uslovi prestanka tajnosti podataka.
Posebno je važno odrediti organ koji bi na nacionalnom nivou bio nadležan za sprovođenje i kontrolu primene zakona. Predlaže se da je najprihvatljivije da taj organ bude Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost, mada Vlada može odrediti i drugi državni organ za taj posao, koji bi bio služba Vlade. Ipak, mislim da je najcelishodnije i najekonomičnije da to upravo bude Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost.
U Predlogu zakona predviđeno je koji podatak se može odrediti kao tajni i kaže se – kao tajni podatak može se odrediti podatak od interesa za Republiku Srbiju čijim bi otkrivanje neovlašćenom licu nastala šteta za interese Republike Srbije, a koja je pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Iako je taksativno navedeno na šta se podaci odnose, mislim da kod procenjivanja pretežnosti moguće štete treba biti oprezan. Često su moguće i tzv. indirektne štete, koje mogu u svom zbiru, a i pojedinačno, biti i veće od osnovne štete.
Treba istaći da je izuzetno važno što je posebno regulisano da se tajnim podatkom ne smatraju podaci koji su označeni kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja.
U Predlogu zakona su precizno utvrđena ovlašćena lica koja određuju tajnost podataka, pod uslovima i na način utvrđen u samom zakonu.
Jedan od najbitnijih elemenata tajnih podataka, po ovom predlogu zakona, je svakako utvrđivanje stepena tajnosti. Najveći stepen tajnosti je ''državna tajna'', u cilju sprečavanja nastanka neotklonjive teške štete po interese Republike Srbije, zatim, ''strogo poverljivo'' – za sprečavanje teške štete, ''poverljivo'' – za sprečavanje štete, i ''interno'' – za sprečavanja nastanka štete za rad organa javne vlasti.
Što se tiče prestanka tajnosti podataka, predviđeni su rokovi koji se uobičajeno primenjuju u uporednom pravu, tako da su primereno odmereni i ovde.
U članu 26. Predloga zakona utvrđeno je da Narodna skupština, predsednik Republike i Vlada mogu sa pojedinih dokumenata opozvati oznaku tajnosti, bez obzira na stepen tajnosti, ako je to u javnom interesu, ili zbog izvršavanja međusobnih obaveza. Ovo su logična ovlašćenja, s obzirom na to da se radi o najvišim državnim organima Republike Srbije.
Nadam se da personalne promene u ovim organima neće biti od uticaja na sam čin opoziva.
U trećem poglavlju Predloga zakona, od člana 30. do člana 37, predviđene su mere zaštite javnih podataka. Nema sumnje da je najstrožija primena, inače, dobro predviđenih mera zaštite, kako opštih, koje su predviđene u članu 32. Predloga zakona, tako i posebnih, koje će Vlada posebnim aktom utvrditi, jedan od najbitnijih elemenata za primenu ovog zakona.
Mi smo, inače, kao društvo poznati po tome da se, uprkos strogim zabranama, u pojedinim slučajevima čak i odgovorna lica aljkavo ponašaju oko čuvanja i zaštite tajnih podataka. Ti podaci se neretko nađu u rukama i onih pojedinaca i institucija u kojima se nikako ne bi smeli naći. Ovde ne mislim na one slučajeve gde se to namerno čini i predstavlja teško krivično delo.
Što se tiče postupka za izdavanje odobrenja, odnosno dozvole za pristup pojedinim tajnim podacima, mislim da su vrlo precizno i detaljno predviđeni u petom poglavlju od člana 49. do člana 85, i samo je pitanje, što je najbitnije, da se dosledno primene u praksi.
Konačno, kada se radi o sankcijama, kaznene odredbe koje se odnose na krivično delo, po mom mišljenju su primerene i dobro stepenovane, a što se tiče novčanih kazni za prekršajnu odgovornost odgovornog lica u organu javne vlasti, mislim da su niske.
Na primer, u članu 99. tačka 3. se kaže da ako odgovorno lice označi tajne podatke sadržane u dokumentu neodgovarajućim stepenom tajnosti, to može da izazove teške posledice.
Tu je i primena stepena tajnosti dokumenata suprotno odredbi člana 27, zatim, ako ne propiše, organizuje i nadzire opšte i posebne mere zaštite ovih podataka, što znači da je moguć pristup njima. Ima tu i drugih slučajeva – ako tajne podatke dostavi pravnim i fizičkim licima suprotno odredbi čl. 47. Znači, pogrešna dostava tih podataka. Sve to može da izazove daleko veće posledice i od onih koje imaju karakter krivičnog dela. Prema tome, mislim da je kazna od 5.000 do 50.000 dosta niska. Na kraju da kažem da će Poslanička grupa PUPS-a, u danu za glasanje, glasati za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik gospođa Aleksandra Janković.

Ovo popodnevno izlaganje, i ovako bolesno, nadam se da nije H1N1 započela, kolege se nadaju, takođe, započeću time što želim da svim svečarima čestitam današnju slavu, znači, da svima koji slave Svetu Petku čestitam slavu. Što se tiče ovog zakona, odavno nisam videla filmskiji proces donošenja, stavljanja u skupštinsku proceduru, sa svim pratećim obećanjima, mogućim povlačenjem jednog zakona, kao što je Zakon o tajnosti podataka.
Kada je reč o tajnama, ništa nije slučajno, pogotovo ne u Srbiji. Dobar dramaturg bi od svega ovoga napravio čitavu jednu dramu. U maniru Duška Kovačevića, to bi bilo nešto između "Balkanskog špijuna" i " Maratonci trče počasni krug"; nadajmo se da je poslednji krug. Da mi kao građani Srbije nismo učesnici u ovom eksperimentu, još bismo mogli i da se nasmejemo. Ovako, kao iz onih davnih vremena ovog parlamenta i one priče o dedi i unuku, ova priča, ipak, ima tužan kraj. Deda, u liku JBT, je umro, ali njegova ideja nikada. Nije ni čudo da je postojao slogan "i posle Tita – Tito", samo što sada više nije JBT, nego BT, pa ko razume, shvatiće.
Na kraju krajeva, i ovaj BT voli lepo da se nosi, da putuje, da se slika, da prima i Kurtu i Murtu, a Parlament bi da iskoristi kao najlepšu scenografiju. Samo još ostaje da maše onom čuvenom belom rukom iz auta, dok ga narod razdragano čeka sa belosvetskih turneja. Stepen demokratije i zaštite ljudskih prava je istovetan i u vreme JBT i u vreme BT. Pošto je donet Zakon o informisanju, nema više da se piše ko šta hoće, već kako mu i kad mu ''Idoli'' odobre. Ispada da je Beba bio mala beba za Šapera, Krleta i Rakića. Još samo fali da se uvede redukcija TV kanala, pa da postoji Prvi program – vašeg prava da znate sve o evropskoj Srbiji, a ko okrene Drugi program, da gleda Skupštinu, pojavi se bezbednjak koji mu lepo naredi da vrati na Prvi kanal.
U poslednjih par meseci doneta su četiri zakona iz sfere javnosti, u kojima se pokazuje tendencija da se javnost isključi, Zakon o javnom informisanju, Krivični zakonik, Zakon o budžetskom sistemu i, evo, sada zakon o tajnosti podataka.
Da stvar bude zanimljivija, ovo što sam sada rekla jesu reči Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića. To je posebno zanimljiv deo aktuelne psihodrame.
Totalitarna ili ''demonkratska'' vlast, kako joj narod od milja tepa, igrala se demokratije, sve da bi ispunila predizborno obećanje – EU koja nema alternativu, pa je morala da ispuni elementaran uslov za zemlje razvijene demokratije, da imamo Poverenika za informacije od javnog značaja, a po usvajanju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, on je dobio i funkciju poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, čovek koji je trebalo da bude podoban kao član DS-a, Rodoljub Šabić. No, ako nije u pitanju nova igra ''dobrog'' i ''lošeg'' policajca, izgleda da je Šabić postao nepodoban onog trenutka kada se umešao u sopstveni posao.
Ko je očekivao da će Poverenik tražiti pristup informacijama od javnog značaja i odakle mu to pravo, kada ni predsednik Republike, kako kaže zakon, a i ''otporni'' državni sekretar Homen, nema pravo uvida u sve tajne podatke? "Šio mi ga Đura". Takve bajke ne priča više ni Mlađa Minhauzen. Ko je kriv Šabiću što je poverovao da je on, kao Poverenik, nezavisna kontrolna institucija, koju je odredio i većinom glasova izabrao Parlament, kao najviši zakonodavni organ! Što se lepo ne ugleda na Cvetkovića, pa da se ne meša u svoj posao, jer ovoga trenutka u Srbiji gotovo da nema čoveka koji veruje da Mirko o nečemu odlučuje i da Vlada donosi značajne odluke o bilo kom važnom državnom pitanju.
Da stvar bude gora, postoji i ''duplicita skazi'' u liku Saše Jankovića, Zaštitnika građana, tzv. ombudsmana, koji je, kao i Šabić, izgubio kurs, pa umesto da prati puls vladara, uporno insistira na potrebama građana. Uostalom, trebalo je da mu bude jasno gde mu je mesto i šta mu je činiti kada je njegov amandman na Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti bio odbijen u Skupštini. Dakle, tu su sada njih dvojica, ali ne više kao personalna rešenja zvana – Rodoljub Šabić i Saša Janković, već kao dve nezavisne kontrolne institucije, koje treba da se staraju o zaštiti Ustavom garantovanih prava.
Evo opet sličnosti vladavine BT s vlašću JBT. JBT je rekao: "Ne moramo se držati zakona kao pijan plota", a BT razvija tezu u sledećem smeru: "pa ni Ustava". Slučajnost? Nikako.
Tim ustavom je zagarantovan teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije s južnom pokrajinom Kosovo i severnom – Vojvodinom. Već smo slušali velike misli našeg predsednika o mogućoj podeli Kosova, a da bi se Vojvodinom lakše kliznulo, mora malo da se dotera informisanje, tajnost i bezbednost atmosfere, ne bi li statut Vojvodine prošao laganice.
Dakle, taj ustav, kao velika tekovina državotvorne vlasti Vojislava Koštunice, vlasti koja nije samo bila, već će uskoro opet doći, daje nadležnosti nezavisnim kontrolnim institucijama, kao što je Zaštitnik građana, da kontrolišu i rad tajnih službi, jer one, po definiciji, ograničavaju i suspenduju Ustavom garantovana prava građana.
Zaštitnik građana ne može da kontroliše predsednika Republike, Vladu, kao kolektivni organ, ali ne i ministarstva ponaosob, Skupštinu, sudove, tužilaštvo i Ustavni sud. Kancelarija Zaštitnika građana, ombudsmana, u Srbiji postoji od 27. jula 2007. godine i do sada je dobila oko 2.500 formalnih pritužbi građana. U nedavnom saopštenju Zaštitnika građana se kaže: "Predlogom zakona o tajnim podacima, koji je Vlada Srbije dostavila Skupštini, oduzimaju se postojeća ovlašćenja Zaštitniku građana i Povereniku za informacije da nesmetano pristupe svim podacima potrebnim da ustanove da li državne službe rade pravilno i zakonito".
U saopštenju se podseća da su Ombudsman i Poverenik uspostavljeni Ustavom i zakonima kao inokosni državni organi i Skupština ih je poimence, apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika, izabrala da samostalno i nezavisno kontrolišu kako organi vlasti poštuju prava građana. Nejasno je zašto bi Parlament trebalo da prihvati da izvršna vlast ubuduće ograničava organe koje on sam izabrao da je kontrolišu, i to upravo u stvarima koje ni sam parlament ne može kontrolisati.
Ali, jasno je, zahvaljujući mnogobrojnim primerima iz nedavne prošlosti i prakse naših institucija, zašto bi neki organ vlasti, funkcioner ili službenik, hteo da krije svoj rad od drugog državnog organa, koji je obavezan da i sam čuva ono što je legalna i legitimna tajna, ocenio je Zaštitnik građana Saša Janković. Prema njegovoj oceni, najavljeno ograničenje za Poverenika i Ombudsmana je bez presedana, ne samo u državama s vekovnom tradicijom nezavisnih parlamentarnih kontrolnih institucija, već i u zemljama regiona. "Siguran sam da je ograničenje koje traži Vlada nesaglasno s međunarodnim standardima", rekao je Janković, dodavši da "ono snižava i onako neveliki, ali ipak dostignuti kapacitet institucionalne zaštite ljudskih prava u Srbiji".
Nije što je Janković, ali Zaštitnik građana je u očajanju bio i duhovit, pa je za vreme rasprave o Predlogu zakona o tajnosti podataka, u organizaciji Centra za civilno-vojne odnose i građanskih inicijativa, rekao i sledeće: " Naravno da Zaštitnik građana ne može imati pravo da sazna formulu tajnog bojnog otrova, ali mora imati pravo da sazna da li se taj bojni otrov možda testira na način koji ugrožava zdravlje građana".
Dakle, jasno je šta je namera, jasno je da se ovim državnim organima ograničava upravo ono što bi moglo biti od značaja za ostvarivanje njihove funkcije.
No, da otkrijemo sled događaja u drami zvanoj – donošenje zakona o tajnosti podataka. Početak je odličan, kao i obično, u početku uvek postoji dobra namera. Svi se slažu u jednom. Ovo je jedna od potpuno neregulisanih oblasti i postoji potreba da se haotično stanje uredi, jer trenutno ima oko 400 akata koji regulišu pitanje tajnosti podataka, a i sama procedura stavljanja oznake tajnosti je potpuno obesmišljena. Bilo je i dosta zloupotreba, pogotovo kada je reč o javnim nabavkama, jer je najlakše bilo da se stavi oznaka poverljivosti, pa da se onda ne sprovodi Zakon o javnim nabavkama.
Gospodin Homen je objasnio da ta oblast nije bila uređena već 50 godina, tako da je oznaka poverljivosti stavljana na razne dokumente, i to bez ikakve kontrole, na osnovu raznih podzakonskih akata, za koje sam rekla da ih ima više od 400. Naravno, po principu – Evropska unija nema alternativu, završni pečat neophodnosti donošenja ovog zakona je sadržan u rečenici – ovaj zakon je jedan od važnijih, a pojavio se i u izveštaju Evropske komisije, u kome se preporučuje njegovo usvajanje.
Naravno da nećemo da se brukamo pred Evropom, ali evropski standardi podrazumevaju da u radnu grupu za izradu nacrta zakona budu uključeni stručnjaci, a ne samo tzv. bezbednjaci. U ovom slučaju, radna grupa je bila sastavljena od predstavnika bezbednosnih službi, MUP-a i Vojske. Ništa bez „Šunatovca“.
Zbog koncepcijskih neslaganja, radnu grupu su napustili Beogradski centar za ljudska prava i Komitet pravnika za ljudska prava, JUKOM. Poverenik za informacije od javnog značaja i Zaštitnik građana nisu bili ni pozvani da učestvuju u pisanju zakona. Izostala je i prava javna rasprava, jer se ne može izjednačiti rasprava u javnosti s regulatornom javnom raspravom koju pokreće Vlada, kao predlagač zakona.
Vlada je 23. jula 2009. godine usvojila ovaj tekst predloga zakona, a 24. jula ga uputila u skupštinsku proceduru, bez javne rasprave i u neizmenjenoj formi, uprkos protivljenju stručne javnosti, s jedne strane, i obećanjima predlagača da će zakon biti povučen iz procedure i dorađen.
Prvo je u medijima, tokom avgusta, bilo najavljivano moguće povlačenje, pa je skinut s dnevnog reda 31. avgusta i poslat na doradu, da bi konačno ispalo – tresla se gora, rodio se miš, i zakon je nepromenjen ušao u skupštinsku proceduru. Utakmica bezbednjaci – stručnjaci završena je s 1:0. Šta bi stručnjaci mogli da znaju o zakonu i kao da moramo da ga se držimo kao pijan plota? Dobili smo posle 50 godina zakon koji je pravno-tehnički i koncepcijski ispod svakog nivoa. U najboljem slučaju, on može samo da nam stvori iluziju da se njime nešto i reguliše.
Vrh licemerja je što je traženo i mišljenje Saveta Evrope, čiji je principijelni značaj bio veoma veliki, zbog nepodeljenih kritika stručne javnosti.
O tom mišljenju ne samo da nisu informisani građani, već ni Zaštitnik građana, a ni Poverenik za informacije. Krajnje eufemistično, na pitanje – šta je ekspertsko mišljenje Saveta Evrope, gospodin ''otporni'' Homen je rekao – mišljenje Saveta Evrope je bilo da svima treba obezbediti podjednako pravo na uvid u poverljive informacije.
Drugim rečima, hoćemo u Evropu, ali pod njihovim uslovima. Uslov broj jedan je da zadržimo „titoizam“. Tako je ova vlada napravila najlošiji zakon o tajnama u regionu, pre svega, ograničavajući Povereniku za slobodan pristup informacijama i zaštiti podataka o ličnosti i Zaštitniku građana da imaju prava pristupa svim informacijama, bez ograničenja, budući da im ono pripada po prirodi posla i po sili zakona, a bez saglasnosti i odobrenja tzv. bezbednjaka.
Što se uporedne prakse tiče, zakoni država u regionu ne sadrže takva ograničenja za institucije poverenika i zaštitnika građana. Evo, kako izgleda praksa, odnosno zakoni država u regionu: u članu 32. Zakona o zaštiti osobnih podataka Hrvatske, kaže se – bez obzira na stupanj tajnosti, znači, nema ograničenja; u članu 53. slovenačkog zakona – bez obzira na poverljivost ili tajnost; u članu 22. zakona BiH – državne i službene tajne neće predstavljati prepreku; u članu 66. Crne Gore – bez obzira na stepen tajnosti.
Kao što sam već rekla, najveći broj stručnjaka se zalagao za povlačenje zakona iz skupštinske procedure i izradu novog nacrta zakona, jer ovako devaluiramo i Ustav i sopstvene institucije, pre svega, Parlament, pa onda i nezavisne institucije Poverenika i Zaštitnika građana.
Zbog javnosti je važno da kažemo koje su to bile ključne primedbe stručnjaka.
Ključne tačke polemike, po mišljenju većine učesnika u ovoj raspravi, za koju kažem da nije javna, nego je rasprava koja je vođena u javnosti, ticale su se činjenice da neke odredbe ovog zakona snižavaju institucionalni nivo zaštite ljudskih prava.
Takođe, predloženi mehanizam nadzora za primenu zakona, u vidu Saveta za nacionalnu bezbednost, nije adekvatno rešenje, iz razloga što Savet za nacionalnu bezbednost nije državni organ, nego predstavlja stručnu službu Vlade, koja ne bi trebalo da vrši nadzor. Zato su više puta izlagači na ovim skupovima i stručnjaci istakli da se ovim predlogom zakona šire i jačaju ovlašćenja izvršne vlasti, na uštrb zakonodavne i sudske vlasti, kao i nadzora nezavisnih državnih institucija i građanskog društva.
Zakon o tajnosti podataka uvodi odobrenje za pristup tajnim podacima i njihovo korišćenje, pri tom, izuzima iz zakona određene institucije, poput Državne revizorske institucije i Agencije za borbu protiv korupcije, koje, po zakonu, imaju ovlašćenje da pristupe poverljivim podacima iz svoje nadležnosti. Ovo rešenje je izazvalo pažnju stručne javnosti, kao i zahtev predstavnika ovih institucija za uključenjem u određene članove zakona.
Profesor Milosavljević, saradnik Centra za civilno-vojne odnose i profesor na Pravnom fakultetu „Union“, smatra da se ovim zakonom onemogućava demokratska civilna kontrola sektora bezbednosti. Ovu tvrdnju potkrepljuje izvodima iz evropskih standarda koji važe u ovoj oblasti. Istakao je da u uporednoj praksi parlament ima pristup tajnim podacima i vrši ulogu kontrolnog organa onda kada nema drugih, posebno kreiranih organa koje obavljaju tu funkciju.
Miroslav Hadžić, predsednik Upravnog odbora Centra za civilno-vojne odnose je istakao da ovaj zakon predstavlja tendenciju obnavljanja državno-centričnog poimanja bezbednosti i da se zakonom, svesno ili nesvesno, vlast koncentriše u rukama malog broja ljudi, odnosno zakonom izvršna vlast dobija veća ovlašćenja nego što bi trebalo i nego što je slučaj u demokratski uređenim državama. Aludirajući na prethodno donete zakone, Miroslav Hadžić je naglasio da se, u sferi bezbednosti, dokumenti od velike važnosti uvek donose bez prethodno organizovane javne rasprave, osim ako ona nije iznuđena naporima predstavnika civilnog društva.
Već sam spomenula Agenciju za borbu protiv korupcije. Dana 31. avgusta 2009. godine, Ministarstvu pravde Republike Srbije upućene su primedbe na Predlog zakona o tajnosti podataka i od Agencije za borbu protiv korupcije. Između ostalog, u tim primedba se kaže – Predlog zakona o tajnosti podataka sadrži određena sporna rešenja, kojima se narušava princip podele vlasti i odnosa između državnih organa različitih grana vlasti, te posebno otežava, čak onemogućava ostvarivanje poslova iz nadležnosti kontrolnih antikorupcijskih tela, obrazovanih kao samostalni i nezavisni državni organi. Ovo se, pre svega, odnosi na Agenciju za borbu protiv korupcije.
Tako se odredbom člana 38. Predloga zakona nezavisnim kontrolnim telima, i to Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja otežava funkcionisanje i ostvarivanje nadležnosti, jer se pristup tajnim podacima omogućava uz odobrenje nadležnog organa. Agencija za borbu protiv korupcije, a ni Uprava za javne nabavke, Državna revizorska institucija, nisu uopšte obuhvaćene ovom odredbom, te im, praktično, nije data mogućnost da ni uz odobrenje nadležnog organa imaju pristup podacima koji su označeni kao tajni podaci.
Posebnu poteškoću nekonzistentnosti ispoljava rešenje o ograničenju pristupa informacijama od strane kontrolnih tela, sadržano u odredbama člana 40, čuvenog, spornog člana 40. ovog predloga zakona. Takvim pristupom se u potpunosti onemogućava rad i vođenje postupaka iz nadležnosti kontrolnih organa koji su obrazovani tako da budu samostalni i nezavisni državni organi. Između ostalog, ovakva rešenja su u direktnoj suprotnosti s rešenjem sadržanim u odredbama člana 25. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, kojima je utvrđena obaveza državnih organa da na zahtev Agencije za borbu protiv korupcije dostave sva dokumenta i informacije koje su potrebne za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije. Dostava podataka, dokumenata i informacija nije uslovljena stepenom tajnosti, kao ni bilo kakvom drugačijom klasifikacijom.
Potreba međusobne usaglašenosti zakona i konzistentnosti pravnog sistema zahtevaju drugačije rešenje u navedenim odredbama ovog predloga zakona...
(Predsednik: Vreme.)
Sada ću da nastavim s vremenom Poslaničke grupe.

Zamoliću vas samo da napravite sada pauzu, da završe svi šefovi poslaničkih grupa, pa ću vam dati reč.
Gospođa Vesna Pešić ima reč.

Poštovani predstavnici Ministarstava, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je veoma dobro i veoma važno što danas imamo na dnevnom redu dva zakona, Predlog zakona o tajnosti podataka i izmene i dopune Zakona o pristupu informacijama, jer su ta dva zakona veoma važna kada je reč o poštovanju Ustava, prava građana koja su zagarantovana Ustavom i, takođe, prava na implementaciju tih ustavnih prava građana. Znači, pre svega, zbog toga smatram da su ova dva zakona izuzetno važna.
Kada je reč o Predlogu zakona o tajnosti podataka, istorijat donošenja ovog zakona zaista ima izvesnih zavrzlama. Recimo, možemo da se setimo da je jednom prilikom neko pomenuo u Skupštini, mislim još pre godinu i po dana, da je ovaj zakon predložio, u nekoj različitoj formi, skup nevladinih organizacija koje su prihvatile određeni broj potpisa građana, ali je onda odjedared taj predlog zakona koji su predložile nevladine organizacije nestao iz skupštinske procedure, nigde ga nije bilo, tako da se radujemo što smo ponovo dobili taj zakon i što se pojavio kao predlog Vlade.
Kada je reč o tome, takođe smo imali male ili malo veće zavrzlame, zato što smo u ovom istom domu, ne znam tačno kada, mislim pre godinu dana, doneli Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kada smo vodili veoma žestoku raspravu zato što je članom 45. Povereniku bilo uskraćeno, ili ograničeno pravo uvida u podatke o ličnosti.
Sam taj zakon je imao smisla samo ukoliko imamo pred sobom i ovaj zakon o kome danas raspravljamo, jer Zakon o tajnim podacima i o zaštiti podataka o ličnosti, koji smo tada donosili, takođe, spada u ovu materiju, tako da je bilo potrebno da se ta dva zakona donose istovremeno, umesto što ih donosimo u različito vreme.
Zašto to pominjem? Zato što je tačno da je u julu ove godine u skupštinsku proceduru poslat Predlog zakona o kome danas raspravljamo, o tajnosti podataka, i da je taj predlog koji se našao u skupštinskoj proceduri izazvao veliku buru u našoj javnosti, da su prava građana teško narušena, pre svega, članom 40, koji onemogućava Povereniku i ograničava njegov pristup podacima, čime su narušena ustavna prava, zagarantovana Ustavom, kada je reč o pristupu informacijama i o zaštiti podataka.
Znači, ova ustavna prava, članom 40. ovog zakona, koji je u julu mesecu ušao u skupštinsku proceduru, jesu bila narušena. Vlada nije pre skupštinske procedure organizovala javnu raspravu, što je bila dužna da uradi, jer kada je reč o ovako važnim zakonima, koji zadiru u oblast ljudskih prava, potrebno je da se povede relevantna stručna javna rasprava. Znači, zakon je prvo ušao u skupštinsku proceduru, a kada se ustalasala javnost, onda je organizovana stručna rasprava, koja je, takođe, bila na inicijativu Ministarstva pravde, a i na inicijativu nevladinog sektora, koji se, takođe, uznemirio. Tačno je i da su neki koji su bili predstavnici u Radnoj grupi, recimo, Beogradski centar za ljudska prava, zatim JUKOM, istupili iz ove radne grupe, zato što nisu mogli da se slože, pre svega, sa članom 40, a i s nekim drugim članovima ovog zakona.
Međutim, moram da kažem da je tom prilikom, bila sam prisutna na toj stručnoj javnoj raspravi, koja je održana u banci, Ministarstvo pravde uvažilo veoma fundirane primedbe koje su se tom prilikom čule i obećalo da će zakon, takav kakav je bio poslat u skupštinsku proceduru, biti povučen i da će nedostaci, koji su bili dobro obrazloženi, biti popravljeni.
Naravno, kada smo dobili ovaj dnevni red, zakon koji smo dobili nije bio izmenjen, bio je isti onaj o kome smo raspravljali na toj javnoj raspravi.
Moram da pitam gospođu ministarku Malović – da li su ovi amandmani koje je ona obrazložila sada sastavni deo Predloga Vlade? Ako je to tačno, imajući u vidu i konsultacije koje ste napravili sa Savetom Evrope, onda mora da se konstatuje da su glavne smetnje i glavni problemi koji su bili vezani za ovaj zakon uklonjeni, pre svega, članom 38, u članu 38, znači, ukinuto je to pitanje odobrenja, jer i tu smo raspravljali da li uopšte treba da postoji odobrenje, pa je predloženo da se umesto odobrenja uvede jedan termin koji bi bio sertifikat, koji bi bio nešto pravilniji nego pitanje odobrenja, naročito kada je reč o Zaštitniku građana i Povereniku.
To je sada otklonjeno, zato što je članom 38. na jedinstven način regulisano ko ima pravo pristupa svim tajnim podacima, praktično, bez bezbednosne provere.
Naravno, uvedena je i ta bezbednosna provera, kada je reč o višim stepenima tajnosti – državna tajna i strogo poverljivo, da će biti moguće uz prethodnu bezbednosnu proveru za ova dva stepena, i to u skladu sa članom 54. Znači, nema više onog odobrenja, ali je uvedena ova bezbednosna provera, s tim što moram da kažem da su u onoj prvoj varijanti člana 38. i narodni poslanici mogli da imaju pristup, ali ste sada izbacili poslanike, ne znam iz kog razloga; vidim da ih sada više nema. Navedeno je taksativno ko ima to pravo, ali poslanici ga nemaju.
Ovo što je malopre govoreno, uopštavanje jedinstvenim rešenjem, to je da je ubačen i revizor, zato što mi biramo Državnu revizorsku instituciju, takođe i svi drugi koje bira i Poverenik i Zaštitnik građana; svi su oni sada tu i mogu bez ikakve bezbednosne kontrole, sem u određenim slučajevima, da imaju pristup informacijama, ali narodni poslanici su izbačeni. Jeste da je ono pravilo nekakvu gužvu, zašto nije ovaj tu, zašto nije onaj tu, ali poslanici su ispali, dok su ovi koji su malopre navedeni u govoru moje prethodnice sada na jedinstven način ubačeni i imaju pristup bez bezbednosne provere, sem u izuzetnim slučajevima, kada je reč o ''državnoj tajni'' ili ''strogo poverljivo''.
Mislim da je jako dobro što je član 40. izbačen, zato što su se i Savet Evrope i ta stručna rasprava najviše vrteli oko tog člana 40. Tu je bilo moguće čak da je niži upravni organ, kao što je sam organ vlasti koji definiše tu tajnu, odnosno koji drži tajnu, imao prava da višem organu, nadzornom organu, odbije da da informaciju, što je nečuveno u pravnoj teoriji. To zaista nije bilo moguće, pa i Savet Evrope skreće pažnju da je to potpuno neodrživo.
Drugo, kada sam pomenula prethodni zakon o zaštiti podataka o ličnosti, tamo se predviđalo, u članu 45, da se ograničava pravo Povereniku da, recimo, na žalbu pojedinca u vezi sa podacima, može da ima uvid u to, pogotovo ako je žalbeni zahtev opravdan. On nije imao prava. Međutim, vidim da ste prihvatili izmene člana 109, ne samo 1. stav, nego i 2. i 3. stav, brišete važnost tog člana gde se ograničava pristup Povereniku kada je reč o ličnim podacima.
Tako su otklonjene neke glavne primedbe na rešenja koja su zaista odstupala i od zakona koji važi u Hrvatskoj, koji važi u Sloveniji, koji važi u Crnoj Gori, čime bi Srbija odstupala i od evropskih standarda, a i od regionalnih standarda u ovom pogledu. Imali bismo još uvek zadržavanje neke vrste policijske države, koja bi onemogućavala realizaciju ustavnih prava građana na slobodan pristup informaciji i zaštitu podataka o građanima.
Mislim da su brisanjem člana 40, ukoliko je validno to što ste ovde predložili, te glavne smetnje i glavne primedbe na ovaj zakon otklonjene. U tom smislu bih pohvalila Ministarstvo pravde što je, ipak, makar u poslednjem trenutku, dostavilo ove amandmane, jer sam, moram da kažem, bila veoma razočarana što smo bili prevareni posle one javne rasprave time da će to biti otklonjeno, pa smo dobili zakon u istoj formi, onda kad smo tu javni raspravu držali. To je učinjeno, tako reći, pred sam ovaj...
Možda neke kolege nisu videle da ste dostavili ove amandmane. Verovatno koleginica Janković to nije imala u rukama, to je neko pripremio ranije, pa i ja, da nisam otvorila kovertu juče, ne bih imala uvid u ove promene koje ste dostavili u poslednjem momentu. Iako su dostavljene u poslednjem momentu, mislim da su one dobrodošle i da je dobro što je to učinjeno.
Sigurno je da se amandmani koje smo podneli ne odnose samo na ove krupne primedbe i krupne probleme o kojima sam govorila povodom ovog zakona, da tu ima i određenih upravnih procedura na koje se mogu staviti određene primedbe. Između ostalog, i na član 84, gde se definiše način vođenja evidencije, ali to možda još uvek možete da popravite, ili da odgovorite da je reč o tome da se taj način vođenja evidencije uređuje podzakonskim aktima.
Možda je, takođe, reč o Ustavu u članu 42, gde se kaže da se sve što se odnosi na podatke o ličnosti uređuje zakonom. Volela bih da to uzmete u obzir. Šteta bi bila da to ne uredite, i to zakonom, vođenje evidencije o čuvanju podataka, jer se stalno sudaramo s tim problemom.
Videli ste da je Ustavni sud, mada to sad nije povezano, samo upoređujem, odnosno da Vlada i ministarstva ponekad prečesto uredbama i podzakonskim aktima definišu neke materije koje treba da budu uređene zakonom. Kada je bila reč o sporu oko sportskih nacionalnih penzija, videli smo da se Ustavni sud nije protivio tome da postoje nacionalne penzije kada je reč o velikim sportskih rezultatima, ali da se to ne može doneti uredbom, nego zakonom. Tako je isto i ovde. Vrlo se često susrećemo s istim problemima.
Kada je reč o zaštiti, rehabilitaciji i obrazovanju invalida, na čemu sam takođe radila, udruženja se ponovo žale da ono što je bilo obećano da će podzakonskim aktima biti definisano, kada nije ovako javno i kada to ne mogu svi da čuju, podzakonskim aktima se posle sužavaju ta prava.
Zato vam skrećem pažnju da ste mogli da usvojite i ovu primedbu Saveta Evrope, kada je reč o članu 84, gde se kaže da će način vođenja evidencije i čuvanja podataka, to su članovi 80. i 81, propisati Vlada, a mislim da bi bilo dobro da se propisalo ovim zakonom.
Razmislite o tome. Možda možete, imate vremena da podnesete kao Vlada amandman i da to, takođe, sredimo.
Mislim da je Vlada napravila veliki iskorak time što je veoma sporni član 40. izbrisala, član 38. doterala, a u članu 109, veoma važnom, ukinula zabrane iz onog zakona i tako uskladila ova dva zakona. Inače je trebalo da idu kao set zakona, umesto što idu razdvojeno, kao što sam već rekla.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, takođe je izuzetno važan za sve ove stvari koje je ministar Bradić pomenuo, kada je reč o pristupu informacijama od javnog interesa, demokratizaciji, sprečavanju korupcije; to su zakoni koji su od izuzetno velike važnosti. Oni se primenjuju već pet godina. Dali su određene rezultate. Međutim, mislim da je dobro što je ovim zakonom promenjeno da više nije vaše ministarstvo nadležno za nadzor, jer taj nadzor niste vršili, niste uopšte bili opremljeni da vršite taj nadzor.
Ovaj je član suštinski, budući da sada zaista postoji nadzor i po žalbenom postupku i taj nadzor počinje da deluje, jer pre toga, nadzora, praktično, uopšte nije ni bilo, budući da nije bilo ovog zakona o klasifikaciji tajnih podataka, gde je svaka služba, kada smo tražili određene informacije, mogla da stavi oznaku – poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, vojna tajna, bilo šta iz one stare klasifikacije i da potpuno arbitrarno, pošto nije postojao ovaj zakon, onemogući građanima pristup informacijama od javnog značaja i time ih skine s vrata, da arbitrarno odredi šta je državna tajna, šta nije državna tajna.
Sada, u kombinaciji sa zakonom koji donosimo, takođe je moguće da ovaj nadzorni organ stupi u dejstvo. Mislim da je to dobro i da je to dobro što je predato drugom ministarstvu, a ne vašem, jer, kao što vidimo, to nije funkcionisalo, a bez ovog zakona je bilo besmisleno. Zaista su građani vrlo često bili oštećeni, pa su čitave borbe, ako se sećate, bile vođene oko određenih podataka, da bi građani do njih došli.
Pošto nije tu ministar Marković, u čijoj je to nadležnosti, podneli smo jedan amandman i molim da ga usvojite. To je poslednji član, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Član 17. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odlaže primenu odredbe o vršenju nadzora nad sprovođenjem ovog zakona za šest meseci.
LDP smatra da nije potrebno da se to odlaže, iz nekoliko razloga. Već je napravljena upravna inspekcija. Ovaj zakon i ove izmene i dopune predložene su još u aprilu, pre šest meseci. Upravna inspekcija postoji. Ne vidimo nikakav razlog da se to odlaže sada na šest meseci.
Građani su već pet godina lišeni ovog nadzora, nije nadzor, a sad ga odlažete već šest meseci bez ikakve potrebe. Upravna inspekcija postoji, predložena je pre šest meseci i nema razloga da sada nema mogućnosti žalbe, da se ne izađe građanima u susret i da se ovaj nadzorni organ ne uspostavi.
Molim vas da ovaj naš amandman uzmete u obzir i da ga prihvatite, zato što ovo odlaganje nije potrebno. Imamo sada u zakonu član 13, i to može odmah da počne da deluje po izlaženju u "Službenom glasniku", kako je bilo i predviđeno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović.

Poštovana predsednice, poštovani ministre...