Povreda Poslovnika je u tome što ste vi napravili jedan presedan. Moje petnaestogodišnje parlamentarno iskustvo ne pamti da je bilo koji predsedavajući u toku sednice, na osnovu izlaganja, a koristeći naučne analize pojedinih autora koje je magistar Martinović citirao, izriče zbog toga narodnom poslaniku opomenu. Znate, bilo je situacija u Narodnoj skupštini ...

Narodna poslanice, zamolila sam vas da obrazložite u čemu se sastoji povreda.
Kaznene mere, prva i druga opomena narodnom poslaniku Aleksandru Martinović izrečene su zato što je povredio član 103. stav 1, zahvaljujem narodnim poslanicima na tihom izražavanju podrške, i nije se pridržavao teme dnevnog reda.. U 34. minutu je zamoljen da obrazlaže temu dnevnog reda.
Član 103. stav 1. nas sve obavezuje. Dakle, imate 15 sekundi da obrazložite u čemu je bila povreda Poslovnika.

U tome što mislim da niste razumeli gospodina Martinovića i da ste mu pogrešno dali dve opomene.

Narodna poslanice, izričem vam opomenu. Zloupotreba prava koje se daje članom 100. stav 1. predstavlja omalovažavanje Narodne skupštine, predstavlja nameru narodnih poslanika da, kršenjem pravila koja važe za sve nas, ponižavaju Narodnu skupštinu i šalju poruku svima onima koji nas gledaju da nismo u stanju da se pridržavamo sopstvenih pravila. Molim vas da to više ne činimo.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Član 27 - način vođenja sednice. Dakle, sednica se može voditi ne ovako kako je vođena maločas, ne tako što će se komentarisati neverbalni postupci narodnih poslanika, pre svega aplauz, koji je jedan od načina izražavanja političkog odnosa prema onome o čemu se govori, kakav god bio govornik i ko god to bio, pa makar bio i predsedavajući.
Ako vi mislite da sednicu možete voditi kao da je u pitanju mir hladne grobnice u kojoj biste sami sedeli, bez ikakvih reakcija ljudi koji se bave politikom i komuniciraju između sebe, onda ste sigurno pogrešili mesto.

Narodni poslaniče, niste obrazložili u čemu se sastoji povreda člana 27.
Staram se o primeni svih članova Poslovnika, staram se da narodni poslanici govore o temi dnevnog reda, staram se da bude obezbeđeno da je moguće i govoriti i imati pravo da se sluša o namerama, i imati obavezu da se sluša o tuđim namerama, i staram se da svi zajedno doprinesemo dobroj atmosferi na sednici Narodne skupštine.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš, posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Zaista nisam očekivao da ću početi svoj govor inspirisan nazivom dela jednog od najvećih stvaralaca, a to je - Mnogo buke ni oko čega. Inspirisali su me, pre svega, lirski nastupi nekih prethodnika. Zaista smatram da je previše buke napravljeno oko statuta Vojvodine i to pre svega zbog neodgovornosti i nesposobnosti vladajuće većine da u postupku koji je predviđen, odnosno da statut koji je putovao 14 meseca na pravi način bude obrazložen u ovoj skupštini, odnosno zakon o prenesu nadležnosti.
Mene je, kao i ostale poslanike LDP, a pretpostavljam i sve poslanike ovde u sali, iznenadio način na koji je premijer Mirko Cvetković juče obrazlagao zakon o prenosu nadležnosti. Isto tako, neprijatno je, gospođo Čomić, gledati danas klupe ispred vas, odnosno sedišta ispred vas, gde nema nikoga ko bi mogao da brani i da kaže koju afirmativnu reč o ovom statutu.
Moram da kažem da izražavam zadovoljstvo što je vladajuća većina napokon na dnevni red stavila statut Vojvodine. Nejasno mi je šta SPS o svemu tome misli. Mi smo danas čuli od predstavnika SPS-a i žao mi je što nije tu u sali da se ponosi „jogurt revolucijom 88. godine“, ali i da stoji iza ovog statuta. Ako je to cena kongresa koji se bliži na kraju godine, možemo nekako to i da razumemo.
Ali, nije mi jasno što je juče spomenuo, kada je govorio o zakonu o nadležnostima, a sve u skladu sa statutom odnosno u vezi statuta, da će postojati supervizija Vlade. Ne znam šta vi mislite? Pretpostavljam da vi iz drugog dela vladajuće većine to ne mislite, ali zaista ne znam šta vi iz SPS mislite o građanima u Vojvodini? Da smo maloletni pa nam treba supervizija, i to Vlade, kako će se nadležnosti koje su prenete ostvarivati?
Moram da kažem da imam veliko nezadovoljstvo što je statut došao u Skupštinu onog momenta kad je gospodin Marković iz Jedinstvene Srbije dao befel na njega, odnosno kad je on shvatio da on nije separatistički. Mislim da je to ponižavajuće, ali eto nadam se.
Jedna tačka je veoma bitna u svemu ovome i to su neki moji prethodnici, odnosno prethodnice spomenule, to je imovina. Čekali smo 14 meseci da iz one zgrade u ovu zgradu stigne statut. Nadam se da vraćanje imovine ne samo Vojvodini, nego svim lokalnim samoupravama nećemo čekati toliko, da će imovina biti vraćena mnogo ranije.
Žalosno je što je jednim ovakvim odnosom statut Vojvodine pretvoren u bauk, što se stvara polako neko antivojvođansko raspoloženje, iako za to nema nikakvih razloga.
Samo sam još nešto hteo da kažem. Mene je impresioniralo malopre obraćanje predstavnika SRS, pogotovo onaj deo kada je govorio šta najviše interesuje građane Vojvodine, kada je citirao tu knjigu, odnosno te podatke.
Meni je samo žao što devedesetih godina SRS nije shvatala da su to prioriteti u životima građana, nego sada 2009. godine.
Na kraju da kažem da će LDP podržati Predlog statuta, glasati za zakon o prenosu nadležnosti Vojvodini i, zaista, ono što očekujemo od vladajuće većine je da sledeći korak bude vraćanje imovine, kako AP Vojvodini, tako i lokalnim samoupravama.

Izvinjavam se narodnoj poslanici Jeleni Trivan. Nenamernom omaškom sam pročitala ime narodnog poslanika Željka Tomića. Narodna poslanica Jelena Trivan ima reč, pa narodni poslanik Željko Tomić.
Narodni poslanik Dragan Todorović nema pravo na repliku. Narodna poslanica Jelena Trivan, izvolite.

Dame i gospodo, dragi poslanici, poštovana predsedavajuća, čitav dan strpljivo čekam da govorim o ovom predlogu. Samo vas molim da obezbedite svima nama da govorimo na isti način.
Dakle, strpljivo čekam da govorim o vojvođanskom statutu, iz razloga što su se danas čule najneverovatnije optužbe i najneverovatnije neistine u ovom skupštinskom domu.
Imali smo prilike da čujemo da će za ovaj statut glasati najgori Srbi i, iako mrzim etiketiranja, kao Srpkinja sa Kosova, imala sam potrebu da govorim o tome jer je poslednja stvar koju mi može zalepiti neko u žaru političke debate to je da sam secesionista, separatista ili da manje od opozicije volim ovu državu.
U tom smislu, želim da govorim o ovom predlogu, o ovom pravnom aktu na način koji je istinit, tačan i koji ne podrazumeva jeftino dobijanje političkih poena.
Dakle, kolika je kakofonija i koliko je nerazumevanje ovog predloga statuta govori i činjenica da smo jednako napadani za isti predlog teksta, da on nije dovoljna mera, da time Vojvodina ne dobija ništa, da time nije sprovedena decentralizacija, da Vlada nije imala hrabrosti da uđe u proces decentralizacije, a sa druge strane, da smo separatisti i secesionisti. To potvrđuje samo ono što je činjenica, da je ovaj statut pravno uravnotežen tekst ili, kako je rekao kolega Nikola Novaković, da je on upravo taman mera decentralizovane, ali funkcionalne države.
Ono što je neverovatno, to je da se upravo u Skupštini otvara debata da li nam je statut uopšte potreban. Prilika da o tome razgovaramo je bila onda kada smo donosili novi Ustav, ali danas da govorimo o tome da li je potrebno da sprovodimo Ustav je krajnje besmisleno i prilično politički neodgovorno.
Naša je obaveza da sprovedemo sve ustavne obaveze, pa i da donesemo statut. Da li nam je potrebna autonomija, da li nam je potreban statut ili neka drugačija država, to je tema za tribine, za pokretanje neke javne debate o promeni Ustava, ali nije da se u Skupštini Srbije govori o tome da li treba da poštujemo Ustav. O sadržaju statuta i da li je on protivustavan kasnije ću progovoriti nekoliko reči.
Zbog čega nam je statut potreban i decentralizacija, možda bolje od mene je definisao sam DSS, opoziciona partija, koja je u svojoj programskoj deklaraciji rekla – problem Vojvodine i jačanje separatističkih tendencija u njoj treba rešiti institucionalno, tj. maksimalnom decentralizacijom. Tu se u potpunosti sa njima slažem.
Kada je reč o tome da li je statut protivustavan, probala sam ovde da saberem nekoliko glavnih primedbi koje su se čule u javnosti, ali i u današnjoj skupštinskoj debati. Ironija je utoliko veća što su se protivnici statuta pozivali upravo na one odredbe statuta koje su gotovo doslovno ili sasvim doslovno prepisane iz Ustava, iz čega proizilazi, verovatno sledstveno, da je sam Ustav secesionistički akt.
To se odnosi na član 182. Ustava, koji govori o referendumu. To se govori o članu 16. Ustava, koji govori o međuregionalnim sporazumima, to se odnosi na gotovo sve primedbe koje smo ovde imali prilike da čujemo.
Koleginica Jerkov je dosta govorila o tome da međuregionalne sporazume mogu da sklapaju i da to čine mnoge regije u Evropi, i pozivala se na strana iskustva. Samo želim da vam kažem da ovde u Beogradu postoji Privredna komora Beograda, koja ima svoje predstavništvo u Briselu. Ne mislim da su time razorili naše državno jedinstvo, mislim da su samo pomogli privredi Beograda i nadam se da će to Vojvodina činiti u ime cele Srbije, a da će imati priliku i neki drugi da direktnim razgovorom sa evropskim institucijama učine boljitak za svoje krajeve i regione.
Govorilo se i o akademiji nauka. Izgleda da nisu dovoljno bili jaki argumenti vezani i za primere unitarnih država, kao što je Francuska, i za neke druge regionalne, kao što je Italija, a reći ću primer zemlje koja je vrlo često referentna granica na koju se pozivamo u svemu, a to je Rusija, koja ima preko 20 akademija nauka.
Pitanje koje možemo ovde da otvorimo, biću vam vrlo rad sagovornik, da li sa inflacijom institucija one obezvređuju je pitanje o kome možemo da razgovaramo, ali da je ovo što ovde piše protivpravno o tome ne možemo da razgovaramo.
Možemo da razgovaramo i o tome da li je i koliko je smislena primedba da smo dopustili ovim statutom da se Vojvodina kao regija zadužuje, i time narušili pravni sistem države, u trenutku kada znamo da grad Beograd, grad Niš, grad Novi Sad, svi oni imaju to pravo koji potpisuju i uzimaju komercijalne kredite, imaju sporazume sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i tako finansiraju svoju infrastrukturu. Dakle, to je jedna najobičnija besmislica.
Kada smo već kod toga kako se brani ustavno pravo i poredak, onda bismo svi trebalo da se podsetimo da nam je obaveza da branimo institucije koje taj poredak štite, a to je pre svega Ustavni sud. I ako kažemo da će poslednju reč o svemu ovome što govorimo dati upravo Ustavni sud, onda moramo da vodimo računa da ovde kao poslanici, kao predstavnici zakonodavne vlasti ne izričemo diskvalifikacije na račun tog istog Ustavnog suda i na takav način narušavamo sopstveni pravni poredak, govorivši da je on politički, da će on zaturiti predmet u fioku i slično, jer u taj Ustavni sud treba da ima poverenje običan građanin, koji preko njega ostvaruje svoje pravo, a mi kao poslanici moramo da ga štitimo.
Ono o čemu želim da kažem još nekoliko reči, to je politički kontekst statuta. Analitičari u novinama govore da je ovakva hajka i napad na statut pokušaj da se desnica vrati na političku scenu. To je njihovo potpuno legitimno pravo. To im se ne može osporiti.
Ono što se može osporiti, to je nedostatak mentalne tranzicije, odnosno pokušaj da opozicija na političku scenu stupa tako što će raspirivati deobe i strahove, a ne nuditi nove politike i ideje.
Znači, nedopustivo je da umesto politike devedesetih, kada smo imali deobu nad Srbe i na ne Srbe, na nacionalnoj osnovi, sada imamo deobe na geografskoj ili teritorijalnoj osnovi, pa sada imamo neke dve nove nacije, to smo mi Srbijanci i Vojvođani, i oni koji hoće da nam uzmu sve finansije, sva ovlašćenja, sve mogućnosti, dok mi to trpeljivo puštamo.
Dakle, nedopustivo je, takođe, da zemlja koja je imala strašno iskustvo devedesetih, koristiti to i zloupotrebljavati, budeći u građanima strahove od onoga što su već imali prilike da prežive. Istina, i jedina istina, jeste da u Vojvodini žive, kao većinski narod, Srbi, i gde bi to oni, većinski glasaju za političke stranke koje nude i u čijem je programu decentralizacija.
Istina je da oni u decentralizaciji vide odgovor na neravnomerni regionalni razvoj, odgovor za bolju i funkcionalniju državu, a ne secesionizam. Istina je da oni svoju budućnost vide jedino u Srbiji, i to snažnoj i moćnoj, i nigde drugo. To mora da se kaže. Politika nije prostor gde je moguće sve i gde je dopustivo sve.
Ne možete reći ovde da prisustvujemo novom cepanju države, ono što se dogodilo sa Srbijom i Crnom Gorom, ne možete reći, to se juče čulo sa ove govornice, da neko danas zida novi Berlinski zid na Dunavu i Savi, ne možete reći da loši Srbi donose danas statut. Možete govoriti o njegovom sadržaju, možete govoriti o tome da li je pravno pismen ili ne, možete politički braniti ideje, ali ne možete deliti građane. To je nedopustivo.
Građani Srbije jesu danas prilično nezadovoljni što se donosi ovaj statut, ali ne zato što će Vojvođani da dobiju nova ovlašćenja, svoje finansije, svoje autonomne organe, nego zato što ostatak Srbije nije dobio to isto pravo. Danas se najviše o decentralizaciji polemiše u jugoistočnoj Srbiji i u Šumadiji. To je prava istina. Građani u decentralizaciji vide odgovor na siromaštvo i neravnomeran regionalni razvoj.
Ono što će biti naša najveća greška, to je ukoliko iza ovih pravnih akata ne usledi ozbiljna javna rasprava o tome na koji način decentralizovati Srbiju i dati mogućnosti drugim krajevima da krenu napred, jer danas postoji krajnje neravnomerna distribucija siromaštva, ne bogatstva.
Siromašni žive u jugoistočnoj i zapadnoj Srbiji. U Vojvodini ih ima svega 7%, a u Beogradu svega 4%.
Regionalizacija i decentralizacija treba da budu odgovor na to da sutra jedini način za preživljavanje ne bude da se selimo ne prema Vojvodini nego najčešće prema Beogradu, čija će granica biti nesamerljiva u budućnosti.
Želim građanima da poručim vrlo jasno, istina je uvek jedna i ona glasi: posle usvajanja ovog statuta probudićemo se u teritorijalno istoj, možda funkcionalnijoj državi, ali ono što će biti opasno, ukoliko ga ovde u Skupštini ne sprečimo, to je što ćemo se probuditi sa novim deobama ukoliko ne sprečimo da ih neko učini.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta.
Narodni poslanik Dragan Todorović je na registru u elektronskom sistemu, ali nije u sali.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić traži repliku. Koji je osnov?
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Zbog pominjanja imena stranke.)
Nemate pravo na repliku.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Zbog čega?)
Narodni poslaniče, molim vas da ne dobacujete.
Nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Izvolite.