Dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj diskusiji, naročito u odbranu predloženih akata, kako juče zakona o nadležnostima Vojvodine, tako i danas statuta na koji bi trebalo Narodna skupština da da saglasnost, koristila se klasična zamena teze sa onima koji osporavaju ove akte.
Moramo da razjasnimo prvo šta je predmet sukoba ovde. Svi oni koji brane ove akte prave jednu verbalnu zavrzlamu, pokušavajući da dokažu da je predmet sukoba osporavanje autonomaštva, osporavanja autonomije, osporavanje prava na decentralizaciju. To, dame i gospodo, barem što se tiče DSS, nije predmet osporavanja.
Ovde se u pežorativnom smislu, uprkos validnosti Ustava usvojenog na referendumu, a prethodno od strane Narodne skupštine, upotrebljava izraz autonomaštvo. Autonomaštvo je, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, ustavna kategorija.
Onda se u odbrani ovih zakona i u odbranu ovog statuta navodi, bože moj, pa Narodna skupština mora, po Ustavu, da da saglasnost za statut, a Skupština Vojvodine, po Ustavu, morala je da donese statut i slična nesporna mesta. Zašto oni koji brane ova dva akta zamenjuju teze i govore o nespornim mestima? Vrlo prosto, jer se time stvara kakafonija zvukova koji treba da navedu građane koji slušaju ovu javnu raspravu, da su imali prilike da čitaju nešto od te javne rasprave ili slušaju kroz izjave političara u Srbiji diskusiju o ovome što nam se dešava, da bi se stvorio utisak zaludnosti onih koji daju kakvu kritiku ili primedbe na ove akte.
Naravno da sve ovo što sam naveo nije predmet spora. Decentralizacija je nužno mesto u razvoju svake države. Ako postoji stranka u Srbiji koja se punim srcem zalaže za princip decentralizacije, to je Demokratska stranka Srbije. Ako postoji stranka koja želi da poštuje Ustav i pravo na autonomiju, poštujući svakoga ko sprovodi ili deluje kao političar ili politički subjekt u realizaciji autonomije, a samim tim biva autonomaš, to je Demokratska stranka Srbije.
Ono što je predmet spora je šta je zapravo ovaj akt koji ste nam dostavili i šta je zapravo onaj zakon koji smo juče raspravljali. Da li oni govore o decentralizaciji u Srbiji i da li oni ispunjavaju meru autonomije koja je predviđena Ustavom?
Odgovor na to pitanje je negativan. Još jedna ključna zamena teza koju smo juče ovde čuli, čak i od predsednice poslaničke grupe ZES, da je predmet spora pitanje odnosa između koncepta unitarne države i koncepta decentralizacije, kao potpuno lažna dilema.
Dame i gospodo, mi smo unitarna država po svom konceptu, a kao unitarna država imamo pravo na sistem decentralizacije, i to u punoj meri. Ne može biti stavljen zid, prepreka, između pitanja unitarnosti u državi, kao koncepta, i principa decentralizacije.
Te dve stvari mogu ići ruku pod ruku i pametna vlast gleda da te stvari ne pomiri, one su pomirene u startu, nego da ih realizuje na ustavan i adekvatan način.
Ono što zaboravljate vi, apologete, ovih nebuloza koje smo dobili u Skupštini Srbije, jeste da suprotan pojam unitarnoj državi je federalna ili konfederalna država. Kada imate nešto što se suprotstavlja unitarnom principu, to je federalni princip ili konfederalni princip.
Sada dolazimo na poentu osporavanja statuta koji je pred nama. Mi upravo osporavamo statut zbog toga što uprkos svim javno izrečenim rečima od strane vlasti u Srbiji, što uprkos svemu što ste pokušali tzv. pravno-tehničkim redakcijama da popravite u tekstu statuta ili da naskribujete u tekstu zakona koji bi trebalo logički da prethodi ovom tekstu statuta, pa tek onda Skupština Vojvodine da ga usvaja, što je ovde nama urađeno.
Sve što ste tamo rekli je vrlo tanka podrška principu državnog jedinstva i pravnog poretka, zato što samo sebe kompromituju u suprotnim odredbama koje ste pisali, o tome ćemo nešto kasnije reći.
Dakle, predmet spora je ovo – vi ste napisali tekst statuta, vi koji ste ga pisali, kome se sada obraćam, a i vi kao većina, sa očiglednom namerom da date saglasnost za taj tekst statuta, tako što ste pred nas dostavili akt koji je u brojnim svojim odredbama protivan Ustavu Srbije, što ćemo vam vrlo jednostavno i na nekoliko praktičnih primera dokazati, da ne ostane na pukim floskulama.
Zatim ste tekst statuta doneli tako što ste ga brže-bolje usvojili u Skupštini Vojvodine, ovde kada kvalifikujem, govorim o vladajućoj većini u Srbiji, koja definitivno de fakto drži istu takvu većinu u Skupštini AP Vojvodine, tako što ste ga doneli pre onih akata koje ova Narodna skupština ima obavezu da donese po tom istom Ustavu, za šta se niste postarali, a koji treba da posluže kao osnov za donošenje statuta.
Kako se autonomija pravi, prema Ustavu? Tako što se utvrde nadležnosti te autonomije, što se čini zakonom ove Narodne skupštine, tako što se utvrdi način na koji će baštiniti imovinu ta autonomija, što se čini zakonom ove Narodne skupštine, tako što će se odrediti način finansiranja te autonomije, što se čini zakonom ove Narodne skupštine.
Na osnovu paketa ta tri zakona koji stoje u pravnoj hijerarhiji uvek iznad svakog podzakonskog akta, donosi se podzakonski akt u razradi tih akata.
Podzakonski akt je statut Vojvodine. Nije morao biti donet pre, ne može se mera nadležnosti, na osnovu Ustava, način finansiranja i mera raspolaganja imovinom utvrđivati i prejudicirati podzakonskim aktom, pre nego što ovaj dom one prethodne akte donese. O tome smo mesecima govorili i to je potpuno jasno kao dan.
Dalje, ta inverzija postupka kao i brojne protivustavnosti, na koje ću uskoro ukazati, navode nedvosmisleno na pomisao da se ovde ne radi o ispoljavanju autonomije ili autonomaškog delovanja, koje je legitimno i ustavno, ili sprovođenja principa decentralizacije preko nivoa autonomije u Srbiji, nego se radi očigledno o pokušaju da se formalno, bar na rečima, u pojedinim odredbama zasnuje pravo autonomije, a da se suštinski, kroz brojne druge odredbe ovog statuta, zasnuje pravo koje je veće od prava autonomije.
To pravo bi bilo neko pravo na neku federalnu jedinicu koja se tako ovde ne naziva, to je očigledno, ali iz nadležnosti i načina na koji se tretira položaj građana koji žive na teritoriji Vojvodine kroz ovaj zakon i diskvalifikacija položaja građana koji žive na ostatku teritorije Srbije je očigledno jasno da se radi o pokušaju prikrivenom, po nekima, a neki to otvoreno i zagovaraju, ustanovljavanje de fakto federalne jedinice.
Ako vi imate takav pokušaj i realizujete takav pokušaj u ovom smislu, onda nije daleko od toga da možemo sumnjati da ćemo od pokušaja federalizacije vrlo brzo doći do pokušaja separacije.
To nije u interesu države Srbije i nije u skladu sa Ustavom. Ako neko kaže da ovom pričom plašimo građane, što je bila teza ovih dana, kažem vam otvoreno da vi vašim predlozima plašite građane, a da je naša ustavna obaveza kao narodnih poslanika i odgovornost prema građanima da upozorimo na momente koji mogu biti razlog za zabrinutost, jer je to naša dužnost.
Zamislite sada da vam u kuću uđe lopov tokom noći, dok vam ukućani spavaju i vi se probudite, vidite lopova i viknete ukućanima „ljudi, lopov nam je u kući“, a oni krmeljivi probude se i kažu „daj, nemoj da nas plašiš“.
Obaveza narodnih poslanika je, kada uoče nešto za šta su duboko uvereni da je nepravilno i da ide na štetu interesa građana Srbije i na štetu pravnog poretka, da na to ukažu.
Naše je pravo i da kvalifikujemo akte koji su pred nama, jer je to zapravo jedino mesto, to je jedini momenat u našoj raspravi na koji ukazujemo kao nepravilan, jer ne postoji ništa drugo. Ako hoćete da nam kažete da želimo da ukažemo na to da je nepravilno sprovesti autonomiju, to je netačno, mi smo za to da se autonomija sprovede.
Ako hoćete da kažete da smo protiv decentralizacije, to je netačno, mi smo za to da se decentralizacija sprovede, da se uradi u skladu sa Ustavom.
Zato smo da Skupština Vojvodina donese statut, zato smo da Skupština Srbije donese paket zakona koji su neophodni radi obrazovanja autonomije Vojvodine u skladu sa Ustavom.
Svi smo za to, problem je u tome što ukazujemo na nešto drugo, jer ovde se neke druge stvari dešavaju i sada ću to vrlo jednostavno predstaviti. Pošto stalno pričate kako ne postoje argumenti kojima se objašnjava šta ovde nije u skladu sa pravnim poretkom i kakve opasnosti iz toga slede, to ćemo sada jednostavno dokazati.
U članu 1. stava 3. ovog statuta stoji ovako: „Autonomna pokrajina je neodvojivi deo Republike Srbije“. Sjajno. Ovu rečenicu potpisujem i treba to da stoji u statutu, jer to stoji u Ustavu Srbije, ali pogledajte prva dva stava tog člana.
U prvom piše: „Vojvodina je autonomna pokrajina građanki i građana, u daljem tekstu građani“, kao da se stidite toga da građanke provlačite i dalje u ovom tekstu statuta, pa ste se na kraju u sažimanju pojmova opredelili za muški pojam.
Čemu onda služi ova sintagma „građanke“? Slagali se mi sa ti ili ne, ovo je samo po sebi ludo. Dalje stoji: „koji u njoj žive u sastavu Republike Srbije“.
Pogledajte kako izgleda definisanje u Ustavu pojma autonomna pokrajina. Da li je moguće da se u statutu AP Vojvodine mora dati definicija koja aludira na građansku suverenost tog dela teritorije.
Zamislite da u statutu grada Beograda, na primer, piše da je grad Beograd grad građana i građanki Beograda. To tamo ne piše jer je to podrazumevajuća stvar.
U članu 5. imate i dalje tu sintagmu o građanima AP Vojvodine. Gde ste vi u Ustavu pronašli uporište da stavljate sintagmu „građani AP Vojvodine“. To možda jeste semantički tačno, ali formalno-pravno u pisanju jednog pravnog teksta nije.
Imate samo mogućnost da kažete građani Srbije koji žive na teritoriji Vojvodine ili stanovništvo ili stanovnici Vojvodine.
Kada u kontekstu celog teksta i drugih neustavnosti koje ćemo nabrojati, koliko stignemo, povežete ovu normu dobićete značajne određene tendencije koje ovaj zakon ima. Da ne bi gubili vreme, idemo dalje.
U članu 6. govori se o nacionalnoj ravnopravnosti. Nije sporno, svako može da se založi za nacionalnu ravnopravnost u Srbiji. Nije sporno da i podzakonski akti mogu uneti takve norme. Međutim, ako ova norma o nacionalnoj ravnopravnosti pravi paralelni sistem ideje nacionalne ravnopravnosti iz Ustava Srbije tako što će sve građane Srbije koji žive na teritoriji Srbije razvrstati u ovom članu u nacionalne grupe, nazivajući ih nacionalnim zajednicama, uključujući i Srbe kao konstitutivni narod ove države, koji su u samom Ustavu posebno izdvojeni, onda dobijate jedan konglomerat koji ne služi nikome od ovih koji su nabrojani u Ustavu, a najmanje služi državi Srbiji, jer se zna tačno šta je položaj nacionalnih manjina.
Nacionalne manjine treba respektovati, dati im maksimalna prava, protiv čega nikada ne bismo bili, ali ne možemo samo zahvaljujući zaokruživanju jedne regije ili jedne autonomne oblasti u Srbiji pretvoriti nešto što jesu nacionalne manjine na teritoriji cele Srbije u par ekselans nacionalne zajednice na delu teritorije te države. To ne može da se uradi. To je protivustavno i ako postoji pošten Ustavni sud, ovakvu odredbu će oboriti.
Kada je reč o određenju glavnog grada, o određenju pojma vlade u statutu Vojvodine, kako može autonomna oblast u jednoj unitarnoj državi, koliko god bila decentralizovana, imati glavni grad? Tu se pominju razni izrazi iz stranih reči koje se ovde upotrebljavaju „capital“ itd. To je na nivou svakodnevnog govora moguće, ali na nivou teksta, na nivou opšteg pravnog akta, to nije, jer nećete takav sličan primer naći nigde u Evropi.
Ponovo vas podsećam na to, ne radi se ovde o federalizaciji, nego o autonomiji.
Kako je moguće da autonomija Srbije, jedna autonomna oblast u Srbiji, sklapa međunarodne sporazume sa regijama u Evropi i da ima predstavništvo u evropskim regijama i u Briselu, pri čemu taj Brisel ovde uopšte nije definisan kao pojam, niti je objašnjeno ono što se htelo reći, pa se ne zna da li je u pitanju država Belgija, jedna njena federalna jedinica, sedište neke međunarodne organizacije, regija? Uopšte se ne zna na šta se misli.
Kako je moguće da autonomna oblast jedne unitarne države zaključuje međunarodne sporazume sa regijama koje su, u smislu tih udruženja na koje vi mislite, uglavnom federalne jedinice svojih država? Kako je moguće da autonomna pokrajina u Srbiji zaključi bilo kakav sporazum sa Bavarskom, jer to nije na istom nivou?
Zaključenjem takvog sporazuma koji promovišete ovim statutom, a svakako i zakonom koji je trebalo da mu prethodi, a ne obrnuto, vi stimulišete ideju koja treba da se inkorporira u dušu, srce i pamet ljudi u Srbiji, da je zapravo autonomna oblast unitarne države, koliko god bila decentralizovana, protiv čega nemamo ništa, to morate znati, kako možete da građane ubeđujete u to da imaju jednaka prava u funkcionalnom smislu kao jedna Bavarska, koja se zove slobodna država Bavarska i praktično skoro konfederalna jedinica u Bundes republici Nemačkoj?
To ne može biti. Ne može biti po ovom Ustavu koji smo izglasali, koji su građani potvrdili na referendumu.
Ako ne želite da ova stvar ovako izgleda, ako želite atribute koje ste ovde Vojvodini pripisali, koji su u osnovi federalni ili čak u elementima konfederalni, onda treba da se založite legitimno i legalno za promenu Ustava Srbije, koji će Srbiju formirati kao federalnu državu, pa neka to ide na referendum, pa iznesite svoju politiku javno, pa kada to postane kruna pravnog poretka u Srbiji, onda će se stvari dalje razvijati kako treba.
Ovo što sam rekao je živa istina. Ne postoji nikakvo drugo tumačenje osim ovoga.
Kada se radi o nadležnostima, da ne navodim druge stvari kao što su jezik, pismo i ostale stvari koje pokušavate, i to je deo pitanja nadležnosti, pa ćemo o tome, nije problem kolik nadležnosti Vojvodina ima. Tu dolazi do zbunjivanja javnosti.
Uopšte nije problem da li je to 160 nadležnosti. Možda treba da ih bude 250. Problem je u tome kako se te nadležnosti sprovode u jednoj širokoj autonomiji u unitarnoj državi. Autonomije, u jednoj autonomiji nadležnosti i u unitarnoj državi se sprovode i mahom uzimaju kao prenete nadležnosti centralne vlasti.
Kada prenesete nadležnost na lokalni nivo, pa makar to bio nivo jedne autonomije, jedne oblasti, jedne regije unutar Srbije, one se prenosi tako što se poslovi poveravaju za izvršavanje, a ne za uređivanje.
Kad god napišete u statutu, a na svakom mestu ste napisali, da u prenetim poslovima uređujete te oblasti. Ne može se donositi na nivou AP ni zakon, ni odluka, kako god se ona nazivala, kojom se uređuje materija koja neposredno u članu 97. Ustava pobrojana kao isključiva nadležnost RS.
Te isključive nadležnosti Srbije se mogu preneti. Nije to sporno. Mogu svih 17 koje su nabrojane, ali ne možete uređivati materiju. Juče sam vam dao primer da u oblasti socijalne zaštite ne možete donositi odluke u Vojvodini koje imaju snagu uređenja materije. Jedina materija je Zakon o socijalnoj zaštiti Srbije itd.
Kada uzmete u obzir sve ove činjenice, kao i to čuveno pitanje referenduma, koji zapravo daje atribute Vojvodini suverenosti građana na njenoj teritoriji momo ostatka Srbije, kada uzmete neravnopravan tretman građana Srbije po određenim pitanjima koja spadaju u domen ljudskih i manjinskih prava, koji se rešavaju u Vojvodini na jedan podao način, a vrlo neiskren, tako što će se moći davati, završavam ovim, određene nadležnosti Vojvodini da uređuje tu oblast, dajući im veća prava nego što mogu građani Negotina, Zaječara, Valjeva, Kruševca, Čačka, Prijepolja, Užica itd.
Onda vas pitam - kako da kvalifikujemo ovaj akt, kako da se ne bojimo i kako da taj osnovan strah, dužnosti naše radi, ne prenesemo građanima Srbije, a kako da vam ne osporimo vašu jeftinu apologetiku, kojom pokušavate da nam kažete da je predmet spora autonomija, što nije tačno, ili da je predmet spora neotuđivo pravo građana na decentralizaciju, što nije tačno?